Анализе

СЕНКЕ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ ГЕНЕРАЛА ПЕТРА ЖИВКОВИЋА

Историја никад није у праву

Петер Хандке

  •  У  овом раду даје се приказ примене прописа о рехабилитацији у случају генерала Петра Живковића, уз анализу нормативних и чињеничних основа за одлуке донесене против њега – предмете поништаја у рехабилитационом поступку вођен

 


ПИШЕ: Ранко Јаковљевић

УВОД

 Рехабилитација лица осуђених за кривична дела своје заметке има у римском праву. Према проф. Душану Јакољевићу, институција restituio in integrum  била је њена  претеча (1981, 1). Задржавајући се  на терену античког права,  елементе сродне рехабилитацији могли  бисмо препознати и у Закону Елија Сенција из 4.године п.н.е. По њему “робови које су господари за казну оковали, који су жигосани, који су уз мучење испитивани због злочина и чији је злочин доказан, или су изручени да се /у арени/ боре мачем /са људима/ или са животињама или су осуђени да иду у гладијаторску школу или затвор, па их је потом било исти било други господар ослободио, постају слободни, али са положајем перегрина дедитиција /перегрини дедитицији су они који су се некада с оружјем у руци борили против римског народа па су се, поражени, предали/“ (Гај, 1981, 35).

У савременим правним поретцима институт рехабилитације претежно је у примени на случајеве лица правноснажно осуђених за кривична дела, која су издржала изречену казну, ако је од тог момента протекао период у коме она манифестују друштвено прихватљиво понашање (“добро владање“), без долажења у сукоб са законом. Њиме се гасе последице уписа осуде у регистру казнене евиденције, односно правне последице осуде, попут недостојности јавне функције, губитка изборних права, забране вршења професије, па има популарни назив право заборава. Реперкутује се и на право осуђеног лица да се његово име уклони из онлајн прерага – по једној пресуди  Европског суда правде из 2014.г, у спору између Гугла и Европске уније,  интернет претраживачи на захтев лица у питању, по протеку одређеног периода, у обавези су брисати резултате претраге са подацима о осуђиваности за кривично дело. Постоје и тзв. трговачке рехабилитације – обустава последица банкротства, дисциплинске – уклањање неспособности службених лица кажњених у дицсиплинским поступцима зог повреде радне обавезе, социјална рехабилитација… (Јаковљевић, 1981, 55-56).

Српски парламент  2006.г. усвојио  је закон о рехабилитацији лица “која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком,   из  политичких или идеолошких разлога, лишена живота, слободе или неких других права, у периоду од 6.4.1941. до дана ступања на снагу тога закона, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије“ (“Сл.гласник РС“ 33/2006). Решењем којим усваја захтев за рехабилитацију суд утврђује да је одлука која је била донета против рехабилитованог лица ништава од тренутка њеног доношења и да су ништаве све њене правне последице, укључујући и казну конфискације имовине. (чл.5.ст.1.); рехабилитовано лице сматра се неосуђиваним (чл.5.ст.2.).

Израз “лишена живота“ имао би се тумачити у смислу да се односи и на ситуације када јесу донесене судске одлуке о осуди на  “казну смрти“ а да оне нису извршене тј. осуђена лица нису “лишена живота“, попут случајева кажњавања “у  одсуству“ Слободана Јовановића, Петра Живковића и других лица у процесу вођеном 1946.г – у супротном, казано речима адвоката  Слободана Бељанског, на делу би остала стигматизација изражена одлуком о санкцији која је изречена из политичких или идеолошкох разлога.  И ако би се  одступило од оваквог тумачења, лица кажења казном лишења слободе или живота, над којима казне нису извршене, сматрају се рехабилитованим и у том погледу, уколико су изрицане и извршене споредне казне попут конфискације имовине или губитка грађанских и политичких права, губитак држављанства – није замисливо да политички или идеолошки разлози доношења одлуке постоје  само за споредне санкције. У знаној нам судској пракси чињеница неизвршења главне казне није била препрека доношењу одлука о рехабилитацији, већ је утврђивана ништавост  свих одлука о казнама лишења живота или слободе, без упуштања у овај детаљ. Чињеница да је лице лишено слободе или живота, правно је релеванта једино у ситуацијама када је то чињено без доношења судске или административне одлуке, обзиром да се у тим ситуацијама доноси решење о усвајању  захтева за рехабилитацију којим се утврђује да је рехабилитовано лице било жртва прогона и насиља из политичких или идеолошких разлога.

Формално би упитно у одређеним ситуацијама могло бити утврђење постојање претпоставке примене  института рехабилитације, дефинисане одредницом “да су имала пребивалиште на територији Републике Србије“: избегавајући да круг  лица на која се закон  односи идентификује њиховим држављанством, а  лимитирајући временски домет дејства на случајеве од  06.4.1941. као дана напада Сила Осовине на Југославију без објаве рата, па до  25.4.2006 – датума ступања на снагу закона, законодавац као услов наводи да је лице имало пребивалиште на територији Републике Србије. У случају лица која су напустили територију Србије у првим данима напада на Југославију и никада се у земљу нису вратила, имајући  стално место настањења у иностранству све време, укључујући период њиховог лишавања  права и време подношења захтева за рехабилитацију, иако су наводне радње извршења дела стављаних им на терет, учињене  када се она нису налазила  у Србији,  закон се и на њихову рехабилитаццију  требао односити, посматрано у склопу чињенице да су она земљу напустивши, ипак у домаћим евиденцијама грађанских стања била уписана са местом пребивалишта у Србији. При заузимању таквог става део формулације чл.1. да се ради о пребивалишту у Републици Србији, тумачи се као  актуелни назив државе која захвата подручје некадашње Краљевине Југославије, постојеће у једном делу периода на који  се закон односи. Када је  ступио на снагу закон о рехабилитацији, по питању пребивалишта важио је  Закон о пребивалишту и боравишту грађана („Сл.гласник СРС“, бр. 42/77 – пречишћен текст, 25/89, „Сл.гласник РС“, бр. 53/93, 67/93, 48/94, 17/99, 33/99) по чијем чл.4. пребивалиште је место у коме се грађанин настанио с намером да у њему стално живи. Следећим прописом из ове области (“Сл.гласник РС 87/11) дефиниција пребивалишта допуњена је формулацијом “односно место у коме се налази центар његових животних активности, професионаних, скономских, социјалних и других веза које доказују његову трајну повезаност с местом у коме се настанио“. Чињеница напуштања места пребивалишта услед окупације 1941, сама по себи, код околности да су се чланови краљевске владе настанили у иностранству услед ратног стања,  по одлуци државног органа, не са намером да се тамо трајно настане, може се тумачити као испуњеност услова из закона о рехабилитацији да су они имали пребивалиште у Србији. Како било, у случајевима рехабилитације по наведеном закону, у односу на чланове избегличке владе Краљевине Југосавије, није посебно  разматрано питање испуњености наведених услова – довољно је било да су лица пре емиграције имала пребивалиште на тлу које је  време одлучивања о рехабилитацији у саставу Републике Србије, без упуштања у посебну оцену ове околности приликом одлучивања о рехабилитацији.

Закон о рехабилитацији из 2006.г. предвиђа да решењем којим усваја захтев за рехабилитацију суд утврђује да је одлука која је била донета против рехабилитованог лица из  политичких или идеолошких  разлога,  а њоме је оно било лишено живота, слободе или неки других права,  ништава од тренутка њеног доношења и да су ништаве све њене правне последице, укључујући и казну конфискације имовине; рехабилитовано лице сматра се неосуђиваним; кад судска или административна одлука није била ни доношена, суд у решењу којим се усваја захтев за рехабилитацију утврђује да је рехабилитовано лице било жртва прогона и насиља из политичких или идеолошких разлога. Адвокати  Слободан Бељански и Владимир Бељански у иницијативи Уставом суду од 3.7. 2015.г. за утврђивање неуставности појединих одредби овог закона, указали су на проблем “стандарда “ политичких или идеолошких разлога:

“Одредба члана 1. Закона о рехабилитацији из 2006. године сумарна је и неодређена. Правом на рехабилитацију обухваћена су сва лица која су имала пребивалиште на територији Републике Србије, а у одређеном раздобљу су лишена живота, слободе или неких других права из политичких или идеолошких разлога. Шта се сматра политичким или идеолошким разлозима није објашњено ни у овом закону ни у било ком другом закону. У овом закону, наиме, нема одредбе о значењу израза, а нема ни бланкетне норме која би упућивала на дефиницију из неког другог извора. Појмови “политика“  и  “идеологија“  нису правни појмови, у свакодневном говору њихов садржај је разнолик, преширок и промењив, а у теорији немају општеприхваћену дефиницију. Њихово значење поготово је неизвесно када се доведу у везу са логичком функцијом  “разлога“, односно када им се припише јединство смисаоне и практичне каузалности, јер је много лакше сагласити се о томе шта је политичка делатност или идеолошки програм, него шта су у историјском контексту политички или идеолошки разлози. Ово утолико пре што политички или идеолошки разлози леже у основама сваког правног система, будући да је и облик државног уређења резултат одређене политике, руковођене одређеним идејама и циљевима. “Отвореност“ појмова политички разлози  и идеолошки разлози, иако од њиховог значења непосредно зависи да ли постоје претпоставке за рехабилитацију, чини их неодређеним и нерационалним у мери која допушта примену истих оних побуда и мерила због којих се, као проскрибованих, рехабилитација и допушта. Другим речима, неодређеност појмова, а тиме и појâва, које би нас водиле закључку да су за некадашње лишавање живота, слободе или неких других права постојали политички или идеолошки разлози, уводи управо разлоге истог ранга као основне операторе за доношење одлуке о рехабилитацији…  Својеврсну критику одредбе члана 1. Закона о рехабилитацији из 2006. године и читаве концепције овог закона, представља Закон о рехабилитацији из 2011. године, чијим се основним делом отклањају управо они недостаци који претходни закон чине противуставним. Новим законом, наиме, изричито је прописано да се не могу рехабилитовати лица која су одлуком војног суда или другог органа под контролом Националног комитета ослобођења Југославије од дана ослобођења одређеног места проглашена за ратне злочинце, односно учеснике у ратним злочинима, као и лица која су судови и други органи Демократске Федеративне Југославије и Федеративне Народне Републике Југославије, као и Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата прогласили да су ратни злочинци, односно учесници у ратним злочинима, осим ако се у поступку рехабилитације утврди да та лица нису извршила, односно учествовала у извршењу ратних злочина. Овакав приступ у потпуности је примерен одредби члана 35. став 1. Устава. Одредбом члана 35. став 1. Устава омогућује се право на рехабилитацију само лицу осуђеном без основа или незаконито. Одредба члана 1. Закона о рехабилитацији из 2006. године излази из уставног оквира. Појмови “политички разлози“ и “идеолошки разлози“, због своје провизорности и “расутог“ смисла, далеко су шири од појмова “без основа“ и “незаконито“

Предмет овог рада је анализа случаја рехабилитације генерала Петра Живковића, који је 15.7.1946.г.  у процесу против 24 оптуженика, пресудом  Врховог суда ФНРЈ Суд.бр.1/46 од 15.7.1946.г. осуђен на смртну казну, трајан губитак политичких и појединих грађанских права, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства.

ОСУДА

 Како је установљено у поступку рехабилитације Драгољуба Михаиловића, осуђеног у  кривичном поступку  1946, вођеном и против Петра Живковића, решење Вишег суда у Београду Рех.бр. 69/10 од 14. маја 2015. године, “у току суђења браниоци су поставили питање како пуковник може да суди генералу због правила о чиновима, где млађи не може да суди старијем. Ђорђевић (председавајући већа – пуковник) је одговорио да они Дражи не признају чин генерала већ чин пре рата, који је био пуковнички. По том критеријуму, он је имао бити изузет из суђења генералу Петру Живковићу (од 1923.г. дивизијски генерал, од 1930. армијски генерал), изузев уколио такво правило бива непримењиво услед околности да је  почев од 1936.г. Живковић армијски генерал у резерви, о чему се суд није изјашавао. Међутим, Законом о кривичним делима против народа и државе (“Сл.лист ДФЈ“ 66/45), чл.14.ст.2. одређено је да “у нарочито важним случајевима од општег државног значаја, судиће војно веће савезног Врховног суда“, без прављења разлике јесу ли оптужени војна лица, а који је критеријум био у примени једино код кривичних дела ван категорије нарочито важних, када су за војна лица надлежни били војни судови, за остале народни окружни судови (чл.14.ст.1.).

Везано за увид у политички утицај на израду оптужнице, релевантна је  преписка Милована Ђиласа са Александром Ранковићем – према образложењу решења Вишег суда у Београду  Рех.бр. 69/10 од 14. маја 2015. године, о рехабилитацији Драгољуба Михаиловића, наведена преписка у форми телеграма, односи се  на суђење Михаиловићу, и обухвата осам писама. У писму Ђиласа упућеног Ранковићу 25. маја 1946. године, стоји: Оптужница је погледана. Део који се односи на Дражу“ урађен је добро. Други део о емигрантима је далеко слабији зато јер нисмо имали довољно времена, и нема довољно докумената. Унесене су најважније политичке коректуре. На основу твоје наредбе Пенезићу, оптужница мора да се преда 2. јуна, а процес да се подеси на 10. јуни. То ће бити учињено ако од тебе до 2. јуна не добијем другу наредбу“.

Бранилац Петра Живковића, адвокат Павле Миљаковић у  завршној речи навео је:

“Овај процес илуструје величину и трагедију српског народа, јер је ово фактички процес где учествују само Срби као оптужени изузев случаја Хрвата Ђуре Виловића. Величина српског  народа је у томе што се показало да је он у најкрупнијим међународним догађајима стао смело и одважно на страну ослободилачких народа и њихове праведне ствари у борби против фашизма и фашистичких поробљивача. Друго, наш народ остајући веран љубави према Русији, од њеног уласка у рат био је једини борбени савезник, барем до Стаљинграда, народа СССР-а од свих славенских народа. Треће, он је на својим плећима уздигао ауторитет маршала Тита… Мојим брањеницима (Петру Живковићу и Божидару Пурићу) ставља се на терет оптужницом да су као чланови избегличке владе спроводили линију сталне издаје ослободилачке борбе. То би значило  да нису били на линији отпора постављеној  од народа и да су се тиме нашли на страни окупатора. Они нису по овој ствари саслушани, јер се налазе у иностранству, ја не располажем са оним што би служило можда за једну потпунију њихову  одбрану … Стоји факат да су они били чланови емигрантске владе. Али  били су и други чланови емигрантске владе. Ти други чланови нису оптужени. Оптужница вели да се за сада још не располаже материјалом против њих. Међутим, правилно ствар би била постављена или да сви одговарају или ниједан… С друге стране, став и рад емигрантских влада у иностранству, како и сведоци сведоче, морали су бити у складу са интенцијама британске политике која је била општепозната и постављена на споразуму са СССР и Америком на принипу никакви разговори и компромиси са непријатељем до његовог уништења и његове потпуне капитулације. Стоји факат да је Слободан Јовановић упутио једну депешу Дражи Михаиловићу да се не почиње устанак до искрцавања јачих савезничких снага, али се поставља питање да ли је тиме  била издата линија отпора. Ова директива, која је остала до краја у важности и која, по моме убеђењу, везује и остале владе, она се тицала само устанка, док је питање дефанзивног и офанзивног герилског покрета и саботаже остало онако како је то замишљено у првим данима и у моменту када је фактички и Дража Михаиловић  са својим одредима показивао извесну делатност у том правцу. По сведочењу Трифуновића  и Грола, ово није била одлука владе, она  је била  одлука владе уколико је она  то прихватила, а влада није могла да је не прихвати. То је била одлука савезника. По сведочењу Мише Трифуновића и Грола, ово је била у ствари и одлука сва три велика савезника диктована одмаздама у Краљеву и Крагујевцу… Даље се у другом ставу оптужнице под “Г“ страна 52 ставља мојим брањеницима на терет да су наметали и распиривали братоубилачку борбу народа Југославије, и да су на тај начин били саучесници ратних злочина, које су у току ослободилачког рата вршили Михаиловићеви четници… Постоје извесни злочини  извршени од четника према другим народима у простору такозване Независне Државе Хрватске, који се такође везују за владу. Међутим, они су делимично узвраћање оног уништења српског народа са чиме се ми непогођени и објективни не можемо сложити и дубоко жалимо што су то учинили поједини команданти… Али, свакако,  према свему што се видело  из одбране и претреса, кривицу за  ту братоубилачку борбу ове грозоте не треба тражити међу члановима емигрантских влада, нарочито међу оптуженима из тих влада… Нема доказа из којих би сигурно могло да се утврди да су оптужени чланови били организатори те борбе и да су били посредно или непосредно  у вези са таквом организацијом. Ово прво због тога, као што смо видели на овом претресу,  ми нисмо знали шта влада ради, а изгледа и влада није знала шта се овде ради. Она је била једнострано обавештавана само од стране Драже, а и уколико је била обавештавана, то тачно не може да се зна с обзиром на околности да су путеви, који су водили из наше земље у иностранство односно до владе, држани у  рукама Британаца…По казивању сведока Мише Трифуновића и Милана Грола, енглеска обавештајна служба, од које су они искључиво добијали своје информације као и сви остали оптужени чланови владе па и моји брањеници, није обавестила било коју владу  нити има доказа да је обавестила било ког члана владе о овим тешким борбама у земљи… Што се тиче злочина, прихватам теорију посредне одговорности изнете, уколико се сећам први пут од еминентног совјетског државника Вишинског, а примљене и од међународног суда у Нирнбергу. Али баш по тој теорији ниједан злочин четнички у земљи претстављен у оптужници не може да се веже  било за владу било за ма кога оптуженог члана владе из емиграције, а које ја браним. Нема ни посредне ни непосредне узрочне везе између тих злочина и држања и мишљења оптужених, јер је Дража, односно његови команданти су радили самостално и без директива владе. Постоји само једна директива упућена од Слободана Јовановића да се не подиже устанак пре искрцавања јачих савезничких снага у земљи. Из ове директиве се не може извести закључак да је било који члан владе хтео и желео почињене злочине или да се унапред сагласио са таквим злочинима… У овој ствари, по мојој најбољој савести, нисам могао да нађем да постоји основ који би сигурно могао да утврди да су оптужени криви за наведена дела. Јер, политика је политика, а суд је суд и треба да остане суд “.

Пресуда гласи:
У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд Федеративне Народне Републике Југославије – Војно веће састављено од пуковника Михаила Ђорђевића као председавајућег и судија – потпуковника Милије Лаковића и Михаила Јанковића, и секретара – поручника Тодора Попадића, по кривичној ствари противу оптужених Драгољуба-Драже Михаиловића и др. ради кривичних дела из Закона о кривичним делима противу народа и државе и Закона о забрани изазивања националне, расне и верске мржње и раздора а на основу оптужнице Војног тужиоца Југословенске армије од 31. маја 1946. године, број 711/46. и Решења овог суда од 1. јуна 1946. године, – одржао је у Београду главни јавни усмени претрес од 10. јуна до 11. јула 1946 године… па је по коначној речи заступника Војног тужиоца Југословенске армије да остаје при оптужници и тражи строгу и праведну казну за оптужене и завршне речи бранилаца свих оптужених и задње речи присутних оптуженика сваког понаособ да буду ослобођени или што блажије кажњени – донео и јавно изрекао дана 15. јула 1946. године следећу

ПРЕСУДУ:

1.Михаиловић Драгољуб-Дража, 2) Др Мољевић Стеван, 3) Жујовић Младен, 4) Др Топаловић Живко, 5) Виловић Ђура, 6) Радић Радослав-Раде, 7) Врањешевић Славољуб, 8) Глишић Милош, 9) Јовановић Слободан, 10) Др Пурић Божидар, 11) Др Нинчић Момчило, 12) Живковић Петар, одсутан, сада у иностранству 13) Кнежевић Радоје, 14) Др Гавриловић Милан, 15) Кнежевић Живан, 16) Фотић Константин, 17) Јовановић Драгомир-Драги, 18) Динић Танасије-Таса, 19) Јонић Велибор, 20) Докић Ђура, 21) Мушицки Коста, 22) Павловић Бошко, 23) Др Марковић Лазар-Лаза, 24) Др Кумануди Коста КРИВИ СУ:…

-што су у току надчовечанске борбе коју су народи Југославије од 1941. до 1945. године у одбрани своје слободе и независности, и за свој опстанак водили противу хитлеровске Немачке, фашистичке Италије и њихових сателита, ступили и за све време рата и непријатељске окупације одржавали политичку и војну сарадњу са окупатором ради заједничког угушивања општенародног устанка и подржавања окупације како би уз помоћ окупатора успоставили режим против народне диктатуре и националног угњетавања те су на тај начин у најсудбоноснијем раздобљу историје народа Југославије извршили злочин издаје народа и отаџбине;

-што су заједно са окупатором – у остваривању империјалистичког плана окупатора о поробљавању и истребљењу народа Југославије, организовали, наређивали и извршавали или подстрекавали на извршавање небројене злочине над народом: убијање и предавање рањеника окупатору, масовна убиства и покоље, хапшења, мучења, одвођења у концентрационе логоре и на присилни рад у корист окупатора, принудну мобилизацију, паљевине, пљачку и уништавање јавне и приватне имовине, силовање и друге ратне злочине, услед чега носе одговорност за смрт и страдања стотине хиљада људи, жена и деце… Изложеним радњама оптужени: Михаиловић, Мољевић, Жујовић, Топаловић, Виловић, Радић, Врањешевић, Глишић, Јовановић Слободан, Пурић, Нинчић, Живковић, Кнежевић, Гавриловић, Кнежевић, Фотић, Јовановић, Динић, Јонић, Докић, Мушицки и Павловић извршили су кривична дела издаје и ратних злочина из члана 3. тачка 3, 4. и 6. Закона о кривичним делима против народа и државе

И то, оптужени Јовановић Слободан, Пурић Божидар, Нинчић Момчило, Живковић Петар, Гавриловић Милан, Кнежевић Радоје, Кнежевић Живан и Фотић Константин:

Што су, продужавајући политику профашистичких диктатура у старој Југославији, после закључења срамне капитулације и бекства из земље стално и упорно спроводили политику подржавања окупацције и гушења народноослободилачког устанка у земљи и у ту сврху издавали директиве, да још није време за борбу, давали сталну политичку подршку издајнику Михаиловићу и одржавали везе с Миланом Недићем, и с другим квислиншким елементима у земљи; што су у истом циљу преко радиоемисија распиривали братоубилачку борбу међу народима Југославије, издали оптуженом Михаиловићу наређења о формирању преких судова и примени закона о заштити државе, и на тај  начин потстицали четничке и квислиншке банде  у земљи за злочине над народом, услед чега за те злочине сносе пуну одговорност, што су из државне касе финансирали издају оптуженог Михаиловића и његових четника шаљући новац и вршећи војне набавке за четничке формације; што су у иностранству путем радиоемисија и разних публикација вршили пропаганду за оптуженог Михаиловића и његове четнике приказујући лажно оптуженог Михаиловића у иностранству као носиоца отпора у земљи против окупатора и тако обмањивали светску јавност о догађајима у Југославији, а многе људе у нашој земљи наводили на пут издаје; што су помажући  оптуженог Михаиловића и његове четнике у борби против народноослободилачке војске и повезујући се са Миланом Недићем и другим квислиншким елементима у земљи, поткопавали и слабили борбу Југославије и њених савезника против фашистичких агресора, па су тако:

1/Јовановић Слободан и Пурић Божидар, као председници емигрантских влада, Нинчић Момчило и Гавриловић Милан, као министри, Живковић Петар као министар и заменик врховног команданта и помоћник министра војног, а Кнежевић Радоје као министар двора:

а/ оптуженога Михаиловића, пошто су сазнали да се са својим четницима у заједници са окупатором бори противу партизана, у јануару 1942 године именовали за министра војног, а у јулу исте године и за начелника штаба врховне команде, па су му као таквом слали директиве да не почиње борбу против окупатора док  Немачка не капитулира, односно док се јаке савезничке снаге не искрцају у Југославији, док су с друге стране одобравали, подстрекавали и политички помагали оптуженог Михаиловића у борби против ослободилачких снага у Југославији;

б/ унапређивали, одликовали и похваљивали четничке команданте који су се под командом оптуженога Михаиловвића особити истицали у сарадњи са окупатором у борби против партизана, као Илију Трифуновића-Бирчанина, Добросава Јевђевића, Петра Баћовића… Драгутина Кесеровића, Радослава Радића, Николу Калабића, Павла Ђуришића, Момчила Ђујића, Јездимира Дангића и многе друге, док су с друге стране лишени чина официра који су остали верни  своме народу и сврстали се у редове ослободилачке војске и водили борбу против окупатора, као… Арса Јовановића, Велимира Терзића, Петра Ћетковића… Ратка Мартиновића и многе друге хапсили и прогањали у иностранству официре који су одобравали ослободилачку борбу и изразили жељу да се врате у отаџбину и да се боре против окупатора;

в/ упућивали оптуженом Михаиловићу оружје, муницију, одећу и осталу ратну опрему и веће количине новца из државне касе да их употребе на угушење устанка;

г/ расипајући државни новац организовали и давали радиоемисије преко иностраних станица, издавали из иностранства и у  земљу убацивали разне публикације, подмићивали реакционарне новине и штампу са циљем да у иностранству  оптуженог Михаиловића лажно представе као носиоца борбе против окупатора, а у земљи распиривали братоубилачку борбу и слабили отпорну снагу наших народа  у борби против окупатора;

д/ иако  су тачно знали да четници оптуженог Михаиловића врше покољ над народом, они су се саглашавали са четничким злочинцима и сами оглашавали  преко радиоемисија стављање под слово “З“ држављана Југославије.

Са напред изложеног, а на основу цитираних законских прописа и члана 4. Закона о кривичним делима против народа и државе… и члана 1, 3, 5. и 6. Закона о врстама казне – суд, их осуђује:

…12) Живковића Петра на казну смрти стрељањем, трајан губитак политичких и појединих грађанских права, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства…

Изричући овакву пресуду, суд је сматрао да је био веран тумач народних осећања, правде и правичности и да је жигосањем издаје отаџбине остао доследан вековним слободарским традицијама наших народа, који су од памтивека слободу уздизали изнад свега, а издају отаџбине осуђивали као најтежи злочин. СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА НАРОДУ

Оптуженици против пресуде овога суда немају правног лека, јер је ова пресуда одмах и извршна. Једино лица која су осуђена на казну смрти могу лично или преко својих браниоца или њихови рођаци да поднесу молбу за помиловање Президијуму Народне скупштине ФНРЈ. Суд одређује: вечерас до 20 часова, у коме ће року, ако ко хоће, поднети молбу за помиловање од лица осуђених на смрт.“

Пресуда има 45 страна са по 42 реда ћирилицом исписаног текста, од којих је на врху сваке означен њен редни број. Изрека је садржана на 32 стране, а њена основаност у односу на 24 окривљена лица образложена на преосталих 13. На насловној страни верзије којом располажемо  у горњем левом углу отиснут је штамбиљ “Федеративна Народна Република Југославија, Врховни суд Југословенске армије, Суд.бр.14, 15. јули 1946“ а на последњој округли печат “Врховни суд…“ Потписана је од стране председавајућег – пуковника Михаила Ђорђевића уз оверу секретара поручника Тодора Попадића. У случају Петра Живковића, суд се према наводима одбране одредио следећим речима, које заузимају 22 реда образложења: “Браниоци окривљених Слободана Јовановића, Пурића, Нинчића, Живковића, Кнежевића Радоја, Гавриловића, Кнежевића Живана и Фотића, углавном су истицали у одбрани окривљених да они нису знали за сарадњу Михаиловићеве организације са окупатором и за многобројне ратне злочине  које је та организација извршила, зато што су били исувише удаљени од земље и Михаиловић их је лажно извештавао о стању у земљи. Оваква њихова одбрана је неумесна  зато што је утврђено да  су сви од самог почетка ослободилачке борбе  у Југославији давали Михаиловићу директиве да не води борбу против окупатора, да угуши ослободилачки покрет и тиме помогне окупатору у одржању система окупације желећи да на тај начин помоћу окупатора успоставе режим отворене противнародне диктатуре  и националног угњетавања  и наставе предратне противнародне режиме. Поред тога својим радом они су пружили пуну моралну, политичку и материјалну помоћ осуђеном Михаиловићу и помагали му да прикрива сарадњу са  окупаторима и на тај начин слабили су ратне напоре  Југославије у општој савезничкој борби против фашистичких освајача. До оваквог уверења суд је дошао: на основу исказа окривљенога Михаиловића да су сви одсутни окривљеници били његов ослонац у иностранству, да је  за  свој рад од њих добијао директиве по којима је поступао и да су његов рад у потпуности одобравали; затим, на основу многобројних докумената који су  на претресу прочитани; и најзад на основу исказа сведока Душана Симовића, Милана Грола и Мише Трифуновића“ (стр.43). И у редовима посвећеним одмеравању казне, код сумарно изнетих отежавајућих околности, требало би “препознати“ Живковићев случај: “…док је свима осталима присутним оптуженим узео у обзир као нарочито отежавајућу околност неискрено држање пред судом, и отсуство кајања, па је сваком понаособ оптуженику, с обзиром на тежину, врсту, друштвену опасност, начин и време извршења његових дела и објективне последице, које су из ових наступиле, одмерио казну као у диспозитиву сматрајући да једино ова и оваква казна као примерна и заслужена одговара степену његове кривично-правне одговорности и друштвеној опасности. Изричући овакву пресуду, Суд је сматрао да је био веран тумач народних осећања правде и правичности и да је жигосањем издаје отаџбине остао веран вековним слободарским традицијама наших народа који су од памтивека слободу уздизали изнад свега, а  издају отаџбине осуживали као најтежи злочин“.

 Према налазима суда у поступку рехаблитиације Драгољуба Михаиловића, из дописа Врховног суда ФНРЈ – Војног већа бр. 1/46 од 15. јула 1946. године упућеног Президијуму Народне Скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, утврђено је да су у прилогу наведеног дописа достављене молбе за помиловање окривљених, а између осталих и молба осуђеног Драгољуба “Драже“ Михаиловића; из одлуке Президијума Народне Скупштине ФНРЈ бр. 9647 од 16. јула 1946. године утврђено је, да нису уважене молбе за помиловање Михаиловић Драгољуба“Драже“, Радослава Радића – Рада, Милоша Глишића, Жујовић Младена, Живковић Петра, Јовановић Драгомира – Драгог, Јонић Велибора, Докић Ђуре, Мушицког Косте, Павловић Бошка и Дијанић Танасија, осуђених на казну смрти извршном пресудом Врховног суда Федеративне Народне Републике Југославије – Војног већа I Суд.бр. 1/46 од 15. јула 1946. године.

Законом о кривичним делима против народа и државе (“Сл.лист ДФЈ“ 6/45) који је ступио на снагу 01.9.1945.г. прописано је од стране Привремене народне скупштине: чл.2- кривична дела против народа и државе… чл.3.ст.1- као кривично дело из чл.2. казниће се – т.3. ко изврши ратни злочин, тј. ко у време рата или непријатељске окупације ради  као покретач, организатор, наредбодавац, помагач или непосредни извршилац убистава, осуђивања на смртне казне и њиховог извршења, хапшења, мучења, присилног исељавања или одвођења у концентрационе логоре, интернације и присилни рад становништва Југославије; ко врши намерно изгладњивање становништва, принудно однарођивање, принудну мобилизацију, одвођење у проституцију и силовање, присилно превођење у другу веру; ко под истим условима врши потказивања која имају резултат у овом ставу наведене мере терора и присиљавања или ко под истим околностима наређује или врши паљевине, уништавање или пљачку  јавне или приватне имовине, ко постане функционер терористичког апарата и полицијских формација окупатора или службеник затвора, концентрационих и радних логора, или нечовечно поступа са југословенским држављанима и ратним заробљеницима; т.4-  ко у време рата организује или врбује друге да ступе, или сам  ступа у наоружане полицијске или  војне   формације састављене од југословенских држављана у циљу помагања непријатеља и заједничке борбе с њиме против своје отаџбине, примајући од непријатеља оружје и покоравајући се његовим наредбама; -ко у време рата и окупације ступи у политичку сарадњу или прими службу у органима непријатељске власти и помаже им у спровођењу реквизиције, одузимања хране и других добара или у спровођењу ма каквих присилних мера према становништву Југославије.

Пo чл.5, ако извршилац у иностранству ради на остварењу истих кривичних дела, казниће се и губитком држављанства. За кривична дела из овог закона могу се и где није нарочито предвиђено изрећи уз главну казну и друге споредне казне по Закону о врстама казни (чл.13.ст.2.). Ако је  кривично дело од општег државног значаја, судиће војно веће савезног Врховног суда, односно савезни Врховни суд (чл.14.ст.2), у коме ће случају они судити у првом и последњем степену (чл.14.ст.3.). Претрес без присуства оптуженог може се одржати ако се сакрива од власти или је побегао из земље или у иностранству ради на остварењу кривичних дела из овог закона (чл.15.ст.2-б). Њему ће суд поставити браниоца још у припремном поступку. По чл.16, на пресуде судова првог степена има места жалби на суд вишег степена, чија је пресуда извршна. Поступак по делима из овог закона је хитан (чл.17.ст.1.).

Законом о врстама казне (“Сл.лист ДФЈ“ 48/45) одређено је да грађански и војни судови могу изрицати смртну казну (чл.1.т.12), казну губитка држављанства (чл.1.т.11), конфискације  имовне (чл.1.т.9), казну трајног губитка политичких и појединих грађанских права (чл.1.т.4), с тим да последња наведена може бити изречена искључиво при осудама на смрт (чл.6.ст.1.). Одредбе о губитку држављанства садржао је Закон о држављанству ФНРЈ (“Сл.лист ФНРЈ“ 54/46), усвојен послед подизања оптужнице против Петра Живковића, али на снази од 05.7.1946, у време изрицања пресуде. Чланом 16.ст.3. прописано је  “Држављанство се може одузети сваком држављанину ФНРЈ који у иностранству својим радом наноси, или је у време рата наносио штету народним и државним интересима Федеративне Народне Републике Југославије, или одбија да врши грађанске дужности.“; “држављанство одузима судском пресудом  у случајевима нарочито предвиђеним у закону или одлуком Президијума Народне скупштине ФНРЈ“- чл.17.ст.2.

У  уводном делу пресуде као основ судског  одлучивања  споменут је и Закон о забрани изазивања националне, расне и верске мржње и раздора, у време изрицања пресуде на снази у потврђеној верзији основног текста од 24.5.1945 (“Сл.лист ФНРЈ“ 54/46 од 12.7.1946).  По чл. 6, за суђење по кривичним делима из овог закона надлежан је у првом степену срески суд, а уколико би се за дело могла изрећи смртна казна, надлежан је у првом степену окружни суд, што не искључује “привлачење надлежнсти“ и за ова дела од стране највишег суда који суди и за друга кривична дела из сопствене надлежности. Петар Живковић није осуђен због извршења кривичног  дела из овог закона, мада  су описи радњи извршења “давањем радиоемисија преко иностраних станица…убацивањем разних публикација са циљем да оптуженог Михаиловића лажно представе као носиоца борбе против окупатора, а у земљи распиривали братоубилачку борбу; оглашавањем и преко радиоемисија стављањем слова “З“, подовиви под обележја кривичног дела из чл.2 као дело против националне равноправности казниће се и свака агитација, пропаганда и писање, издавање, штампање и растурање списа којима се иде на то да се изазове или распали национална или расна мржња или раздор.

Један од битних сегмената одбране Петра Живковића садржан је у делу излагања његовог браниоца: Нема доказа из којих би сигурно могло да се утврди да су оптужени чланови били организатори те борбе –“ братоубилачке“– и да су били посредно или непосредно  у вези са таквом организацијом. Ово прво због тога, као што смо видели на овом претресу,  ми нисмо знали шта влада ради, а изгледа и влада није знала шта се овде ради. Она је била једностранно обавештавана само од стране Драже, а и уколико је била обавештавана, то тачно не може да се зна с обзиром на околности да су путеви, који су водили из наше земље у иностранство односно до владе, држани у  рукама Британаца…По казивању сведока Мише Трифуновића и Милана Грола, енглеска обавештајна служба, од које су они искључиво добијали своје информације као и сви остали оптужени чланови владе па и моји брањеници, није обавестила било коју владу нити нити има доказа да је обавестила било ког члана владе о овим тешким борбама у земљи… Што се тиче злочина, прихватам теорију посредне одговорности изнете, уколико се сећам први пут од еминентног совјетског државника Вишинског, а примљене и од међународног суда у Нирнбергу. Али баш по тој теорији ниједан злочин четнички у земљи представљен у оптужници не може да се веже  било за владу било за ма кога оптуженог члана владе из емиграције, а које ја браним. Нема ни посредне ни непосредне узрочне везе између тих злочина и држања и мишљења оптужених, јер је Дража, односно његови команданти су радили самостално и без директива владе. Сагласно запажањима британског министра спољних послова Ентони Идна, везано за његов разговор са краљицом Маријом и краљем Петром од Југославије од 11.12.1942, “одскора је генерал Михаиловић наставио да напада Немце и Италијане, али је то делом последица британског опомињања… краљица Марија је признала да је генерал Михаиловић био приморан да одржава извесне додире с Италијанима, и да је истина да је имао своје људе у околини Недића, али су они тамо упућени да воде надзор“ (Кризман, 1981, 91). Шта више, енглески мајор Питер Бој саопштио је шефу војног кабинета Слободана Јовановића 9.12.1942 да “генерал Михаиловић отворено сарађује  са Италијанима и његови одреди потпуно наоружани пребацују се на италијанским камионима у западну Босну за борбу против партизана и то у заједници са италијанским трупама; вођена је битка код Мостара имеђу једног Дражиног одреда од 2400 људи из Црне Горе у заједници са Италијанима проти партизана… Дража Михаиловћ је квислинг исто као Недић, јер Недић сарађује са Немцима а Дража са Италијанима“ (Кризман, 92). Ове назнаке садржане  су и у реферату Живана Л. Кнежевића, шефа војног кабинета југословенске владе у Лондону, од 30.12.1942, поднетог председнику министарског савета и заступнику министра војске, морнарице и ваздухопловства (Кризман, 506-509). Више  детаља садржи  промеморија о делатности Драже Михаиловића Александра Лозовског, помоћника директора совјетског информационог бироа уручена српској страни 3.8.1942, где се наводе подаци о заробљавању четника од стране југословенских партизана приликом италијанског пораза 2.3. код Вишеграда….  четници и Недићеви одреди суделовали су у борби против партизана у области Горњег Милановца… генерал Михаиловић има код италијанских окупационих снага у Херцеговини свог сталног представника Добросава Јевђевића…“ (Кризман,75-76). Уследило је саопштење Лозовском, по налогу председника Слободана Јовановића, да југословенска влада стоји одлучно на становишту о потреби јединства отпора у земљи и да свако разбијање борбених снага користи само непријатељу (Кризман, 76).

Према професору Алберту Вајсу, 1945.г. члану Државне комисије  за утврђивање злочина окупатора  и њихових помагача и члану југословенске делегације на Нирнбершком процесу немачким ратним злочинцима 1946, везано за проблем континуитета и дисконтинуитета у праву, “процес претварања права у неправо и обратно, можемо запазити нпр. код устанака, револуција, и сличних збивања; са гледишта неког владајућег поретка, свако лице које тај поредак жели насилно да мења биће бунтовник против којега ће се применити законске санкције; устанци и револуције су дакле са гледишта неког владајућег поретка неправо, а постојећи прописи по којима се  бунтовници кажњавају- право; ако устаници не успеју у своме подухвату, они ће бити кажњени као бунтовници; али, ако успеју и оборе дотадашњи поредак… устаници ће сами образовати власт, па и казнити представнике ранијег поретка; они ће легализовати резулате свога устанка и створити ново право које може бити веома различито од ранијег; тако ће раније важеће право постати неправо, а доскорашње неправо – право…“ (1966, 15-16). То су оквири у којима је након слома тзв. социјалистичког режима у Србији, требало преиспитивати потребе рехабилитације лица осуђених или без суда лишених елементарних права и слобода након промене власти 1944.-45г. Законодавац их је 2006.г. формулисао као “политички или идеолошки разлози“

РЕХАБИЛИТАЦИЈА

Законом је регулисано је да захтев за рехабилитацију може поднети свако заинтересовано физичко или правно лице. Захтев се  подносио oкружном суду према пребивалишту, односно седишту подносиоца захтева или месту где је извршен прогон или неправда. Морао је садржати личне податке лица чија се рехабилитација захтева и доказе о оправданости захтева. Уколико подносилац захтева није у био у могућности да поднесе доказе о оправданости захтева, тада се уз захтев подносио опис прогона или насиља са подацима који могу послужити за ближу идентификацију жртве и догађаја. Врховни суд Србије заузео је 18.5.2006.г. начелни став (Су.бр.629/06) да о захтевима за рехабилитацију окружни суд одлучује сходно правилима ванпарничног поступка.

Захтев за рехабилитацију  Петра Живковића поднела је  26.6. 2007.г. Гордана Лауда, унука по сестри осуђениковој а поступајући суд засновао је своју надлежност по пребивалишту подносиоца захтева. У смислу доказа о оправданости захтева наведено је: а) да су у спроведеним поступцима  погажена нека од основних људских права и правних принципа; б)  кривична пресуда Врховног суда Југословенске армије број 1/46 од 11.07.1946. године, донета је без двостепености, тако да сада пок. Живковићу није било омогућено право на двостепеност односно на правично суђење; в) суђено му је у одсуству, а пре тога га надлежни суд није позивао да приступи суду, иако му је било познато његово пребивалиште; г) чињеница да је оптужница подигнута дана 31.05.1946. године, против 24 лица између којих и против Петра Живковића, а која лица су заузимала најважније функције на политичким положајима Краљевине Југославије у току Другог светског рата, а  поступак против свих тих лица је  оконачан до 11.07.1946.године. То, према подносиоцу захтева, указује да је пресуда донета из идеолошких и политичких разлога, укључујући и казну конфискације имовине. Суд је прихватио да су то “идеолошки и политички разлози“ и донео решење о рехабилитацији:

“Одлука је правноснажна                                                                                              Одлука је извршна

Окружни суд у Београду                                                                                      Окружни суд у Београду

Дана 17.10.2008                                                                                                           Дана 17.10.2008.

Рех.бр.205/07

ОКРУЖНИ СУД У БЕОГРАДУ     у већу састављеном од судија Мирјане Риђички, председник већа, Драгана Мирковића и Гордане Комненић, чланова већа, у предмету рехабилитације Живковић Петра бив. из Београда, а по предлогу предлагача Гордане Лауде из Београда, Кнегиње Зорке број 67, коју заступа адв. Јелица Илић из Смедерева, Краља Петра Првог број 8, по закљученој јавној расправи на дан 17.10.2008.године, донео је:

РЕШЕЊЕ

1

УСВАЈА СЕ захтев за рехабилитацију сада пок. Живковић Петра бив. армијског генерала из Београда, па се  УТВРЂУЈЕ да су одлуке које су биле донете против сада пок. Живковић Петра НИШТАВЕ од тренутка њиховог доношења и да су ништаве све њихове правне последице, укључујући и казну конфискације имовине и то:

-закључак Среског народног суда у Неготину Посл.бр.Р-1414/45 од 23.11.1945.године о конфискацији куће у Душановој улици број 8 у Неготину, на кат.парц. 1105 КО Неготин и упису права својине у корист ДФЈ-а;

-одлука Државне комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и његових помагача од 10.05.1946. године;

-пресуда Врховног суда Југословенске армије ФНРЈ Суд.бр.1/46 од 15.7.1946.године у делу којим је Живковић Петар у одсуству оглашен кривим и осуђен на казну смрти стрељањем, трајни губитак политичких и појединих грађанских права и конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства;

-решење Среског суда за 4. реон града Београда, као извршног суда И.бр.534/46 од 11.03.1947. године, којим је пренета у својину Државе ФНРЈ целокупна конфискована имовина осуђеног Петра Живковића и то: плац са кућом у улици Ивана Милутиновића број 69 (Зорина) ЗКУЛ-а број 3142 парц.бр.524 КО Београд 4, плац са две зграде у улици Смиљанићевој број 38 ЗКУЛ број 3142 парц.бр.518 КО Београд 4, површине 390,90 м2 и покретна имовина описана у тачки 3 тог решења.

Рехабилитовани сада пок. Живковић Петар рођен 23.01.1879. године по старом календару односно 05.02. по новом календару у Неготину од оца Аранђела-Раке и мајке Саре, умро 27.01.1947.године у Паризу СМАТРА СЕ неосуђиваним.

О б р а з л о ж е њ е

Предлагач је поднео овом суду предлог дана 26.06.2007.године, као у изреци ове одлуке.

Предлагач је предлог засновао на чињеницама да је унука пок. Петра по умрлој сестри Живки Станисављевић рођ. Живковић и њеном умрлом сину Станисављевић Лазару, бив. из Београда. Сада пок. Петар Живковић је био добитник великог броја ратних одликовања због ратних заслуга у Првом светском рату, а након тога је до 1929. године био командант Краљеве гарде, а од тада до 1932. године је био председник Владе Краљевине Југославије, а у периоду 1934-36.година министар војни. У јуну 1936. године изабран је за председника Главног одбора Југословенске националне странке. После напада од стране Немаца и капитулације Југословенске војске у априлу 1941. године Петар Живковић је по споразуму са министрима ЈНС који су били у влади изашао из земље са Владом Краљевине Југославије у којој је био министар без портфеља до 26.06.1943. године, када је образовањем  Владе Божидара Пурића био постављен без свог знања у поодмаклим годинама као резервни армијски генерал за помоћника Врховног команданта на којој функцији је остао до подношења оставке 22.12.1943. године, након чега није имао никакве политичке функције. Након рата је комунистичка власт извршила прогон и насиље према Петру Живковићу из политичких и идеолошких разлога и прогласила га ратним злочинцем због издаје народа и учешћа у издајничком и злочиначком раду Драже Михајловића уз образложење да је учествовао у организовању помоћи четничким одредима Драже Михајловића, који су били у служби окупатора, да је вршио унапређења и одликовања четника Драже Михајловића као и да је организовао помагање и дотурање оружја, хране и друго четницима Драже Михајловића за њихов издајнички и злочиначки рад под окупацијом и подстицао их на још теже злочине према народу, због чега су и донете одлуке наведене у изреци овог решења. У спроведеним поступцима била су погажена нека од основних људских права и правних принципа, па је тако означена кривична пресуда Врховног суда Југословенске армије број 1/46 од 11.07.1946. године, донета без двостепености, тако да сада пок. Живковићу није било омогућено право на двостепеност односно на правично суђење. Осим тога, истом је суђено у одсуству, а пре тога га надлежни суд није позивао да приступи суду, иако му је било познато пребивалиште истог. Осим тога, чињеница да је оптужница подигнута дана 31.05.1946. године, против 24 лица између којих и против Петра Живковића, а која лица су заузимала најважније функције на политичким положајима Краљевине Југославије у току Другог светског рата и поступак против свих тих лица је  оконачан до 11.07.1946.године. Све то указује да је наведена пресуда донета из идеолошких и политичких разлога, укључујући и казну конфискације имовине.

Оценом наведених доказа и то сваког доказа појединачно тако и свих изведнех доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка а у смислу члана 8 ЗПП-а у вези са одредбом члана 30.ст.2. ЗВП-а, овај суд је нашао да је захтев предлагача основан.

Читањем извода из МК умрлих Префектуре града Париза од 04.03.1975.године се утврђује да је Петар Живковић са станом у Риму, рођен у Неготину 05.02.1879. године, армијски генерал рођен од оца Раке и мајке Саре рођене рођене Петровић, преминуо 27.01.1947. године.

Читањем правноснажног решења Трећег општинског суда у Београду О.бр.310/79 од 02.04.1979. године, се утврђује да је на заоставштини  пок. Живковић Петра бившег из Рима оглашен за јединог наследника на основу закона сестрић оставиоца по сестри Живки Станисављевић, Станисављевић Лазар из Београда.

Читањем извода из МКР за предлагача Гордану Лаудар се утврђује да је иста рођена од оца Лазара Станисављевића.

Из цитираних доказа се утврђује да је предлагач унука пок. Петра Живковића по умрлој му сестри Живки Станисављевић и њеном умрлом сину Станисављевић Лазару, дакле да спада у круг лица из члана 2. Закона о рехабилитацији.

Читањем закључка Среског народног суда у Неготину Пос.број Р-1414/45 од 23.11.1945. године се утврђује да је генералу Петру Живковићу као народном непријатељу конфискована кућа у Душановој улици број 8 у  Неготину која се састоји од шест одељења, ходника, подрума и дворишта и плаца на кат.парц.1105 КО Неготин и преноси се у својину државе ДФЈ.

Читањем одлуке о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача Државне комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача од 10.05.1946. године се утврђује да армијски генерал Живковић Петар – ратни злочинац због издаје народа и учешћа у издајничком и злочиначком раду Драже Михајловића, да је учествовао у организовању и помагању четничких одреда у служби окупатора Немцима и Италијанима на тај начин што је вршио унапређења, наименовања и одликовања четника Драже Михајловића за заслуге које су учинили окупатору на линији Београд против НОБ-а у земљи. Затим да је организовао помагање и дотурање оружја, хране и другога четницима Драже Михајловића.

Читањем пресуде Врховног суда Југословенске армије ФНРЈ-а Су.бр.1/46 од 15.07.1946. године, утврђује се да је Врховни суд ФНРЈ-а донео пресуду против оптужених Драгољуба Драже Михајловића и још 23 оптужена између којих и генерала Живковић Петра, што су подржавајући политику профашистичких диктатора у старој Југославији после капитулације и бекства из земље подржавали окупацију и гушење народноослободилачког устанка у земљи и у ту сврху издавали оптуженом Дражи Михајловићу наређења о формирању преких судова, што су из државне касе финансирали издају оптуженог Михајловића и  његових четника, вршили пропаганду за оптуженог Михајловића, помагали истом у борби против ослободилачких снага у Југославији, унапређивали, одликовали и похваљивали четничке команданте који су под командом Михајловића се истицали у сарадњи са окупатором и упућивали оптуженом Михајловићу оружје, муницију, одећу и осталу ратну опрему. Из исте пресуде произилази да је оптуженом Петру Живковићу суђено у одсуству, да је оптужницом осим њега и првооптуженог Драже Михајловића била обухваћена још 22 лица углавном чланови Владе Краљевине Југославије и друге угледне личности Краљевине Југославије, те да је истом Живковић Петар осуђен на казну смрти стрељањем, трајни губитак политичких и појединих грађанских права и конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства. Из исте пресуде произилази да је на основу оптужнице Војног тужиоца Југословенске армије од 31.05.1946. године и решења тог суда од 01.06.1946. године, одржан у  Београду, главни јавни претрес од 10.06. до 11.07.1946. године, у образложењу се наводи да су саслушани многобројни сведоци.

Читањем решења Среског суда за 4. реон града Беогхрада И.бр.534/46 од 11.3.1947. године, се утврђује да је осуђеном Живковић Петру армијском генералу из Београда конфискована целокупна имовина и то плац са кућом у улици Ивана Милутиновића број 69, плац са две зграде у улици Смиљанићевој број 38 и покретности у стану-кући у улици Ивана Милутиновића.

Примењујући материјално право на овако утврђено чињенично стање овај суд је нашао да су се стекли услови из одредбе члана 5.ст.3. Закона о рехабилитацији за рехабилитацију сада пок. Живковић Петра армијског генерала, као жртве прогона из политичких и идеолошких разлога.

Ово из разлога јер пре свега цитирана кривична пресуда Врховног суда Југословенске армије од 11.7.1946. године донета без двостепености, односно исто је донео Врховни суд ФНРЈ, а том чињеницом сада пок. Живковићу није било омогућено право на жалбу, односно другостепеност, односно право на правично суђење. Осим тога истом је суђено у одсуству, а да пре тога надлежни суд није позивао да приступи суду иако му је било познато пребивалиште истог, чиме је такође повређено право на правично суђење. Такође чињеница да је оптужница подигнута дана 31.05.1946. године против 24 лица између којих и  Петра Живковића и Драже Михајловића као и осталих оптужених који су били лица која су у време Краљевине Југославије и у току Другог светског рата заузимале најважније функције на политичким положајима те државе, указује да није било временске могућности да се поступак против свих окривљених лица правично спроведе и оконча до 11.07.1946. године, а посебно што се у образложењу пресуде наводи да су саслушани и многобројни сведоци. Све ово указује да је наведена пресуда донета из политичких разлога, посебно при чињеници да је у међувремену четнички покрет рехабилитован јер су Законом о изменама и допунама закона о правима бораца војних инвалида и чланова њихових породица (“Сл.гласник РС“ број 137/04) добили статус бораца народноослободилачког покрета, а основни разлог осуђивања пок. Живковића је била сарадња са четничким покретом односно потписивања указа о одликовању припадника четника. Такође, је опште позната чињеница да после конституисања уставотворне Скупштине и проглашења нове Демократске Федеративне Југославије се врши невиђена пропаганда у земљи и иностранству против истих лица која су била за краља и отаџбину, а посебно која су била на функцијама. Ово све указује да је сада пок. Петру Живковићу  суђено као присталици другачијих политичких идеја које су се косиле са комунистичком идеологијом, тако да је сада пок. Петар Живковић био жртва прогона из политичких и идеолошкох разлога па су цитиране одлуке у изреци овог решења које су биле донете против Петра Живковића ништаве од тренутка њеног доношења и ништаве су све њене правне последице укључујући и казну конфискације његове имовине, а рехабилитовано лице сада пок. Петар Живковић се сматра неосуђиваним.

Са изнетог суд је одлучио као у изреци ове одлуке а применом члана 5 Закона о рехабилитацији (“Сл.гласник РС“ бр.33/6 од 17.04.2006. године).

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА

Мирјана Риђички

За тачност отправка тврди:

М.Ђ.

Испуњеност законског услова за покретање поступка рехабилитације из чл.2.ст.1. закона- захтев може поднети свако заинтересовано лице, суд је лапидарно констатовао кроз формулацију “предлагач је унука Петра Живковића по умрлој му сестри Живки Станисављевић, дакле спада у круг лица из чл.2“.

Суд се није посебно бавио, односно у решењу нема трага  о томе, питањем испуњености  законских услова за вођење поступка рехабилитације – да је лице “лишено живота, слободе или неких других права“ имало пребивалиште на територији Републике Србије, изузев што је у уводном делу навео “бив. из Београда

Одлучивано је, према образложењу одлуке по одредбама Закона о рехабилитацији  “чл.5, чл.5.ст.3, чл.2“, Закона о парничном поступку “у смислу чл.8. – суд одлучује по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно, свих доказа као целине и на основу резултата целокупног поступка, које ће чињенице да узме као доказане,  у вези са чл.30.ст.2. Закона о ванпарничном поступку – у ванпарничном поступку  сходно се примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако  овим или  другим законом није друкчије одређено“.

Изузев пресуде и њених правних последица, суд је огласио ништавим и посебне акте о конфискацији и о проглашењу Петра Живковића за ратног злочинца, наводећи их у изреци хронолошким редоследом, не по значају. Извршним закључком Среског суда у Неготину Р-1414/45 од 23. новембра 1945. године и записникoм о извршеном премеру и процени Р-1414/45 од 18. априла 1946. године конфискована је непокретна имовима “народног непријатеља ПЕТРА Р. ЖИВКОВИЋА, генерала из Неготина“ и иста пренета у својину државе ФНР Југославије и то: “Плац са кућом од три одељења и подрумом од слабог материјала у вароши Неготину у улици Душановој бр 8 , процењене вредности 150.000. динара. “Издајући тапију Држави Федеративној Народној Републици Југославији, суд је проглашава за правог сопственика истог, те да са истом по сопственој вољи располагати може- 1. Књига тапија страна 3, број 15 Р-бр.1414/45.“ Закључак о конфискацији донет је 23.11.1945.г, пре пресуде о смртној казни /15.7.1946.г./ која пресуда гласи и на конфискацију имовине. Могући правни основ одузимања имовине пре пресуђења била је Одлука о прелазу у државну својину непријатељске имовине, о државној управи над имовином неприсутних лица и о секвестру над имовином коју су окупаторске власти присилно отуђиле ( „Службени лист ДФЈ“, бр. 2/45 од 6.2.1945. године).  По чл.1.ст.1.т.3, даном ступања на снагу одлуке прелази у државну својину сва имовина ратних злочинаца и њихових помагача, без обзира на њихово држављанство, имовина сваког лица које је пресудом грађанског или војних судова  осуђено на губитак имовине у корист државе.  Чл.4.ст.2. регулисао је: У случају да пресуда још не постоји или још није покренут поступак против сопственика, предложиће привремени прелаз имовине под управу и надзор Државне управе народних добара и Државне или Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора или њихових помагача. Ове комисије дужне су да истовремено покрену поступак код грађанских или војних судова. На исти начин поступаће се са имовином лица против којих је код судова покренут поступак због кривичног дела које повлачи губитак имовине, а по извештају суда. Међутим, цитирани акт среског суда о конфискацији не садржи одлуку о привременом прелазу имовине под принудну управу, како пропис налаже. Околност да је уз казну  смрти стрељањем накнадно изречена и конфискација имовине Петра Живковића указује да су власти тиме, макар посредно, признале незаконитост одлуке неготинског суда.

Одлуком АВНОЈ-а бр.9 од 30.11.1943.г. образована је, “државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, са задатком утврђивања одговорности, проналажења и привођења казни лица одговорних за злочине које су у току рата у Југославији вршили окупатори и њихови помагачи“. Према писању председника комисије др Душана Недељковића у документу од 12.4.1948. насловљеном као “Завршни извештај о раду“,  за доношење одлуке довољан је био доказ prima faciaeоснована сумња“ а он је органима тужилаштва требало да служи као основ за отварање редовне истраге (Вуклиш прир. 2016, 202). Одлуком о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача донетом  10.5.1946.г. од стране истоимене државне комисије  наведено је да “армијски генерал Живковић Петар – ратни злочинац због издаје народа и учешћа у издајничком и злочиначком раду Драже Михајловића, да је учествовао у организовању и помагању четничких одреда у служби окупатора Немцима и Италијанима на тај начин што је вршио унапређења, наименовања и одликовања четника Драже Михајловића за заслуге које су учинили окупатору на линији Београд против НОБ-а у земљи, затим да је организовао помагање и дотурање оружја, хране и другога четницима Драже Михајловића“. Изрека решења о рехабилитацији гласи тако да се поред конфискације осуђујућом пресудом оглашава ништавом и конфискакција  закључком среског народног суда.

Суд није образлагао  политичке и идеолошке разлоге у односу на друге акте оглашене ништавим – две одлуке о конфискацији, од којих је једна (за имовину у  Неготину) претходила суђењу за ратне злочине, и одлука државне комисије о утврђивању да је Петар Живковић ратни злочинац. Утолико би се могло приметити да се ради о озбиљном пропусту у рехабилитационом поступку. Добар пример детаљног образлагања разлога ништавости одлуке државне комисије о проглашењу за ратног злочинца,  садржан је  у решењу Вишег суда у Београду 226/10 од 28.11.2011.г, о рехабилитацији кнеза Павла Карађорђевића. Иначе на решење о усвајању захтева за рехабилитацију није била допуштена жалба.

У изреци  рехабилитационе одлуке, али и у њеном другом делу, очигледан је значајни   пропуст – погрешно наведен назив суда – доносиоца пресуде  који је Петра Живковића казнио смртном казном, трајним губитком политичких и појединих грађанских права, конфискацијом целокупне имовине и губитком држављанства. У решењу о рехабилитацији то је “Врховни суд Југословенске армије ФНРЈ“, како пише у изреци и на четири места образложења. Иначе је назив суда “Врховни суд Федеративне Народне Републике, Војно веће“. По Закону о кривичним делима против народа и државе, ако је кривично дело од општег државног значаја, судиће војно веће савезног Врховног суда, односно савезни Врховни суд (чл.14.ст.2).

Није познато коју је верзију пресуде окружни суд разматрао у поступку рехабилитације. Изузев ћириличне верзије исписане  на 45 страна, са штамбиљем “Врховни суд Југословенске армије Суд.1/46“, према наводима образложења одлуке о рехабилитацији Драгољуба Михаиловића постоје још: 1) “примерак, писан латиничним писмом, представља препис пресуде. Наведени препис садржи увод и изреку, а не садржи образложење. На првој страни налази се штамбиљ Врховног суда југословенске армије, међутим, из увода пресуде произилази да је иста пресуда донета од стране Врховног суда Федеративне Народне Републике Југославије – Војног већа; 2) пресуда  писана латиничним писмом, садржи некомплетно образложење и није потписана“. Према расположивим сазнањима постоји још макар једна верзија  пресуде. Она је код Војног историјског института заведена на  отиснутим штамбиљима института “Архива непријатељских јединица Бр.Рег 1 Ф. К 306“ из  године 1946. На врху  сваке од 44 страна утиснут је у десном углу штамбиљ института истоветно попуњен, а поред њега је ручно наведен број странице грађе тако да прва страна пресуде има  ознаку “1367“ а последња “1410“. Поред тога редни бројеви страница пресуде унети су оловком- од “1“ до “44“. Верзија је специфична по томе што су поједине странице, попут прве, 18, 19… откуцане латиницом а поједине, укључујући последњу – ћирилицом. Ћирилични текст није истог формата као онај  у пресуди искључиво откуцаној ћирилицом. Има одређених непрецизности по којима последња верзија одудара од “искључиво ћириличне“. Примера ради, на последњој страни оне која се чува под наведеним бројем у Војноисторијском иституту стоји: “…поред осталих околности, суд  је узео у обзир такође и искрено држање, признање и кајање окривљеног Вранешевића и Виловића, а свима осталим окривљенима, сем одсутних, неискрено држање пред судом, одсуство кајања, а окривљеним Слободану Јовановићу, Момчилу Нинчићу и Кости Куманудију, дубоку старост.“. У “искључиво ћириличчној пресуди“ тај део гласи: “…суд је поред осталог узео у обзир као олакшавајуће околности оптуженим Врањешевићу и Виловићу искрено признање, кајање и добро држање пред судом а опт. Слободану Јовановићу, Нинчићу и Куманудију високу старост, док је свим осталим присутним оптуженима узео у обзир као нарочито отежавајуће околности неискрено држање пред судом и одсуство кајања, те је сваком понаособ оптуженику, с обзиром на тежину, врсту, друштвену опасност, начин и време извршења његових дела  и објективне последице, које су из ових наступиле или могле наступити, одмерио казну као у диспозитиву, сматрајући да једино ова и оваква казна као примерна и заслужена одговара степену његове кривично – правне одговорности и друштвеној опасности“. Након последњих речи “искључиво ћириличне“ верзије, у оној заведеној код Војноисторијског института стоји: “/Буран аплауз у публици и поклици: Живео народни суд!/ Оптуженици, против пресуде овог Суда нема правног лека, па  је ова пресуда одмах и извршна. Једино лица која су осуђена на казну смрти могу лично, или преко својих бранилаца или њихови рођаци, да поднесу молбу за помиловање Президијуму народне скупштине ФНРЈ. Суд одређује рок, вечерас до 20 часова, у коме ће року, ако ко хоће, поднети молбу за помиловање од лица осуђених на смрт. Друже заставниче, наредите да се изведу осуђени /Аплауз у публици и поклици: живео народни суд!/. Суђење је завршено у 11.35 часова.“. Из последњих делова текста пресуде која се чува у архиви Војноисторијског института могло би се закључити да је у питању препис записника са претреса – јавног читања пресуде, с тим да би “латинични листови“  представљали накнадно прекуцане оштећене или изгубљене делове.

Разлози суда за рехабилитацију овако су формулисани:

1.цитирана кривична пресуда Врховног суда Југословенске армије (!) од 11.7.1946. године донета без двостепености, односно исто је донео Врховни суд ФНРЈ (!), а том чињеницом сада пок. Живковићу није било омогућено право на жалбу, односно другостепеност, односно право на правично суђење.

2.истом је суђено у одсуству, а да пре тога надлежни суд није позивао да приступи суду иако му је било познато пребивалиште истог, чиме је такође повређено право на правично суђење.

3.чињеница да је оптужница подигнута дана 31.05.1946. године против 24 лица између којих и  Петра Живковића и Драже Михајловића као и осталих оптужених који су били лица која су у време Краљевине Југославије и у току Другог светског рата заузимале најважније функције на политичким положајима те државе, указује да није било временске могућности да се поступак против свих окривљених лица правично спроведе и оконча до 11.07.1946. године, а посебно што се у образложењу пресуде наводи да су саслушани и многобројни сведоци.

4.све ово указује да је наведена пресуда донета из политичких разлога, посебно при чињеници да је у међувремену четнички покрет рехабилитован јер су Законом о изменама и допунама закона о правима бораца војних инвалида и чланова њихових породица (“Сл.гласник РС“ број 137/04) добили статус бораца народноослободилачког покрета, а основни разлог осуђивања пок. Живковића је била сарадња са четничким покретом односно потписивања указа о одликовању припадника четника.

5.опште је позната чињеница да после конституисања уставотворне Скупштине и проглашења нове Демократске Федеративне Југославије се врши невиђена пропаганда у земљи и иностранству против истих лица која су била за краља и отаџбину, а посебно која су била на функцијама. Ово све указује да је сада пок. Петру Живковићу  суђено као присталици другачијих политичких идеја које су се косиле са комунистичком идеологијом, тако да је сада пок. Петар Живковић био жртва прогона из политичких и идеолошкох разлога

Суд је пропустио објаснити, аргументовати да су тада важећи прописи представљали  законски основ непостојања двостепености, брзине суђења, суђења у одсуству, али да су они такви какви су били израз мешања политике и идеологије у право на неприхватљив начин, како са апекта поштовања устава, тако и  претпоставки једнакости пред законом. Законом о кривичним делима против народа и државе (“Сл.лист ДФЈ“ 6/45) који је ступио на снагу 01.9.1945.г. прописано је од стране Привремене народне скупштине, чл.5, ако извршилац у иностранству ради на остварењу истих кривичних дела, казниће се и губитком држављанства. За кривична дела из овог закона могу се и где није нарочито предвиђено изрећи уз главну казну и друге споредне казне по Закону о врстама казни (чл.13.ст.2.). Ако је  кривично дело од општег државног значаја, судиће војно веће савезног Врховног суда, односно савезни Врховни суд (чл.14.ст.2), у коме ће случају они судити у првом и последњем степену (чл.14.ст.3.). Претрес без присуства оптуженог може се одржати ако се сакрива од власти или је побегао из земље или у иностранству ради на остварењу кривичних дела из овог закона (чл.15.ст.2-б). Њему ће суд поставити браниоца још у припремном поступку. По чл.16, на пресуде судова првог степена има места жалби на суд вишег степена, чија је пресуда извршна. Поступак по делима из овог закона је хитан (чл.17.ст.1.). Помало парадоксално, ни у поступку рехабилитације није било двостепености.

Суд је остао недоречен и позивајући се на околност да је у међувремену четнички покрет рехабилитован јер су Законом о изменама и допунама закона о правима бораца војних инвалида и чланова њихових породица (“Сл.гласник РС“ број 137/04) добили статус бораца народноослободилачког покрета, а основни разлог осуђивања пок. Живковића је била сарадња са четничким покретом односно потписивања указа о одликовању припадника четника: “Статус борца народноослободилачког рата у смислу овог закона и у погледу права утврђених овим законом, имају и припадници Југословенске војске у отаџбини и Равногорског покрета“. Признавање статуса “борац“ не значи претпоставку  рехабилитације и лица која су евентуално чинила ратне и друге злочине, уколико за то постоје докази  односно осуђујуће одлуке. Поготово ако се има у виду погрешно полазиште рехабилитационог суда – да је разлог осуђивања Петра Живковића била сарадња са четничким покретом: докле год се то није односило на  ситуације чињења злочина, та сарадња није могла бити предмет санкционисања. Овој одлуци недостаје упуштање у оцену је ли (неприхватљиви са аспеката позитивног права) политички или идеолошки разлог осуде био основ лишавања права  (укључујући личну слободу и живот) Петра Живковића.

Петар Живковић, неосуђиван за учешће у мајском преврату 1903, са запаженом улогом у осуди на смрт Драгутина Димитријевића Аписа у солунском процесу 1917, што је био повод ревизији од стране комунистичких власти 1953. и својеврсне рехабилитације, и сам рехабилитован 2008.г. уз објашњење да је био “жртва прогона из политичких и идеолошких разлога“, није доживео судбину римских перегрина дедитиција “који су се некада с оружјем у руци борили против римског народа па су се, поражени предали“.

Осуђен “у име народа“, данас се сматра неосуђиваним, но то га не ослобађа одговорности пред “судом историје“, како  због дела чињених “са мачем у руци“  попут учешћа у мајском преврату и солунском процесу, тако и за евентуалну, подршку, у симболичком смислу “предају“, лицима која су вршила злочине у Југославији током Другог светског рата.

ЛИТЕРАТУРА

Алберт Вајс, Неке специфичне законитости у историјском развоју права, Зборник радова из правне историје посвећен Алберту Вајсу, Институт за правну историју на правном факултету у Београду, Београд 1966.г.

Владан Вуклиш прир. Завршни извјештај др Душана Недељковића о раду Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, Топола ЈУ СП бр.2/2006 Доња Градина

Гај, Институције, превод Обрад Станојевић, Нолит Београд 1982.г.

Мартина Грахек Раванчић, Устројавање органа нове власти: Државна/Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача-оранизација, устрој, дјеловање, Хисторијски зборник вол.66, но.1, Загреб 2013.

Богдан Кризман, Југославенске владе у избјеглиштву 1941-43 (збирка докумената) Глобус Загреб и Архив Југославије Београд 1981

Павле Миљаковић, завршна реч браниоца одсутно оптужених Божидара Пурића и Петра Живковића, www.znaci.net/00001/60_3_10.pdf

Душан Јаковљевић, Рехабилитација у кривичном праву, Научна књига Београд 1981.г

Ранко Јаковљевић, Неготински великани у документима среског суда 1945/46, “Баштиник“ бр.19, Историјски архив Неготин 2017.г.

Весна Ракић Водинелић, Рехабилитација Д.Михаиловића као политичко суђење 01.4.2012.г.   http://pescanik.net/rehabilitacija-d-mihailovica-kao-politicko-udjenje/print/

Стефан Самарџић, Рехабилитација лица осуђених из политичких или идеолошких разлога и њене правне последице, докторска дисертација, Универзитет у Новом Саду 2017

https://www.cris.uns.ac.rs/DownloadFileServlet/Disertacija14960591993889.pdf?controlNumber=(BISIS)104744&fileName=14960591993889.pdf&id=9962&licenseAccepted=true

Фирдус Џинић, Један покушај заснивања марксистичке теорије права (Совјетска теорија права раног периода) Српска академија наука и уметности Одељење друштвених наука, Из теорије права, књига 3, Београд 1979.

Пресуда  од 1.7.1944.г. која се чува код Војног историјског института заведена на  отиснутим штамбиљима института “Архива непријатељских јединица Бр.Рег 1 Ф. К 306“ из  године 1946, копија у поседу аутора.

ВИШИ СУД У БЕОГРАДУ Рех.бр. 69/10 14. мај 2015. године, одлука о рехабилитацији Драгољуба Михаиловића

https://pescanik.net/wp-content/uploads/2015/10/resenje-viseg-suda-o-rehabilitaciji-draze-mihailovica.pdf

Савез антифашиста Србије и Удружење антифашиста Новог Сада, адвокати Слободан Бељански и Владимир Бељански – иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности појединих одредаба Закон о рехабилитаццији из  2006.   и 2011. Године  https://pescanik.net/ustavna-inicijativa/

(Текст у дневном листу Данас, Београд  29.11.2019, с.16 Немачки суд подржао право  убице “на заборав“)

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.