Анализе

Ослободиоци и/ли окупатори

  • Оглед Ненада Лајбеншпергера о ослободиоцима (Политика, 29. окт. 2019) добра је основа да се та „тема“ осмотри мало целовитије. И да се истакну неке необичније чињенице

ПИШЕ: Драгољуб Петровић

1.

Ослободиоци о којима је реч крајем 1941. баталили су „Ужичку републику“ и прешли у НДХ (тамо су им се одмах прикључили и партизани из Црне Горе) и јасно је да су то учинили да би били што ближи својим савезницима усташама и што даљи од Немаца – за које су имали наредбу да се с њима не сукобљавају. То је чувена њихова „Наредба Строго Пов. број 39 од 27. децембра 1941“ (с потписом Арса Јовановића), у којој је записано да се партизани неће тући ни с Немцима ни с усташама (при чему ови други „у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас“) и да су четници њихов „први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења“, а „окупатора има да скрше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Савез, наша мајка. Живео СССР!“

За прелазак партизана у НДХ постојао је и један много дубљи стратешки разлог и он је био знан једино Брозу и, може бити, Кардељу и Бакарићу као његовим најближим сарадницима: проредити „западне Србе“ уз помоћ католика и муслимана и о томе, осим свих оних „офанзива“ о којима су нас својевремено „учили“, сведоче и неке друге појединости, а ја овде помињем тек понеку.

а) Партизанске команде имале су обичај да на усташе пошаљу јединице састављене само од Срба, при чему би усташама унапред јавили да се спреме и дочекају напад. И тако је од 114 бораца „Нитоњине чете“ на Удбини 3. јуна 1942. остало живих само 12; у нападу на Косињ 31. јула исте године тако је изгинуло 350 бораца, а месец дана касније, на истом месту, усташе су покосиле 650 мобилисаних Срба.

б) Партизани су то тамо умели радити и друкчије: док су делове својих је­диница сла­ли у борбу против четника, дешавало се да их понекад „пошаљу и у шетњу“ – да би усташама омогућили да на дру­гом месту изврше покољ незаштићеног српског становништва. Тако се догодило да су у децембру 1942. године, док су се две партизанске бри­гаде бориле против четника у Босанском Грахову и по запад­ној Лици, а трећа бригада бесциљно шетала по Кордуну, усташе упале у српска села Јошане, Пећане, Ви­сућ и Селиште и поклале око 900 деце, жена и стараца.

в) Августа 1942. године усташка црна легија стигла је на Купре­шко поље у исто време кад и Броз са партизанским јединицама. Срби су рачунали да ће им партизани стати у одбрану, али је Тито наредио команданту Четврте пролетерске бригаде Пеку Дапчевићу да, „уколи­ко усташе стигну у купрешка села да им се не супротставља. Нека се сељаци сами бране“. Усташе су поступиле по Брозовој жељи: поклали су и спалили још 300 Срба.

г) Занимљиви су и још неки Брозови „западни подвизи“. Један је од њих онај кад су партизани 26. септембра 1942. „блокирали четничке позиције око Метка. Пошто се четници нису хтјели предати,  комунисти су похватали њихове жене и сестре и истурили их испред себе у фронталном нападу на четничке положаје… Четници у таквој ситуацији нису могли ни хтјели да пуцају на своје и одлучили се на предају јер су им комунисти дали »часну ријеч« да им се неће ништа десити. Само двојица четника нису им повјеровала (па) су успјела да се пробију кроз блокаду… Сви остали били су уморени грозном смрћу: главе су им комунисти одсијецали коцима и тупим оруђем“. Тако је побијено 59 људи, међу њима и две жене, а такав образац ратовања партизани су преузели из Француске револуције када су жене и деца истурани „као прва заштитна линија испред републиканских трупа“; кад су током зиме 1943. Брозове јединице одступале из Лике преко Петровца, Дрвара и Грахова у правцу Ливна и Гламоча, у његовим „колонама смрти“ било је много мале деце и Броз их се осамдесетак њих решио тако што их је затворио у једну зграду испод врха планине Шатор и тамо их запалио; у исто време с Баније и Кордуна 60.000 деце, жена и стараца претерано је у Босну и од њих је 40.000 тамо поумирало од хладноће и глади, а око 700 старих и болесних, који се нису могли укључити у избегличку колону, осуђено за „сарадњу с окупатором“ и пострељано.

д) Никола Плећаш-Нитоња оставио је запис да је „само на територији мале Лике Партија побила 15.000 Срба, који су сахрањивани у масовним гробницама, углавном у Подлапачи, Лаудовом Гају и на Каменском“.

2.

Комунисте су у Русију 1917. послали амерички председник Вилсон и његови демократе, а две године касније они су стигли и нама. И за више следећих деценија оставили без глава макар 60 милиона Руса и бар половину данашњег броја Срба. И ако су они, како видесмо горе, одбили да ратују против Немаца и усташа и као своје прве непријатеље означили Србе (и православље), поставиће се питање по чему су се њихови циљеви код нас разликовали од оних који су их одвели у Русију. Кад је Вилсон у Русију послао Троцког са 275 Јевреја и с налогом Лењину да, кад освоје власт, у прву комунистичку владу уведу 90% Јевреја (а они их, по Марсденовом сведочењу, увели 100%), то је учињено с уверењем да ће после „Руси хиљаду година писати да су им Јевреји разорили државу и побили становништво и да се неће сетити да је за то одговорна америчка влада“. Комунизам су, дакле, инсталирале „западне демократије“ у дослуху с Ватиканом, по истим обрасцима по којима су то чиниле у Тридесетогодишњем рату и Кромвеловој револуцији у 17. веку, или у Француској револуцији у 18. веку, или у „Марксовим револуцијама“ током 19. века, или у Октобарској револуцији у Русији. И занимљиво је: у свим тим „револуцијама“ највише су страдали цивили, тј. народ: у Тридесетогодишњем рату изгинуло је 20-30% становништва (на неким деловима немачко-чешког пограничја од три милиона житеља преживело је 800.000), у Ирској је изгинуло 30%, у Вандеји око 700.000 душа, а у Русији, рекосмо, 60 милиона. (Кад је комунизам, после Другога св. рата, запретио да ће се вратити својим творцима, Америка га није „препознала“ као свој производ и кренула је у невиђену хајку против свих који би се одважили и да га помену (то је у америчкој историји забележено као „макартизам“), а Ајзенхауер је 24. августа 1954. године потписао декрет којим се комунистичка партија забрањује и ставља на списак терористичких организација.

3.

Кад су руске трупе стигле у Србију, њима су у сусрет кренули и партизани и то с Брозовом наредбом да ће се према Србији „понашати као према окупираној области“, па су Крцун и Ђилас могли да кажу да су дотле „побили премало Срба, али да још имају времена да то надокнаде“. А кад су савезнички официри питали кад ће комунисти престати са стрељањима Срба и шта ће чинити кад их све пострељају, Благоје Нешковић одговарао је да ће они „по Србији населити Кинезе“ (није он тада могао знати да ће му у наше дане Сорош додати и – Арапе!), а Коча Поповић додавао да се једино на тај начин комунисти могу „обрачунати с примитивним Србима“. Кад су Руси кренули на Београд, уз њих су се нашле јединице којима је командовао Пеко Дапчевић и за њих није јасно како су могле бити „ослободилачке“ ако је Броз наредио да се оне понашају као „окупационе“ и оне се тако поставиле од првог тренутка кад је проглашено „ослобођење“. И почеле „ослобађати“ Србију и од њене привредне, и њене интелектуалне елите, и од њених најбољих домаћина, при чему је то чињено и „без суда и без апелације“, по хировима и пресудама ОЗН-е и њених сваковрсних „и ниских и високих пресудитеља“. И све то чињено до 15. фебруара 1945. када су „заведени судови“ мада су у њима одлучујућу реч и даље имали комитети и ознаши, а не правници и/ли законске одредбе. Не знам како се „то радило“ другде под комунистичком влашћу, али неки борци сведочили су да се по Босни (тј. по НДХ) убијало мање него кад се прешло у Србију и вероватно је у томе „пресудила“ чињеница да су Србију „ослобађале“ многе десетине хиљада оних усташа које је Броз позвао под комунистичку заставу 2. јула 1943. (и до 6. априла 1944. прикључило му се њих 80.000, али му то није било довољно па је у септембру те године позвао и оне који његов први позив нису чули), а међу њима истицали су се остаци оне пуковније која се, под командом Марка Месића, прославила покољима православног живља по Хрватској и Украјини и од које је, после немачког и њеног слома под Стаљинградом, на Брозов захтев Стаљину, формирана Југословенска ослободилачка бригада и за руским трупама стигла да уз долину Западне Мораве од јесени 1944. настави с покољима Срба, при чему је донедавно у Крушевцу једна улица носила име тога прослављеног Брозовог усташког команданта, а још је остао онај његов „метак у чело“ на Исусовој икони у Капели Св. Андрије Првозваног у Старом двору (ја тако негде прочитао, а после други рекли да се не зна ко је тај метак испалио и може се догодити да сам се ја о тога друга зликовца грдно „огрешио“ (https://mondo.rs/Info/Drustvo/a1008572/Pucanj-u-Isusa-Hrista-dvorska-kapela-Starog-dvora-Karadjordjevica.html).

4.

У Лајбеншпергеровом тексту помиње се и кратак документарни филм о борбама за ослобођење Београда, „уз констатацију да је Јасеновац ослобођен тек шест месеци касније“, што је могло деловати „као шамар тим борцима ослободиоцима у првим редовима“. Лајбеншпергер свакако има право кад вели да Немачка сила у то време још није била сломљена и тим борцима Јасеновац се не може стављати на душу, али може онима који су „Сремски фронт успоставили“: Брозу је то био „изговор“ за учвршћивање власти и сламање отпора својих идеолошких непријатеља слањем њихове деце (без икакве претходне војне обуке) на сремско стратиште и „његов“ историчар Антун Милетић записао је да је те деце тамо изгинуло 80.000 (Новица Војиновић касније додао да није него 180.000). А у вези са свим тим остала су нејасна макар два Брозова пазара које је он подмирио главама те деце: заповедник руских трупа предлагао је да пређе преко Срема, да спржи немачке положаје и да преко Драве пређе у Барању, али га је Броз упутио преко Бачке да на Батини пређе преко Дунава, да му тамо изгине 15.000 војника и да у априлу следеће године његове трупе ипак буду ближе Берлину него Брозове Ђакову. И за то време Јасеновац „радио као у најбољим данима“ и то кад су већ сви Хитлерови концлогори били позатварани и крематорији погашени. Други је његов пазар мање јасан, али не и мање вероватан: успостављајући „Сремски фронт“, Броз је вратио „део дуга својим немачким савезницима“ задржавајући главнину јединица у Србији док су се немачке трупе извлачиле из Грчке и, преко Босне и Хрватске, стигле да у Аустрији положе оружје пред западним савезницима. (И тиме се показује да она наредба да партизани неће нападати Немце није нимало ни случајна ни немотивисана: Броз је тражио и од Павелића и од Коминтерне, а они његов захтев непосредно проследили Хитлеру, да из својих затвора ослободи проверене „шпанске борце“ и да им омогући да у Југославији стигну до оних места у којима ће бити „најупотребљивији“. И тада су из европских затвора стигли каснији највиши Брозови команданти Пеко Дапчевић, Иво Рукавина, Иван Гошњак, Владимир Поповић, Коста Нађ, Вељко Ковачевић, Владо Ћетковић, Роберт Домани, Срећко Манола, Стјепан Милашинчић, Драго Штајнбергер-Адолф, Иван Хариш (чувени Брозов Илија Громовник!), Изидор Штрок, Јаков Кршчевић“. Комунисти су тада, дакле, били немачки савезици једнако као и усташки, и о томе сведочи и још један податак осим овога о трговини с Павелићем, Коминтерном и Хитлером. У свом запису Бежанија породице Ристић априла 1941. прослављени архитекта Предраг Ристић оставио је  занимљиво сведочанство о путовању од Београда до мора и натраг: „У Сарајеву су се променили путници. У »ћиру« је ушао и наш комшија, познати револуционар Владимир, кога смо знали из Боб клуба. Неки Дедијери су становали у почетку Ситничке улице. Путовали смо преко данас прослављених Пала, а окупациона граница већ је била успостављена. На граници са окупираном Србијом већ је контролу вршио немачки војник. Било нам је лакше, јер му је отац показао оригинални аусвајс и Немац му је салутирао. Међутим, друге је Немац са сарадницима испитивао и малтретирао. На изненађење, наш је комшија Владимир Дедијер показао своју комунистичку партијску књижицу и немачки војник му је такође салутирао“! Ту епизоду, 15-ак година касније, Вл. Дедијер потврдио је П. Ристићу (www.rastko.rs./rastko/delo/15699).

5.

Цифре о страдању Срба које су напред помињане биће само „мек увод“ у оно што ће им се догађати кад комунисти учврсте власт. Тако ће Александар Ранковић моћи да се у једном тренутку похвали да је од 1945. до 1951. побијено 580.000 народних непријатеља, али се не зна ни шта све у тај број улази ни колико је касније таквих непријатеља још смакнуто. Негде је саопштен податак да је у то време ислеђивано, терорисано, затварано, премлаћивано три милиона Срба и да се од њих сваком шестом најчешће не зна ни гроб. То онда може значити да у тај број не улази оних 80.000 (одн. 180.000) дечјих глава са Сремског фронта, нити оних 55.000 убачених у јаме код Фоче током друге половине маја и почетком августа 1945, нити ослободилачки злочини Марка Месића, нити оне небројене масовне гробнице које су комунисти и њихова ОЗН-а посејали по Србији до краја 1944, тј. после „ослобођења“ Београда, и на којима су касније изграђивани стамбени блокови, стадиони, паркинзи, шеталишта, излетишта. Помињем овде само три такве појединости: никако да сазнамо колико је, и када, људи побијено тамо где се сада налази стадион „Борца“ у Чачку; или ко је подигао ону шуму на „Брду мира“ у Горњем Милановцу, за коју се показало, кад се недавно почела сушити, да је засађена на људским костима; или како је то Шеста личка „журила да спасава Београд од немачког беса“ кад је њен Војни суд стигао да у Мионици осуди и постреља 2.000 српских „домаћина, гимназијалаца и немачких заробљеника“.

Зна се, при том, да је комунизам утемељен као средство за разарање људскости и јасно је да су његови носиоци и ширитељи могли бити само људи без икаквих моралних кочница, какав је најпре био његов утемељитељ Маркс па затим и његови настављачи Троцки, Лењин, Стаљин – у Русији, или Броз, Кардељ, Бакарић – код нас, или они који су истурили Вилсона – да нам их све пошаље. И занимљиво је: све су то били Јевреји. И они уредили да се, како је посведочио Марсден, у првој бољшевичкој влади нађу једино Јевреји. Та појединост Србима није морала бити позната, али за процену оних који су међу њима „ширили“ комунизам она и није била неопходна: народ је комунисте, дакле – своје „ослободиоце“, напросто, називао комунистичким олошем и та је квалификација утемељена на најпростијим чињеницама: међу комунистима најистакнутији су бивали они којима никад није било места тамо где се окупљају људи и људски слом почео је у Срба у оном тренутку кад су судбину почели да им одређују они којима је све било прече од људскости (за њих је остала реч да „нису имали кад да постану људи јер су имали преча посла“). Најбољи је пример за такву сорту људи био управо сам Маркс: он је био сатаниста, његовим поступцима управљали су илуминати, Мацини га је описао као „деструктиван дух“ чије је „срце пре испуњено мржњом него љубављу према човеку“ и то је најбоље испољено у његовим породичним приликама: њему је двоје деце умрло од глади, а две кћери завршиле самоубиством (заједно са својим мужевима – 1898. и 1911). Другим речима: Маркс је био и духовно и морално (и свакоруко!) неутемељена личност и тиме је најпотпуније заслуживао пажњу и сатаниста и илумината (а такве су комунисти једино и бирали за своје предводнике и међу таквима једино регрутовали своје следбенике). Маркс је, уз све то, заједно с Енгелсом, „теоријски разјаснио“ основе русофобије и назначио механизме по којима ће православно Словенство бити уништено и у том је смислу Комунистички манифест био тек „научно упутство“ за његово уништење, а балкански Словени (читај – Срби јер Бугари у тај круг нису улазили) означени као „нужно контрареволуционарни” па их је историја као такве „осудила на нестанак са историјске позорнице“ док се руској накани да од Немаца направе „кметове православног цара” најављује „неумољива борба на живот и смрт“ и „безобзирни тероризам”. Тако се, ето, показује да на Маркса треба гледати као на претечу и утемељитеља онога што се данас назива међународни тероризам (некад је то елегантније одређивано као револуција и Америку квалификовало за уређивача и предводника и тероризма и револуције). А да су они Србију осудили да „нестане с историјске позорнице, после Принциповог пуцња у Сарајеву присетио се и Манчестер гардијан Марксовог навода да би „Европа постала чистија“ ако би се Србија „могла одвући насред мора и потопити“.

И кад су такви били комунистички предводници, бољи нису могли бити ни они који су чинили ударну комунистичку песницу: то је и у нашем случају био робијашки друштвени талог који је 1941. пуштен из затворâ, да тамо не би изгинуо током немачког бомбардовања. Њихова главнина прикључила се комунистима јер је тамо могла најбоље задовољити своје лупешке и убилачке нагоне, а онај виши „командни слој“, како смо напред видели, стигао им је из Хитлерових затвора када су елитни робијаши преузели команду над положарама, сецикесама и убицама и од њих направили окосницу елитних јединица ослободилачке комунистичке војске. А како се то дешавало у Русији, Иван Иљин представио нам је на следећи начин: „Привремена Влада је амнестирала криминалце… ослобађајући место у затворима  за ­»контрареволуционаре« – и стални станари тамница слили су се са рево­луцијом. Криминалци који су прихватили комунистички програм брзо и лако су урастали у партију, посебно у ЧЕКУ… Криминалитет се учинио природним корективом у комунистичкој лудници… У револуцији политичко ураста у кри­минално. У социјалној и социјалистичкој револуцији политика и криминал по­стају неразлучни“ (а оно што је код Руса била ЧЕКА у Срба је била ОЗНА).

6.

Добар је представник таквих „револуционара“ Ратко Дражевић за кога је остало забележено да је био „партизан, удбаш, државни шверцер, обавештајац“, који није знао да ли је побио више људи или повалио више жена (у оба случаја помињу се по 2.000), а остао је упамћен и по томе што је први „признао да неке нарочите борбе он и његови другови са Немцима нису ни водили, да су цео рат чекали кад ће се појавити Руси да ослободе земљу и да се борба углавном сводила на хватање и клање четника“, тј. управо на оно што је у напред цитираној комунистичкој наредби написао друг Арсо (https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3304259/neogranceno-je-raspolagao-tudjim-zivotima-cascu-i-imovinom-ratko-drazevic-je-bio-covek-koji-je-spavao-sa-2-000-zena-i-doveo-holivud-u-jugoslaviju-ali-je-ostao-upamcen-kao-jedan-od-najkrvavijih-komunistickih-ubica).

Уз све то, тај Ратко Дражевић, осим што је „неограничено располагао туђим животима, чашћу и имовином“, оставио је и сведочанство о томе да су он и његова дружина хапсили и осуђивали и људе чија је једина кривица била у томе што су имали лепе жене или кћери и у чему су неки „револуционари“ тражили прилику да до њих „дођу“. Захваљујући промискуитету који су комунисти наметнули (између осталога, и тачком 9 оне наредбе друга Арса), народ је могао да сазна и понешто што је чувано као „државна тајна“, па и то да је један генерал оптужио Перу Стамболића, који је словио као главни комунистички швалер, да му је отео жену иако је она, несрећна што до Пере не може стићи пречицом, узгред „спавала“ са 45 чланова ЦК; све је те пикантерије касније обелоданио Дражевић, а њен „ојађени муж“ саопштио (са говорнице некаквог „шестог конгреса“), сад већ не знам у којем контексту, да је у Ђердапу изграђена бетонска платформа и на њој било сложено 4 милиона кг тротила с тим да се, у случају совјетске агресије, прегради Дунав и Србија потопи!

За Крцуна је, с друге стране, записано да је „због Јосипа Броза усмртио 60.000 Срба“ (https://www.alo.rs/vesti/drustvo/zbog-josipa-broza-je-usmrtio-60-000-srba/263805/vest), за све те „статистике“ може се рећи да су апроксимативне, ни за једну од њих докази не постоје, али су остале причице које сведоче о томе да они којих се оне тичу нису припадали представницима људске врсте. И то показује Михиз, који је са једног од својих сусрета са Крцуном забележипо: „Бре, Крцуне, теби су руке крваве до лаката. Поубијао си многе невине Србе“. На то је Крцун одговорио: „Нису до лаката, Михизе, већ су ми руке крваве до рамена!“ А о томе како је крвавио руке, читао сам на многим странама, како је у новосадском затвору једном приликом поломио неколико затвореника причао ми је другар Радосав (Поповић), а мој шурак Љубо како је Крцун у Словенији, идући испред дугог строја заробљеника које су Брозу Енглези вратили из Аустрије, пуцао у чело сваком другом заробљенику. (Мој пријатељ Миодраг Јаћимовић-Јаћим, за кога се говорило да је „знао где ђаво коња веже“, причао ми је да је читао (или слушао – већ сам заборавио) неко казивање блиског Крцуновог сарадника Слободана Крстића-Уче да се у једном тренутку Крцун „срео са собом“ и пропиштао: „Куд ће ми душа, ја сам својом руком побио 22.000 Срба?!“

Једног од истакнутих партизанских убица Видана Мићића, за кога се говорило да је, као и Дражевић, побио 2.000 људи, овде помињем због тога што је он убио Живојина Павловића („Жику Ждребета“), који је у својој књизи Биланс совјетског термидора (1940) „открио“ да код Стаљина, ипак, „жито не рађа шест пута годишње“ (и због тога Ђилас рекао „да је имао седам глава – без сваке би остао“), а „док је био у затвору саслушавали су га Крцун, Владимир Дедијер и Пера Стамболић најчешће, повремено Чолаковић и Ранковић (https://www.kurir.rs/vesti/dru-stvo/1736573/7-srba-koji-su-titu-rekli-ne; занимљиво је овде поменути да су се Срби поново срели с презименом Мићић у приликама када се почела успостављати „нова вишепартијска демократија“: једна наша председница одазивала се на то презиме).

О Радојку Ристовићу-Жутом, кољачу ужичком, сведочанство је оставио Антоније Ђурић, а Драгиша Божић о Душану Павловићу из Раниловића (познат је као Бора „Ранилац“), кољачу качерском, и Панти Кикошу, усрећитељу ковиљском. Не зна се, при том, колико су они људи побили, а остало је забележено да је онога првог поломио потомак неке од његових жртава, да је хеликоптером пренесен у неку швајцарску клинику, али је тамо умро после неколико дана; сахрањен је у Пожези  без воштанице и без опела; Панта Кикош умро је испод пијачне тезге, а кад је сахрањиван Сл. Крстић-Уча, за његовим ковчегом нашло се пет људи. Уз Бору Ранилца, међутим, остао је само запис да је Душан Петровић-Шане у јесен 1944. наредио да „треба пожурити с ликвидацијама свега што је четничко пре него што се успостави легална власт и закон јер, говорио је, многи ће да се извуку некажњени“ (а о том „пожуривању“ сведочи и прота Сава Банковић у књизи о свом деветнаестогодишњем робовању у комунистичким казаматима).

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.