Анализе

Скендербег је Србин од старине

  • Већ двеста година трају спорови да ли је Скендер­бег арбанашког или српског порекла. Заступници „арбанашке“ теорије налазе упориште у писању енглеског историчара Едварда Гибона (1737-1794), наклоњеног „умјетничком доживљавању историје“, што значи и спремношћу да домишља, док се представници србске теорије позивају на бројније изворе.
  • Велик број научника, нарочито раније, у време док нор­ди­ј­ска школа није постала толико агресивна, истицао је да је Ђурађ Скендербег био србскога порекла, и по мајци и по оцу, те да је то нашло од­раза и у србској традицији о њему

ПИШЕ: Илија Петровић

 

Пролог

Прича о животу и делима кнеза епирског Скендербега, Београд 2017 (приредио потписник ових редака), први је србски превод ратничког животописа Ђурђа Кастриота Скендербега (1405-1468), објавље­ног 1508. године у Венецији, на латинском језику. Марин Барлети, њен састављач, у релативно кратком времену био је Скендер­бе­гов савременик, што његову књигу, на известан начин, чини пријем­чиви­јим за читање. Утолико пре што је, како сам каже, „само волео да запише истину, јер пишући о прошлости не жели да износи неистине, нити да другима непромишљено противречи“.

Обично се казује да је Марин Барлети био католички свеште­ник, хуманиста, „први албански историчар“, „једини велики ис­торичар Албаније у време ренесансе“, да је рођен у Скадру а умро у Италији, али су под сумњом и година његовог рођења (1450, или 1460, или око 1460), и година смрти (1512. или 1513), и место у ко­ме је умро Падова или Рим. И не само то, под сумњом је и ње­гова народносна припадност. За Арбанасе, нарочито данашње, он је несумњиви Арбанас, док енглески Биографски речник алба­н­ске историје, неповерљив у том погледу, каже да га неки науч­ни­ци сматрају досељеником из Италије (етничким Италија­ном), иако „већина албанских научника верује да је Албанац“. На србској страни, у Цетињској хроници, збирци рукописа које је скупио вла­дика Василије II Петровић Његош (1709-1750-1766), може се прочитати да је Барлети „словенског порекла“, односно србског.

Могло би бити и ово последње (мада би се и то морало ставити под знак питања), да није и сам Барлети у својој Опсади Ска­д­ра (1506, издање на србском, 2017, приредио потписник ових редака) реченицом да су „међу нама (браниоцима скадарским јер је и он био бранилац ИП) три кате­горије људи: Италијани, морнари и Скадрани или Епир­ци“, наго­ве­стио ко је и шта је. Будући да се Скадар налази у србској Доњој Зети (где се православље, и поред агресивног деловања римока­то­личке цркве, већ било чврсто уко­ренило), у њему су, по при­роди ствари, углавном обитавали Ср­би.

Први шиптарски трагови око Скадра и Ђаковице срећу се тек крајем 15. века (кад Скендербег већ није био у животу), тако да арбанашки историчар Селами Пуљаха с разлогом каже да тада, у крају од Пећи до Ђаковице Арбанаса није било више о једног процента. Мимо тога, по Косову и Метохији, као ни по брдско-арбанашком пограничју (данас у Црној Гори), никад није било ни једног је­диног микротопонима арбанашког, али зато по целој Арбанији има више србских топонима него арбанашких. Јован И. Деретић пише да су „топографски називи, хидроними и ороними (називи за реке и брда, планине ИП) најбољи докази који је народ старији на одређеној територији. Та имена су одолевала свим на­јездама у свим крајевима света. На територији савремене Алба­није, нема имена албанског порекла; сва имена су српског поре­кла са грчким преводима за известан број њих. То доказује, да је цела Албанија била српска земља, па и најјужнији њени делови су били насељени Србима. То потврђује и Френсис Картер (1871-­1938), који каже, да је у Епиру, између Арте и Ђирокастра, живе­ло словенско племе Војонита“ (према: Слободан Јарчевић, Бив­ши Срби Шитари, Београд 2012, 48-49).

Са своје стране, енглески државник Џон Кем Хобхаус (1786­-1869), који је иза себе оставио и један путопис по Турској, пише да „што се тиче албанског језика… основа је словенска, измешана с различитим језицима, међу којима највиоше из турског, затим савременог грчког, италијанског, француског, чак и неке речи су из енглеског у овој чудној мешавини“ (Исто, 49). Ништа од тога Барлетију „не иде под капу“, он се врло труди да не помене Србе. И Скадрани су за њега Епирци.

За добронамерни научни свет Епирци су Илири, Илири су Срби а Барлетијеви грч­ки савременици нису сматрани Епирцима. Епирска деспотовина, настала после крсташког упада у Цариград, односно Константинопољ (1204), граничила се са србском државом Рашком и током друге половине 14. века њом су управљали Немањићи. Данашњи Епир, у око две трећине грчки а у оном пре­осталом делу арбанашки, простире се до Ва­лон­ског залива, на ју­гу данашње Арбаније.

Зна ли се све то, онда ону последњу Барлетијеву „категорију“, Скадрани или Епирци, треба читати као да су Скадар бранили Срби. Прећуткујући србско име он, заправо, саопштава да није „сло­венског порекла“. Како није ни морнар, остаје само претпоставка да је Италијан. Није то рекао рачунајући да ће га Италијаном, или Италијаном по пореклу, легитимисати и чињеница да се 1479. год­и­не, после предаје скадарскога града Османском царству, наста­нио у Венецији и да се тамо, касније, школовао у римокатоличком школском систему.

Замешатељству око Барлетијевог порекла много је допринела и његова књига (на латинском0000: Хисториа де вита ет гестис Сцандербеги Епи­ротарум принципис) која је у свету, на разним језицима, до­живе­ла велик број издања и коју данашњи Арбанаси, наро­д краткога века на постојећем животном простору, ни по чему Епирци, сматрају арбанашким култу­р­ним благом „од виталног значаја за формирање албанске националне самосвести“.

Таква каква је, ова књига о Скендербегу послужила је Арбанасима као подлога за крађу и србске историје и србске културе.

Порекло Скендербегово

Барлети не троши много речи на по­рекло Скендебегово, само назначује „да су оснивачи рода Кастриота потицали из Ематије, која је део Маћедоније“, те да су они „владали Епиром у миру и у сваком благостању, као једнако угледан и славан род“. Отац Скендербегов, „Јован Кастриот… надмашио је све своје претке по разборитости, великодушности и не­превазиђеној храбрости, и по свим другим врлинама, а нарочито – ако се то рачуна по дивном стасу и ретко лепог лица. Његова жена, по имену Војислава, жена достојна таквог мужа, била је чувена и по томе што је била кћер једног племенитог владара Трибала, као и по својој лепоти, мудрости и чистоти духа, са којом се није могла упоредити ниједна друга жена. А ништа мање не заслужује она похвала због доброг потомства која је иза себе оста­вила, јер такво потомство је многе жене учинило славним и вредним посебног помена и хвале; кажу да је имала деветоро деце: пет кћери, по имену Мара, Јела, Ангелина, Влајка и Мамица, и синове по имену Репош, Станиша, Константин и, најмлађи, Ђу­рађ“, доцније прозван Скендребег.

Ако каже да је мајка Скендербегова „била кћер једног племен­итог владара Трибала“, онда то треба читати да је била Срб­киња. Јер, бројни аутори, из старијих времена нарочито, под Три­ба­ли­ма подразумевају Србе, тако да и србске владаре из лозе Не­ма­њи­ћа идентификују као краљеве три­балске. Византијски хро­ни­чар Ђорђе Кедрин (11. и 12. век), зем­љу Три­ба­ли­ју, у крају у коме је много касније откривен Лепенски Вир, назива област Срба, а Ла­оник Хал­коко­н­дил, рођењем Ати­њанин, без икаквих ограда ка­же да је „род Три­ба­ла, Срба, на целој земљи најстарији и највећи, то поуздано знам“. Идентификујући Трибале као Србе, он каже да се „Трибали, Мизи, Илири, Поља­ци­, Сармати служе између себе истим језиком“. Знак једнакости између Трибала и Срба стављан је и мно­го ка­сније, чак и у 19. веку. Тако су, на пример, француски енцикло­педисти Едме Мантел и Конрад Малт-Брен (1775-1826), године 1803, објавили у Паризу, у шеснаест томова, дело названо Геогра­фија, Математика, Физика и Политика свих делова света, нап­и­сана према ономе што је било објављено као тачно и ново од ге­ографа, природњака, путника и твораца статистика међу најпросвећенијим народима, и у десетом тому на страни 69, написали и следеће: „Равница звана Косово… славна је по великом броју би­така, које су се на њој одиграле. Султан Мурад, кога ми (Фран­цу­зи ИП) зовемо Амурат I ту је потукао, 1389. године, савез­ни­ч­ку хришћанску војску, коју је предводио Ла­зар, владар Србије. По­сле победе, Амурат је био убијен од једног Трибала“. Двојици уче­них Европљана, који су своје дело темељили на различитим доку­ме­н­тима и сведочанствима, могло се учи­ни­ти да су Срби и Три­ба­ли на Косову били „савезничка хришћан­ска војска“, али у податку о погибији турског цара не може бити сумње: Србин Ми­лош Обилић и „један Трибал“ ис­то су лице.

Барлети даље пише да „када је Мурат целу Грчку ставио под свој јарам и онда кренуо са својим барјацима ка Маћедонији, дуго и тешко ратујући и за собом пустош остављајући, Јован Кастриот је на крају, изморен дуготрајним ратом и у немоћи пред непрекидним таласима невоља, био приморан да тражи мир који је до­био под условом да све своје синове преда Турчину за таоце. Тамо је Ђурађ био потурчен и добио име Скендербег.

Мурат је највише волео и уважавао Скендербега због добре нарави која га је красила и због младости (имао је непуних девет година). Зато су му обезбеђени сви најбољи учитељи да га науче свим наукама одговорајућим за његове године. И тако је он за веома кратко време, будући жељан знања, научио турски, арапски, италијански, грчки и словенски језик (овај последњи, србски, био му је матерњи, али тиме што му је измислио ‘словенски’ језик као страни, Барлети мистификује причу о пореклу Скендер­бего­ву ИП). Како је из године у годину јачао и стасао, тако је више проналазио одушевљење ни у чему другом осим у вешти­на­ма ра­то­вања, ништа од тога не пропуштајући да научи. Вежбајући час са мачем, час са луком и стрелом, на коњу и без коња, свакога да­на је показивао своју невероватну телесну снагу, окретност и држа­ње, увек чинећи нека велика дела која нису одговарала ње­го­вим годинама. Чим му је тело постало довољно јако да прати ње­гову живахност и храброст, и чим се показао способним да издржи ста­ње ратовања, гледао је како да стекне одобравање и углед међу свима око себе, а нарочито од самог владара, те је зато сваког да­на изазивао другове на јавна надметања у разним ратним вешти­нама, на којима је по обичају завређивао поштовање и од­ликова­ња, идући тако ка путу нарастујућег угледа и своје будуће славе.

Када је стасао у човека великог стаса и телесне снаге, све вежбе и задатке одговарајуће његовој снази обављао је са лакоћом, као и да трпи глад, жеђ, хладноћу, врућину, и све остало. Он је свакодневним вежбањем постајао одвећ вичан борби и тиме са­вршено обучен у свим ратним вештинама“.

Већ из ових двадесетак редака вид­љи­во је да је Барлети био опчињен Скендербегом, његовим живо­том и делима, нарочито делима, тако да му и преостале странице ове књиге (а има их преко четиристо) представљају хвалоспев.

Најпре његовом јунаштву и „спретности у руковању оруж­јем“, у чему се „са њим се ниједан човек није могао мерити“, а по­том и осталим његовим карактерним особинама.

Сви бојеви против Турака (у овој књизи најчешће називаних варвари или неверници), у којима је предводио Епирце, били су плод његових и стратешких, и тактичких, и оперативних замисли. И у опису сваког од тих бојева (а за двадесет пет година било их је много), Барлети није пропустио да многе редове посвети њего­вим јуначким подвизима, двобојима са највештијим турским мег­данџијама (чак и са двојицом истовремено), али и способности да прати прилике на бојишту и да, када понегде дође до „густога“, прераспоређује своје одреде.

О Скендербегу, од новијег времена ка старијем

Ако у десе­тотомној Историји српског народа (књига друга, Београд 1982), књизи писаној са гледишта вечности, стоји да је Ђурађ Кастриот Скендербег „потурчени син арбанашког властелина Ивана Кастриота“, да се налази на челу „албанске феудалне го­спо­де“ и да је „албански великаш“, онда, ван сваке сумње, нешто није у реду са националном свешћу ни њених састављача, ни ње­ног издавача, ни њеног финасијера а, богами, ни с историјском „науком“ коју сви они представљају, неки као стални понављачи а неки као њени злосрећни послушници. Јер, препозна ли се појам „албански“ као обележје нечега што припада Албанцима, одно­с­но Арбанасима, односно Арнаутима, онда Читаоцу преостаје са­мо да то „откриће“ преведе на један једини начин: састављачи на­ве­де­них умотворина за једини извор (и литературу) својим „науч­ним“ тврдњама искористили су коњак „скендербег“ произведен у Арбанији.

Енциклопедија Југославије (лат.) уопште не помиње Скендербега, што значи да га она не признаје за Јужног Словена, још мање за Србина.

Хрватској Опћој енциклопедији (1981, лат.) познат је као Ска­ндербег, мало Ђорђе а више Јурај, као „један од последњих бораца за слободу балканских народа, узалудно покушавајући да се супротстави ислам(ском) продору на Балкански полуоток“, кога је Андрија Качић Миошић (1704-1760), србски књижевник и фрањевачки монах, „опјевао као балканског и албанског јунака и борца за слободу“. И јесте га опевао као јунака, али је енциклопедијска конструкција о „балканском и албанском“ злоупотреба онога што тамо стварно пише: реч „балкански“ Качић уопште не помиње (јер је она измишљена тек почетком 19. века, до када је данашњи Балкан био Хелм) а први помен речи „Арбанија“ сведочи да „Арбанија илиричка јест држава“. Како су Илири били старо србско племе, јасно је да је и Качићева „Арбанија“ србска држава, те да су и „триста Арбанаса“ са којима се Скендербег вратио из турскога ропства триста Срба. И он сам, Скендербег, према ономе што пише Качић а што је, на свој начин, представила Опћа енциклопедија, јесте србски јунак.

За Малу енциклопедију Просвете (1978) све је јасно: Скендербег је „албански кнез, вођ албанског народа против Турске и Венеције у борби за независност“, због чега га „Албанија слави као националног јунака“.

Могло би бити да је аутор управо поменуте „просветне“ одреднице своје „знање“ преписао из Војне енциклопедије (1966, лат.) која Скендербегу такође признаје да је „албански кнез и вођа албанског народа у борби за независност против Турске и Ве­неције“, чијом се смрћу „завршила организована борба албанског народа, али отпор турским освајачима није престајао“.

Завиримо ли мало дубље у прошлост, видећемо и да Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка ИВ књига С-Ш (1928) не познаје Скендербега, по истој логици коју је поштовала и Енциклопедија Југославије. Ако ова друга прећутно признаје оно што тврде Војска, београдска „Просвета“ и Хрвати, да је Скен­дер­бег „албански кнез“, „вођа албанског народа“ и „албански ју­нак“ (мада Хрвати, за сваки случај, пишу да би он могао бити и „балкански“ што се може тумачити „и овако и онако“), Станоје Станојевић (1874-1937), историчар и уредник Народне енцикло­педије схс, признаће да своје историјско „знање“ заснива на ономе чему су га научили странци, током универзитетских студија у беч-­ком огранку германске (нордијске, бечко-берлинске) историјске школе: „Док смо ми били мали и слаби и по­литички и култу­р­но, радили су други, већи и културнији народи, и наше ствари“. Уз то признање, објављено уз појаву прве свеске Архива за арбана­ску старину у Београду (Политика Београд, број 5072 од 8. марта 1924. године, 6. страна), рекао је и да „смо ми временом успели да сво­је науке узмемо сами у своје руке“, али је прећутао да се узимањем „своје науке у своје руке“ са­чувао не само њен несрбски већ и ан­тисрбски дух нимало србски расположених странаца из малочас поменуте берлинско-бечке школе, познате и као германска, или нордијска.

Како нико у званичној србској науци то признање није схватио као подстицај да размисли о чему се ту стварно ради, Стано­је­вић је својим медитацијама о „малима и слабима“, о „нашим ства­рима“, о „већим и културнијим народима“, о „својој науци у својим рукама“, могао додати и да је дошло време да „ми“ помогнемо другима. А та помоћ састојала се у труду србских научника из Бе­о­града да науч­но­-стручним часописом Архив за арбанаску ста­рину, језик и ет­ноло­гију пређу „грани­це својих националних нау­ка“ и отпочну „проучавање једног наро­да културно и просветно слабијег“. Што ће рећи: кад су германски (нордијски) учитељи из бер­линско-бечке школе успешно довршили „наше ствари“, срб­ске, и у бразду увели такозване србске интелектуалце „без нацио­налне прошло­сти“ (или националне свести), тако научени „инте­лек­туалци“ могли су прећи на подуча­ва­ње „једног народа култур­но и просветно слабијег“, на порицање србске прошлости и срб­ских језичких и културних обележја у арбанашком суседству, као и на препуштање Арба­на­сима свих по­менутих србских обележја и, уз њих, србских терито­рија. Београдски научници и београдске научне институције послу­жили су, тако, низу немачких и других несрбски рас­поло­жених „истра­живача“ да на србским историјским, језич­ким и етничким теме­љима изграде арбанашку „науку“ и, потом, идеју о „великој Арба­нији“.

Јован Цвијић. Један од тих значајнијих „градитеља“ био је и Јован Цвијић (1865-1927), бечки студент, географ, антрополог, етнолог и исто­ри­чар, који је, чврсто се држећи нордијске „научне“ мисли, кра­јем 1916. године, својим францу­ск­им слушаоцима на Сорбони, мо­гао саопштити и следеће:

„Познато је да су Арбанаси потомци старих Илира, донекле по­ромањени за време римске владавине, затим измешани са Слове­нима, нарочито у току Средњега Века… (када су) пословењена романизована илирска племена динарске систе­ме осим оних у Проклетијама и даље на Југу у Арбанији. Изгледа да се тамо по­ву­као и један део илирског становништва из цен­т­ра­л­них и северних делова Полуострва. Али у овој земљи као и у Епи­ру, крајем X, почетком XI века и доцније, долине и равнице су б­и­ле насељене Словенима, а Арбанаси и Аромуни су становали по побрђима и у планинама. За владе Анжујске династије (1250­-1350) у примор­ским низијама и око Дрима имало је још словенског становништва, које су (по Јиречеку) појачали српски досељеници за време срп­ске владавине, нарочито у XIV веку. Још и данас се и ус­ред Ар­баније наилази на остатке овог поарбанашеног становни­штва. По традицији племена северне Арбаније, они су мешо­ви­тог, арба­нашко-српског порекла. Сматрају себе за сроднике црн­о­горских племена. Познато је да је арбанашки јунак, Скендербег, арбана­шко­-српског порекла. Јужни Словени су асимиловали ве­ли­ки број Илира, од Дунава до јужне Македоније; они су, међу­тим, поарба­нашени у Арбанији, нарочито у турско доба“ (Ј. Цвијић, Балкан­ско полуострво и јужнословенске земље : Основе антропогеографије, Београд 1922, 255-256).

Кад већ без икаквог образложења каже да је „познато да су Арбанаси потомци старих Илира“, да су Словени успели да пословене романизована илирска племена по динарској области али не и у Арбанији, да се „тамо“, у данашњу Арбанију, изгледа повукао и један део илирског становништва (непословењеног!) из цент­рал­них и северних делова Полуострва“, те да је, опет познато, ар­банашки јунак Скендербег арбанашко-српског порекла, онда је св­е то блискије трачу него науци; све што је од некога чуо или на­учио, прима здраво за готово, али само по условом да у тој причи нема изворних Срба, Срба од искона! При томе, он без икаквог ко­ментара оставља сопствено саопштење да се „данас и усред Ар­баније наилази на остатке… поарбанашеног станов­ни­штва“. Иако је констатовао да су поменути поарбанашени Срби представљали остатке „словенског становништва, које су… појачали српски дос­е­ље­ници за време српске владавине, нарочито у ЏИВ веку“, пропу­стио је да објасни из ког је времена то словенско становништво „заостало“.

Томо Ораовац (Томо Петров Вучинић, 1853-1939), Староку­ч, књи­же­в­ник, политичар и истори­чар, подробно пишући о Арбанасима (за које, „као познаваоц арбанашке прошлости, живота, по­ри­јекла и обичаја“, наопако научен, „зна, да су поред Грка најста­рији насеље­ници на Балкану“, да се „за њих зна од прије двије хиљаде година“, да су они „прастаросједиоци Балкана“ а да се Срби у ове крајеве до­шли тек у 7. веку, „да су били а и сада су један здрав, духовит и бистар народ и за дивно је чудо како на њих није могла утицати култура и напредак толиких народа са којима су непрекид­но у додир долазили“, те да су „остали доследни себи и вјечито жи­вјели својим прастарим некултурним и нецивилизованим животом и због тога се овај народ није ни могао дозвати памети ни покуша­ти, а не створити државу“), казује и следеће:

„Сјевероисточни Арбанаси или т.зв. Малисори са врло малим изузетком српског су поријекла… Језик им је препун ријечи талијанских, српских, грчких, румунских (римских) и турских. Сво­је азбуке немају и све до освојења Арбаније (ваљда док нису пот­пуно овладали Арбанијом ИП), па и за дуго вријеме после тога њихова је азбука била ћирилица са којом се служио Скен­дербег и сво старо малисорско племство, што се да видјети из многих по­ве­љ­а и споменика Кастриотовића, Леке, Николе и Павла Дукађин­ца (Томо П. Ораовац, Арбанашко питање и српско право, Београд 1913, ­8-10­).

Један део његове приче о Ђурђу Кастриоту, његовом пореклу, де­ло­вању и успомени на њега, макар било и опширно, гласи:

„Ђорђе Кастриотић је рођен 1403 год. од оца Ивана и мајке Воисла­ве, кћери српског господара од Полога. Његов се прадјед звао Бранило Кастриотић, био је управник Канине и погинуо је у Јањини 1379 год., гдје је вршио дужност намјесника, као племић Душанов. Његов ђед се звао Константин, за кога епирски деспот Мусакије изриком тврди, да је као српски племић господарио у Серињи, које је мјесто Хан, Јохан Георг (1811-1869, аустријски дипломата, конзул у Грчкој, у свету признат „специјалиста“ за наво­д­ну арбанашку историју, језик и културу ИП) на­шао у своме пу­товању и описао га. Константин се оженио Јеленом, једини­цом и унуком великог Карла Топије, господара од цијелог арбанашког приморја и наследницом Ђорђа Топија, помоћу које је добио ве­лики по­ло­жај и углед међу арбанашким главарима. Отац Ђурђев Иван везан сродством са старом лозом Топија, а доцније и са другим важнијим арба­нашким кућама био је најглавнији главар у Арба­нији. Са својом женом Војиславом имао је пет кћери и че­ти­ри си­на. Најстарију кћер Мару дао је за Стевана Црнојевића го­спо­дара Црне Горе, Влајку за Стевана Балшића, Ангелину за Вла­дана Ари­јанта-Комненовића, Јелу за неког главара у Арбанији а Мамица је по очиној смрти удата за Мојсила Дибранца. Од синова најста­рији Репосин умро је као православни калуђер у Синаји, остала тројица звали су се Станиша, Константин и Ђорђе.

1413. год. Иван Ђорђев отац морао је дати Султану таоце своја три сина, а међу њима и десетогодишњег Ђорђа кога Турци потурчише и назваше Скендербег или Искандербег, што значи господар Александар. Ђорђе је одрастао на Султановом двору и ратовао уз Турке.

Очевина Кастриотића била је у Маћи и Дибри (Мат, североисточно од Тиране, и Дебар, у северозападној Маћедонији ИП) а наслеђе Ђорђево по баби долазило му је из целе Албаније на коју је Ђорђе полагао право, а 1444. год. по смрти свога оца кад су на Турску за­војштили Деспот Ђорђе Бранковић, Сибињанин Јан­ко и пољско­-угарски краљ Владислав, Ђорђе побјеже од Султана, промијени понова вјеру, дође у Кроју, коју исте го­ди­не ослободи као и град Љеш. Год. 1467. опсађивао је Кроју Балабан па­ша, али је Скен­дербег уз припомоћ Леке и Николе Дукађина, Стевана Цр­нојеви­ћа, Андреје Нешића и др. српских војвода одбио Турке а Ђорђе Алексић убио пашу. Исте године кренуо се и султан Мех­мед ИИ противу Ђурђа, али није могао ни­шта да учини.

Ђорђе Кастриотић је умро од грознице 1468. год. у Љешу гдје је и са­храњен у православној цркви Св. Николе, одаклен су га Турци по освојењу Љеша раскопали и извадили кости, па их разбили на најситније дјелове, грабили и носили уза се као амајлију, веру­јући да их пушка неће убијати.

Ред је и право да се једанпут расправи питање о томе ко је и које на­родности овај велики јунак и војвода. Зна се да му је прађед био Србин, да му је ђед био Србин и отац и мајка чисти Срби, да му је отац дао својој дје­ци чисто српска имена и да у свој својој породици како у мушкој, тако и у женској линији, сем бабе није имао никог од арбанашке крви. Но да ли је Карло Топија био Арбанас то је питање које још није расправљено. Међу Арбанасима нема имена Ђорђе…, Станиша, Воислава, Мамица…, Влајка, ни Анге­ли­на, нити се код Арбанаса могу наћи многослож­на имена, већ обично једносложна Пренк, Ђон, Лек, Биб, Гиљ, Дод, Том… и т. д.

Зна се да се Ђорђе Кастриотић свагда служио својим српским јези­ком и ћирилицом, којом је писао и издавао повеље и наредбе. Зна се да је своје одиве давао српској властели и православним Зетским господари­ма. Зна се да је живио као православни Србин, славу славио и све обреде и обичаје српске вршио и одржавао.

Поред овога за доказ његовог поријекла служе и тврђења г. Ј. Г. Ха­на, г. Аму Бује, Лежана и руског конзула Јастребова (геолог и географ Ами Буе, 1794-1881; етнограф Гијом Лежан, 1839-1871; Иван Степанович Јастребов, 1839-1894 ИП). Кад заиста Скендер­-бег не би био чист Србин неби га у Србе трпао г. Хан, као аус­тријски конзул а ни остали страни испитивачи, који нијесу баш тако пријатељски према Србима и православљу расположени. Било их је и таквих који су по цијелој Малесији, наро­чито у Ска­дру и око њега ништили све српске споменике, цркве­не натписе и друге документе о српској прошлости тих мјеста и народа. На­ро­читу ревност у томе послу показивао је г. Хекар, француски кон­зул у Скадру коме нијесу давали мира српски спо­меници и црк­вени натписи по свој околини Скадра.

Успомена на Ђорђа Кастриотића Скендербега остала је у жи­вој па­мети код цијелог српског народа, који га сматра и увршћује међу својим највећим јунацима, што тврде народне пјесме и предања о његовом ви­тештву, и славним побједама над Турцима, док се код Арбанаса правих Арбанаса о њему готово нигде и ништа незна, нити га Арбанаси спомињу као свога јунака. А кад би он био арбанашки народни јунак и птица у гори и чобан за ов­цама пјевао би о његовом витештву и славним побједама. Но за дивно је чудо, што га онда Арбанасима подмећу неки странци па и наши многи ува жени научници, људи од пера и новинари. Ово је колико жалосно толико и неправедно, јер се овим чини гријех према његовој витешкој успомени, као и према народу српском, чији је син био и коме је поред осталих српских хероја служио, а и данас служи као дика и понос а служиће све донде док траје српског имена и српских гусала“ (Исто, ­31-35).

Насупрот србским предањима и народним песмама (и о Скендербегу), стоји тврдња Тома Ораовца да „Арбанаси немају на­родне литературе ни умотворина, које се као такве могу узети, а оно мало што се може наћи јесу само пастирске и не­значајне женске пјесме, без икакве књижевне или ма какве вриједности. Све што се о Арбанасима писало нијесу писали домородци него стран­ци, на страним језицима. Код старих малисорских породица и дан дањи могу се наћи писмени споменици и старе листине писане ћирили­цом и што се као свето чувало и чува код старјешина појединих породица, кој­и су их примили у наслеђе, као најстарији чланови породице (Исто, 9).

Константин Јиречек (1854-1918), Чех, унук Павла Јозефа Шафа­ри­ка (1795-1861) по мајци, у књизи објављеној 1911. године, на немачком (Geschichte der Serben), бавио се Скендербегом, Ђурђем Кастриотом, само као хри­шћанином, мада се из податка да је срб­ски Дубровник њему и његовој бра­ћи даро­ва­о „право дубровачког грађанина“, мора закључи­ти да је Србин:

„Предвођени Византинцима, Арбанаси и Власи на Пинду дигоше се такође против Турака у Тесалији. Искусни војсковођа Ара­нит (Аријанит) поче у средњој Арбанији, већ у августу 1443, поново борбу против Тура­ка… Његов сусед на северу, Иван Ка­стриот, беше мало пре тога умро (2. или 9. маја 1437 ИП). Имао је четири сина: Станишу, Репоша, Кон­стантина и Ђурђа. Ђурађ, који је после 1426 (године у којој су он и његов отац записани као велики дародавци манастиру Хиландару) живео код оца као хри­шћанин, дат је доцније за таоца Турцима, те онде примио ис­лам. Као такав добио је име Скендер-бег, по Искендеру, тј. Алексан­дру Великом, који је такођер славан у источњачким причама… Млечићи при­знадоше 1438 Станиши и Ђурђу иста она права која је уживао њихов отац. И Дубровчани исто тако дароваше 1439 Ђур­ђу и браћи право ду­бро­вач­кога грађанина… Значајно је да се он у обема повељама јавља са хришћан­ским именом… Од тада називао се он у својим српским, латин­ским и та­ли­јанским повељама Ђу­рађ Кастриот, звани Скендер-бег“ (К. Јиречек, Историја Срба : Прва књига до 1537 године – Политичка историја, Београд 1952, 368).

Јиречек, дакле, уз име Скендербегово и његово порекло нигде не помиње Арбанасе.

Чедомиљ Мијатовић. Да је Скендербег био Србин казује и Чедомиљ Мијатовић (1842-1932) по­зивајући се на један стари спис сачуван у Музеју Рум­јан­цовски у Москви, под насловом О Скендерје повјест, односно на његов препис „од слова до сло­ва“, који је је­ромонах хиландарски Теодосије сачинио 1778. годи­не („Сего 2 маја престави се Кастриот, мни­шки же Иоаким монах“ Овог 2. маја преминуо је Кастриот, по монашки звани Јоаким калуђер, у свету Јован Кастриот, отац Скендербегов). На основу бројних цитата, Мијатовић закључује да се „кроз целу ову историју од почетка па до свршетка њеног провлачи српско име као цр­вен конац и у њој… дише српски патриотизам, тако да мисли(м) да се слободно може узети да је оригинал ове ис­торије писао Србин“, те да је тај „древни руски рукопис“ био пре­пис неког срп­ског оригинала (Ч. Мијатовић, Српски рукопис о Скендербегу, Глас Кра­ље­в­ске српске академије ЏЏИИ, Београд 1890, 18).

Руски рукопис узима, дакле, као несумњиво да је отац Скендер­бегов био „христијански књаз Иван, презиваемиј Кастриот, от колена краљева македонских, то јест сербских“ (Исто), те, пошто је и Иванова жена била Српкиња, Миј­атовићу преостаје само да за­кључи како су Срби с разлогом сма­трали Ђурђа Кастриота сво­јим народним јунаком.

У потрази за Скендербеговим пореклом Мијатовић ишчита­ва и оно што је писао национално незаинтересован тумач Ђурђевог живота, Димитрије Франко, властелин дривастански, духо­в­ни­к римске цркве и благајник Скендербегов, који је „бивши једнако уза Скендербега и на двору његову имао сигурне прилике да зна шта се радило, и који све описује као очевидац, по нешто и као учесник“. Франко пише да је Скендербег био син „Господара Ивана Кастриота господара од онога дела Албаније који се зове Ема­тија (област у древној Маћедонији ИП) и Умнестија (? ИП), а мати му се звала Војисава и била је кћи Го­сподара од Полога који је један део од Македоније и Бугарске. Иван је био јунак човек, великодушан, и у војним стварима врло практичан и искусан. Не могући се одупрети Мурату (Мурат II, владао од 1421. до 1451 ИП) начини с њиме мир и даде му у таоце своје синове: Репосија, Станишу, Константина и овога Скендербега, ко­ме је најпре било име Ђурђе“. Кад је узет за таоца, Ђурђу је било између осам и дванаест година. Иванова обавеза да султану плаћа данак била је утврђена и султановом заклетвом да таоцима неће дирати у веру, али је он то погазио и све Иванове синове потурчио (Ис­то, 18, 22. и 23).

О времену кад је „одметнути“ Скендербег почео врло успешно да ратује против Турске (за владавине Мурата II), сведочи и већ поменути хиландарски рукопис да „пришли Расси то ест Сер­би Скендерови у Турску земљу и пленили (Исто, 17). Да су Турци за­иста имали великих невоља са србским упадима казује и навод да је султан Мехмед II (1428-1481), кад је чуо за Скендербегову смрт, послао војску на његову земљу, те да су „Венети почели бранити Албанију но ничтоже успели. И тако Турци узели серб­скија зем­љи и градове по Илирику“ (Исто, 18).

Све је овде јасно: Скендербег је предводио Србе; Венети који су бранили Арбанију јесу Срби; та је одбрана била неуспешна, тако да су Турци узели српске земље; и Арбанија коју помиње тај хиландарски рукопис била је србска земља, исто као и Илирик.

Петар Петровић Његош (1813-1851) владика Раде, који своје књиге није писао напамет, произвољно, каже да су „Босна и по Арбаније / ваша браћа од оца и мајке“ и даје простор игуману Сте­фану да „чини… спомен душама / витезовах нашега народа“:

„Вјерне слуге, помјани, господи, / Владаоце, ма твоје робове: / непо­бједног младога Душана / Обилића, Кастриота Ђура, / Зриновића, Ивана, Милана, / Страхињића, Рељу Крилатога, / Црно­ви­ћа Ива и Уроша, / Цмиљанића, војводу Момчила, / Јанковића, девет Југовићах / и Новака поради халака / и остале наше ви­те­зове“ (П. П. Његош, Горски вијенац, стихови 2345-2346, 2649-2650 и 2653-2663) .

О Скендербегу као Србину старином из Босне пише католички фратар Андрија Качић Миошић (1704-1760), у Разгово­рима угодним народа словинскога, објављеним 1756. године, књизи која представља стиховану историју јужнословенског све­та. У предговору њеном другом издању, он је написао и следеће:

„Не находећи се у мојим књижицам од краља, бана и витезова словински многе ствари и липи догађаји, који се прија, а нити и посли порођења Господина згодише у државам словинским, зато, мој љубезни штиоче, речене књижице приштампајем с пристав­ком стари краља, цесара, папа и многи свети од нашега словин­скога народа, с надометком такође многи писама од бана и стари унгарски, млетачки и словински витезова. А то ја сам све пом­љи­во извадио из књига латински, талијански и рватски, из различити писама и карата, дипломата, дукала, атестата, даворија и свидоџ­-бе стараца, редовника и световњака“.

Највише простора посветио је Скендербегу кога рачуна у словенску историју. А за то „рачунање“ понајважнија му је Писма најпослидња од славне Босне, у којој је именовао више десетина мање или више познатих личности, Срба трију вера, пореклом из Босне.

За нашу тему важни су следећи стихови:

„Пробуди се, Босно, земљо славна, / Којано си заспала одавна, / Тер ми кажи босанске јунаке / На оружју витезове јаке. / Нека могу и њих запјевати, / Част и дику славној Босни дати! / Али Босна липо одговара: / Кад си пјева пјесме од јунака / Највеће си пјева од Бошњака. / Ко је био Марко Краљевићу, / Ко л’ старином Кастриотић Јуре… / Него млади старином Бошњаци / Који беху босанска господа / Од славнога мојега народа“.

О обојици овде поменутих јунака писао је др Бранислав Нико­лић (Политика Београд, „Међу нама“, 15-16. фебруар 2012, 16), у тексту „Скадарски песник Милош Николић (Миђени!)“ а под­стакла га је на то вест да је неки наводно арбанашки песник Ми­ђени Ђерђ Никола (по коме је на­звана и највећа књижевна награда у Арбанији!) послужио локал­ним шиптарским властима у Буја­новцу да према њему именују једну улицу.

Од др Николића сазнајемо да је у питању српски песник Милош Николић (1911-1938), син Ђорђа Николића из Озринића, код Никшића (раније у Херцеговини, данас у Црној Гори), који се по­сле слома херцеговачог устанка (1875) преселио у Скадар. Нема­јући својих значајних историјских личности ни толи­ко да би по њима именовали својих пет-шест улица, Шиптари су овога Срби­на прогласили Арбанасом, по истом калупу по коме је Србин Ђу­рађ Кастриот произведен у арбанашког јунака Скендербега. Ово поређење Николић је сместио у свега две кратке рече­ни­це: „Скен­дер-бег је исламизирани Ђурађ Кастриот од оца Ива­на и мајке Војсаве, која је сестра Краљевића Марка. Ђурађ (Скен­дер­-бег) се борио против Турака који су га присилно исламизо­ва­ли“. Отац Марков био је српски краљ Вукашин Мрњавчевић, порек­лом из села Малована, које је тада администра­тивно припадало Лијевну, у Босни, тада само једној од области у Земљи Србији. Данас, то село припада Купресу.

Седамдесетак километара северозападније, у околини Босан­ског Грахова, живели су и преци Скендербегови (ђед, такође нижи племићи као и преци Вукашинови, који су, и једни и други, „државним послом“ премештени у Маћедонију. Своју заједничку босанску завичајност они су „преточили“ у родбинску везу: Јован Кастриот, отац Скендербегов, оженио се Војисавом (Војсавом, Војиславом), сестром Краљевића Марка а кћерју краља Вукаши­на Мрњавчевића.

Скендербег је Србин

Већ двеста година трају спорови да ли је Скендер­бег арбанашког или српског порекла. Заступници „арбанашке“ теорије налазе упориште у писању енглеског историчара Едварда Гибона (1737-1794), наклоњеног „умјетничком доживљавању историје“, што значи и спремношћу да домишља, док се представници србске теорије позивају на бројније изворе.

Велик број научника, нарочито раније, у време док нор­ди­ј­ска школа није постала толико агресивна, истицао је да је Ђурађ Скендербег био србскога порекла, и по мајци и по оцу, те да је то нашло од­раза и у србској традицији о њему.

Већ више пута помињани Јохан Георг Хан тврди да Скендербег не води никакво праарба­на­шко поре­к­ло, него српско: „Бли­зу је претпоставка, да Скендер­бег потиче из једне српске пле­ми­ћ-­ске породице, која је била за време српске вла­давине награђена извесним поседом. Словенски облици имена Кастриота могли би навести чак на претпо­став­ку, да је њихово по­рекло било још свеже, да би се они могли са­свим албанизирати“ (Ђоко Слијеп­чевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са по­себним освртом на новије време, Химелстир/Немачка 1983, 46). Ханова претпоставка, наравно, укљу­чује и додатну претпоставку, али и закључак, да Ђурађ и његова браћа нису ни могли бити арбанизовани; они су били Срби; њихов отац Јован води порекло из угледне породице из околине Босан­ског Грахова, а за заслуге за српску државу био је награђен посе­дом у Поло­гу, у Маћедонији.

Немачки историчари Јакоб Филип Фалмерајер (1790-1861) и Карл Хопф (1863-1914) заступали су тезу да је Скендербег био српског порекла, у најмању руку по мајци.

И код Селишчева, Афанасија Матвејевича (1886-1942), мада само посредно, може се наћи одговор на питање ко је био Скендербег. Говорећи о Скендербеговим ра­то­вима против Турака (1444-1468), он од Марина Барлетија преузима навод да у подручју Горњег Дебра, које се „по обичаји­ма примиче Маћедонији“ (уисти­ну, Горњи Дебар део је западне Маћедоније, до Брозовог времена називане Јужна Србија а још раније, пре балканских ратова, Стара Србија ИП), живе „Бугари или Трибали… ратнички народ, веома одан Скендербегу у својој служби и привржености“. Како се за Трибале одувек знало да су Срби, и овде се, ставом о њиховој вези са Скендербегом (о оданости и привржености), пот­в­р­ђује да је Скендербег био Србин.

Чињеницама да су двојица Кастриота били хиландарски мона­си и тамо сахрањени, те да је Ђурађ великим прилогом стекао право на коришћење једног пирга, званог и арбанашки, не би мо­гло противречити писање Ђоке Слијепчевића да су се „у XV веку арбанаски кнезови у званичној преписци служили српским јези­ко­м, да су подизали цркве српским светитељима и приносиле да­рове српским црквама“ (Ђ. Слијепчевић, Наведено дело, 45). Ове последње податке ваљало би схватити тако да су арбанаски кнезови тога времена могли бити Срби, још непоарбанашени Срби или чак и недавно поарба­наше­ни, али и Срби којима је арба­нашко одређење дато по географ­ском пореклу.

Да је Скендербег био несумњиви Србин, недавно је потврдио и један арбанашки историчар, Аридан Клоси по имену, у једној телевизијској емисији за арбанашко гледалиште, изјавом да се Скен­дербегов отац Иван, или Јован, „помиње као Албанац, Србин, Бугарин, да му је жена из познате србске лозе Бранковића – Војислава“, да су „њихова деца имала византијска имена: Констан­тин, Ђорђе,али и словенска: Репош, Станиша, Мамица, Влајка, Је­ла“, да се причало да је „подигао… албанску заставу“, али не, „он је узео византијску заставу“. На питање телевизијског водитеља шта је Скендербег био, одговор је гласио: „Православац. Они су једна типична православна породица. Његов брат био је монах у једном православном манастиру где је и окончао живот“. На допунско питање „да ли је Скендербег конвертовао у католи­ци­зам“, Клоси каже: „Не, не постоји то у документима. Али он се приближио западу… зато што су му савезници били Напуљ, Бе­недикт, који је био католички краљ (https://www.youtube.com/w atch?v=I5qWЈТRmU).

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.