Анализе

КАКО СУ КОМУНИСТИ ДОШЛИ НА ВЛАСТ У СРБИЈИ И ОПСТАЛИ УПРКОС ВЕОМА СЛАБОЈ ПОДРШЦИ У НАРОДУ?

У ономе што данас подразумевамо под Републиком Србијом, комунисти нису имали велику подршку ни пре Другог светског рата нити за време тог рата. Највећу подршку су имали у Црној Гори код бивших зеленаша и у најзападнијим српским крајевима који су страдали од геноцида током НДХ. У централној Србији подршка је била занемарљива, али је ипак била приметна код одређеног броја младих занатлија, ученика средњих школа, гимназијалаца и студената.

Са територије данашње Србије (и Црне Горе) комунисти одлазе крајем лета и у јесен 1941. и пребацују се понајвише у Босну и све до јесени 1944. године се не враћају на та подручја. Постоје спорадични инциденти које комунисти предузимају на територији централне Србије, понајвише путем ситних злочиначких акција организација попут злогласног Космајског партизанског одреда, али то су дању били цивили, а ноћу диверзанти.

Комунисти никада не би завладали на територији данашње Србије да није било совјетских тенкова и Црвене армије. Без њих, чак и сво наоружање које су им Енглези дали 1943. године, не би им помогло да уђу на територију данашње Србије. У неколико наврата су то покушали током краја лета и јесени 1944. и сваки пут су били одбијени. Зато је код нас исход Другог светског рата зависио од тога да ли ће доћи до уласка англо-америчке војске као у Италији или Црвене армије као у Бугарској. Чим је Црвена армија прешла Дунав, рат је практично код нас био готов. Совјетска Црвена армија је довела комунисте на власт у Београду, а све је то учињено у складу са договором Черчил—Стаљин.

 

Како је могуће да се комунизам примио у Србији?

 

Одговор на то питање лежи у чињеници од 60.000 убијених људи које су комунисти побили чим су преузели власт на совјетским тенковима 1944. године. До те бројке је дошла Комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. Министарства правде Републике Србије.
http://www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs. Претпоставља се да је број жртава бар за још трећину већи пошто се још увек врше истраживања.

Комунисти су, једноставно речено, побили целокупну српску грађанску класу, богатије људе, интелектуалце, професоре, најбоље сеоске домаћине, као и сваког у кога су посумњали да би у неком тренутку могао да буде опозиција. Не само то, послали су и српску омладину да улудо изгине на Сремском фронту, Јасеновац су оставили да ради до краја априла 1945, а све који су покушали да беже на запад у Италију и Аустрију су једноставно побили и у таквој атмосфери је било лако преузети полуге власти и одржавати је. Ступањем на сцену нових генерација, које су пролазиле индоктринацију у школама и учлањивањем најбљих студената и академаца у комунистичку партију, као и отварањем могућности професионалног напретка само путем партијског чланства долазимо и до формуле по којој комунистичка партија, њена идеологија и циљеви опстају као владајућа опција све до дан данас.

Ето, то су укратко разлози због чега се Србима десио комунизам.

 

ИЗВОР: ФБ Историја Срба, Видовдан

Подели:

4 Comments on “КАКО СУ КОМУНИСТИ ДОШЛИ НА ВЛАСТ У СРБИЈИ И ОПСТАЛИ УПРКОС ВЕОМА СЛАБОЈ ПОДРШЦИ У НАРОДУ?

  1. Rođen u vreme kada je Jugoslavija bila pod okupacijom Nemačke i njenih saveznika. Ni jedna istorija ni komunistička ni ova danas ne uče u školama da su četnici borili protiv fašista ni na Sutjesci, ni Neretvi, ni Kozari, ni u stvaranju Užičke republike ni na oslobađanju Beograda pa ni na Sremskom frontu. Zašto je to tako, zašto se neko stidi naše istorije.

    1. Зашто пишеш латиницом? Латиница је окупационо писмо у Србији од 1915 године!

  2. Izgleda da se Srbi nikada kroz svoju istoriju nisu uspeli da slože i ujedinjeni u svojim nacionalnim interesima. Više se između sebe, jer i jedino borba za vlast. Mrzimo se između sebe, nego što mrzimo Hrvate. Pogledajte samo koliko su Hrvati jedinstveni u mržnji prema Srbima. To isto važi i kod Šiptarima.

  3. У време кад је биран датум за подизање устанка у Србији, пуцњи на сабору у Белој Цркви (7. јула 1941) постали су “историјски догађај”, а њиховим “унапређењем” у народни празник – братоубилаштво је подигнуто на степен култа.
    Тих јулских дана, уме­сто против не­мачког оку­па­то­ра, партизани су по Србији водили рат против жандарме­риј­ских патрола и стани­ца, против железничких станица и колосе­ка, против електричних централа, против телефонских и теле­граф­ских линија, против србских насеља, против матичних књига, против општинских архи­ва. тако да се, скоро искључиво, тај вид “ра­то­вања” од­вијао и наредних неколико месеци, до повлачења из Србије (Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије 1941-1945, Београд 1964, латиницом, стране 63-69, 84-94, 109-119, 134-143, 158-164, 180-182).
    То „партизанско искуство“, али и циљно страдање повеликог број србске младежи одведене на Сремски фронт да без икаквог војног искуства буде гурнута у рововски рат, било је довољно да се Србима огади комунизам.
    Мора бити да је и војним историчарима понешто сумњиво у вези са тим, пошто у Војној енциклопедији нема одреднице ПАРТИЗАНИ.

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *