Анализе

Ко је направио Јасеновац – фашисти или Хрвати?

КУЛТУРА МРЖЊЕ ПРЕМА СРБИМА НИЈЕ НАСТАЛА НИ СА СТАРЧЕВИЋЕМ НИ СА ПАВЕЛИЋЕМ – ТРАЈЕ ОД 16. ВЕКА (1)

* Јово Бакић сматра да је „вероватни број побијених у Јасеновцу око 100.000“, а Алексеј Кишјухас да тамо није страдало више од 64.000 Срба. Уз то, објашњава Кишјухас, „Јасеновац нису створили `Хрвати` већ фашисти“, док Бакић упозорава да су у Јасеновцу „жртве превасходно људи, а тек потом припадници различитих нација“

* Ако је главна идеја да треба разбити српски мит о Јасеонвцу, зар није било једноставније прихватити обавештење из хрватске Википедије да је у Јасеновцу „након темељитих истраживања пронађен само 481 костур, за већину којих је утврђено да су умрли од епидемијских болести?

* Ако су фашисти из Загреба направили Јасеновац, остаје нејасно зашто фашисти из Рима не само да тако нешто нису уприличили код себе, већ су чак фашистима из Загреба забранили сличне подухвате на својој територији? И остаје нејасно зашто су се и фашисти из Берлина гнушали таквих достигнућа фашиста из Загреба? Такође, ако су жртве Јасеновца били тек људи, а не „припадници различитих нација“, зашто су, онда, у њему завршила, рецимо, деца из Костајнице, Козарске Дубице или Новог Града, а не деца из Загреба, Вараждина или Валпова?

* Јасеновац се не може објаснити некаквим апстрактним фашизмом. Њега је могуће објаснити једино хрватским национализмом – тачније, столетно старом мешавином хрватског шовинизма и клеро-католичког прозелитизма

* Јасеновац је плод тровековне политичке културе Хрватске у чијем је језгру верски, класно и етнички заснована мржња на Србе, као и пројекат њиховог истребљења. И што је најгоре, та мржња и тај пројекат – живи су и данас

______________________________________________________________

Пише: Слободан АНТОНИЋ

           НЕКЕ од мојих колега социолога истичу се умањивањем броја убијених у Јасеновцу и објашњењем да тај логор „нису направили Хрвати, већ фашисти“.

           Јово Бакић, рецимо, сматра да је „вероватни број побијених у Јасеновцу око 100.000“, а Алексеј Кишјухас да тамо није страдало више од 64.000 Срба. Уз то, објашњава Кишјухас, „Јасеновац нису створили `Хрвати` већ фашисти“ (исто и овде), док Бакић упозорава да су у Јасеновцу „жртве превасходно људи, а тек потом припадници различитих нација“.

           Најпре, не знам зашто се социолози уопште мешају у бројање закланих или испечених у Јасеновцу. Која специфична знања их за то препоручују?

           Но, ако је главна идеја да треба разбити српски мит о Јасеновцу, зар није било једноставније прихватити обавештење из хрватске Википедије да је у Јасеновцу „након темељитих истраживања пронађен само 481 костур, за већину којих је утврђено да су умрли од епидемијских болести“?

           Дакле, не 481.000, већ 481 Срба и осталих „умрло“ је у Јасеновцу. Мање од петсто, и то – „већина од епидемијских болести“. Питам се, што наши ревизионисти, у свом обрачуну „с неукусним и подлим претеривањима тзв. српске стране“ (Кишјухас), не би подржали и ову „реалност на терену“, односно и ову „научну чињеницу“?

           Како би тек онда био деконструисан српски мит о Јасеновцу…

           Али, признајем да као социолог доиста нисам оспособљен да се бавим лицитирањем око броја јасеновачких мученика. Можда је стварно тамо уморено „тек“ 64.000 Срба. Само, ако је иједан више од тога, дође ми да пожелим нашим ревизионистима да им свако неурачунато дете долази у сан, с прекланим вратом или пробијеном лобањом, како би пробали да схвате колико је заправо бедно то што раде.

Када је пак реч о тврдњи да су у Јасеновцу неки тамо „фашисти“ убијали извесне „људе“, те да је то једино исправно (ненационалистичко) виђење, то је обична идеологема. А о томе бих, као социолог, можда могао понешто и да кажем.

           Најпре, теза да су Јасеновац „створили фашисти, а не Хрвати“ испражњена је од сазнајног садржаја и стога неупотребљива у разумевању стварности.

           Ако су фашисти из Загреба направили Јасеновац, остаје нејасно зашто фашисти из Рима не само да тако нешто нису уприличили код себе, већ су чак фашистима из Загреба забранили сличне подухвате на својој територији? И остаје нејасно зашто су се и фашисти из Берлина гнушали таквих достигнућа фашиста из Загреба?

           Такође, ако су жртве Јасеновца били тек људи, а не „припадници различитих нација“, зашто су, онда, у њему завршила, рецимо, деца из Костајнице, Козарске Дубице или Новог Града, а не деца из Загреба, Вараждина или Валпова?

           Не, Јасеновац се једноставно не може објаснити некаквим апстрактним фашизмом. Њега је могуће објаснити једино хрватским национализмом – тачније, столетно старом мешавином хрватског шовинизма и клеро-католичког прозелитизма.

           Јасеновац, као најстрашније место у људској историји (овде, стр. 106) – то треба подвући и запамтити – није контигентни учинак доласка пар камиона фашиста у Загреб (Крлежа: „усташе су били мала, сасвим незнатна чета плаћеника“).

 Јасеновац је плод тровековне политичке културе Хрватске у чијем је језгру верски, класно и етнички заснована мржња на Србе, као и пројекат њиховог истребљења.

           И што је најгоре, та мржња и тај пројекат – живи су и данас.

                                                        * * *

           Култура мржње према Србима није у Хрватској настала у XIX веку, како се најчешће мисли, са Старчевићем. Њу су стварали хрватско племство и клер још од XVI века.

           Када Срби, у таласима од XVI столећа, масовније насељавају земљу западно од Уне и северно од Саве, они долазе на испражњено земљиште (овде, 24; овде, 206, 224-225). С њега су се, наиме, пред Турцима, претходно, разбежали католички кметови, а хрватско племство се повукло к Загребу.

           Као ратници-крајишници Срби од Беча 1627. добијају повластицу да су слободни корисници земље (овде, 33). Хрватско племство, пак, које номинално и даље поседује земљу, жели да Србе укмети. Хрватски феудалци захтевају у Сабору обнову феудалног власништва: 1631, 1634, 1635, 1637, 1642, 1651, 1655, 1659, 1662, 1681, 1687… (исто, 34). Срби то одбијају, позивајући се на повластице, које им Беч даје или обнавља повељама 1627, 1630, 1660, 1690, 1691, 1695, 1698, 1699, 1706, 1715, 1743… (исто, 33, 35-37, 42).

           Та оштра класна борба траје готово два века. Фрустрираност хрватског племства због неуспеха да укмети Србе ствара у њему дубоку класну мржњу према Србима. Амброз Кузмић, управник Загребачке бискупије, киван што Срби неће да буду кметови или да плаћају дажбине бискупији, у извештају од 3. новембра 1700. каже да би било боље Србе „vsze poklâti nego ztanìti“ (настанити; овде, 27).

           Ако је хрватско племство замрзело Србе јер их није могло укметити, хрватски клер их је омрзао јер их није могао покатоличити, или макар поунијатити.

           Срби су били успешно преверавани само онда када су, бежећи од Турака, долазили на нова станишта без свештеника, односно када је свештеницима било забрањивано да пребегну с народом (овде, 228). Морало се крштавати, венчавати и сахрањивати, па су позивани католички свештеници како би, између осталог, обавили и функцију матичара.

           Тамо где је миса била на словенском језику (Далмација), прелаз у католицизам је лакше ишао (исто, 137). Тако су, током прве половине XVII века, покатоличени пребегли Срби у Истри, Сењу, северној и средњој Далмацији (исто, 137; 202).

           Међутим, тамо где је с народом дошло и свештенство, католичење или унијаћење били су сасвим неуспешни. Притисци су били огромни. Поготово су хрватски клер и племство на томе истрајавали.

           Ревносни прозелитисти били су, посебно, загребачки бискупи (овде 226), попут Николе Степанића или Петра Домитровића (овде 30; 32). Хрватски сабор 1548, 1550. и 1563. доноси резолуције којима не признаје другу веру осим католичке (овде 29). Затим 1608. сабор усваја закон којим се јавна права признају само католицима (исто 32).

Франкопан 1643. изнуђује од Беча забрану српским монасима и свештеницима да се досељавају у Хрватску (овде 228).

           Штавише, Хрвати на Угарском сабору, током целог XVIII века, „кад год се за то указала прилика“ траже да се Србима поставе унијати за владике, да се „несједињенима“ укине право на посед и објави „да се не може трпети друга вера осим католичке“ (овде 59). Хрватски сабор, рецимо, 1723. тражи да у Угарској (и Хрватској) само католици могу бити поседници и јавни службеници. То је, најзад, и озакоњено на Угарском сабору 1741. (овде 28). Али, Беч је одбио да ратификује овај пропис јер су двору биле потребне услуге Срба у Рату за аустријско наслеђе (овде 233).

           Ово ипак није сметало да дискриманцијска одредба и надаље остане на снази у Хрватској (исто).

           Ипак, Срби су се чврсто држали своје вере, пружајући отпор унијаћењу. Претили су Бечу да ће се иселити у Русију (1695; овде 232), дизали се на оружје против уније (1715. и 1725-26; овде 26-27), из протеста се враћали у Турску (овде 226), или су се, збиља, масовно селили у Русију (око 100.000 Срба, 1751-1753; овде 401).

           „Многи би други лакше посрнули него Срби“, примећује М. Л. Костић (овде 141). „Јер, од уније Срби су имали да очекују само користи: били би мажени од власти, деца би им била школована о државном трошку, добивали би јавне службе (шумара, лугара, финанса, жандара итд); споља, не би се променило ништа, јер и грко-католици имају исто богослужење, попови им носе браде, жене се итд; па ипак, наши стари махом су одбијали све ове привилегије“.

           „Аустријски цареви давали су Србима војничка племства за заслуге на бојном пољу“, објашњава даље исти писац (овде 231). „Али сабори хрватског племства тражили су од тако одликованих Срба да поднесу уверење о сједињењу с Римом. Многи то нису хтели учинити, па су радије остајали сељаци. А они који јесу, престајали су бити Срби“.

           Можемо само замислити какву је фрустрираност код хрватских прелата изазивала чињеница да је унијаћење у Провинцијалу успело само у Жумберку (1761; овде 17), док је у Крајини 1823. било свега 3.973 унијата на 316.002 православних (овде 71). Иако се притисак на унијаћење наставља и током ХIХ века – Пије IХ још 1848. тражи да се православни потчине Риму (овде 106), а Штросмајер истиче да је његов „животни циљ да православне приведе унији“; овде 326), „успеси су били минимални, а према употребљеним средствима – никакви“ (овде 140).

„У целој Хрватској (некадашњи Провинцијал и Крајина – С. А) било је 1890. (на четристо хиљада Срба – С. А; овде 112) само 10.640 унијата, од тога у Жумберку 7.139. Резултати унијаћења били су заиста мали“ (овде 235). Такође, и у Далмацији број унијатских верника никада није прелазио хиљаду (овде 536; овде). Стога се и закључује да је „унијаћење као процес доживело крах“ (овде 217).

           Тако су крајишки Срби, својом двовековним отпором укмећивању и унијаћењу, добили за непријатеље два политички најважнија сталежа у Хрватској: племство и клер. „Такав однос према Србима преносио се с колена на колено“, објашњава Крестић.

           „Пресудну улогу одиграли су хрватски и славонски феудалци, како духовни, тако и световни“ (овде). „Хрватски анимозитет и антагонизам (према Србима – С. А), класни и верски, преносио се с једне на другу политичку генерацију“, упозорава и Микавица (овде 34).

           Чак су и хрватски пургери завидели Србима. Рецимо, на томе што Срби нису морали посебно да уче илирски. Јер, док је Србима матерњи језик био нашки, код Хрвата, како је то још 1852. забележио Антун Мажуранић, „прије неколико година (…), ни најбољи, ни најученији наши људи, нису могли складно и углађено ни десет риечи проговорити нашим језиком“ (овде 83).

           Јер, све до краја ХIХ века, хрватско племство, свештенство и буржоазија, као изворни кајкавци и чакавци, једноставно нису умели да причају хрватским књижевним језиком, а да га нису претходно годинама учили у школи.

           А Срби су могли. Oтудa завист и додаттна фрустрираност.

                                                        * * *

           А онда је на све то дошао Анте Старчевић (1823-1896), који је само артикулисао већ вековну омразу на Србе.

           Њега су Срби-савременици видели као лудака и маргиналца. Али, политички покрет тог „старог луђака“ (овде 139), на прелазу између ХIХ и ХХ века, био је у Хрватској изузетно утицајан. Штавише, његова идеологија изразила је доминантне страхове и пројекте хрватске политике, да би је оваплотиле усташе – у Јасеновцу.

           Старчевића су Срби потцењивали. „Ми знамо Анту (Старчевића) од 1852. године“, писао је 1895. Димитрије Руварац (овде 135), „и од то доба, па све до данас, сматрали смо га за човека болесног, ком, ако не фали више, а оно му фале – две даске у глави“.

           С друге пак стране, чак и када се Јасеновац десио, утицајни хрватски иделози у СФРЈ свом снагом су настојали да затрпају идеолошку линију Старчевић – Франк – Павелић.

 Крлежа је, рецимо, Старчевића представљао као тек идеалистичку усијану главу. „Он је био човјек који је јасно гледао нашу безизлазну ‘кривуљачу’ и бранећи ‘жлицу нашег мора’ и стопу нашег гладног приморја од маџарске грофовске багре, он је кроз неколико деценија пљувао по нашим припузима, шуфтовима и хуљама, по нитковима, који тјерају нашу ‘сељачку марву’ да брсти трње под туђинским, срамотним маџарским и бечким заставама“, писао је Крлежа (овде).

           „У свеопћем нашем безглавију и безакоњу деветнаестог стољећа“, објашњавао је даље тај истински „идеолог Титове Југославије“ (како га је назвао Денис Куљиш), „између наше буњевачке догматике, крпа, закрпа, прикрпа и свеопће културне керпљачине, мучен убитачним слутњама, Старчевић је гледао маџарске препредене тате слободе, уроту наше глупости, крштену нашу дијетенкласну живину, накот, благо, марву и проклету пасмину нашег прошлог стољећа у магнатским суркама, гдје продају наше интересе за биједне пештанске стипендије. Као Старчевић, ту нашу стварност није гледао тако јасно ниједан наш умјетник онога времена“ (овде 20 и даље).

           Цела ова крлежијанска бујица речи, међутим, служила је само за то да прикрије прави значај Старчевића за хрватску политичку културу. Чак и Крлежијана, Лексикографског завода Хрватске, не може а да не призна да „уколико је К. био некритичан према иједној од водећих хрватских личности, то се зацијело односи на Старчевића.

           Крлежин је Старчевић донкихотовски пунтар: `Стари`, који пљује на Штросмајерову `жлицу душевног сладоледа`, `стара полудјела кореника`, `најлуциднија наша глава`“. „А у временима кад је Старчевић био крајње политички сумњив“, стоји у Крлежијани, „К. га је најчешће бранио као безазлена романтичара, који умире `као манијак`, попут свих Крлежиних Дон Кихотâ – Крижанића, Супила и Радића“.

           Међутим, тај безазлени романтичар Страчевић заправо је идеолошки припремио терен за Покољ 1941-1945. Он је Србе дехуманизовао, избацио из реда људи и прогласио животињама.

           Позивам читаоца да само баци поглед на Старчевићеву књигу Pasmina Slavoserbska у Hervatskoj, из 1876, која се цела може наћи на нету (овде). Коју год страну окренете видећете да су Срби „накот“ (41; негде „разбојнички накот“; 40), животињска врста („пасмина“) коју заправо не чине људска бића, него „скотови“: „Заробише Турци пасмине 50.000 комадах. За тих скотовах, продаваше Турци за чизму (мушкарце – С. А), опанке-ли под избор Сербкиње девојке“ (33).

 Срби, међутим, нису тек какве животиње. Они су особито „нечиста пасмина“ (31) која „у потаји рове“ (исто). Срби, наиме, као какви паразити разарају народ на чију територију се населе (103) и чију „земљу оскверњују“ (72). Због тога се „зналци (те) пасмине противише ројењу њезину у ове крајеве (тј. у Хрватску – С. А)“ (35). Тај „тко је пасмину амо вабио“ (48) – Беч – начинио је страшно зло Хрватима, поготово давши Србима повластице, који су их тражили тек „да могу без страха красти и отимати“ (50).

           Пошто Срби и нису људи, они се никако не могу поредити с Хрватима, јер би то значило „примеравати пасмину с народом“ (55). Будући да су „скотови“, Србе можете требити како вам је воља. Зато Старчевић с нескривеном милином наводи пример како, негде крајем XVI века, „Хервати, у Перушићу набише их на ражањ пак их испекоше“ (42).

           Ма лудак! – рећи ћете. Али, тај луђак је крајем XIХ века, како стоји у Крлежијани, „предводио средишњу хрватску националну организацију“ и „још за живота постао предметом култа“, као „Стари“ и „отац домовине“. Старчевићанци су, наиме, у различитим облицима и дериватима, били друга по снази политичка струја у Сабору, 1880-1914. (овде 238, 301, 309, 310). Исто је било и у Далмацији (овде 186).

           Старчевићанци би, заправо, били и први (238), да изборни закон у Хрватској није ограничио право гласа на свега 2% становника (доцније 6%; 309). Трећину бирача чинили су чиновници (овде), па како се гласало јавно, опортунисти су гласали за мађароне, „а сви Срби, чинећи сами 26% становништва Хрватске, били су против старчевићанаца“ (овде).

           Но, да је постојало опште право гласа и тајно гласање, старчевићанци би, јамачно, имали већину у Сабору. Јер, како пише Адам Прибићевић, „поткрај деветнаестог века старчевићанска параноја захватила је већину хрватског народа“, а „омладина хрватска била је скоро сва старчевићанска“.

           (следи други део)

 

ИЗВОР: http://sveosrpskoj.com/komentari/antonic-ko-je-napravio-jasenovac-fasisti-ili-hrvati/

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *