Анализе

Србство пред издисајем или размишљање о опстанку Срба

Све је постављено наопако: Лекари уништавају здравље;

Правници уништавају правду; Психијатри уништавају умове;

Универзитети уништавају знање; Владе уништавају слободу;

Главни медији уништавају информације“.

Мајкл Елнер (1949-2018), хипнотерапеут

АУТОР: Илија Петровић

„НЕВОЉА НА ВИДИКУ“: Људи почињу да постављају Србско питање

Када сам 1997. године дошао у Матицу српску зарад каталогизације („циповања“) своје књижице Српска Земља: Прилози за одговор на српско питање, сачињене од тридесетак текстова настајалих у време док је стварана Република Србска Крајина, затражио сам да као основна каталошка одредница буде уписано „Српско питање“. Истог тренутка било је то одбијено, с образложењем да „каталошка номенклатура“ не предвиђа такву могућност. Моје инсистирање да се „српско питање“ ипак упише, без обзира на то што „важни другови“ у Србији мисле да су сви србски проблеми већ решени и да, стога, не треба таласати и постављати „српско питање“, нагнало је библиотечку сарадницу („циповку“) да „некога“ позове телефоном и изложи каква ју је невоља снашла. Убеђивање је потрајало више минута, да би моја жеља коначно била испуњена, највероватније само да бих био „откачен“.

Мене, наравно, није занимао разлог, тако да је наредних година, у мом уверењу да на србско питање још није нађен одговор, више мојих књига каталогизовано под реченом одредницом.

Сада, за каталошку одредницу мање-више, али стварна тежина србскога питања завређује да се, за почетак, назначи тек неколико његових лакше препознатљивих саставница, макар се овде и не бавили њиховим важносним, већ азбучним редоследом.

Аутопутеви

Прича се о градњи аутопутова према Драчу и Сарајеву, а чини се да кључна последица свега тога може бити лакша арбанашка и муслиманска окупација Србске Земље.

Увод у ово последње већ је виђен у Новом Пазару, на спортским приредбама, где присутни домаћи „ауточекачи“, док им не стигну аутопутови, могу да слободно „навијају“ вичући „Убиј Србина“.

Аутофекалност

Изузетно трагичним по србски род треба сматрати одговор председника Републике Србије Александра Вучића, два-три дана по Никољу дне 2019. године, на питање новинара Телевизије 02 (или О2) да ли ће цр­но­гор­ски председник Ми­ло Ђукановић „успети да направи црно­горску аутокефалну цркву и да ли ће бити одузета имовина    Срп­ске пра­во­славне цркве“ у Црној Гори:

„Црногорска аутокефална црква и де факто и де јуре постоји и пре успостављања (црногорске ИП) независности 2006. године“.

Тиме се, осим што искривљује чињенице, Председник Републике Србије, званично, у име Матице Србије и србскога народа у њој, као рођачког и братског, одриче Срба, браће и рођака из да­на­шње Црне Горе, оне која је као највећа империјална сила 19. ве­ка успела да на разне начине, негде и огњем и мачем, геноцидом, подвласти србска племена у Брдима и Старој Херцеговини.

Сасвим супротно од онога што тих дана усвојена Стратегија националне безбедности предвиђа да ће „очување постојања и заштите српског народа где год он да живи“, ваљда и у данашњој Црној Гори, бити један од „седам националних интереса за одбрану Србије“.

Васпитање

Под утицајем „цивилизацијских“ достигнућа савременог Запада, „позитивни“ правни прописи у Србији успели су да домаће васпитање „унапреде“ у насиље у породици, због чега се родитељска мисија одбацује као „остатак мрачне прошлости“.

Већина

Многи се питају да ли нека већина у Земљи Србији може одолети икаквом мањинском праву, нарочито због тога што се и најмање оглашавање неке већине „броји“ као кршење мањинских права било које врсте.

Деликатес или деликт

Пред питањем да ли и колико србском народу користи стално поми­ња­ње неких шестсто деветнаест милиона евра које је извесни Ђи­лас ушићарио на рачун истога тог народа, истом том србском народу преостаје да ћути као заливен, мало луд, мало збуњен, понајвише узнемирен. Вероватно је та цифра тачна, али је трагично што Држава Србија ништа не чини да се нешто предузме како би се та сума вратила у државни буџет, а речени Ђилас послао на „службени пут“. Да је нека ситнеж из мало лудог а мало збуњеног србског народа некоме из џепа узела макар и шестсто деветнаест динара, Држава Србија би нашла „зврчку“ да по томитом члану Кривичног законика који се бави „ситном крађом, утајом и преваром“, бу­де примерно кажњен. Овако, кад причом о милионима, како се то каже: украденим, само збуњује оне који су то чули, она само уноси узнемирење у србску јавност, оно уз­не­ми­ре­ње којим се, за ту (не)прилику, бави неки непримењив члан Кривичног закона Репу­блике Србије.

А можда се све то тако дешава јер је Кривични законик писан „за наши противници“, тако што милионска крађа није предвиђена као „деликт“ него као „деликатес“.

Друштво

На једном месту може се прочитати да је „друштво као и брод, већина су путници, а само мањина, капетан и посада, знају пут и правац пловидбе“.

Нажалост, она „већина“ у Србији понаша се као да је сваки појединац у њој најмање капетан, ни случајно посада, иако се за свакога од њих (понекад и за капетана, а посаду да и не помињемо) мирне душе може рећи да „не знају ни ђе се теле веже“.

Евроатлантида

Јелена Милић (1965), директор Центра за евроатлантске интеграције, редован је гост у телевизијама са националном фреквенцијама у Србији, што би могло значити да је Србија обезбедила улаз у Атлантски савез, онај који је пре двадесет година водио необјављени рат против ње.

Уместо да се против тог Савеза покрене тужба за геноцид (будући да је тај рат вођен углавном против цивила, и жена и деце, и младих и старих), те да се тражи накнада вишемилијардске ратне штете, води се отворена пропаганда у корист још отворенијих србских непријатеља.

Економија

У Пинковом Националном дневнику 31. октобра 2019. године, председник Републике Србије Александар Вучић захвалио је „малим људима“ који су омогућили оздрављење србске економије. Можда се у тој групи „малих“ налазе и пензионери чија су примања, без обзира на инфлацију и трошкове преживљавања, у једном „јединоспасавајућем“ тренутку селективно смањена на неодређено вре­ме, без јасног увида у последице, те су за један дужи период заустављена на тако достигнутом нивоу.

Али, нажалост, не рече који су то „велики“ и шта су они учинили за Србију, или можда против ње, пљачком по шестсто деветнаест милиона евра или мање, или више, свеједно.

И не рече, што је трагичније, зашто Држава Србија ништа не чини да се нешто предузме како би се те суме „великих“ вратиле у државни буџет, а неречени „велики“ послали на „службени пут“.

Како се „по том питању“ никоме ништа није десило, средства јавног општења могла су нас „обрадовати“ вешћу да је 30. новембра 2019. године више од четири хиљаде (4.024) пореских обвезника дуговало небројене милијарде, од чега десет „најсиромашнијих“ преко седам милијарди; они тако, док се оној „преосталој ситнежи“ на врат товаре разни извршитељи и за десет хиљада динара. На „радост“ оних „малих“, Држава Србија ће онима „великим“ понудити компромис по познатом правилу „све за ништа“ јер, побогу, немају, од чега да плате, троше на нешто неопходније (јахте, авионе…) но што је некаква тамо пореска обавеза.

Застава

Видели смо ту скоро како један лик из Војводине Србске (као псовка делује и помињање његовог имена), који се представља као политичар (у тој улози повремено борави у Скупштини у Београду), показује каталонску заставу као потврду своје тезе да је Косово изгубљено (јер, ето, и Каталонија хоће да се издвоји из Шпаније), па каже да је Косово Србија исто колико и Холандија.

Ако он, као некакав „важан“ лик у политици у Србији, онај који већ подуго, по узору на своје комунистичке претке, „брине“ о разбијању Србства и, у складу с тим, о издвајању Војводине Србске из Државе Србије (његови сарадници већ подуго „цртају“ Ср­бију са северном границом на Дунаву и Сави), може да јавно, у телевизијској емисији, некажњено млатара нечијом страном заставом, онда нелојални грађани шиптарске мањине у Србији сматрају да им то даје право да и они, у „својој“ шиптарској општини, али „и шире“, имају право да истичу знамења неке своје антисрбске наводне матице.

По истој тој шеми, челник некакве наводно политичке групације „Двери“, уз повике „разваљуј, маму им јебем“, 7. децембра 2019, заставом Државе Србије ударао је у стакло улазних двери србског парламента, не би ли својим разбојнички расположеним присталицама омогућио да продру у то здање и поново га запале, као што су то већ једном учинили њихови демократски петооктобарски узори из 2000. године.

Па се поставља питање да ли Држава Србија зна да поштује не само своју територију, већ и своја знамења.

Изборни закон

Велик проблем србске политичке сцене, и у партијском и у привредном, и у државном смислу, представља и чињеница да највећи део оних који одлучују о судбини србске државе и србског народа не располажу способностима које би их квалификовале за обављање „додељених“ или самопреузетих послова. Са тим је у непосредној вези и једна бесми­слена „родноравноправна“ одредба која је бирачком телу натурила обавезу да у парламенту „виде“ и тридесетак одсто жена. Не зна се зашто тако јер се једнакост између жена и мушкараца не може остварити све док постоји биолошка неједнакост.

Због свега тога, политичка сцена Државе Србије са премного политичких групација и безброј најразличитијих коалиција неодређене идејне оријентације поодавно је заслужила да добије нов изборни закон којим би требало:

а. Свести број посланичких места у Скупштини на разумну меру (бар га преполовити) и, у складу са том променом, изборно тело поделити на одговарајући број изборних јединица;

б. Обавезати сваку политичку групацију да по изборним јединицама истиче кандидате по имену и презимену, познате бирачком телу односних изборних јединица;

в. Подићи изборни цензус на најмање седам процената;

г. Забранити предизборне коалиције, што значи да сва­ка поли­тичка групација заинтересована за узимање власти треба да на изборе излази самостално;

д. Предвидети да се странке које не пређу цензус аутоматски бришу из регистра поли­тичких организација;

ђ. Онемогућити осниваче брисаних политичких групација да се током наредних десет година појављују као евентуални покретачи неке нове политичке мисли.

Тек када се у парламенту нађу свега три или четири странке, а изван њега сви они који су, не као изабрани, већ као наметнути нечијом страначком (не)вољом, у ра­нијим сазивима деловали на ситним шићарџијским, уцењивачким рачуницама, моћи ће се озбиљно разговарати о полити­ч­ким односима у Држави.

Скоро и невезано с тим, стално треба на уму имати мисао америчког књижевника Марка Твена (1835-1910) да, кад би избори нешто могли променити, били би забрањени.

Историја

Не знам ко је рекао да „историја није само прошлост једнога народа, то је и његова будућност“, али верујем да предводници србскога народа, на његову несрећу, неће схватити „куд плови овај брод“ све док историчари од каријере, болесни од сујете (vanitas vanitatum!), не признају да србску прошлост или не познају, или нису чули за народно искуство да се човек учи док је жив.

Језик и писмо

Како то на једном месту каже Јован И. Деретић, „главно видно обележје народа је језик… Ни један други народ у Европи нема такву истоветност језика као што то имају Срби. Уз језик иде и писмо које је од праисторије до данас исто и најсавршеније на свету. Тамо где је наше писмо србица (ћирилица) потиснуто из употребе, потиснута је и националност“. Уистину, србски је­зик и србско ћириличко писмо судбоносна обележја србског народа, тако да је још пре више од сто седамдесет година Теодор Павловић (1804-­1854), дугогодишњи секретар Матице српске, свој србској браћи оставио у аманет да су „језик, вера и народност… то свето троје, извор чести, славе и среће“ њихове.

У Земљи Србији, србски језик и србско писмо потпуно су незаштићени, тако да је ћирилица скоро сасвим протерана из јавне употребе, а институције које би морале примењивати уставне одредбе о језику и писму, према уставном праву срб­ског на­ро­да на коришћење србског језика и србске ћи­рилице односе се незаинтересовано, одбојно, потцењивачки, подругљи­во, увре­д­љиво… Да се и највиши државни органи према србском језику и србском писму односе исто тако, казује и податак да је једно министарство Републике Србије, од кога сам затражио да у односима са јавним предузе­ћем републичкога „формата“ заштити моје уставно право на упо­требу ћирилице и срп­ског језика, „делегирало“ тај спис Покрајинском се­к­ре­таријату за привреду, запошљавање и равноправност по­ло­ва?! Ваљда је неко, отуд, из министарства, „израчунао“ да се про­блем најлакше може разводнити ако се подведе под „равноправност полова“: један пол била би ћирилица а други пол тицао би се латинице. Јесте да су и ћирилица и латиница женскога пола, у чему су, дакле, равноправне, али и даље остаје питање због чега србски језик који је му­шкога рода, није „уравноправњен“ са жен­ском ћирилицом. Или, можда, власт у Земљи Србији намерава да, зарад једно­стране (родне) равноправности, и у језику и у писму озакони истополне везе, брачне и ванбрачне.

Кад је већ све тако, разложним треба сматрати оно што је Радивоје Микић (1950), књи­жев­ник и универзитетски професор из Београда, устврдио у тексту Наша деца не знају да пишу ћирилицу, објав­љеном 17. јула 2015. године на Васељенској телевизији: да је „по­ложај српског језика заиста јадан“, да је „читао радове на пријемном испиту на Филолошком факултету (у Београду), који морају да се се пишу ћирилицом“ и схватио да су „наша деца го­то­во неписмена, она не умеју да пишу ћирилицом“, али наи­лазимо и на његово туробно питање „да ли је то нормално у једној земљи у којој у Уставу пише да је то службено писмо ове државе и народа који у њој чини већинско станов­ни­штво“.

И не знајући за ова „открића“ професора Микића, амерички лингвист и философ Ноам Чомски (1928) и србски палеолингвист Радивоје Пе­шић (1931-1993), независно један од другога могли су констатовати да „нестајање срп­ског језика и ћи­рилице треба посматрати као губљење иденти­те­та или, још горе, одрицање од примарне генетике у којој су језик и пи­смо урођени“.

И све то у условима када став 1. члана 10. Устава Републике Србије тврди да су „у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“.

Тврди, ал’ нико за то не мари! Ни властодршци, ни заштитници, ни повереници, ни (ду­ше)­брижници, ни правописци, ни помоћници, ни разни други „кривичници“…

Барем би овима последњим, ако не и осталима, морало бити познато да заслужује казну:

„Ко супротно прописима о употреби језика и писма народа или припадника мањинских националних и етничких заједница који живе у Србији ускрати или ограничи грађанину да при остваривању својих права или при обраћању органима или организацијама употреби језик или писмо којим се служи“;

„Ко спречава другог да изражава своју националну или етничку припадност или културу“; али и

„службено лице у вршењу службе“.

Што се тиче права „припадника мањинских националних и етничких заједница који живе у Србији“, све је јасно: чак и такозвани бошњаци у Србији који говоре србски имају право да, на пример, пред судом траже да им се цео спор са србскога језика преводи на србски. Само се припаднику „народа… у Србији“, ваљда Србину, ограничава употреба његовог писма (србице, односно ћирилице), што је највидљивије у култури (уз претпоставку да се култура шири и штампом), будући да се скоро све новине штампају латиничним писмом.

Тек када је та чињеница препозната као несумњива, испоставило се да једини који би могли помоћи јесу (за)уставници, они који брину о уставности којекаквих врло важ­них правних аката и који су у стању да зауставе примену неког неподобног правног акта.

Кад је већ тако, у уверењу да ће моји разлози бити једнодушно прихваћено, сео сам и поштујући све пот­ребне уставно-административне прохтеве, 20. априла 2016. (7524) године Уставном суду Ре­пу­блике Србије, Булевар кра­ља Александра 15 у Београду,       по­сла­о писамце чија је садржина, у највећем делу, гласила:

„У складу са чланом 168. Устава Републике Србије;

Подносим иницијативу за покретање поступка за оцену уставно­сти става 1. члана 10. Устава Републике Србије (Службени глас­ник Републике Србије број 98/2006), који казује да су ‘у Републи­ци Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо’.

Разлози:

У Земљи Србији, нико од оних који би требало да гарантују примењивост једне уставне одредбе, Влада Републике Србије, или неко од њених министарстава, или неки од повереника за нешто или заштитника нечијих, на пример, није спреман да стане чврсто уз ту одредбу и омогући њену примену;

У истој тој Земљи Србији допустиво је да орган који је изгласао и уставну одредбу о употреби србског језика и ћириличког донесе Закон о службеној употреби језика и писама (Служ­бени гласник Републике Србије бројеви 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05, 30/10) којим ће употребу србског језика и ћириличког писма заку­куљити у толикој мери да од србског језика и ћириличког писма неће остати ни слова ни гласа;

Ваљда је само у истој тој Земљи Србији могуће да се на једну уставну одредбу донесену 2006. године примењују прописи, макар се звали и законски, неприлагођени намени и временски старији и це­лих петнаест година од односне уставне одредбе;

И биће да је само у истој тој Земљи Србији могуће да се тума­чење једне уставне одредбе (макар то била, у отворено антисрб­ској пракси, и једна тако безначајна уставна одредба као што је то употреба србског језика и ћириличког писма) препусти зловољи (злонамерности, самовољи, бахатости) и оних који, као ‘Телеком Србије’, са корисничким телом у Земљи Србији опште на неком страном језику, латиницом, јер им став 1. члана 10. Устава Ре­пу­бли­ке Србије не представља, у сопственом правн(ичк)ом тумаче­њу,           пре­преку за такав антисрбски поступак.

У уверењу да ће Уставни суд Републике Србије прихватити ову иницијативу за покретање поступка за оцену уставности става 1. члана 10. Устава Републике Србије;

Предлажем да Одлука којом ће се став 1. члана 10. Устава Републике Србије прогласити неуставним буде заснована на правном начелу да заблуда о праву (у овом случају: о праву на упо­требу србског језика и ћириличког писма) никоме не користи, те да са­држи следеће ставове:

1. Одредба става 1. члана 10. Устава Републике Србије, по којој су ‘у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо’, проглашује се неуставном и предлаже Влади Републике Србије да, у договору са Страначком скупштином Републике Србије, укине ту бесмислену, некорисну, антисрбску и антицивилизацијску одредбу;

2. Утолико пре што Хрвати, пошто су ср­бском народу отели србски језик и именовали га као ‘хрватски’, предузимају опсе­ж­не радње да присвоје и ћириличко писмо. Једва чекајући да се домогну једне од изворних вредности људске цивилизације, 2013. године један од њих ‘исклесао је у камену дванаест ћириличних слова и намерава да исклеше још петнаест, а сва ће бити осветљена, вид­љива и читљива путницима који се крећу пу­тем Мостар­-Сплит и Мостар-Томиславград-Ливно. Слова су ник­ла на огради основне школе у Кочерину, западно од Лиштице, ви­со­ка су 1,4 метра, ши­ро­ка метар а дебела 25 центиметара’. А пре тога, кра­је­м 2012. го­дин­е, Хрватска академија знаности и уметности органи­зова­ла је ‘научни’ скуп на тему ‘Хрватска ћирилична баштина’ и тамо ко­н­ста­то­вала како је ‘од 11. до 18. века на великим деловима хр­ватског територија                  ста­новништво своје културне потребе из­ра­жа­вало (и) ћирилицом’. И када већ Срби не желе ћи­ри­лицу и не поштују је, нека бригу о њој преузму Хрвати. По истој логици којом су исти ти Хрвати, гусарећи по србској духовности, од неза­интересованих Срба преузели бројне знамените Србе… А у међувремену, исти ти Хрвати, и да­ље гусарећи по србској духовности, од незаинтере­со­ва­них Срба преотели су србски бећарац и србске ојкаче а припремају се врло озбиљно да преотму и србске гусле;

3. Како без србског језика и ћириличког писма нема Срба, и неће их бити, Хрватима неће бити тешко да преотимајући сва србска обележја, у крајњој линији: и србско име, очувају све оно до чега данашњим Србима (а нарочито властодршцима у Србији, заинтересованим једино за сопствену власт а никако за виталне националне интересе оних којим владају) уопште није стало;

4. А дотле, да би и србски народ могао некако говорити и писати и међусобно се споразумевати, треба донети одлуку да се он, србски народ, у Земљи која се још увек зове Србија, прогласи на­ционалном мањином и нало­жи (нареди) да се са њим го­во­ри срб­ским језиком и да се у писаном општењу са њим користи ћириличко писмо“.

Иако се одговор није очекивао, стигао је, под бројем ПР-95/2016 од 10. маја 2016. године и потписом секретара Уставног суда:

„Поводом Вашег поднеска од 19. априла 2016. године, којим сте тражили од Уставног суда да прихватањем ове ‘иницијативе’ покрене поступак за оцену уставности члана 10. став 1 Устава Републике Србије и да сагласно начелу ‘заблуде о праву на употре­бу србског језика и ћириличког писма, која никоме не користи’, прогласи неуставним овај члан Устава, обавештавамо Вас да Ус­тавни суд није надлежан да поступа по наведеном поднеску.

Наиме, одредбама члана 167. став 1. Устава Републике Србије утврђена је надлежност Уставног суда у погледу оцене сапра­в­ности општих аката, односно, утврђено је да Уставни суд одлучује о сагласности закона и других општих аката са Уставом, опште­прихваћеним правилима међународног права и потврђеним међу­на­родним уговорима, из чега следи да Уставни суд није надлежан да врши оцену уставности самих уставних одредаба, јер Устав представља меру за оцену уставности закона и других општих правних аката, а не акт чију би уставност Суд могао да цени.

Указујемо и да је на поступање са поднесцима за које Суд није надлежан, уређено одредбама члана 102. Пословника о раду Уста­в­ног суда (Службени гласник РС, број 103/13), којима је про­писано да Суд не одлучује о поднесцима којима се траже правни савети и мишљења о појединим питањима, помоћ у остваривању права и интереса, изјављују притужбе на рад државних и других органа и организација, као и о другим поднесцима којима се за­хтева поступање Суда по питањима која нису у његовој надлежности, а о надлежностима Суда да поступа по таквим поднесцима секретар Суда писмено обавештава подносиоца.

На основу претходно наведеног, обавештавамо Вас да нема правног основа ни могућности за поступање и одлучивање Уставног суда по предлогу постављеном у наведеном поднеску“.

Нема, наравно, јер су и србски језик и ћириличко писмо „колатерална штета“ не само правног система у Земљи Србији, већ и опште србске небриге за опстанак и Србске Државе и србског националног и духовног бића.

Колонија

Бројне фирме из иностранства преносе у Србију део својих производних капацитета рачунајући да ће овде, с ослонцем на јефтину радну снагу и државну финансијску помоћ, уз обавезу да и сами „нешто“ уложе у пројекат и запосле „нешто“ радника којима ће, понегде, плате бити „нешто“ веће од минималних, остварити већи профит.

Како се нико од домаћих „крупних послодаваца“ не хвали отварањем производних погона јер се они углавном окрећу трговини, чини се да субвенционисање страних послодаваца све више мирише на претварање Државе Србије у колонијалну територију.

Компромис за Косово

Зна ли се да никад и нико није део своје територије слободном вољом предао другоме, поставља се питање да ли реч „компромис“, као звучнија од србске речи нагодба, или поравнање, има за циљ да они који у Србији, по формули „све за ништа“, брину о судбини Државе Србије и србскога народа, прогласе Метохију и Косово за некакав вишак, оптерећење, камен о врату… а све због тога што је, наводно, „важније љубити земљу своје деце, него земљу својих предака“, што је Србија „спремна за решење, али… да и једна и дру­га страна нешто изгубе“, што „не може једна страна да добије све, а друга да изгуби све“, те да јадни Срби које је „немо­гуће убедити… да прихвате да дају све, а са друге стране ништа“, ипак прихвате да, као уздарје за сопствену „доброту“, добију тврдподреп.

И све то у Земљи Србији у којој су грађани Ср­бије, макар и номинално, донели Устав Републике Србије „полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких зајед­ница у Србији“, али и „полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај су­штинске аутономије у оквиру су­верене државе Србије и да из так­вог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне оба­везе свих државних ор­гана да заступају и штите државне ин­тересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним поли­тичким односима“.

И, сад, у жељи да управо поменути „грађани Србије“, нарочито Срби, буду гурнути у чељуст некакве злочиначке Евробовске уније, нуди се парола „да је важније љубити земљу своје деце, него земљу својих предака“, обећава „поравнање са неким“ тако што ће се нашој деци одузети оно што су им у наслеђе оставили преци, они који сада насељавају Небеску Србију, а којима ћемо се, ако очувамо Овозе­маљску Србију и мит о заједничким прецима без кога се тешко може замислити Србство и опстанак србског народа, једнога дана (свако у своје време), придру­жити и ми којима се сада нуди „компромисна“ гиљотина.

Мали акционари

Држава Србија препустила је мале акционаре многих активних предузећа постепеном изумирању, без изгледа да икад „омиришу“ вредност онога што су заслужили током свога радног века, истовремено допуштајући „великима“ да власнике тих „малих“ акција бескрајно пљачкају.

Види се то лепо и на примеру малих акционара пољопривредног имања „Ирмо­во“, у близини Новог Са­да, површине нешто више од седамсто хек­тара приграбљених пре ско­ро три деценије а у међувре­ме­ну удвостручених иако оно порно при­ка­зује губитке (јед­ном је „признало“ и добит од чак петнаест хиљада динара!) , у власништву непознатог „великог“ акционара који је без икаквих обавеза према малим акционарима, углавном полуписменим или једва писменим преживелим пољо­привредним радницима (или њиховим наследницима), најпре користио око двеста, а сада користи око че­тиристо акционарских хектара.

Мањине

Велика Британија, као једна од колевки парламентарне демократије, Уставним законом о Северној Ир­ској из 1973. године не до­звољава Скупштини овог дела Уједињеног Краљевства да доноси било какве законе, већ само „мере“, а држав­ног секретара ове аутономне заједнице, као највишу власт у Се­вер­ној Ирској, ни случајно не бирају Северни Ирци, већ брита­н­ска влада, односно енглеска краљица. Чак ни шефове де­па­р­т­ма­на, који чине највишу извршну власт Северне Ирске, не по­ставља Скупштина ове заједнице него краљичин изасланик др­жавни секретар.

На сличним рестриктивним основама функционишу и „аутоно­м­не јединице“ у Италији, Шпанији, Финској, али при­ча се тиме не завршава. Неке демократске земље Западне Европе, као што је Француска (а то је случај и са Тур­ском и Бугарском), ради заштите територијалног интегритета земље уо­пште не признају националне мањине, а неке чланице Савета Европе чији је један од основних циљева наводна заштита мањина (по правилу да „закони нису писани за нас, но за наши противници“), нити потписују нити ратификују до­кумента Савета Европе о националним мањинама.

Како већ помињана Стратегија националне безбедности у Србији као своје „следеће интересе“ истиче „очување националних мањина, њиховог културног, верског и историјског идентитета… европске интеграције и чланство Републике Србије у Европској унији“, биће да она и не рачуна с опстанком србског народа као, с обзиром на права, привидно већинског у Србији: „тамо“, у Европској унији, србскоме народу резервисано је „право“ на потпуно уништење, у складу са „законом“ Карла Маркса (1818-1883), оца им њиховог антисрбског, да ред у Европи може бити остварен тек ако би се, физички, Србија могла извести на дебело море и потопити.

То се на демократском Западу уопште не крије, па смо пре скоро две године могли прочитати и изјаву америчког генерала Кертиса Скапаротија (1956), коман­данта европског дела Северноатлантског пакта, дату пред Од­бором за оружане снаге америчког Сената: „Србија је највећи проблем у региону. Проблем је и цела српска нација“.

Маџарска

Маџарска отворено иступа са захтевима да се поништи Тријанонски уговор из 1920. године, по коме су Краљевини Срба, Хр­ва­та и Словенаца, као наследници Краљевине Србије, једне од по­бедница у Великом рату, припали Срем, Банат, Бачка и Барања. Јер, озакоњењем Тријанонског уговора није избрисано сећање на националну жалост проглашену у Маџарској у часу кад је тај уговор потписан. Још мање је заборављен поклич Не, не, никада, којим су маџарски владајући кругови одговорили на тај потпис и којим су поставили идејну и стварну основу буду­ћем снажном реваншистичком покрету против наводног „непра­ведног мировног уговора“. Или, како је то Вук Винавер (1927-1986) записао у једној својој историјској студији, „мировни уговор је испунио же­ље милиона угњетених народа старе Угарске и био је свакако ма­ње зло од постојања старе маџарске државе. Жестоки напади на овај уговор омогућили су маџарском режиму да ојача своју власт у Мађарској и да дан који је међународним актом санкционисао стварање нове, мале Мађарске, али и ослобођење Ердеља, Сло­ва­чке, Војводине итд, претвори у дан од кога је почињала борба нове мађарске државе против суседа“.

Чини се да у Србији нема отпора таквој „борби нове мађарске државе против суседа“ јер да има, не бисмо из једне наводно „културне и образов­не“ еми­сије но­восадске Телевизије (9. марта 2003) могли „научити“ ка­ко је Тријанонским ми­ровним уговором из 1920. године угар­ска др­жа­ва осакаћена а ма­џарски народ доживео несрећу и трагедију, те да се на­ци­онал­но пробуђеним маџарским матуранти­ма у бечејској гим­на­зији масовно дају матурски ра­дови на ту те­му.

Али је сасвим извесно да смо заборавили поруку др Арчибалда Рајса, насталу недуго пошто је сачинио онај извештај о злочинима и угарске војске у Мачви, да „мислимо увек на то и гово­римо увек о то­ме“.

И, као да нисмо приметили вест са средине априла 2019. године да је председник маџарске владе Виктор Орбан (1963) „врло ‘опасан и паметан човек’ који жели да ревидира границе у Европи“, а „само“ због тога што је „предлагао Пољској то­ком украјинске кризе да поделе територију Украјине“.

То, за почетак јер је, ван сваке сумње, константа маџарске политике садр­жа­на у жељи, и захтеву, и очекивању, да се поништи Трија­нон­ски уговор, али званичницима Србије и Маџарске, нарочито Србије, последњих неколико година не смета да се хвале како су „односи две земље на историјски највишем нивоу“.

А какав је то „највиши ниво“, може се видети из вести београдских Вечерњих новости (22. август 2005) да се „у варошици, у средњој Бачкој Србобрану, то­чак историје поно­во окреће. Право­снажном судском пресу­дом, на званичним таб­ла­ма и натписима уме­сто на мађар­ском Szrbobran, писаће традици­о­нали мађарски назив овог места Szenttamas“. Дошло је до такве ситуације због то­га што је „једним својим решењем од пре две године, покрајин­ски секре­таријат за прописе, управу и националне мањи­не обавезао локал­ну самоуправу у Србобрану да се… на зва­нич­ним таблама и натпи­си­ма који је исписан на мађарском је­зику уме­сто Србобран (или Szrbobran) користи традицио­нал­ни ма­ђарски назив места ко­ји гла­си Szenttamas. Скупштина општине се своје­времено жалила на ово решење, а општински јавни право­брани­лац је покренуо уп­равни спор. После две године, колико је тра­јао, Окружни суд је пра­воснажном пресудом потврдио зако­ни­тост рада наведеног по­кра­јин­ског секретаријата и право на служ­бену употребу тра­д­и­ци­онал­них назива насељених места на јези­ци­ма нацио­нал­них мањи­на“.

У овде преузетим редовима, као и у целом објављеном тексту, кључне речи су, несумњиво, тра­диционални мађар­ски назив. Према тумачењу извесног Та­ма­ша Корхеца пред­стављеног као по­крајински секретар за прописе, управу и наци­о­налне мањине, ко­ри­ш­ћење тих речи, и права која из њих происти­чу, засновано је на За­ко­ну о заштити пра­ва мањина.

Ако је тако како човек каже, а нема разлога да се не верује ни њему ни наведеном Закону, онда је све то једно­ставна потврда да поред наивних и приглупих Срба све мо­же да прође.

Поново се уводи угарска окупација Војводине Србске, налик оној која је постојала од 1941. до 1944, од 1914. до 1918. године, а богами и оној од коју деценију раније. Ако је савременим маџарским окупато­ри­ма пошло за ру­ком да, мимо званичног назива Србобран, наметну Szenttamas, као један од традиционалних ма­џарских назива, али и оних ’99 одсто случајева (у којима се) ова одлука спроводи без икаквог отпора“, треба очекивати да ис­ти ти Маџа­ри без отпора натуре и Delvidek, маџарски традици­онални назив за Војводину Србску током вишевековне угарске окупа­ци­је, те да у званичну употребу врате и назив Јужна Угарска.

А да се заиста ради о још једној угарској окупацији, види се и из податка да речени Закон и не помиње „тради­ци­оналне“ србске називе и њихово враћање у редовну употре­бу у србским краје­ви­ма северно од Саве и Дунава, макар и у складу с истим тим За­ко­ном, на пример: Краљевина Југо­славија (између двају светских ратова), Краљевина Србија (бар пет или шест дана, од доношења двеју одлука о присајед­ињењу Срема, Баната, Бачке и Барање Кра­љевини Србији), Војводина Србска, односно Војвод­ство Срби­ја и Тамишки Банат (од Мајске скупштине 1848. до укидања, мада је војводски наслов и после тога остао у ионако предугој титули аустро­угарског цара).

Повратком традиционалној угарској еконимији у Војводини Србској наговештава се коначни слом србске на­ци­оналне мисли и нестајање србског националног бића не само на овом делу Србске Земље.

Претходни део тога посла већ је обављен: Национални савет маџарске националне мањине, са седиштем у Суботи­ци, поодавно је на својој званичној „веб“ презентацији обја­вио ‘Назив насељених места у Војводини на маџарском’ у 45 (че­трдесет пет) општина пописано је око 380 (триста осам­де­сет) насеља именованих по номенклатури наслеђе­ној из традиционалног времена док су се Банат, Бачка и Срем налазили под угарском окупацијом. На пример: Моdоs – Јаша Томић; Маgyarittabe – Нови Итебеј; RarosМилетићево; Istvanfelde – Крајишник; Tiszaszentmiklos – Остојићево; Szolnok – Жарковац; Nagybecskerek – Зрењанин…

У тренутку када то такозвана међународна заједница оце­ни прикладним (а неки евробовски расположени јадни Срби то једва дочекају), маџарски именослов насељених места по Војводини Србској послужиће маџарским сепарати­сти­ма као несумњив доказ да је Војводина Србска, у маџар­ској номен­клатури Vajdasag Аutonom Таrtomany, изворна маџар­ска зе­м­ља, да су називи појединих места исписани на маџар­ском је­зику старији од србских (неки од тих србских „мла­ђи“ су од сто година), да су Срби у тим крајевима новији на­род­носни слој (од јуче, такорећи), те да то потврђују и „зна­ња“ званичне историј­ске „нау­ке“ у Срба о недугој србској стари­ни у Панонији.

Тешко је предвидети када ће се такозвана међународна заједница упустити у тај злочиначки подухват, али искуство са шиптарским терористима, као и оно што се пред нашим очима дешавало у Хрватској, Маћедонији, Херцеговини, Бо­сни и Црној Гори, требало би да на власт у Србији (и не само на власт, већ и на Србе који србски мисле) делује отре­ж­њу­јуће.

Мигранти

Пре тридесетак и нешто година, аме­рички геополитички стратези рачунали су да, у сарадњи са Турском, распад Брозове Југославије и форми­ра­ње „суверене“ Босне и Херцеговине искористе за стварање  ис­ламске државе у Европи, чија би муслиманска мањи­на, преко пресељавања десетак милиона муслимана из Турске, била претворена у ве­ћину. Рачунало се тада са простором не само од Босан­ске Кра­јине до Дрине, већ и са Шумадијом, с тим да се тај велики турски пројект оствари током де­сет година. За тако замашан подухват било би нужно остварити гео­гра­фске везе са Турском, најбоље непосредне, тако што би Ср­би­ја била принуђена да Косову и Метохији и Рашкој „дарује“ статус политичких аутономија или независности. А да све то не би испало превише упадљиво, Сједињене Државе потрудиле су се да Европ­ска заједница поверује како је цео подухват под њеном не­по­сре­д­ном контролом.

Ако турски пројекат и није прошао, његови „идеолози“ побринули су се да га замене такозваном азилантском кризом, односно пребацивањем милионске масе наводних избеглица из Авгани­ста­на, Сирије, Ирака… у Европу. По несрећи, на „европском“ путу огромне већи­не тог „избегличког“ света нашла се Србија.

Данас, отворену антиизбегличку политику воде управо оне зем­ље које су и изазвале избеглички талас уводећи им „западну де­мократију“. Пре свих, то су Америка и Велика Британија, спремне да „радо“ прихвате по десетак хиљада азиланата, али чији ана­ли­ти­чари „великодушно“ већ сугеришу да бригу о онима „преоста­лим“ стотинама хиљада избеглица преузме Србија.

У прилог овоме, већ смо чули извесну Бранкицу Јанковић (1973), поверeницу за некакву равноправност у Србији, која је „равноправно“ на­говестила „могућност насељавања неколико хиљада азиланата у ненасељена подручја по Шумадији“. Но, имајући у виду не само оно што садржи споразум о реадмисији (потписан под притиском европских земаља које ће, уз извесне услове, враћати избеглице у Србију), већ и расположење актуелне власти у Земљи Србији да се преко петвековног принудног исламског искуства кандидује за добровољни прихват лажних избеглица, односно стварних колонизатора задужених да Србију и Србство коначно потопе и тако, у складу са замислима Карла Маркса, усреће Европу, лако се може десити да све то убрзо постане реалност.

Минимална плата

Власт у Држави Србији упорно се поштапа на лаж о просечној плати од око 510 евара, упркос истини да се огроман број запослених креће у цифрама око 30.000 динара месечно.

Признајем да не знам ни једно једино лице са платом од 510 евра, али свакодневно слушам оне који се жале на мини­мал­ну плату од око двадесет пет-шест хиљада динара. Па још кад сам чуо да немали број њих заиста редовно добија толико (пре­ко рачуна), али да наредног дана мора послодавцу (на руке) вратити седам или осам хиљада (иначе сле­ди отказ), морао сам се запитати на који се то начин смањује не­за­посленост у Србији; да ли људи беже из Србије и од наводних 510 евра у просеку или, можда, умиру од оних седамнаест-осамнаест хиљада динара у стварности.

Наравно, нико од тих минималиста не протестује јер ће оста­ти и без оне цркавице од те јадне седамнаест-осам­на­е­стохиљадне стварности, а то би утерало у лаж и оних прет­постављених а обе­ћаних 510 евра.

Па ми се, наивном какав сам, чини да би просеке ваљало приказивати степенасто: до 30.000; преко 30.000 до 50.000; преко 50.000 до 100.000… после чега би могло бити видљиво помоћу којих „трикова“ неки „пословни љу­ди“ (мало пословни, много мање људи) не плаћају порез, али зато купују хотеле, јахте, авионе и разне друге сличне играчке.

Народна скупштина

Народна скупштина у Држави Србији није народна, она је страначка. Народ уопште не може утицати на скупштинске ставове јер он није ни бирао оне који су упали у посланичке клупе (или из њих „оправдано“ одсуствују незаинтересовани за судбину србскога народа, али зато врло одушевљени својим „статусним симболима“ у законодавној власти), они су се тамо нашли као тренутни чланови неке од „изабраних“ политичких групација, или су тамо намерно „прелетели“, као онај Калигулин коњ именован за сенатора римског. Многи од тако „изабраних“ нису до сада ни реч изговорили са скупштинске говорнице, али им за то не треба замерити: свима је јасно да за то нису способни и да им додељена улога пристаје колико и магарету самар.

Национални савет

Срби су у Србији, својој матичној Држави, подређена народносна групација јер они, као што је то случај са мањинским групацијама, немају свој Национални савет. Србски. А и да имају, у њему се не би смели наћи предводници политичких странака или, не дао бог, чланови Академије наука.

Незапосленост

Почетком децембра 2019. године сазнали смо да је „незапосленост у Србији на историјском минимуму, девет и по посто, као резултат учињеног у последњих пет година“.

Мада, није неважан ни податак да један повелик број младих и нешто старијих студира на још већем броју најразноврснијих факултета, укључујући и факултет за икебану, тако да се стварна незапосленост и даље не може разазнати у магли.

Јесте, повелик број незапослених, или запослених а са никаквом платом, било да се ради о занатлијама, било о висококвалификованим стручњацима, отишао је у иностранство, оставио своје радно место некоме ко је до тада био без посла тако да жвака о повећаном запошљавању, односно о смањеној незапослености, може користити само за засенити простоту; и то, а не само смањени наталитет, „доприноси“ депопулацији, односно чињеници да се становништво у Србији стално али сигурно осипа.

И осипаће се јер је Немачка уклонила рампу која је преостале квалификоване Србе онемогућавала да и досад избегну терор некаквог минималца од двадесетак-тридесет хиљада динара месечно.

Немачка

Мада неки историчари и геополитички аналити­ча­ри подсећају да су велике силе створиле и прву и другу Југосла­ви­ју са циљем да Немачкој „онемогуће приступ Блиском истоку главним светским залихама нафте и економској арени Индијског океана“, и верују да је Немачка претходних деценија била спрем­на на споразумевање са Југославијом, потом и Србијом, тешко је поверовати да се радило о искреним понудама.

Велики Рус Фјодор Михајлович Достојевски (1821-1881) писао је да су „занесеност, охо­лост и бескрајна вера у своју неограничену моћ опили све Немце народ који је ретко побеђивао али који је, за дивно чудо био често побеђиван“, а ранији југословенски политички кругови не верујући у немачку спремност на споразум и неутралност, ра­дије су се окретали својим савезницима из светских ратова. Кад је по­четком деведесетих година прошлог века, док се друга Југосла­вија налазила у фази распада, Немачка „уочила идеалну прилику за коначно рушење велике препреке на путу ширења политичког и економског утицаја ка Блиском истоку“, показало се да је Дос­то­јевски до танчина предвидео шта ће се дешавати, те да ће се је­дан његов суд потврдити и у нашем времену: „За Немачку је на­ступио нови, сјајан и знача­јан период у њеном развитку. Дакле, ни­су се појавили само понос и шовинизам, већ се појавила и ла­ко­мисленост у односу на читаву Европу“.

Подразумева се да Србија, сама, нема изгледа против такве Немач­ке; тек ако би се десило да „остала“ Европа разабере да се немачки шови­ни­зам и ла­ко­мисленост тичу и ње, геополитичке прилике на правцу ка нафтним изворима у Азији промениће се из основа.

Дотле, „пријатељство“ са Немачком и њеним лидерима, о којем ових година често слушамо, води Србију у самоуништење.

Нови светски поредак

Религија Новог доба осмишљена на северноамеричком острву последње деценије 19. века, има и зада­так да православне Ср­бе интегрише и социјализује према жељи демократске (ненародне) власти, те да од Србије начини земљу која неће бити ни држава ни нација. Србија, дакле, треба да буде лишена најзначајнијег обеле­ж­ја стабил­не државе националног језгра србског државотворног народа, а србски народ ваља претво­рити у безличну масу оту­ђену од со­п­ст­ве­ног историјског, култур­ног и људског бивство­ва­ња, али зато затровану страшћу за зара­дом и потрошњом и, наравно, с уса­ђе­ном криви­цом за наводни заједнички злочин против човечно­сти.

Не само по томе, такозвани национални интерес Сједињених Америчких Држава највећа је опасност за Ср­бију и србски народ.

Нажалост, на сваком је кораку видљиво да Држава Србија „пуном паром“ примењује сва начела такозваног новог светског поретка, почев од разбијања породице… не хајући за било какву и било колику заштиту србских националних интереса у сопственим државним границама.

Тешко је знати због чега се она тако односи према србским националним интереси­ма: да ли их она не препознаје или не признаје, да ли их она, чак и када их признаје и препознаје, не сме бранити, да ли она, у крај­њем случају, не верује да уопште постоји нешто што би се могло препознати и признати као србски национални интерес…

Придев

Придев је променљива врста речи која стоји уз именицу не би ли означила неко од њених обележја.

У Земљи Србији, све именице могу имати придев, али употреба те граматичке форме једино није допуштена „Србији“ и „Србину“. Србину се, ако ништа друго, може „приде(в)нути“ да је „националиста“, ни мање ни више него „српски“, што увек треба читати као шовиниста, односно непријатељ свих „двадесет шест народа и народности у нашој општини, улици и у видокругу“, док се, примера ради, за највиши орган извршне власти у Србији не сме, ни за живу главу, употребити синтагма „србска влада“; она је Влада Републике Србије. По тој логици, ни министарства у тој власти не могу бити србска, па ће, тако, оно за спољне послове, уместо „србско“, бити Министарство спољних послова Републике Србије.

Та антипридевна пракса, попут епидемије, захватила је и разне друге органе на другим странама па, примера ради, имамо Завод за заштиту здравља Србије, или Завод за трансфузију крви Војводине, где се не зна о каквом се „здрављу Србије“ ради, или у коју се групу сврстава „крв Војводине“.

Из наведенога, једино се може закључити да се Србија и даље званично стиди својих националних обележја.

Проституција

Телевизија са националном фреквенцијом самопозвала се у све домове по Земљи Србији нудећи своју „фар­мерску“ или „задругарску“ проституцију „ши­роким народним масама“, тако да су се неке „масе“, у оргаз­мичком заносу, навикле (или наву­кле) да цео свој садашњи реал­ни живот посвећују ономе што се дешава у професионално­-про­ституционо-пинокијевским просторијама, да пишу, подржавају, поручују, поздрављају, понекада псују, повремено пале…

А највећи део те „масе“ у Србији, препознатљив као млађане даме, за „ријалитни“ животни узор имају „задружне“ ли­ко­ве успешне у најстаријем занату, особе најнижих моралних вредности, које се у директном телевизијском преносу, али и у неком реформерском Хиту број 113 хвале да не могу за­ми­слити „живот без оне ствари“ и за које је „све добро док улази“, али зато добро плаћене, са пла­та­ма и наградама у износима незамисливим људима „световних“ занимања, ле­ка­рима, на пример.

Па, кад је већ тако, зашто би младе Србкиње улазиле у брак, биле помало и домаћице или, не буди примењено, ра­ђале децу, кад је уносније бити „стар­лета“ или којекаква „ри­јалитна учесница“ по занимању.

А то „занимање“ толико је пријемчиво да многе младе Србки­ње једва чекају да добију „задружну“ или „фармер­ску“ улогу, да ли одмах, да ли за коју следећу (не)прилику. И једно и друго нала­зи се у игри, пошто Пинокио има толико новца да, ако се већ хва­ли да је у 2018. години на порез утро­шио петнаест милиона евра, може којом десетином таквих хиљада дочекати, раширених и руку и ногу, и неку потенци­јал­ну „задругарку“. Све у складу са понудом извесног друга Енгелса (1820-1895) од пре више од подруг века да се породица укине и на њено место уведе „званична, отворена заједница жена“, еда би се тако оправдала једна дефиниција брачних односа: „Као што у гра­матици две негације чине једну афирмацију, тако у женид­бе­ном моралу две проституције важе као једна врлина“.

Кад је већ тако, подразумева се да би улазак у Евробовску унију отворио Србији велик број нових радних места специјализованих за обављање сексуалних услуга, по шеми коју нуди Немачка, „највећи бордел у Европи са око 400.000 сексуалних радница које остварују промет од око 14,5 милијарди евра годишње“. Постигнуто је то благодарећи чињеници да је „проституција у Немачкој легализована најлибералнијим законом на свету“ по коме су „сексуални радници“ постали „независни привредни субјекти који могу да раде под уговором или самостално, али су у обавези да плаћају порез на приход, као и ПДВ“ (https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1135505). Толико либералан закон, дакле, да ће незапослено лице пријављено бироу рада бити скинуто с евиденције уколико одбије понуду да пружи неку сексуалну услугу.

Профашизам

Сталним по­нављањем приче о фашистичком (нацистичком) поступа­њу „савезних“ ликова у Србији, водећи политичари пружају подстицај србским не­при­јатељима са стране да према Држави Србији  поступају као према земљи у којој је фашизам (нацизам) владајући поредак.

Утолико пре што је Влада Републике Србије пре више година (после моје дванаестомесечне једностране преписке са „њима“) прећутно одбила да поништи одлуку брозовске владе из 1947. којом су србски добровољци из ослободилачких ратова 1912-1918. године званично проглашених профашистима.

Српска академија наука

Какви председници, таква и академија.

Један, Владимир Костић (1953), лекар-неуро­ло­г, председник од 2015, остаће упамћен „по крајње неодговорној политичкој изјави српској јавности 2015. године“, уоб(ез)личеној следећим речима: „У овом тре­нутку једина политичка мудрост је на који начин са неким елементима достојанства напустити Косово“.

Други, Никола Хајдин (1923-2019), мајстор од мостова, претходник Костићев, за себе каже да је „један од ретких академика који је био члан чак пет иностраних академија“, те да је „таквих мало у бившој Југославији“. У толикој самохвали сопственога чланства, од библиотеееееке па надаље, до дванаест год­и­на на челу Академије (каже да је дуже од њега на томе месту био „ратни председник Александар Белић“, баш као да је рат трајао свих тих тринаест година), једва је избегао признање да је он „највећи срп­ски интелектуалац“, нарочито због тога што је „ова земља имала много слободномислећих људи, али нажалост нису наишли на ве­лики пријем код Срба“.

Без обзира на то што је 1941. године, као избеглица, у Србији примљен „са великим пријатељством и љубављу“, њему не смета да каже како је „Косово пропала ствар“ и да је „требало овај народ навикавати на време да је Косово изгубљено… Какво српско Косово? Како ви више замишљате Косово у Србији?“

И уместо да се њихова Академија бави озбиљним пословима због којих је и основана, она „са великим негодовањем“ прати медијске нападе на академика Душана Теодоровића који је „позвао на рушење зграде (телевизије ИП) Пинка багером“ и због тога био назван „најглупљим и најнеталентованијим међу академицима свих академија“.

Дошло је дотле да се може чути и клетва: Дабогда те стрпали у Српску академију наука!

Постојећу Академију наука, такозвану србску, треба укинути да не срамоти србску прошлост и србску духовност, а уместо ње треба засновати Академију која би се бавила наукама моралним, језикословним, литерарним, историјским и државним. Остале науке и уметности треба препустити академијама односних професионалности.

Тероризам

Све је извесније да се односом државних органа пре­ма Савезу против Србије и његовим предводни­цима: Драгану Ђи­ла­су, Бошку Обрадовићу, Сергију Трифуновићу, Вуку Јеремићу (којима се стал­но приписују најцрња обележја) призивају грађански немири. Многе досадашње „савезне“ радње биле су искључиво кри­ми­налне, терористичке природе за које би сваки обичан грађанин под условом да случајно забрља нешто слично, чак и много бла­же завршио у затвору, због чега је средином јесени 2019. године предложено Држави Србији да после одгова­рајућих политичких и правних консултација, Савез про­тив Србије прогласи за терористичку организацију и са његовим инспираторима, предводницима и извршиоцима поступи како ваља и требује.

Предложене консултације тицале би се законске одредбе да „ко грубим вређањем или злостављањем другог, вршењем насиља према другом, изазивањем туче или дрским или безобзирним понашањем значајније угрожава спокојство грађана или теже ремети јавни ред и мир“, али и уверења „савезника против Србије“ да се „паника и неред“, односно „теже нарушавање јавног реда или мира“ изазивају „изношењем или проношењем лажних вести или тврђења… путем средстава јавног информисања или сличних средстава или на јавном скупу“.

Наравно, предложене консултације имале би за циљ и да се несумњиво утврди ко то у Земљи Србији „производи“ панику и неред, али и да се предвиди шта би требало предвидети да се поврате „спокојство грађана… (и) јавни ред и мир“.

Овако, толерисањем свега онога што „савезници“ ра­де, Држава Србија не само што уноси узнемирење у јавно­ст, већ у грађанство усађује сумњу у способност, чак и на­меру оних који брину о функционисању исте те Државе  да очувају постојећи правни поредак.

Турска

Са становишта америчке политике, Турској је предо­д­ређено „да својом војном силом посредно чува монопол аме­ри­ч­ки­х петролејских компанија над главним светским залихама наф­те, као и проамеричке режиме у зони Блиског истока… Америка се нада да ће Турска постати водећа снага у исламском свету и да ће га, силом свог првенства и узора, увести у ‘нови светски поре­да­к’ сузбијајући исламистичке амбиције“.

Уистину, те исламистичке амбиције уопште се не сузбијају, пошто у Србију стижу милиони долара за „бригу“ о наводним исламистичким избеглицама, или мигрантима. На једној страни, у Европском парламенту, каже се да је за њихов прихват „потребно у Србији брзо установити капацитете за си­ст­е­матски пријем“, док амерички милијардер Џорџ Сорош, на другој страни, „види“ да их Срби­ја „посебно третира са по­штовањем“, да „Срби имају одличне прихватне центре, ресурсе и ис­ку­ства“, те да их он помаже и лично „колико год може“ и преко Фонда за отво­ре­но друштво да их Срби што боље интегри­шу“.

Но, за новац мање-више, али шта ћемо са државном територи­јом и убиством целе србске нације, пошто Турци на тако нешто неће бити гадљиви; измењена верска и национална „структура“ у таквој „интегративној“ Србији погодоваће неугаслом сећању на некадашње османско царство.

Да је баш тако, турски председник Реџеп Ердоган (1954), дан или два пошто се вратио из „пријатељске“ посете Србији, потврдиће изјавом да „давање Нобелове награде за књижевност расисти (аустријском књижевнику Петру Хандкеу описаном тако јер истинито говори о србском народу ИП), који негира геноцид у Босни и брани ратне злочинце и то 10. децембра на Дан људских права, не значи ништа друго него награђивање за кршење људских права“.

Таквоме турском председнику коме поручује „да се овде осећа као код своје куће“, председник Републике Србије Александар Вучић „изузетно је захвалан због несумњиве стабилизујуће улоге на Балкану“, посебно због тога што је „својим останком данас у Београду показао колико му је важан цео регион, и Србија и Босна и Херцеговина“, из чега закључује да је „успостављено велико поверење и ми данас градимо најбоље односе у историји Србије и Турске и то радимо у интересу обе земље“, нарочито Турске!

Универзитет

Већ помињани академик Душан Теодоровић, председник Одбора за високо образовање Академије наука, наводно србске, каже да су „они“, ваљда академици или неки њима равни, „дозволили непотизам на факултетима, синови и ћерке редовних професора се постављају за асистенте и њихове наследнике, имамо доста плагијата, број наставника на нашим факултетима већи је него на светским универзитетима“, али се није досетио да онај свој багер употреби за рашчишћавање управо описаног брлога. Па, кад је већ тако, није ни чудно што „доцен­ти или профе­сори уг­ле­дних факултета Универзитета у Београду“ окупљени у Наставно-научном већу Београдског уни­верзитета, својом Декларацијом од 8. јуна 1992. године „слободарски и демократ­ски“ изјављују „да значајан део одговорно­сти за стање у коме смо се нашли сноси и интелигенција“.

Image: 0087318119, License: Rights managed, Property Release: No or not aplicable, Model Release: No or not aplicable, Credit line: Profimedia.com, Alamy

А одговорност Универзитета у Београду за све оно што он окривљује другог, најчешће неименованог, заиста је немер­љи­ва. Нико више од Универзитета у Београду није учинио за „леву“ иноктринацију србског народа и његово расрбљивање. На бројним факултетима, нарочито наставничким, „произведен“ је огро­ман број идеолошки обрађених кадрова добро припрем­ље­них да ту идеју пресаде у „оста­ле“ Србе. Они су били настав­ници по ос­нов­ним и средњим шко­лама (укључујући и учитељске и васпитачке), и они су тражили да се у настави свега и свачега до краја примењује „знање“ засновано на поставци да је Броз „највећи син наших народа“ и да, осим њега, деца не могу имати другог роди­теља. Они су у психологију србске деце, због тога што су поти­цали из најбројнијег народа у вишенационалној Југославији и, због тога, у­век расположеног „хе­гемонистички“, утеривали соци­јалистичке принципе, заснова­не на потискива­њу православне ве­ре („ре­лиги­ја као опијум за на­род“), на разбијању породице („боље ће се живети ако се у по­родици ра­ђа једно или највише двоје де­це“), на раслојавању села (претва­рању сеоског становништва у „радни­чку класу“, односно градску си­ротињу упућену на месечну плату, најчешће довољну за прежи­в­љавање, због чега се так­вом безличном масом могло нај­лакше манипулисати), на школ­ском сис­те­му у коме је сваком ђаку (да не би изучио неки занат, или беспослен био на улици јер нај­већи део није био остављен на селу да обрађује земљу, бави се сточарством и брине о производњи хране) било намењено да за­врши најмање неку средњу „интелектуалну“ шко­лу, а можда и факултет (макар и онај за икебану), на бри­сању србских нацио­нал­них обе­лежја, почев од ћи­ри­личног писма па све до претва­ра­ња србске националности у „југословенску“; сре­дином шез­десетих година 20. века србски ђаци се у статистикама нису исказивали као Ср­би, већ као „Југословени“. То су биле ствар­не осно­ве „науке“ коју је школски систем на чијем је челу стајала „нај­ви­ша научна, образовна и културна институција Ср­би­је“, ши­рио по Србској Земљи.

Унија

Код Јована И. Деретића читамо да је „заслуга Југославије што је (по званичним подацима ИП) у време Другог светског рата убијено један и по милион Срба, а свих осталих народа у Југославији око двеста хиљада. Када је после ампутирања србске нације извршен попис становништва 1948. године, Срба је било мање за целих два и по милиона. Из чега произилази да је Југославија за само две деценије свог постојања прогутала два и по милиона Срба. Ако се том броју дода и потомство које су требале жртве да имају онда се ради о неких пет милиона србских жртава. Ово је чиста математика сведена на минимум“.

Без обзира на намере својих утемељитеља, и Југославија је, на србску несрећу, постојала као некаква унија, нешто као претеча ове европске. Бојим се, „жив нијесам“, да би једва преживелој Србији друга Унија, европска, очас дошла главе.

Упркос томе, Стратегија националне безбедности, у Скупштини Републике Србије усвојена ових дана (крајем децембра 2019), „види“ улазак у Европску унију као један од „седам националних интереса за одбрану Србије“.

Уџбеници

У нашем времену, на обезвређивање школског система у Земљи Србији одлучујуће утиче некакав Лабрис који за себе каже да је то „организација која сматра право на различито сексуално опредељење једним од основних људских права“, што значи да се природно сексуално опредељење не сматра основним људским правом.

Исти тај Лабрис присвојио је себи право „да покрене ди­ја­лог о начину обрађивања информација о хомосексуалности уну­тар фор­малног школског система“, али се поставља питање ко би изван хомосексуалистичког круга имао снаге да такав дијалог одби­је или, још горе, ко би се смео усудити да „дијалогизује“ нормал­но. По прилици, нико јер се Лабрис толико осилио да се, како извештавају новине, поставио изнад школских власти (укључујући и Министарство просвете, и Академију наука, наводно србску, и За­вод за издавање уџбеника, који су се, поред општег незнања о прошлости србскога народа и небриге за његову будућност, одре­к­ли „уџбеничких беспослица“) и из србских школа из употребе из­бацио неколико уџбеника, због тога што у њима није на „прави начин“ и „афирмативно“ објашњено како се међусобно воле пе­де­ри, одно­с­но лезбејке. (А овамо се Повереница Србије за заштиту равноправности жали како је „опадање броја младих у укупном броју становника Србије један од највећих изазова са којима се земља суочава“).

Нажалост, све то може бити тако јер Лабрис и „идејно“ и нов­чано слуша и извршује давнашњи амерички налог „да се целом свету наметне лезбијско-гејско-бисексуално-трансродна (ЛГБТ) идеологија као сама срж демократије“ будући да се најмоћнијег да­нашњег утеривача те демократије „не тиче какве су традицио­налне оријентације појединих народа и држава“. Гледано из тог уг­ла, оно што је манифестом новога светског поретка одавно на­јављено и што Лабрис у Земљи Србији спроводи без отпора, има за једини циљ да разори људску цивилизацију.

Хрватска

Најпре уз ватиканску потпору и србске жртве у двама светским ратовима, а потом под непосредном заштитом и уз војну помоћ Немачке, Сједињених Држава и земаља Европске заједнице, Хрватска је највећим делом настала на Србској Земљи, а сви дана­шњи етнички Хрвати који говоре штокавским наречјем србског језика стварни су потомци поримљених Срба. Хрвати за сада рачунају на Бачку (иако их је у свим крајевима који су били заступ­љени на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена из Бачке, Баната и Барање, 1918, било много мање од две хиљаде), на Срем, иако је та област и по свом називу србска, као и на све крајеве у западној Србији у којима се говори ијекавски. Да не помињемо крајеве западно од Дрине, више од половине исконско србско власништо, на чијем је тек једном делу успостављена Република Српска.

У највећем броју поримљени Срби, свесни своје на­ци­оналне и верске издаје, хрвати своју патолошку мрж­њу према својим дојуче­ра­шњим православним исто­пле­меницима исказују само под условом ако иза себе има неку веома јаку силу као заштитника. Стицајем несрећних околности, то­ком „сво­га“ Другог светског рата против Срба успели су да из­бегну стављање под старатељство, али само зато што је исти онај који је предложило такво решење, амерички Председник, досе­тио да „више нема на­цистичке Немачке“, да је са њима „Католичка црква, и то снаж­нија него икад, са својом штампом, и са свет­ском штампом, уза се“, те да, „било шта да се об­јави о злочи­нима, у будућности, неће се, апсолутно, веровати“.

Само се у држави која не води рачуна о сопственим националним интересима, као што је то случај са Србијом, може догодити да нека страна политичка „структура“ пропагира по њој своје председничке изборе, као што то по Суботици, на јавним местима, хрватска председница представља сопствене „председничке идеје“. Неко ће то протумачити као „скандал и бруталну провокацију“, али се власт у Држави Србији неће досетити да „бруталног провокатора“ и „појединца и одређене групе“ открије у такозваном Демократ­ског савезу Хрвата у Војводини у коме се „обликују, изражавају и заступају колективни интереси Хрвата у Војводини … ради остваривања полити­ч­ких, културних, господарских и других циљева“, Савезу који је „препознао“ хрватски интерес да у Војводини Србској учествује у формирању озбиљне, модерне и проевроп­ске политичке алтернативе“ у којој ће „аутономија Војводине би­ти у пуном капацитету“.

Црква

Осврнемо ли се мало око себе, видећемо да се јерарси Србске цркве и данас понашају као да су они сами по себи Црква, као да жива Црква не по­стоји, као да само они знају шта је истој тој живој Цркви потре­б­но, као да живе у времену док су у србском на­роду били неписме­ни сви осим шачице свештеника, као да у истој тој живој Цркви нема људи упућених у духовност (православну или неку другу) ско­ро колико и посвећени духовници, а можда и мало више, пошто су нешто приземнији…

Наши духовници и данас се понашају као да Црква постоји само у манастирским келијама и владичанским дворовима и као да још нису чули шта се претходних деценија и година дешавало у простору по коме се креће жива Црква. Као да нису чули за злочине над србским народом, злочине који су оваплоћење римокатоличке духовности, злочине које би тре­ба­ло замаглити поруком тек умировљеног римског епископа екуменском ску­пу у Сарајеву (почетком септембра 2012) да треба створити „алијансу вера“ и да у потрагу за истином треба укљу­чи­ти и неверујуће, можда због тога што се данас „религија инстру­ментализује као мотив за насиље“. А да би поменути екуменски скуп у Сарајеву добио „историјске“ димен­зије, тај папа прогласио је Сарајево правим местом за мировно окупљање. „Ту, је“, каже он, „на неки начин отпочео Први светски рат, а пре двадесет година за време балканског ра­товања водиле су се за њега крваве борбе“.

Поручио је баш тако, али је свесно и са злом намером прећутао да су његови претходници на папској столици здушно потпи­ривали оба помињана ратна сукоба. Баш као што нам србски православни епископи прећуткују да ли су се они, свих четрдесетак, не питајући оних безначајних пет­-шест милиона „овчица“, са Светом Столицом (Ватиканом) већ договорили око бар неких можда важних питања:

Прво, у тренутку кад они, србски јерарси, прихвате римскога папу за свог врховног шефа, треба ли да их србске „овчице“ беспоговорно послушају: да уз нову веру преузму и националност свој­их најблискијих римокатоличких суседа и да, истовремено, прихвате и сва правила њиховог злочиначког понашања, најпре према оним својим рођацима, кумовима, знанцима… који су наредни да се за­држе у србском православљу;

Друго, да ли ће уз претпостављени општи прелаз у римокатоличанство бити припремљено и неко додатно упутство, налик ономе које је у Независној Држави Хрватској донесено јула 1941. године, и које је предвиђало „да се у католичку Цркву не примају правосла­в­ни попо­ви, учитељи, затим уопште интелигенција и на­по­кон бога­ти слој трговаца, обртника и сељака ради каснијих евен­туалних од­редаба с обзиром на њих, да се не би извргавала неуго­д­ностима вјера и углед католицизма… Уко­лико би и горе споме­ну­ти наваљивали да буду прим­љени, треба их у згодној форми… откло­ни­ти“. Поука о „отклањању“ подразумевала је потребу да се инте­ли­генција и богатији слој србског становништва физич­ки ликви­ди­ра; први, због тога што је усташкој држави било јасно да се од њих неће моћи направити добри римокатолици и да би они касније пред­стављали „унутрашњу“ опасност за католичку цркву; други, због тога што су „касније евентуалне одредбе с обзиром на њих“, по­ред физичке ликвидације, значиле преузимање њихове имовине;

Треће, да ли ће тај прелаз у римокатолицизам (и у хрватство) значити да се преверени јерарси и преверени Срби кају због милионских жртава које су њихови преци претрпели од истог тог римокатолицизма и да, истовремено, на себе преузимају кривицу за све злочине које су у претходним немирним временима над њиховим србским прецима, починили римокатолички Хрвати и ини европски и амерички римокатолици;

Школа

Ђак се, макар колико се агресивно (безобразно) понашао, не сме избацити са часа, са мотивацијом да би се тиме кршило његово „право на образовање“. Тиме се, заправо, штити његово „безобразовање“, а обезвређује деловање просветних радника; није ни чудо што се данас за педагошке студије опредељују свршени матуранти слабијих знања и способности.

Како то можемо прочитати на једном месту, „школство је убогаљено, домаће васпитање потцењено (ама, какви потцењено, забрањено је, сваки покушај да се дете васпита у родитељском дому биће представљен као „насиље у породици“), а односи у друштву толико ниски да су постали озбиљна сметња чак и привредном опоравку. Осећа се недостатак наше националне солидарност и недостатак спремности да се бране национални интереси“.

И, на крају, мимо азбучног реда:

Међународно право

Почетком јула 1991. године, у време док су се прилике у Југославији све више компликовале, француски председник Франсоа Митеран (1916-1996) предложио је својим западним савезници­ма да размисле о хитном увођењу наддржавних и наднационал­них „нових европских правних норми“ за регулисање евентуал­них спорова. Имао је на уму да су тадашња југословенска збивања представљала изазов новом европ­ском поретку, те да на тај изазов, у том тренутку, европски савезници нису умели ваљано одговорити. До брз(оплет)ог и несразмерно масовног ангажовања Европе око Југо­сла­вије дошло је, делом, и због европског подозрења да би југословенско националистичко и мањинско искуство могло послужити као фитиљ сличним појавама у многим европским државама.

Показало се да је тај Митеранов предлог био први видљив знак да „велики“ са Запада не признају међународно право.

Истовремено, то је морао бити знак србским предводницима, политичким, војним и научним, да обазривије делују на међународној сцени.

Узалуд, њима се уопште није дало да то разаберу а, по свој прилици, то им је и даље недостижно.

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.