Анализе

Критичка историја или издаја: Потписници Апела против србске историје

  • Зло корење расте све док се не исече! Најновији потписи Апела против србске историје нам то потврђују. Њихова мета је Милош Милојевић, србски витез који је бранио отаџбину мачем и пером, а уз њега поменули су Олгу Луковић-Пјановић и Јована Деретића.
  • Тиме су узели на нишан све Србе који се баве својом историјом. Они су се представили под који барјак се постројавају, то је барјак Илариона Руварца и његове „критичке“ историјске школе.

Иларион Руварац је био калуђер, архимандрид Србске православне цркве, школован у Аустроугарској и био је један од истакнутих агената германске освајачке политике у деветнаестом веку. Он није био усамљен случај, него део једне шире пангерманске освајачке политике 19. века. Стара мудрост каже да, ако хоћеш да уништиш један народ, уништи прво његову историју. Деловање Руварца у Србији има свој пандан у Русији. У исто време, Милер и Шлецер, немачки професори у Русији, пропагирали су исту „критичку“ историјску школу и нападали све руске историјске личности. Руварац је био део шире германске пропагандне машине која је имала за циљ припрему словенских народа за германску окупацију. Није ли Хегел рекао да Словени нису историјски народ. То значи да могу бити брисани из историје. Фридрих Енгелс је написао да су они Словени на Балтику, који су германизовани, имали срећу да постану део цивилизованог народа. Ово као да говори Хитлер, а не такозвани вођа „научног социјализма“. Сва германска интелигенција била је уједињена у томе да словенске земље треба освојити и Словене германизовати. У складу са тим пројектом делује и наш“ Иларион Руварац.

Ево шта о Руварцу пише Јаша Томић:

У његовој глави зачела се ова мисао: Е, чекај брате Србине, ниси ти онако велик и славан, као што ти то прича онај ћаблов Панта Срећковић, ја ћу теби доказати, да си ти – ништа.

Иларион Руварац

Оно није више реалан правац у историји, што нам га пружа Руварац. Оно је већ – инат. То се већ види по Руварчевом стилу. Каква стварност? Каква мирноћа? Руварац почиње да исмева и да се управ бекељи. Покажите ми једног јединог реалног историчара, који је ма приближно писао са онолико жучи и подсмеха о своме народу као Руварац.

Србска историја није нашла људе, који ће без икаквог милосрђа да почупају огромне расаднике Руварчеве школе. То је голема штета. Али је та историја, нажалост, нашла фантастичне ученике и присталице тога болесног калуђера.

„Сагни мало главу Србине и србски сине, јер си ти пред критичком историјом – последњи.

Ко год је се са архимандритом Руварцем састао, није се растао с њиме, а да му учени архимандрит није доказао, да он, гост његов није Србин. Или по склопу лобање, или по презимену, или по пределу у коме се ко родио, или по пределу, у коме се ко родио, или по пределу из кога је поникао нечији дед, прабаба, пронаћи ће учени архимандрит, да смо сви ми Бугари, Татари, Цигани, Власи, Арнаути, Цинцари, Грци, само не Срби.

И Руварчеве ученике познаћете данас најбоље по томе, што више свега воле да руше народне идеале, и хоће да покажу своју велику научност у првом реду тим, што имају бајаги и они куражи, да у интересу „науке“ неку истину имају од које пуца срце и њима и народу.

Он пита: А шта ћеш сад Србине брате са „косовском вечером“ кад на њој не можеш да посадиш Југ Богдана, Милоша, Косанчића и Топлицу, јер њих није могло бити тамо“.

Потписници апела против србске историје позивајући се на Руварца признали су да су они цвеће, ама какво цвеће: коров, из Руварчеве баште.

Кроз такву историјску науку требало је разорити национални понос и ослабити борбени дух, ради лакшег поробљавања. Та стратегија није никада напуштена иако су се у извесној мери мењали завојевачи. Данас је врло актуелна око отимања Косова и Метохије.

Од тога времена сви србски непријатељи који су што радили против Срба, ослањали су се на Руварца и његове следбенике. Њихова активност је највише данас изражена око отимања Косова и Метохије и стварања велике Албаније. Агресија на Србију није одлучена на пречац, припреме су интезивније рађене од 1974. године. У тим припремама су били ангажовани многи појединци и научне установе, у првом реду Србска академиоја наука (САНУ). Требало је створити некакво историјско право за Шиптаре на србске територије. Приказати их да су они ту један стари културни народ са богатом историјом. Тај подухват је извела САНУ објављивањем зборника „научних скупова“ 1988 године, под насловом „Илири и Албанци“. Овај рад САНУ долази као пресудно охрабрење Шиптарима у време бујања њиховог тероризма. Људи из САНУ су „научно“ утврдили да су Шиптари Илири па, као такви, полажу историјско право не само на Косово и Метохију него и на све србске територије. Шиптарима се дарује, приде, србска славна историја дуга два и по миленија, она током које су Срби, под именом Илира, у Римској Империји имали четрдесет два (42) императора. Шиптари који су знали да су у Србију дошли у једанаестом веку, нису знали шта да раде од среће. „Ми смо Илири, све је наше. Срби су уљези у нашу земљу. Удри по Србима!Да би се по иностранству лакше разумела та Академијина прошиптарска пропаганда, САНУ је све текстове превела и на француски језик.

А шта сада са нама, србским племенима, које Римљани 12. године по Христу пописаше као Илире, међу њима и Деретине? Према „научним“ доказима „наше“ Академије, ми нисмо Срби него Шиптари. Господо академици и потписници Апела, ја сам Србин Илир, то ми не можете оспорити. Србе су у Римској Империји називали – Илирима. Па онда кажу да су Илири „нестали“ негде у другом веку. Ја поседујем први речник немачко-србског језика из деветнаестог века. На њему је наслов: „Дојче – Илирише.“ Србска канцеларија у Бечу се звала „Илирска канцеларија“. Ништа од тога наши „учени“ професори не знају. Али они знају за сеобе Словена.

После Берлинског конгреса уведена је у школске програме у Србији прича о „сеобама Словена“. То је био најјачи адут антисрбске пропаганде и ко то није прихватао био је склоњен са свог положаја. Први на удару били су професори историје Пантелија Срећковић и Милош Милојевић, чиме је целокупна србска историја, причом о сеобама Словена, врхунским ударцем на Србе, једним потезом пера избрисана, а Срби представљени као варвари који су дошли ниоткуд и населили се на отету туђу територију.
Докази за ту причу не постоје, ни археолошки, ни историјски, ни генетски. Али творци те приче су нашли једну жртву којој ће то да закаче на леђа. То је
ромејски цар Константин Порфирогенет са половине 10. века. Нема никаквих доказа да је он писао о сеобама Словена, напротив. Без обзира на то да ли је он био луд, или нормалан, или збуњен, није сам од себе могао да прави будалу јер је та прича по свим основама немогућа и обична будалаштина. Није могуће да један примитиван народ, земљу и градове на простору од Црног мора до Алпа отме једном развијеном народу који је имао римско војно устројство, друштвено уређење и писменост и све то без борбе, те да тај бројни ратнички народ нестане без трага ни гласа. То се наводно десило половином седмог века, а први помен о томе потиче из половине десетог века.

Како то да за три века нико о томе није ништа знао нити поменуо? У западној Европи није се знало да су се десиле неке сеобе Словена све до 1611. године. То се десило, као бајаги, око 630. године. Ми имамо устанак србских племена, Милинчића и Језераца на Пелопонезу 587. године. Они су извојевали аутономне кнежевине које су држали све до 805.године. Та србска племена на Пелопонезу била су аутономни народ.

Савременк Порфирогенетов био је папа Јован Десети. Он пише: „Илири, Трачани и Дачани су Словени“. Хришћански светац Ахилије, сахрањен у Ариљу, у цркви која носи његово име, био је проповедник хришћанства код Тривала а умро је 330 године. Остао је његов запис који се чува у Хиландару. Он каже: „Трибали се на свом језику називају Србима“. Александар Велики је у Срему ратовао против Трибала, а Херодот пише како су Трибали напали грчки град Абдеру на обали Белог Мора. Папа Пиус Други, у 19. веку пише: „Ова имена која ми употребљавамо. Илири, Трачани, Дачани и Трибали су само називи за Србе“.

Ништа од свега овога наши Апелаши не узимају у обзир јер њима није задатак да се баве историјском истином него да обаве политички задатак против Србства и Србије. Свуда и на сваком месту говоре, па су од њих то примили и наши политичари јер верују академијским и професорским „величинама“, како смо се ми на ове просторе доселили у седмом веку и отели туђу земљу и да ништа овде није наше. Када вам то неко каже одмах знате коју музику свира и да се ради о националној издаји. То су Апелаши који уче србске ђаке да се исплати бити јаничар и да је данак у крви био корисна ствар.

Јован И. Деретић

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *