Анализе

Комунисти и усташе руку под руку

  • Све комунистичке заслуге своде се на то да је њихова партија, као екс­позитура Комунистичке интер­национале, у целини при­п­ре­мила терен за дефини­тиван слом србског народа, почев од свог стварања па до наших дана, не само делова­њем најбруталнијим средстви­ма, него и пристанком на савезништво са свим снагама које су се залагале за рушење тек ус­постављене југословенске државе
  • Најстравичнији пример комунистичко-усташке сарадње био је логор у Јасеновцу, који је под посебном кому­нистичком заштитом остао „активан“ до краја априла 1945, дакле, и у време кад су сви Хитлерови концентрациони логори били угашени; оне парти­занске команданте, као Николу Демоњу – на пример, који су пред­лагали да се Јасеновац нападне и неутралише брзо је стизао метак у поти­љак, да би после тога били проглашавани за народне херо­је
  • Заслуге за тако „дуг живот“ Јасеновца припа­да­ју, пре свега, Вла­димиру Бакарићу (правога презимена Куперштајн), али се не зна у чије заслуге спада нестанак педантно вођеног списка од преко милион поби­јених логораша, ко­ји је, после заузећа Јасеновца Исидор Леви (водио спискове) предао ко­ман­ди у Новској

ПИШЕ: Илија Петровић

Не би овога текста ни било да многи коментатори, приче о разним збитијима током Брозове власти не именују као измишљотине, лаж, фалсификат… Такви коментатори потичу из круга оних које је вишедеценијски брозовлук опсенио толико да више не знају ни зову ли се онако како им пише у личној карти.

***

Уз уоп­штену напомену да су брозовски историчари србског политичког живота, они који су се врло трудили да Покрет за обнову србске државности 1804. (у школским уџбеницима познат ка Први србски устанак) прогласе за (рушилачку) „србску револуцију“, са жаљењем „сазнали“ да Србија 1848. године није била спремна за револуционарна кретања, пошто „нису још биле са­зре­ле друштвене снаге које би ту револуцију могле прихватити и по­нети“ (Драгослав Јанковић, О политичким странкама у Србији XIX века, Бе­оград 1951, 107), биће овде записано да зачетници страначког де­ловања у Србији, онда звани либерали, нису ни имали поверења у демократију. Либерали јесу „тражили све грађанске и политичке сло­боде: слободу штампе, збора, слободу вере, слободу науке, лич­ну слободу и безбедност, итд“, али су „на прво место стављали за­хтев да се озакони и обезбеди установа народне скупштине, у ко­јој су они гледали пре свега националну, типично српску установу“; они су полазили од става да је „у Срба народна скупштина најста­рија, најзначајнија и најсветија установа“, те да је србски обичај држа­ња народне скупштине „један непоречни закон, основ свију уста­но­ва земаљских и условије живота народног“ (Исто, 111).

Мада су се већ поменути историчари потцењивачки односили према ставу да се народним скупштинама сматрају и племе­н­ске скупштине у србском народу, једнако као и средњовековни црк­вени сабори, они ће констатовати да либерали „нису тражили скуп­штину као демократску установу, као орган народне власти, већ као националну, традиционалну српску установу. Уопште узев, и први српски либерали (из 1858) иако су се називали на­родном странком, иако су врло много и радо говорили о народу и његовим правима имали су негативан став према демократији“. Као потврда за то биће поменут Јован Илијић, отац песника Војислава Или(ји)ћа, који је у Србским новинама из 1859. године одбацивао сваку помисао да би либерали (и он са њима) могли бити за демократски си­сте­м, пошто де­мо­кратија оз­начава „државу републиканску, но такву, где прости на­род сам со­бом влада онако како најбоље зна, тј. никако“ (Исто, 111-112).

И уз податак да је Демократска странка у Србији оформљена после Великог рата (познатијег као Први светски рат), биће поменуто тек понешто од онога што је, током претход­ног столећа, наше блиске претке ву­кло у врт­ло­ге нај­различитијих експери­мената демократске школе. Најпре, стра­начко вођство није се најбоље сналазило у расправи да ли но­во­створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца треба да буде централистичка или каква друго, да би, у време кад је странка пристала „на идеју споразума“ са Хрватском републиканском сељач­ком странком Стјепана Радића (1871-1928), њен председник Љуба Давидовић (1863-1940) постао и председник краљевске владе (27. јула 1924), али закратко. Сма­трајући то најпречом мером, да ли са своје главе или да би се угодило хрватској страни у „блоку“, Демократска странка кренула је у об­рачун са србским добровољцима из ослободилачких ратова 1912­-1918; учињено је то кроз ревизију добровољачких уверења. Који дан ка­сније, у свом броју од 1. августа, новосадска Застава је записала да је то „сасвим природно. Антисрпски осветни дух по­којне Аус­три­је најпре ке­си своје зубе на оне, који су тој Аустрији ис­копали гроб. Да­нашњој влади је зато прва брига, да, лупи по глави из­да­ји­це срп­ске добровољце“. Наводно, „радикалима је вр­ло добро до­шао из­го­вор, да се добровољцима мора дати зе­мља­, па да би што ви­ше земље дали Србима на рачун Несрба ради­ка­ли су фалсификовали (!) добровољачка уверења и дали их и кусу и репату и так­ви­ма који никада нису били добровољци!! У ствари, мисле блокаши, ради се само о томе, да се Срби обогате, а сви Несрби у земљи оси­ромаше! … Отуда и она повика на кору­п­цију, на купо­ва­ње добро­вољачких уверења, чији број се попео према бло­кашкој штампи на 200.000!“ Ова последња цифра по­ме­ну­та је средином јесени прет­ходне године у једном хрватском листу из Осека, кад је изречена тврдња да је на Солунском фронту било свега 17.000 добро­воља­ца, а да је Министарство за социјалну поли­тику већ из­да­ло 200.000 уверења. Такво писање Застава од 21. новембра 1923. године про­пратила је само једним кратким коментаром да „број добро­во­ља­ч­ких уверења много је мањи, а број свију до­бро­во­љаца много је већи“ (И. Петровић, Српски добровољци 1912-1918 Бројке и судбина, Нови Сад 2001, 91).

Демократско „укидање“ србских добровољаца прошло је без последица по Давидовићеву владу, али јој је главе дошла оставка ми­нистра војног, образложена тврдњом да влада „помаже акцију рушења државе и развијања сепаратизма“ (Енциклопедија Југославије, књига 3 ЦРН-Ђ, друго издање, Загреб 1984, 392); историчари „југословенске“ школе, не желећи да у томе виде национални интерес, записали су да је та оставка дело „дворске камариле“ (Фердо Чулиновић, Југославија између два рата I, Загреб 1961, 434).

Само коју годину касније показало се да демократски политичари из србског народа беже од националне идеје и да врло наги­њу сепаратизму. Потврђено је то ставовима Светозара Прибиће­вића (1875-1936), шефа Југословенске самосталне демократске странке, који је раније тврдо заступао унитаризам; кад се сукобио са краљем, по­чео је да се бави замислима о федералном устројству Краљевине Југославије, формулишући их у својој књизи Диктатура краља Александра. „Које би то биле аутономне јединице? Мислим да би требало да буде: Словенија, Хрватска са Славонијом и Далмаци­јом, Босна и Херцеговина, Војводина, Србија, Црна Гора, Стара Србија (Косово и Метохија ИП) и Македонија“ (Светозар Прибићевић, Диктатура краља Александра, Београд 1952, 155).

Он је тада већ толико био близак комунистима да је, по сведо­чењу једног Прибићевићевог сарадника, у Писму пријатељима из Београда образлагао потребу револуционарне борбе. „Метода борбе у данашњој ситуацији… мора бити револуционарна… Треба пре свега револуционирати духове, да би се прочистила кужна атмосфера у нашој земљи и створило ново друштво, које ће бити способно да једним замахом наметне своју вољу у држави… Из та­кве ситуације само је један излаз, а то је револуција… ја препору­чујем револуцију оздо у име величанства народног, као и у име свих оних бедних и потчињених, који немају данас довољно места на сунцу“ (Сава Н. Косановић, Мисао водиља Свето­за­ра Прибићевића, пред­го­вор за књигу Светозара Прибићевића, Диктатура кра­ља Алексан­дра, Бе­оград 1952, XXXV).

Подразумева се да је Прибићевићева теза о федерацији била у основи антисрбска и разбијачка јер је он чисто србске крајеве поделио у пет „а­у­тономија“, док је србске крајеве западно од Дрине са­био у Босну и Херцеговину и у Хрватску, овој последњој при­кљу­чујући још и Славонију и Далмацију. Комунистичка партија             Ју­гославије била му је захвална за тај рецепт (уколико га није баш она и припремила за представљање јавности!), тако да је, кад је умро, на његов одар положила и свој венац (Исто, XXXIII).

Век србског страдања

Не може бити сумње у чињеницу да је србски народ доживео током 20. века најтеже поразе у својој ис­то­ри­ји. Ратна страдања обележена неколиким одливима крви (од балкан­ских ратова, преко двају светских ратова, до трагичних окршаја за Србску Крајину и Србску), праћена разарањем свих национал­них вредности и обе­лежја, утрла су путеве којима су Срби, у наше дане, доведени до ивице биолош­ког опстанка. Тај век обележен је у србској историји једном про­пуштеном шансом и једном великом заблудом. Оно прво тицало се мо­гућ­ности да, после Великог рата, Срби означе свој етнички про­стор, а оно друго било је пристајање на „југословенску идеју“ и форми­рање држа­ве која, од почетка је то било јасно, није има­ла изгледа да нормално функционише. Нарочито због тога што се, како је то говорио један међуратни демократски политичар, „сви изјашњавају за Југославију, уколико се друкчије не може“.

Макар колико се историјска наука трудила да разјасни који су разлози навели реген­та Александра Ујединитеља (1888-1934) да једној, чак и малој, шанси претпостави ве­лику заблуду, после његове „уједи­нитељске“ одлуке постало је извес­но да су Срби разградили соп­ствене државне и националне темеље и при­стали на „југосло­вен­ску државну авантуру“ и србску националну трагедију.

Да би се корени србских пораза потпуније разумели, ваљало би разјаснити и такве појединости као што су: улога „социјалистичких идеја“ у њиховој припреми (посебно србске социјалдемократије Димитрија Туцовића 1881-1914), значење Нишке декларације, циљеви и де­ло­вање Југо­сло­вен­ског одбора, Крфска де­клара­ција… Све то, на­име, представљало је припрему за оно што ће се са Србима дога­ђати касније, при чему је симптоматично да је Никола Пашић (1845-1926) по­тиснут из одлучивања о судбини будуће државе за­то што је „раз­мишљао о српској држави на свем српском етничком про­сто­ру“, а регент Александар одбио „предлог војводе Мишића да се Срби од­рекну илузије о заједничкој држави са Хрватима и Словенци­ма“ (И. Петровић, Левица и Српство, Нови Сад 1999, 380). Тако се догодило да је предлог војводе Живојина Миши­ћа (1855-1921) пред­лог „био, по при­лици, последњи покушај да се дефинисањем србских национал­них гра­ница оствари идеал о србском националном уједињењу, а може бити да будући југословенски краљ није ни знао да је Ђузе­пе Мацини (1805-1872) у јеку борбе за уједињење Италије непреста­но понав­љао како су националне државе тек етапа на путу ка уједињењу Европе; највероватније, регент није знао да је и Виктор Иго (1802-1885) исту такву идеју проповедао у Француској. Могуће је да је ова идеја била блиска и Александру, али он је био војни победник; ни њега није могла мимоићи логика да су се сва велика царства рађала на ве­ликим војничким победама. Можда је и његовом царству, као и свим цар­ствима настајалим на бојном пољу, било суђено да падне пред временом, али не може бити сумње у чињеницу да су највеће србске трагедије током двадесетога века проистекле из србске небриге за сопствене националне границе и, истовре­мено, из пре­ве­лике бриге за национални опстанак оних који су замишљено цар­ство сматрали привременим прибежиштем. Словен­ци и Хрвати искори­стили су го­леме српске жртве да остваре сопствену држав­ност. И једни и други ра­чунали су са том државношћу само уто­ли­ко што су је у одређеном тренут­ку могли понудити некој модер­ни­зованој Ау­стро­угарској“ (Исто, 380-381).

Све што се касније догађало било је, дакле, само после­дица тих почет­них ко­рака нове државе, а у њој је србски суно­врат започет оснивањем једин­ствене Социјалистичке радничке партије, касније Кому­нистичке пар­тије Југославије, која је као свој основ­ни циљ формулисала захтев за рушење Југославије као „тамнице народа“ и уништавање Срба као њених „глав­них тамничара“. И тај суноврат траје до наших дана јер удружени србски не­пријатељи врло брижљиво прате и онемогућавају сваки покушај Србије да се одупре пропадању и да се покуша усправити.

Навешћемо овде више потврда о постојању разноликих антисрбских поша­сти заснованих на преми­сама које су комунисти, као декларисани неприја­тељи србског на­ро­да, формулисали на само­м почетку свога органи­зо­ваног деловања и којих су се, уз повре­ме­на усавршавања идеолошке и практичне природе, деценијама при­државали. Наравно, њима тре­ба додати и ројеве најразличитијих истомишље­ника, увек с пози­вом на сопствена демократска обе­ле­жја, који су својим реторич­ким (али и свима другим) допри­но­сима надмашили своје учитеље и довели до тога да се србско име данас у свету разумева као сино­ним зла и примитивне свести.

Комунисти и усташе

Као проверени ученици својих бољше­ви­чких учитеља, и југословенски ко­мунисти у потпуности су се уклапали у бољшевичке шеме. Отуд, у не­кадашњој Комуни­стич­кој партији Југославије, као и у Савезу ко­муниста Југославије, ње­ном настављачу, постојала је „хијерар­хи­зована структура професионалних кадрова која се одржава лич­ном лоја­л­ношћу претпо­стављенима и безу­словном послушно­шћу“ и у њему се „демо­кра­т­ски централизам своди на то да руководиоци одлучују, а чланство беспоговорно извршава те одлуке“. И јасно је да из таквога мен­талног склопа није могао проистећи никакав бољи резултат од онога пред којим се србски народ нашао: неуки (недошколовани или нешколовани) функционери постајали су носи­оци беспризив­них истина и мера националне па­мети, па су и универзитети по­чели да се „ките“ њиховим именима.

Све комунистичке заслуге своде се на то да је њихова партија, као екс­позитура Комунистичке интер­национале, у целини при­п­ре­мила терен за дефини­тиван слом србског народа, почев од свог стварања па до наших дана, не само делова­њем најбруталнијим средстви­ма, него и пристанком на савезништво са свим снагама које су се залагале за рушење тек ус­постављене југословенске државе.

Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, Прва књига, То­рон­то/Канада 1993, казује да су „две најопасније групе у Краљевини Југославији, које су плански и интензивно радиле на рушењу Југославије, биле комунисти и уста­ше: први интернационалисти и богоборни атеисти, а други екс­тремни хрватски националисти и верски (римокатолички) фана­ти­ци. Иако сасвим опречних идеологија, комунисти и усташе има­ли су нечег заједничког, пред чим су све друге разлике међу њима бледеле и постајале од споредног значаја. То заједничко што их је везало била је паклена мржња против Краљевине Југославије (ко­ју су својим жртвама створили искључиво Срби ИП), против монархије (србске династије ИП) и уопште против тадашњег државног поретка. Мржњу усташа против Југославије још је више појачавала њихова мржња против свега што је србско србског народа, србског имена и језика, србске вере и историје.

Екстремни усташки антисрбски став није сметао Србима-комунистима који су одавно запливали у интернационалне воде, да са усташама успоставе пријатељске односе још пре рата… Тако су се на робији у Сремској Митровици нашли комунисти Моша Пи­ја­де (1890-1957) и усташа Миле Будак (1889-1945) и 1935. године потписали усташко­-ко­мунистички споразум, којим су се обе стране обавезале да ће заје­д­нички и свим могућим средствима радити на рушењу и коначном уништењу Југославије. Овај споразум је остао… и за време рата, па чак и после рата“. (У једној својој књизи мемоарског карактера, Милован Ђи­лас, зван и „Принц Политбироа“, један од најзначајнијих кому­ни­стичких идеолога југословенског ратног времена, ка­зује да су ус­та­ше пристале на сарадњу са србским комунистима, и признавале их, само због тога што су сматрали да су они, „поста­јући кому­ни­сти пре­стали бити Срби“).

У духу поменутог споразума, потоњи генерални секретар КПЈ, познат као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, пред сам рат (после пуча) издао је поверљиву директиву свима партијским комитетима, у којој је казао и следеће: „Пружити сву нужну подршку усташама, Македонцима, Албанцима и другим националним организацијама уколико би оне могле допринети што бржем збацивању садашњег режима. Помоћ треба пружити и црногорским сепаратистима, ако прихвате антиројалистичку линију у Црној Гори… Усташе су несумњиво цениле допринос Кому­ни­стичке партије у рушењу Југославије… Тито је остао у Загребу радећи партијски посао све до краја маја 1941. године, када је прешао у Београд… Неки Срби-комунисти уживали су госто­при­м­ство усташке државе. (Кад је стигао тамо, малочас помињани Миле Будак могао је рећи да „нема драгоценијег средства за уништавање народа у Србији од Тита и комунизма. Тито ће закувати кашу у Србији, а има попри­лич­но лудих Срба који ће кренути за њим, а од тога се Срби никад неће опоравити“ ИП)… Светозар Вукмановић се слободно кретао по НДХ, па се чак и лечио у усташкој болници. Својим везама омогућио је Кардељу да добије усташку пропусницу да из Сара­је­ва отпутује у Љубљану, да успут сврати у Загреб и тамо, са зна­њем усташких власти, с Владимиром Велебитом, остане два месе­ца (Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, Прва књига, 460-461).

Најстравичнији пример комунистичко-усташке сарадње био је логор у Јасеновцу, који је под посебном кому­нистичком заштитом остао „активан“ до краја априла 1945, дакле, и у време кад су сви Хитлерови концентрациони логори били угашени; оне парти­занске команданте, као Николу Демоњу – на пример, који су пред­лагали да се Јасеновац нападне и неутралише брзо је стизао метак у поти­љак, да би после тога били проглашавани за народне херо­је. Заслуге за тако „дуг живот“ Јасеновца припа­да­ју, пре свега, Вла­димиру Бакарићу (правога презимена Куперштајн), али се не зна у чије заслуге спада нестанак педантно вођеног списка од преко милион поби­јених логораша, ко­ји је, после заузећа Јасеновца Исидор Леви (водио спискове) предао ко­ман­ди у Новској. Тај детаљ је посебно важан због тога што је он касније омо­гућио хрватским властима (и исто­ри­ча­ри­ма) да уствр­де како је Јасеновац, у ствари, био „туристичка дестина­ци­ја“ и да су Срби тамо само слу­ча­ј­но могли нале­тети гла­вом на маљ или гр­лом на каму. Али је ва­жан и у још једном сми­слу: недавно се по­казало да се та нај­стра­шнија кланица србског народа не налази ни на јед­ном по­пису слич­них фа­ши­стичких стра­ти­шта. Комунисти су, да­кле, успе­ли врло брзо да „заташкају“ Јасе­новац, да га сруше, по­рав­нају и претворе у излетиште или, можда, игралиште за голф. То је, коначно, послужило Ивану-Стеви Крајачићу (1906-1986), једином човеку од Брозовог не­ограниченог поверења и његовом иза­сла­нику на после­ра­т­ном откривању споменика у Јасеновцу да, уз пијану псовку, кон­ста­тује „да су Хрвати тамо ипак побили премало Срба“.

Владимир Бакарић (право презиме Куперштајн)

Усташко-партизанска сарадња могла се приметити и приликом заробљавања четника и усташа. Кад год су партизани заро­били четнике знало се шта их чека; према њима није било мило­сти… Према заробљеним усташама партизани су друкчије посту­пали. Приликом партизанског напада на Подлапачу, Партија је наредила да се усташе не убијају, него да се живи хватају, а „ако не можемо да их похватамо живе да на њих не пуцамо, пошто су то све добри, заведени Хрвати“…

Као што су усташе радиле на остварењу етнички чисте Хрватске вршећи покољ Срба, тако су и партизани то радили, само на други начин. Партизанска команда би послала своје јединице састављене од Срба против усташа, а усташама би унапред јавила да се спреме и дочекају напад. Тако је од 114 бораца Нитоњине чете против усташа (на Удбини, 3. јуна 1942) остало живих само 12… У нападу на Косињ, 31. јула исте године партизани су изгубили 350 бораца, а после месец дана на истом месту 650 мобилисаних Срба, усташе, унапред обавештене, дочекале су их у пуној спремно­сти и покосиле (Исто, 462).

Било је и других метода (сарадње)… Док су један део својих јединица сла­ле у борбу против четника, друге партизанске јединице слале су на простор где је то било бесциљно, тако да би усташе на дру­гом месту могле да изврше покољ незаштићеног српског ста­новништва. У децембру 1942. године, док су се две партизанске бри­гаде бориле против четника у Босанском Грахову и по запад­ној Лици, а трећа бригада бесциљно шетала по Кордуну, усташе су искористиле прилику и упале у србска села Јошане, Пећане, Ви­сућ и Селиште и поклале око 900 деце, жена и стараца (Исто, 462-463).

За време такозване четврте офанзиве (на Кордуну и Банији, током зиме 1943), Партија је присилила око 60.000 жена, деце и стараца на пут према Босни, у потпуну неизвесност, уместо да се, ка­ко је то тражио четнички командант Кордуна Јоца Јеремић, пребаце на четничку територију; од тих избеглица, у условима најцр­ње зиме, преко 40.000 помрло је од хладноће, голотиње и глади. Да би трагедија била још већа, парти­за­н­ска команда је, после те „офанзиве“, око 700 стараца и старица ко­ји нису могли због ста­рости да се укључе у избегличку колону, окривила за „сарадњу с окупатором“ и осудила их на смрт.

Августа 1942. године усташка црна легија стигла је на Купрешко поље, у исто време кад је на Купрешку висораван стигао и Броз са партизанским јединицама. Српски живаљ је рачунао да ће им партизани стати у одбрану, али је управо поменути Броз издао наредбу Пеку Дап­чевићу, команданту Четврте пролетерске бригаде да, „уколи­ко усташе стигну у купрешка села да им се не супротставља. Нека се сељаци сами бране“. Усташе су поступиле по Брозовој жељи: поклали су и спалили још 300 Срба (Исто, 463).

Никола Плећаш пише да су „хрватски комунистички партијци Србе и тужили, и судили, и слали на губилиште. Под Ралети­ном и у Лаудовом Гају, као и у многим другим местима Крајине под утицајем Комунистичке партије Хрватске убијено је око 250.000 Срба током четири године рата. У сваком случају, ови су Срби били жртве хрватске усташко-комунистичке спреге. Само на тери­торији мале Лике Партија је побила око 15.000 Срба, који су са­храњивани у масовним гробницама, углавном у Подлапачи, Лау­до­вом Гају и на Каменском“ (Никола Плећаш Нитоња, Пожар у Крајини, Чикаго/САД 1975, 271).

„Кад се дају изјаве о хрватским убиствима Срба у прошлом рату (Другом светском ИП), најчешће се наводе цифре које не представљају стварност, чак и кад истинито приказују саме догађаје. Прави број, односно број који представља пуну количину српских жртава, је она ужасна цифра о којој сви Срби без разлике треба да мисле. Наиме, да је пораст становништва Лике, у раз­до­бљу од 1874. до 1944, ишао својим природним током, према једној студији број становника у 1944. години би доспео до 530.000. Међу­тим, у Лици је у 1944. години живело само 120.000 српских душа, што значи један мањак од 410.000. Зато је неправилно говорити о то­ме како су у прошлом рату хрватски Франковци, усташе и ко­му­нисти побили само око 200.000 личких Срба. Пошто су поби­јени великим делом млади људи, који су тек започели да стварају породична гнезда и да имају децу (а многима од њих то још није било ни дато ИП), логично се може закључити да мањак од 410.000 становника у Лици представља резултат уништ­е­ња Срба од стра­не Хрвата током оба прошла велика рата, посеб­но Другог. Слич­на врста мањка постоји и у свим другим покра­ји­нама где год је Хр­ватима било могуће да уништавају Србе под протекцијом прво Ау­стрије, потом Немачке или Италије, као и под заштитом људи као што су били Черчил и Стаљин“ (Исто, 49-50). По тој истој ло­гици, сасвим је тачан закључак до кога се дошло у Србској право­слав­ној цркви да је србски народ током Другог светског рата стварно изгубио 2,410.000 људских живота.

Промена етничке структуре“

У причу о комунистичко-ус­та­шкој сарадњи сасвим се уклапа промена етничке слике у србски­м крајевима у Хрватској. Примера ради, према попису становни­штва из 1931. године, у слуњској општини, са укупно тридесетак хиљада становника, живело је 60 одсто Срба и 40 одсто Хрвата. У току рата погинуло је око 1.500 Срба из састава Народноосло­бо­дилачке војске, док је у усташком геноциду у раздобљу од 1941. до 1945. године убијено нешто преко 10.000 цивила србске нацио­нал­ности; само у ноћи 8/9. маја у Вељуну је побијено 520, а у ноћи из­међу 4. и 5. августа 1941. године око 800 Срба. „Године 1961. југо­словенски војни врх (на чијем је челу неприкосновено „јахао“ Јо­сип Броз ИП) одлучио је да код Слуња гради полигон (за ар­ти­љеријска гађања), и то на про­стору где су искључиво живели Ср­би. Тако је своје домове и своје ‘отачество’ морало напустити 4.500 Срба и упутити се у раз­вејање широм Србије. Од тада Слуњ је уверљивије деловао као хрватска општина.

Слуњски пример није једини који сведочи да је југословенски вој­ни врх, још од раних послератних дана, плански радио против интереса србског народа. Тако је, на пример, простор око србских села код Бенковца, првенствено Буковића, Бенковачког Села и Куле Атлагића, одабрао као полигон за авионска гађања. Мештани­ма је тиме онемогућена испаша, а њихове су куће подрхтава­ле од експлозија управо деценијама. Попуцале су цистерне за воду, зидо­ви кућа, стакла на прозорима, а да не говоримо о мно­штву осака­ће­них дечака, који су се играли неексплодираним сре­д­ствима; ни­ко им није плаћао обештећење. Није чудо што у Бе­ограду већ ду­го има више становника из ових села него у њима самима. (Десило се слично и при чишћењу терена за тенковски полигон на Мања­чи, у близини Бање Луке, тако да су тамошњи Срби само они! морали потражити уточиште у околини Новог Сада, углавном).

Док је војска намењивала Србима полигоне од којих су морали бежати што даље, Хрва­ти­ма и Муслиманима осигуравана су војна складишта, аеродроми, лу­ке, фабрике муниције, наоружа­ња, инфраструктура и, наравно, за­послење. Критеријум за избор тих места био је често и степен при­вржености њиховог станов­ни­штва усташком покрету у Дру­гом светском рату.

Тако је највеће складиште муниције у Лици било у Све­том Року, славном по усташком покрету и по свом мешта­нину, Павелићевом министру Милу Будаку. Велико складиште муниције и наоружања било је и у селу Трбоуњу, недалеко од Дрни­ша, тако­ђе славном по усташком покрету, које је, поред оста­лог, дало и бројне јасеновачке кољаче и усташке постројбе. Складишта вој­не опреме и муниције била су смештена на Широком Бријегу, ис­тинској матици усташког покрета, у Чапљини, Плочама итд. У Травнику, осведоченом усташком упори­шту, изграђена је и фаб­ри­ка артиљеријских оруђа, у Витезу, иде­о­лошком сабрату, фабри­ка динамита, у Коњицу и Горажду, тако­ђе усташким бастионима, фабрика муниције и мина. У Мостар је пренесена фабрика авиона из Панчева, фабрика топова из Крагу­јевца у Травник, стара рат­на лука Бока Которска занемарена је за рачун ратних лука у Ши­бенику и Сп­литу.

Ратни аеродром грађен је у Земунику, уместо негде на букови­чкој плочи, као што је грађен и код Бихаћа, уместо код Удбине или Коренице.

Прича да је све то чињено због повољнијих услова које су захте­вали војни разлози, може се узети као тачна ако се схвати да су по­стојали далекосежни планови о војној издаји и растурању Југо­сла­вије. Сада видимо да је било управо то посреди, јер да није, по­ми­цање поменутих локација војних објеката, у неким случајеви­ма само који километар, створило би ситуацију да они никад не би би­ли у усташком или муслиманском окружењу и да би их од било чијих напада бранило само србско становништво тог простора. Вој­ни планери су, међутим, учинили тако да су Срби добијали по­ли­гоне, одакле су морали бежати, а Хрвати и Муслимани фабри­ке у којим су радили и постројења за своју каснију државу и вој­ску.

Накнадна досетка само је, нажалост, још једна потврда недостатка најелементарније политичке мудрости код Срба, нарочито њихових интелектуалаца и политичких челника (И. Петровић, Српска Крајина Март-јун 1992, Нови Сад 2003, 195-197).

Уз трећину за убиства, и храмови

Одмах после успоставља­ња НДХ почели су усташки покољи Срба у Лици, по Кордуну, по Херцеговини, Славонији, Срему, свуда у њеним границама, али се истовремено кренуло и са рушењем православних храмова. Због недостатка простора овде ће бити поменут тек један мали број од преко двеста шездесет које је описао Псуњски, Велиша Раичевић, у књизи објављеној 1944. године у окупираном Београду и одмах заплењеној.

У Босанској Крупи, 29. јула 1941. године, мушкарци су одвође­ни у храм све до десет увече. „Онда је почело страховито муче­ње, које је трајало неколико часова, па су их најзад извели све из цркве и побили негде у близини места“. После тога приступило се хапшењу жена, одвођењу у цркву, „где су их извргли мучењу“, а онда су их превели у један импровизовани затвор. „Кратко време после тога је црква порушена до темеља, а… да не би остало ни­каквог трага српству и православљу у месту, порушени су на пра­вославном гробљу у месту сви крстови и споменици“ (Псуњски, Велиша Раичевић, У име Христа светиње у пламену, Бе­о­град 1944, 27-28);

У Босанском Петровцу „образована је једна усташка комиси­ја, која је утврдила да за шталске потребе најбоље одговара ме­сна православна црква. Одмах после тога је демолиран иконостас и уништене све црквене утвари, па су уведени коњи у цркву“ (Исто, 28);

„Зато што су православни мештани села Бовића отворили по усташима насилно затворену цркву и звоњавом објавили молитву Богу, усташи су се повратили и запалили је“ (Исто, 30);

„У Босанској Дубици… надзирао је над рушењем православне цркве католички свештеник Иван Бенко, који се доцније иста­као у покатоличавању православног становништва (Исто, 32);

„Посвећена Светом Виду налазила се православна црква поврх Босанске Костајнице. Њу су усташе оскрнавили тиме, што су је најпре претворили у нужник, па је после запалили“ (Исто, 33);

„Језива је судбина православне цркве у Вељуну код Слуња… Почетком августа… стигли су слуњски усташи у ово село и одмах приступили сакупљању српско-православног становништва. Жене и децу су стрпали у православну цркву, а мушкарце у подруме жандармеријске станице, где су их мучили и појединачно убијали. За­тим су се на црквеним вратима појавили усташи, тражећи погле­дом међу женама и децом девојчице, које ће ту у цркви пред свима осталим силовати. Пре овог нечувеног вандализма, усташи су црк­ву опљачкали, црквене слике боли ножевима, а неке мазали људ­ским изметима. Најзад је црква претворена у шталу, али су је… преуредили за клаоницу. У таквом је стању остала све до зиме 1941. године, када су је коначно запалили“ (Исто, 35);

„Тешко је описати последње часове историје православне цркве у Глини… Та огромна маса људи смештена је… по многобројни­м импровизованим затворима, одакле је у партијама одвођена ноћу у месну православну цркву, где су сви до једног стављени под ус­ташки нож. Кад би која партија била поклана у цркви, долазили су камиони у које су трпани лешеви и одвозили их у већ спрем­ље­не раке изван места… Тачан број покланих у глинској цркви није се могао утврдити, али се поуздано зна, да је заклано осам партија од по округло 800 до 1000 људи. Сам чин клања описао је један ус­таша (који је био послат у Београд са циљем да изводи са­бо­таже, али га је тамо полиција ухапсила ИП)… Убијали смо на тај на­чи­н, што смо неке ударали но­же­м право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гдје стигнемо… Није међутим само ово био начин ликвидације православља у Глини. Исти онај… усташа изја­вио је, да је вршено стре­ља­ње православаца у партијама 300-400 у близини места“ (Исто, 39-40);

„У Добром Селу среза босанско-крупског, усташи су по наруч­би једног католичког свештеника затворили све становнике пра­вославне вере свих доба старости у месну православну цркву. За­тим су кроз прозоре бацили у цркву велики број бомби и најзад је запалили, те су сви… затворени у њој изгорели“ (Исто, 44);

„Католички жупник Јосип Матица… препредени језуита… наредио је да се између 7. и 8. јуна 1941. године подметне ватра у парохијску цркву Нове Градишке… Пошто је изгорео један део кро­ва, ватра је угашена. Како би између православног свештенства и народа створили раздор и повећали изгледе на прелаз правосла­ваца у ка­толичку веру, усташи су по жупниковом упутству пусти­ли у народ тврдњу, да су православну цркву запалили сами право­славни све­штеници“ (Исто, 57-58);

„Православни становници села Човца у срезу новогра­ди­шко­м, извргнути нечувеном мучењу и шикану, морали су сами порушити цркву у своме селу и са својим колима одвести материјал поје­диним усташким функционерима. То су исто морали радити пра­во­славни становници села Чечавца у срезу славонскопожешком са својом православном црквом“ (Исто, 76);

И тако даље, у недоглед.

Подели:

One Commnet on “Комунисти и усташе руку под руку

  1. Споменусте Исидора Левија…. опет еврејин, и сакривање спискова.
    Коммунизам је базично еврејска измишљотина зарад поробљавања и пљачкања превасходно словена/славјана, (Карл Маркс је дете рабина, опет из фамилије више касте Левита), и то је еврејима јасно само није наивним гојама, који су се насадили на иглу „братство и јединство, једнакост, правда“, не знајући да су том јудејском мантром својевремено евреји коначно покорили Француску.
    Пострадали евреји током другог светског рата на территорији Југославије су били коммунисти и анархисти, те мањи број потпуно ситних невиних људи. Некошерне народе нико и не спомиње (или само ми, и Ви).
    Но, резултат другог светског антисловенског рата је смрт безмало 30 милиона словена/славјана. Еврејски белосветски политичари су признали геноцид само за 4 категорије (евреји, цигани, умно заостали и извраћеници/педери/педофили).

    Успут, Иосиф Францович Брозович ака Тито (Стари) такође је пољскоеврејског порекла. Поприличан број београдских и околних евреја је авионима одјездио за Израел до 1948 године, негде око 4000 људи, а кошерни комессар Моша Пијаде је запуцао у Француску. Остали су гореспоменути прикривени евреји )Ћопави, Бакарић, Кардел, Рибникари, Богдани Богдановићи… и други. Затим су убрзо устројили нове погроме начинивши концентрациони логор Голи Оток, ексклузивно за Србе, Србе из Црне Горе и Херцеговине, док се усташама није судило, чак су, пресвукавши униформе, добијали чинове и запоседали позиције по Београду, које и данас држе.
    Спасибо!

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *