Анализе

Удружење Војвођана у Београду

ФОТО: Ране наших сељака, рад Уроша Предића

  • Срби су високо ценили свој завичај и удруживали се по завичајном основу у покрајинска удружења. Након Првог светског рата је у Београду живело више од 40 хиљада Срба из Војводине
  • Најзначајнији међу њима су се окупили у Удружењу Војвођана у Београду, настојећи да у престоници унапреде културу и привреду завичаја, а нарочито да помогну завичајној омладини током школовања и запошљавања
  • Ово удружење је још 1936. г. окупило најбоље људе Војводине који су свом завичају упутили Изјаву против војвођанског сепаратизма

ПИШЕ: Душан Ковачев

О, разметни крају пометница снаша,

по портама твојим туђин свиње пасе,

твој бирош је газда сад твојих салаша,

гробља твоја расту, огњишта се гасе.

Изданак последњих старих породица

неспретни је дужник зеленаша Жида,

ал` спретан је коцкар и самоубица.

– Војводино стара, зар ти немаш стида?

(Вељко Петровић)

Подаци о Удружењу Војвођана постоје у Летопису Матице спске (том 353-354 из 1940. године), као и у многим домаћим часописима доба у којем је оно било активно (Правда, Политика, Време, итд).

Челни људи и чланови Удружења Војвођана у Београду

Удружење Војвођана је основано 1923. године у Београду са седиштем у улици Краља Александра бр. 18. Крсна слава удружења је био Ђурђиц. Оснивач и први председник Удружења био је Бранко Петровић, а финансијски покровитељ Ђорђе Вајферт. Председник је потом био Никола Дедић, а потпредседници Жарко Ковачевић и Павле Трпинац. Чланови Удружења су постали Милан Кашанин, Јован Дотлић, Жарко Ковачевић, Милорад Попов, Живојин Сечански, Никола Ђуришић, Душан Поповић, Панта Јанковић, Богдан Вучетин, Страхиња Марковић, С. Лазић, П. Побулић, С. Благојевић, Б. Врба, В. Пешић, Д. Коњевић, Стојан Ковачевић…

Од 1928. године је акламацијом за председника изабран Душан Поповић, а за почасног председника Станоје Станојевић. Од 1929. г. председник је био Славко Шећеров, а потпредседници Милан Поповић и Бранко Петровић. Године 1932. је управник Удружења постао Стојан Дедић, чувени лекар, рентгенолог.

Вељко Петровић

Организациони одсеци Удружења Војвођана

У оквиру Удружења постојао је Војвођански клуб, који је окупљао јавне раднике, привреднике и интелектуалце, као и фонд студентске и ђачке исхране „Војвођанска трпеза“ (касније „Војвођанска академска трпеза“) чији је покровитељ је поред Ђорђа Вајферта био и Михајло Пупин. Удружење је настојало да се стара о стандарду студената и ђака из Војводине у Београду. Планирано је да се у Београду оснује и „Војвођански дом“. Редовно је организован и „Војвођански бал“ у Београду.

Удружење је имало секцију која се бавила културом, на чијем челу је био Љубомир Думић и та секција је организовала редовна предавања. Васа Стајић је учествовао на предавањима и трибинама Удружења, као и Тодор Манојловић, Вељко Петовић и Милош Црњански. Предавања и трибине се нису одржавале само у Београду, већ и у Сомбору, Вршцу, Новом Саду, Тителу… Поред културне, Удружење је имало и музичку и хуману секцију. Удружење Војвођана у Београду је водило и јавне дебате. Тако је у име Удружења др Јован Поповић јавно иступио у штампи са захтевом да Матицу српску треба подмладити, како би се оснажио њен посустали рад.

Издавачка делатност Удружења Војвођана

Удружење Војвођана у Београду је покренуло књижевну делатност, издајући едицију „Библиотека југословенског јединства“.

Још 1928. године је Удружење објавило зборник „Војвођани о Војводини“ (1930. г), затим књигу„Шумадија и Војводина“ Вељка Петровића, па књигу „Културни утицај Војводине и национална мисија Шумадије“ Милана Л. Поповића (1930. г).

Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“ из Зрењанина је 2012. г. издала репринт зборника Удружења Војвођана „Војвођани о Војводини“, на основу којег можемо да се подсетимо колико су наши Војвођани некад били верни народном јединству.

Душан Ј. Поповић

Удружење Војвођана у Београду против Војвођанског сепаратизма

Изјава против војвођанског сепаратизма (1936) коју су саставили најумнији људи окупљени у Удружењу Војвођана у Београд, показала је потпуну неутемељеност „Војвођанског фронта“, да његове припаднике најугледнији Срби Војводине сматрају сепаратистима. Нож у срце војвођанском сепаратијму била је чињеница да је његов потписник био Димитрије Мита Костић.  Наиме, Димитрије Мита Костић, који је био „почасни председник“ Војвођанског фронта је био један од потписника Изјаве, а две недеље после њеног објављивања се чак и часопис Војвођанин Душана Бошковића отворено изјаснио против сепаратизма. На Видовдан (1936) су у Војвођанину објавили да њихова „покрајинска свест“ не представља сепаратизам. Псеудо-сепаратистичким „Војвођанским фронтом“ је, потом, начелно завладао инат, носећи собом штетне последице самопорицања.

Изјавом против војвођанског сепаратизма из 1936. г.  најумнији и најуспешнији Војвођани оног доба су поручили: „Идеали Војводине су увек били: слобода и народно јединство. Свака сепаратистичка акција слаби снагу целога народа и државе. Извођење сепаратистичког програма значило би неминовну националну смрт Војводине и тиме би Војвођани демантовали своју прошлост и компромитовали будућност. Није спас у цепању и одвајању, него у прикупљању и прибрању свих снага, да се помогне народу и држави и да се зло искорени“.

Ђорђе Вајферт

Злослутна судбина једне Предићеве слике

Велики српски сликар Урош Предић поклонио је Удружењу Војвођана 1938. године скицу-реплику своје слике „Банатски сељаци пред адвокатовим вратима“.

Ово Предићево уметничко дело су из просторија Удружења 1944. године узела три лица и однела је у Народни музеј у Бечкереку, преваривши Предића да ће се сликару одужити намирницама. Било је у тешко ратно доба, када се окупаторски апарат Трећег рајха бежећи пред трупама Црвене армије безобзирно снабдевао храном отимајући је, а сликар је у окупираном Београду живео у оскудици. Превару српског сликара су извршила двојица чланова управе музеја на челу са директором музеја др Пергером, који је био бечкеречки Немац.  Ипак, Предић је био банатски Србин широке душе чак и у сиромаштву, па је своју реплику ипак поклонио том музеју чим се ослободио глади. У Народном музеју Зрењанима се ова сликарева реплика налази и данас. Подаци о оригиналној слици (на основу које је Предић израдио реплику) казују да је он њу израдио још 1886. године, као и да се она после више од 40 година (1938. г) и даље налазила у поседу самог уметника. Предић је очигледно био веома везан за ово своје дело, али је за сада нејасно каква је била даља судбина оригинала  слике.

У инвентару музеја окупираног Бечкерека слика је заведена под именом „Ране наших сељака“. Одмах по ослобођењу, граду је враћено име Петровград, али је већ 1946. године преименован у Зрењанин одлуком комунистичких власти. Предићева реплика слике „Банаћани пред адвокатовим вратима“ је у музејском депоу деценијама чамила далеко од очију јавности, све до 2018. године.

Изјава угледних Војвођана против сепратизма

Аутономашка крађа имена секције и наслова једног издања Удружења Војвођана

Наслов зборника Војвођанског удружења објављеног поводом обележавања јубилеја присаједињења Срема, Баната, Бачке и Барање Србији, војвођанске незналице из савременог Војвођанског клуба (Живан Берисављевић, Ђорђе Суботић, Бранислава Костић и други) употребиле су за своје политичке циљеве. Ова политичка групација, која је већ годинама активна под окриљем сепаратистичке Вовођанске партије – Републиканци Војводине Александра Оџића, дрпила је назив секције недашњег српског патриотског Удружења Војвођана и користи њихово име као своје, а назив њиховог зборника безобзирно је искористила као флоскулу за промовисање своје сепаратистичке политике.

Војвођанске аналфабете из ЛСВ (Ненада Чанка) су наслов поменутог зборника такође употребиле као наслов једне своје сценско-политичке бурлеске у циљу промоције војвођанског аутономаштва.

Милан Кашанин

Удружење Војвођана и удруживање аутономаша на штету Војвођана, седам деценија касније

Наведене чињенице показују да је војвођанским аутономашима донекле познато постојполитичку  промоцију. Није чудо што су војвођански сепаратисти и аутономаши посегли за туђим, пошто презиру српску културу већине становништва Војводине, а завичајну културу уопште не познају или је познају накарадно. Проблем су они који су школовањем, звањем и јавним овлашћењем задужени да се о култури Војводине старају, а ћутали су када су је преосмишљавале незналице по нахођењу необразованости политичара, у партијским фабулацијама због којих ће их будуће генерације презирати.

Савременом војвођанском аутономаштву никад није пало на памет да нашим завичајцима у Београду помогну на било који начин, а камо ли да оснују ма какво удружење Војвођана у Београду. Војвођанске аутономаше је пре свега интересовало да оснују своју „амбасаду“ у „главно граду“ Евроопске уније, а њихове политичаре је много више занимало да нашим новцима плаћају своје фандрокаштво по европским градовима где такође ништа корисно нису учинили за Војводину.

„Војвођанска академска трпеза“ историјског Удружења Војвођана у Београду је хранила 120 сиромашних ђака и студената Војводине. А шта су савремени војвођански аутономаши урадили у корист стандарда ђака и студената Војводине у Београду, с обзиром да су себе шеснаест година финансирали трансфером наших новаца из Београда?

Нису урадили ама баш ништа ништа.

Милош Црњански

Наравоученије

Удружења Војвођана су у доба наших прадедова окупљана да би радила у корист народног јединства и народне добробити. Окупљала су она наше најузорније књижевнике, писце, уметнике, привреднике, научнике и лекаре који су се истински  старали да Војводина постане напреднија и боља.

Савремена удружења војвођанских аутономаштва су склепана да би разјединила народ ради грабежи народне имовине у корист сумњивих политичара и њихових покровитеља. Њихов „понос“ и „дика“ су беспризорници који су данас способни тек да на срамоту Војводине убеђују њене сељаке како су они у ствари паори и да из свег гласа кукају Војводини о свом безнађу, паралисаности, празнини…

Михајло Пупин

Војводина долази себи. Војвођанско аутономаштво и сепаратизам јењава. Тиме нама остаје све више времена и простора да се старамо о њеној будућности. И наравно, да при том повремено подсетимо наш завичај како су га једном у његовој наивној лакомислености варали војвођански родољупци, да му се ово зло не понови. Не поновило се. А Војводина да се удружи са Србијом, како унутар себе саме, тако и у Београду.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *