Анализе

Феминистички милитаризам – лице западне политике

ФОТО: Министри одбране

  • Феминистичко крило либералне школе међународних односа гаји мит, који оне често воле да користе и понављају, како би доказале да су у праву.
  • Оне верују да је свет осуђен на ратове и сукобе, зато што су модерни систем моћи направили мушкарци склони томе да мисле као војници (или ривали). Али, ако би светом владале жене, тада би надвладали мир и хармонија – о томе сањиво проповедају либералне феминисткиње, са узвишених подијума и са универзитета.
  • Уосталом, жене не размишљају фалоцентрично (како постмодернисти воле да кажу), што је карактеристичан за патријархални систем, већ оне имају мајчински инстинкт који би охрабрио жене политичаре да не гаје саосећања само према оне њима најближима, већ и према свима осталима.
  • Присталице ове настране теорије верују да су жене склоније емпатији, па би преношењем тих осећања у међународне односе настао светски мир. Међутим, ова теорија сигурно нема никакве везе са практичним деловањем

 

ПИШЕ: Леонид Савин

 

Иако је јасно да се спроводи феминизација западног друштва – треба се само сетити фотографије министара одбране Немачке, Норвешке, Шведске и Холандије из 2014. године, све су биле жене (као што су били и министри одбране Италије и Албаније) – ово је више повезано са деградацијом мушке културе на Западу. Али, да ли су њихов женски шарм и недостатак фалоцентричног начина мишљања натерали Украјину на мирно решавање сукоба у Донбасу? Не, никако.

А, ако ћемо о светској политици, постоје историјски докази да су жене политичари изазивале или доприносиле погоршавању сукоба. Ипак ћемо се држати новије историје и погледати како су ове постмодерне Амазонке утицале на значајне политичке одлуке.

Медлин Олбрајт

 

Почињемо са бившим државним секретарем у Сједињеним државама, Медлин Олбрајт. Она је била прва жена на том месту и издвојила се по томе што је водила жестоку спољну политику, користећи војну силу. Медлин Олбрајт је била непосредно укључења у доношењу одлуке да се бомбардује Југославија и познато је да је лично бирала мете за напад. Касније је отворено и јавно показивала патолошку мржњу према Србима.

Други случај је Кондолиза Рајс. Она је, од 2001. до 2005. године била саветник за националну безбедност Председника Џорџа Буша Млађег. Заједно са Колином Пауелом, тврдила је да Ирак поседује оружје за масовно уништење (што се испоставило као лаж) и инсистирала је на инвазији на Ирак. На много начина је била одговорна и за инвазију на Авганистан. Познато је да није била мирољубива и према Судану и Анголи. А, након што је напустила место државног секретара, на коме је била од 2005. до 2009. године, њу је на том месту заменила Хилари Клинтон, други либерални интевенциониста – која је славу стекла са својим одушевљеним “уау”, након што је сазнала да је Пуковник Гадафи убијен.

Кондолиза Рајс

 

Иако многи Доналда Трампа сматрају епитомом мужевности, мачизма и конзервативне политике, који одражавају патријархат, родна равнотежа у редовима америчке наменске индустрије показује да је, од јануара 2019. године, дошло до драматичног заокрета према феминизацији. И то не само у нижим редовима, већ и на највишим положајима. Извршни директори четири од пет водећих америчких фирми за оружје су жене.

Мерилин Хјусон је председавајућа, председник и извршни директор компаније Локхид Мартин (Lockheed Martin), специјализоване за производњу војних летилица. Фиб Новаковиц обавља функцију председавајуће и извршног директора Џенерал Дајнамикса (General Dynamics). Кети Ворден је проглашена за извршног директора фирме Нортроп Груман (Northrop Grumman, чији главни производи укључују војне и беспилотне летелице, војне ласерске системе и ракетну технологију). Од јула 2018., Боингово Одељење за одбрану, свемир и безбедност, такође води жена – Лин Карет.

Штавише, Андреа Томпсон је била подсекретар за контролу наоружања и међународне безбедносне послове, а у Стејт департмент је стигла из америчке војске.

Иначе, и четири потпредседника другог америчког војно-индустријског гиганта, Рејтеона (Raytheon), такође су жене.
Велики број њих, такође, заузима водеће положаје у великом броју посебних агенција. Ен Нојбергер је, на пример, шеф Директората за кибернетичку сигурност Агенције за националну безбедност.

Значајна појава је један од кандидата на америчким председничким изборима 2020. године, Тулси Габарт. Осим што ради у америчком Конгресу, два је пута служила на Блиском истоку и мајор је Националне гарде Хаваја.

Маргарет Тачер, чији је надимак био ‘Гвоздена дама’, такође је вредна спомена. А, позната је, не само по својој тврдокорној спољној политици (рат са Аргентином због Фокландских острва и подршка низу диктаторских режима у Латинској Америци), већ и по оштром начину на који је поступала према својим суграђанима. Покренула је озбиљне облике репресије католика у Северној Ирској, тако покрећући спиралу насиља и практично уништила синдикални покрет у Великој Британији. Тачер ће остати упамћена и по свом коментару: „Не постоји тако нешто као друштво“.

Треба споменути и Ангелу Меркел у Немачкој и тренутног председника Европске комисије, Урсулу фон дер Лејен. Али ове две су само додатак читавој слици.

Како, дакле, објаснити ову појаву? Чини се као најлогичније не усмеравати се на род, већ признати да су оба пола водичи стратешких култура народа и нација. С обзиром на то да је императив надметања уздигнут до једне од највиших вредности на Западу, што доводи до оправдања сукоба, више није важно да ли ратове води мушкарац или жена. Оно што је важно јесте да добијете оно што желите и да утврдите победу.

Феминистичке и родне теорије нису ништа више од префињених трикова који се користе зарад политичких циљева.  Захтеви које Запад испоставља традиционалним и патријархалним државама, да се више права даје женама, нису ништа друго до покушаји подривања организационе културе тих земаља и слабљења њихове управе и администрације. Србија може послужити као доказ за то – вршилац дужности премијера је отворена лезбејка која је, технички, шеф владе. Али, очекивана корист од овог именовања – посебно бољи животни стандард – није се остварила. Управо је супротно.

Што се тиче војничког архетипа и умешаности жена у сукобе, историја показује да су жене увек у томе учествовале. О томе сведочи и чланак ‘Жене ратници: 3000 година у борби’, који је објављен у најновијем издању специјалистичког часописа америчког Универзитета за националну одбрану, Joint Force Quarterly (93). Ту се наводе историјски примери улога које су жене имале у народноослободилачким покретима широм света и, непосредно, као вође.

Сада је познато да жене активно учествују у курдским војним јединицама и све тешкоће на терену (или планини, у контексту политичке географије) подносе равноправно са мушкарцима. У исламским државама попут Пакистана и Ирана има много женског војног особља, а исто тако постоји и приличан број жена официра у разним гранама оружаних снага.

Али, оно што разликује женско војно особље (или оне који узимају оружје за одбрану своје домовине или у ослободилачкој борби) у не-западним земљама, јесте то што оне имају мали утицај на одлуке везане за агресивно деловање против других земаља и народа. Док на Западу, женски политичари укључени у процес доношења одлука, можда никада у животу нису држале оружје у руци, али могу бити саучесници у убиствима хиљада и милиона људи, оправдавајући то апстрактним хуманитарним циљевима и/или националним интересима.

 

Извор: Oriental Revie

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.