Анализе

Ко је направио Јасеновац – фашисти или Хрвати? (2)

  • Покољ 1941-1945. није се десио као учинак два камиона увезених фашиста. И да, на делу је дубинска хрватска политичка култура и њен пројекат истребљења.

 

ПИШЕ: Слободан Антонић

 

Само доминацијом старчевићанске идеологије у хрватској политичкој култури може се објаснити масовно шиканирање Срба у „Троједници“ пре 1914.

Ту је парола „Ко хоће да буде Србин, нек иде у Србију!“ (овде38); ту је улична будница „Удри, удри, in der Stadt, Славо-Сербом штрик о врат“ (исто); ту је „мржња на кирилицу“ (118), за коју хрватска омладина „налази највећу насладу у томе, кад може, који натпис кирилицом замазати блатом, а у самом Загребу још нечим горим“ (124); ту је мржња на „екавштину“ (126); ту је мржња на сваку помену речи „Срби“ и „српски“ (128-129).

Само доминацијом старчевићанске идеологије у хрватској политичкој култури могу се објаснити прогони Срба у Загребу 1895, 1899. и 1902. („два дана паљене су и пљачкане српске трговачке радње, демолирани српски станови“; овде), могу се разумети погроми над Србима у БиХ и у Хрватској 1914. („тада би се догодило Србима оно што их је снашло 1941-5, али је то спречила Мађарска влада“; овде), као и масовни злочини над цивилима у Мачви и Подрињу 1914. („починили су хрватски војници (13. Загребачки корпус са седам хрватских дивизија – С. А), залуђени од старчевићанаца и Стјепана Радића, нечувена недела, која не изостају иза Павелићевих 1941-5“; овде; „садистички и патолошки непревазиђена“; овде 317).

„Расчовечавањем српског народа“, објашњава Каргановић, „Старчевић је психолошки припремао Хрвате за зверски обрачун с беспомоћним српским живљем. Сада је сваки Хрват, сваки `кумек`, могао мирне душе да закоље сваког Србина, да га обеси о најближу врбу, или да га звизне секиром као зрео накот“. Јер, како смо видели да је учио Старчевић, Срби и нису људи, него „скотови“, „нечиста пасмина“ и „разбојнички накот“.

* * *

Вишедеценијска затрованост хрватске политичке културе старчевићанством и континуитет дубоког антисрпског шовинизма, чији је Јасеновац био само природни завршетак, не уочавају се јасно и због доминације Радић-Мачековог ХСС у раздобљу 1920-1941, у Хрватској.

Радић се доживљава као „републиканац“ и „сељачки трибун“, Мачек као „вешти опортуниста“, а обојица као „федералисти“ који су се само борили против „великосрпског централизма“.

Међутим, Радић је до 1918. био сеоска фракција праваштва, мада ограниченог утицаја – пошто сељаци у Хрватској нису имали право гласа.

„Своју идеологију Радић je почео као бескомпромисни присташа Старчевића – он му je био идеал, њиме je био одухотворен (…). Једна нит, неискидана и неразкидљива, води од Старчевића до Павелића али она иде кроз Стјепана Радића, чија je улога овде можда пресудна“ (овде 13; 17).

„Радић је своју сељачку републику ставио на темељ и у оквир Старчевићевог праваштва” (овде 209). Радић је, „ма колико на први поглед различан од Старчевића, углавном његов ученик и наследник. Нарочито по елементу мржње (…). Радић је продужио баш оданде где је `отац Хрватске` био стао. Ко буде читао Старчевића и Радића тај неће бити изненађен покољима Срба у Хрватској Павелића.

Стјепан Радић (Извор: Све о Српској)

 

Старчевић, Радић и Павелић, то је политичка и духовна династија хрватска, три `оца Хрватске`, који се не могу замислити један без другог“ (овде 68; 69).

Радић је до 1918. отворено заступао праваштво. Он у листу Хрватско право 1908. пише да је „српство – противкатолички програм“ јер „хоће да разори католичанство“, да је „на простору хрватских земаља све пучанство само хрватско и само то је државотворни фактор“, те да „славосрба у Хрватској имаде једва 20.000 које је створила пропаганда“ (нав. овде 35).

Он у Сабору 1910, изјављује да „у Хрватској не смије бити српске политике, нити опречне нити различне хрватској политици“ (84), а 30. марта 1914. држи говор против захтева Срба да у Хрватској могу да пишу ћирилицом (80).

И Радићева политика је, до 1920, радикално правашка. Не учествује у Ријечкој резолуцији и противник је Хрватско-српске коалиције, нема везе с Југословенским одбором (58), залаже се за Краљевину Хрватску која би обухватала и Словенију, БиХ и Војводину (јер „овдје може бити само држава хрватска“; 26), а противник је уједињења са Србијом („Ми нећемо заједнице с њоме, већ хоћемо Хрватску сељачку републику“; 65).

Радић скупља 200.000 потписа за петицију Париској мировној конференцији „против српске окупације хрватских земаља“ (66) и не признаје Народно вијеће и његову одлуку о уједињењу. Иако изборе 1920. дочекује у затвору и не води агитацију, његова отворено антијугословенска странка, међутим, на опште изненађење, убедљиво побеђује у Хрватској. Јер, сељаци су добили право гласа, а они су одавно заражени старћевићанством (Димитрије Матић још 1848. упозорава да „свештенство и простота мрзе Србе“; овде 82).

Радићев тријумф још је већи на изборима 19231925. и 1927.

Радић своју победу на изборима 1920. и 1923. тумачи као плебисцитарно опредељење Хрвата „за слободну Хрватску државу“ (72), а његов споразум с Пашићем 1925. и сами Хрвати виде као потез тактичког опортунизма. Радић, наравно, не користи отворено Старчевићеву србомрзачку реторику, али испод жита шаље сигнале о могућем етничком чишћењу Срба из Хрватске.

Тако је, у једном разговору с делегацијом из Далмације, рекао да „ако је Ататурк истјерао Грке из Мале Азије, који су тамо живјели 4000 година, и ми ћемо се ослободити Срба који су у наше земље стигли тек прије 300 година“ (78).

Што се Мачека тиче, иако је и он оговарао Србе да су, како каже Дучић, „византијски и балкански народ, који злоставља префињени народ хрватски и западњачки“ (овде 114), његов политички антисрбизам већ је био више резултат „фанатизованих (хрватских) маса“, које су „временом постале саме господари ситуације, да су оне тероризирале и своје вође“ (107). „Вал мржње је ишао као поплава. Дошло је и да хрватски хотели, у Приморју нису издавали собе српским породицама, ни чашу пива Србину за столом у кавани“ (114).

Мачек, заправо, више сам није ни морао нешто посебно да индукује Хрвате старчевићанством. Оно је до његовог доба постало самоподразумевани темељ хрватске политичке културе. „Линија хрватске националне политике од Старчевића на Франка, и затим на Радића и на Мачека, ишла је увек у свом логичном и непрекидном правцу“ (120).

Владко Мачек, лидер ХСС-а после смрти Стјепана Радића (Извор: Све о Српској)

 

Јер, у Краљевини Југославији су се, после хрватског племства и свештенства, и хрватска буржоазија и сељаштво до краја антисрпски политички фанатизовали.

Адам Прибићевић пише о дубокој фрустрираности хрватских пургера чињеницом да, после 1918, као католици више немају аутоматску предност над „грко-източњацима“.

„Хрвати су били у Хрватској владајући народ, а у свима другим јужним покрајинама АУ, као римокатолици, привилегисани према Србима. Године 1918, та српска раја изједначила се с њима.

С образовањем Југославије старчевићанац, лишен залеђа Беча, не може Србе ни гонити ни вређати; мора заборавити на речи `Влах` и `влашка свиња`; место Апостолског римокатоличког цара и краља, долази за краља презрени Влах, `шизматик`. Старчевићанци су се научили пљувати Србима у лице кад год их засврби у грлу. И како то више није било могуће, они су су постали несрећни, па их не би било могло задовољити, да се Југославија у рај претворила.

И док су Словенци, Чеси, Словаци, Румуни, Русини, чак и Немци, „били према Југославији боље расположени него према Мађарској – Југославија им је дала школе, културне, привредне и политичке организације, а Срби их нису хтели србизирати, као Мађари“ – Хрвати су активно рушили ову јужнословенску земљу, чак и када су 1939. добили све што су тражили: праву „државу у држави“ (Хрватску бановину). Јер, њихова политичка култура била је већ сва прожета старћевићанством које их је учило да не треба да имају било шта с „пасмином“, „скотовима“ и „разбојничким накотом“.

Мачек је 10. априла предао усташама у руке не само целокупну организациону структуру Бановине и ХСС, већ и легитимитет да надаље воде реализацију хрватског националног пројекта.

Паравојна организација ХСС и Бановине – Мачекови заштитари – „од првих дана се појавила у служби усташа“ и „након проглашења НДХ, постала прва оружана сила у служби усташког покрета“ (овде 29).

Масовни покољ Срба у НДХ, који је одмах затим отпочео, био је, гледано хронолошки, први геноцид у Другом светском рату.

Извор: Све о Српској

 

Он се десио пре почетка немачког геноцида над Јеврејима. Фабрика смрти Аушвиц II (Биркенау), отворена је октобра 1941, док је Јадовно почело с радом већ у мају, логор на Пагу у јуну, а Јасеновац у августу 1941. године.

Покољ у Гудовцу (селу где је живео Мартин Чикош, секретар ХСС, а доцније истакнути усташа) уприличен је већ 28. априла 1941, покољ у Вељуну почео је 6. маја, а Глински покољи 13. маја 1941.

Током маја, јуна и јула 1941. у стотинама места Хрватске и БиХ одвијали су се масовни масакри ножевима, секирама, маљевима, кундацима, моткама и бацањем у крашке јаме.

Покољ је био унапред планиран: „још пре настанка НДХ, усташе су уз помоћ велебитских сточара Хрвата сачиниле `радну карту` са преко стотину обележених јама, у које су планирали да бацају трупла мртвих“ (слично овде). Али, Покољ је био истовремено и спонтан: њега су у много случајева спроводиле „тзв. дивље усташе – локалне формације хрватских и муслиманских милиција“ које су биле „прави подстрекачи и организатори погрома“ (овде 52-3).

Овај планирано-спонтани покољ, масован по локацијама и жртвама, био је могућ само као резултат дубинске политичке културе, у чијим темељима су били укорењена мржња и с њом повезан пројекат истребљења.

Када данас погледамо карту и хронологију Покоља, видећемо да су масакри били синхронизовани, на међусобно врло удаљеним местима – у доба када нису постојала савремена средства обавештавања, уз исти начини убијања – од опкољавања села до похода на школе с православном децом, уз исте методе мучења – до детаља, при чему ниједан крај НДХ није прескочен“.

„Хрвати су убијали Србе и у крајевима забаченим, у селима где нису чули за Павелића. То је резултат упорног васпитавања за недела. Јасеновац је дуго припремано паклено постигнуће“.

 * * *

Дакле, Јасеновац и Покољ 1941-1945. само су формално злочини фашиста и фашизма. Суштински, они су дело дубинске хрватске политичке културе шовинизма и столетног пројекта истребљења Срба.

„Када се Павелић вратио у Хрватску, он није ништа морао посебно да ради. Све припреме су биле завршене. Хрватска јавност била је спремна за оно што ће се дешавати“.

Та дубинска политичка култура доминантна је и данас. То се види не само по слављењу Бљеска и Олује, као чина којим је у Крајини довршен геноцид отпочет у НДХ. Види се то и по односу према Старчевићу.

Највећа хрватска новчаница од 1000 куна има лик Анте Старчевића. Једно од највећих студентских насеља у Загребу носи његово име. У популарној култури Старчевића зову „оцем домовине“ (овдеовде или овде). А Зоран Милановић је победио на изборима у СДП-у, а затим и на парламентарним изборима, пошто је левичарски изјавио да су „Старчевић и Радић темељи хрватске куће без којих нема приземља ни првога ката“.

Стари луђак, ког су чак и поједини његови савременици међу Хрватима називали „апостолом мржње, (…) болесне маште“ (в. овде 137), у хрватској науци, данас, добија најистакнутије место.

„Зачуђујуће је колико је садржај његова научавања о хрватској државности ушао готово у подсвијест хрватских људи“, пише о Старчевићу знанственик из загребачког Института за филозофију (текст је, иначе, индексиран као „знанствени чланак“; овде 129).

Старчевићеви списи су, по овом научнику, „саставни дио хрватске предаје“, пошто је он „успио довести до политичкога појма хрватску правну баштину и повијесно искуство“, те „довео до свијести хрватску обичајност и ћудоредност“ (129). Стога је Старчевић с правом слављен као „велеум и мудрац хрватскога народа“ (130). Он је остварио велики „утјецај на најразличније кругове хрватских интелектуалаца и у политичком и у књижевном окружју“ (130), а „у његову дјелу је на особит начин изнесена на свјетло дана политичка и духовна супстанција на којој се на концу двадесетога стољећа и могла оживотворити идеја (независне) хрватске државе“ (129).

Анте Старчевић

 

Али, све што је овај хрватски научник написао потпуно је тачно! Друга независнохрватска држава у ХХ веку, баш као и она прва, настала је на политичкој култури старчевићанства, за коју су Срби, били и остали, само „скотови“ и „накот“ за истребљење.

Но, тај пројекат није завршен. Пошто су Срби истребљени из НХ 2.0 и ФБиХ – где их је данас милион мање него 1991, извршиоци хрватског Пројекта бацају око и на друге територије.

Зашто се у Загребу уприличује манифестација „Сријем Хрватској“? Зашто у часопису Матице Хрватске стоји да су „Сријем и сјеверозападна Бачка“ „олако препуштене хрватске територије“? Зашто Хрвати једну од својих жупанија зову „Вуковарско-сријемска“ (а не западносремска)? Зашто имајуПројекат Славонија, Барања и Сријем“ (а не Западни Срем) или изложбу „Славонија, Барања и Сријем“ (а не Западни Срем)?

Зашто хрватска председница говори о „Војводини и Србији,“ као о две „сусједне земље“? Зашто напада „србијанску државу“ због „Хртковаца, симбола страдања Хрвата Војводине“, јер су, наводно, „десеци тисућа војвођанских Хрвата морали напустити своје домове“? Зашто и МИП Хрватске званично изражава забринутост због „тисућа прогнаних Хрвата, али и свих припадника хрватске националне мањине који (данас) живе у Војводини“?

Зашто председница, после фудбалске утакмице Хрватска-Мађарска, говори о радости „цијеле Хрватске”, како каже – „од Виса до Купреса“ (а Купрес је у Ливањском кантону, у БиХ)? И зашто министар одбране Хрватске на книнској тврђави изјављује да је „Хрватска војска спремна на нове Олује“?

Зар све ове „случајности“ и „лапсуси“ не показују да се носиоци доминантне хрватске политичке културе, након што су завршили посао у Хрватској, не смирују.

А зашто?

Зато што за геноцид није кажњена ниједна Хрватска. И зато што су се уверили да се формула „три трећине“ на крају – исплати.

Стога ће извршиоци Пројекта, у првој повољној ситуацији, желети да наставе (некажњено) посао и у Бања Луци, на Коридору, у Херцеговини, у Бачкој и у Срему… И све што су радили 1941-1945. и 1991-1995. у Глини, Пакрацу, Книну или Мркоњић Граду, сада би наставили да раде и у Шиду, Суботици, Требињу или у Земуну. Само ако им се укаже прилика.

Отуда је идеологема о два камиона „фашиста“ који су дошли и направили Покољ и Јасеновац не само лажљива, већ и опасна. Поготово је опасна у комбинацији с идеологемом „почистимо најпре сопствено двориште“.

Знате ли шта је на ту поруку из Београда одговорила Ружа Томашић? „Нека они моле бога да ми не почистимо своје двориште, јер ако ми почнемо чистити своје двориште, имат ће они још јако пуно Срба из Хрватске који ће морати ићи у Србију“.

Ова политичарка је у Хрватској изабрана за ЕУ посланицу „не упркос, већ управо због таквих изјава“. Није ли то добар показатељ да је Велики хрватски пројекат не само жив, него да има и своје очекиване наставке?

Прича о „два камиона фашиста“ и о томе да ће „све ће бити у реду“ само ако свако чисти „сопствено двориште“ опасна је јер нас заварава. Јер нас лаже. Јер нас умртвљује и спречава да будно пратимо све опасности које нам прете.

Насловна страна српског тједника Новости; Ружа Томашић (Фото: Darko Tomas/Cropix)

 

Морамо да знамо како нам се зове непријатељ и какви су његови даљи планови, „да бисмо се заштитили од покоља. Јер, србоцид није окршај, него пројекат“.

Не, Покољ 1941-1945. није се десио као учинак два камиона увезених фашиста. И да, на делу је дубинска хрватска политичка култура и њен пројекат истребљења.

С друге пак стране, морамо да будемо свесни да нема никаквих „људи“ као апстрактних  жртава Јадовна и Јасеновца. Оно што једино постоји то је заклано и у Саву бачено српско дете.

Како каже Хана Арент, „Када сте нападнути као Јевреји, морате се бранити као Јевреји. Не као Немци или грађани света или заговорници људских права. Не, него: шта могу конкретно да урадим као Јеврејин?“

Е па, шта као Срби треба да урадимо, конкретно и сада?

Најпре, да својој деци говоримо истину о Јадовну и Јасеновцу – без обзира шта нам причали „социолози“ и „помиритељи“.

И, као друго, да се увек држимо старе, спасоносне девизе – поготово када је реч о нашим панонско-јадранским комшијама и њиховој политичкој култури. А она је тако једноставна, и тако саморазумљива.

Будно око и сув барут!

Опрема: Стање ствари

(Све о Српској, 25. 12. 2019)

 

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.