Анализе

Метаморфозе одрастања младих

  • Смртоносни ефекат телевизије, конзумирања алкохола, од раног узраста и лош квалитет образовања (или уопште недостатак образовања и васпитања) стварају чуда: разлике међу младим људима исте доби нису велике.
  • Генерално, сви слушају потпуно исту музику, носе исту одећу, окупљају се на истим местима и проводе време на сличан начин (гледајући телевизијске програме и колективно опијање у различитим приликама).
  • Међутим ТВ није једино средство забаве уздигнуте у култ. Култ мобилног телефона му по снази и распрострањености готово да ни за јоту не уступа телевизији. Између осталог, марка овог уређаја је важан показатељ статуса власника.
  • Страст према „мобилним телефонима“, наравно, је ирационална. Приметио сам апсолутно апсурдне ситуације када је особа која је већ била неухрањена, јер има плату од  само 4.000 (!) узела кредит за куповину телефона од 12.000 рубаља. Узгред, правило које се поштује је да се телефон мора замнити најмање једном у две године.
  • После свега, више није тако невероватно да неке од споменутих особа верују у астрологију (нажалост, ово није шала или претеривање).
  • Оно што је овде упечатљиво јесте брзина менталне деградације (у само једној генерацији)

Тешко је спорити се са чињеницом да се оно што се догађало са културом наше земље, ево већ готово двадесет година не може назвати ничим другим, осим уништењем.

Ствара се утисак да се над народима Русије изводи чудовишни експеримент.

Један од резултата који се постигао је стварање услова за потпуну деградацију већине становништва, укључујући демонтажу образовног система. Наравно, нагласак је на млађој генерацији која нема искуства у животу у Совјетском Савезу, а ево, како се испоставило, већ су постигнути заиста „изванредни“ резултати.

Иако је у главном граду и великим градовима уопште ово мање приметно, у провинцији је то очигледно. Можемо разговарати о стварању новог типа особе, добијеном синтетизовањем квалитета западног човека са улице („једнодимензионални човек“ – „једнодимензионална особа“, према Херберту Маркусеу) и неписменог сељака из царистичкеј Русије. У овом ће чланку, дакле, бити речи управо о таквим људима. Савршено разумем да, будући да нисам стручњак за ово питање, не могу тврдити да сам објективан. Покушаћу само да опишем шта видим сваког дана.

Наравно, овде се не ради о одступању од опште норме. Смртоносни ефекат телевизије, конзумирања алкохола од раног узраста и лош квалитет образовања (или уопште недостатак образовања и васпитања) стварају чуда: разлике међу младим људима исте доби нису велике. Генерално, сви слушају потпуно исту музику, носе исту одећу, окупљају се на истим местима и проводе време на сличан начин (гледајући телевизијске програме и колективно опијање у различитим приликама).

СМРТОНОСНИ ЕФЕКАТ ТЕЛЕВИЗИЈЕ

И не само то. Потпуна унификација доводи до тога да, рецимо, у библиотекама (успут речено, у провинцији је услуге морају да се плаћају!) Мушкарци узимају искључиво књиге о „слепима“ или „лудима“, женама – Донцову и љубавне романе. Према томе, библиотека је претрпанаа књигама само овог жанра (при томе, ове књиге су категорисане у „историјске“, „савремене“ и „нарочито пикантне“ љубавне романе, итд.). Сва остала (бесплатна) литература налази се у дубини библиотека (иако је беспатна), а од тога нису изузета ни комплетна дела руских класика или ретке књиге о историји међународног револуционарног покрета (на пример, „Формирање бораца Сандиниста“ Омара Кабесаса). Ове књиге одавни нико не тражи. Укратко смо, дакле, набвелии услове у којима се формира личност младих у модерној Русији, а који живе ван великих градова.

Сада нешто о ТВ-у. Телевизија у руској провинцији је заиста света тема, симбол огњишта – ни мање ни више. Одсуство телевизора у кући сматра се знаком менталне болести. Скоро половина тема о којима се дискутује у компанијама су догађаји који се дешавају у различитим тв серијама и програмима. Истовремено, људи не примећују да стварни догађаји (венчања, сахране, избори) прелазе у позадину, тј. отићи ће се, али тек кад се погледају серије. Добро је ако су ово серије које се емитују на Првом каналу! О њима се може разговарати, јер постоји бар нека, иако апсурдна радња.

Страшно је што их постепено замењују „породичне“ серије које разстапају мозак, попут situation comedy, при чему људи доносе одлуку да их гледају потпуно несвесно. И то је разумљиво. У таквим серијама нема никаве радње, можете почети да их гледате од било ког тренутка и од било које серије. Вечерње дружење пред телевизором готово је обавезна породична традиција, која на крају-крајева и ствара осећај „стабилности“ (уосталом, на ТВ-у се ништа не мења – ни у вестима, ни у серијама).

Занимљиво је да су у таквим телевизијским емисијама очеви породица готово увек ретко виђени гадови, супружници се непрестано свађајуу и ругају једно другом, а деца су окрутна, завидна и покварена. Чињеница је да се данас све набројано схвата управо као норма. За сада прилику да гледају овакве серије у провинцији имају само они који имају сателитску антену, што изазива завист  код многих. Може се са сигурношћу рећи да ће емитовање оваквих серија на каналима државне телевизије бити неизбежн0, јер то је моћно средство за масовну менталну и моралну деградацију и одржавање status quo-а.

КУЛТ МОБИЛНОГ ТЕЛЕФОНА

Међутим ТВ није једино средство забаве уздигнуте у култ. Култ мобилног телефона му по снази и распрострањености готово да ни за јоту не уступа телевизији. Између осталог, марка овог уређаја је важан показатељ статуса власника. Страст према „мобилним телефонима“, наравно, је ирационална. Приметио сам апсолутно апсурдне ситуације када је особа која је већ била неухрањена, јер има плату од  само 4.000 (!) узела кредит за куповину телефона од 12.000 рубаља. Узгред, правило које се поштује је да се телефон мора замнити најмање једном у две године.

Лако је схватити да ова ставка у расходима поједе значајан дио породичног буџета. Новац иде не само на плаћање времена проведеног у разговору телефоном, већ иу великој мери за куповину повезаних услуга („мелодије звона“, игрице, итд.). Описано није карактеристично само за младе људе. Често можете видети са каквим идиотским одушевљењем старији људи међусобно деле информације преко тлефона, рецимо, о новом звуку звона или некој од функција свог телефона. Можда је „мобилна“ грозница најјаснији доказ истине да велики бизнис не само да треба да задовољи потребе, већ и да их створа.

Уопштено говорећи, једино искрено интересовање које сам приметио код многих, када су у питању садржаји на интернету и телевизији, је интересовање за порнографију. У овој области, треба признати, они имају право себе да сматрају стручњацима (иако тако нешто тешко можемо назовити потпуно здравим и природним).

Између осталих наметнутих интереса и потреба, истиче се феномен „потрошње“ који је у потпуности резултат дивље пропаганде капиталистичких вредности, како у горе поменутим серијама, тако и у рекламама. Не изненађује да међу савременим радницима није ништа мање распрострањена него међу представницима „средње класе“. Рекламу, чиними се, људи већ опажају рефлексно, без икаквог учешћа свести.

У малом граду (мање од 40 хиљада становника) отворена су три ланца супермаркета! У складу с тим, сматра се да је нормално имати најмање две картице за попусте. Расправа о куповинама је друга најважнија тема за разговор. Категорија „притиснутих брендовима“ коју је предложио А. Тарасов може се са сигурношћу приписати главном делу становништва, изузев старијих људи и, наравно, алкохоличара. Треба, међутим, напоменути да је само оглашавање у провинцији агресивније него у главном граду. Да би се привукла пажња купаца, често се употребљава бахатост, прекривена примитивним гламуром или мотиви модерних песама са примитивно измењеним текстовима (говорим о радио оглашавању).

О алкохолизму. У провинцији пију толико да је тешко разликовати алкохоличара према спољашњем изгледу. Нездрава боја лица, мирис дима, итд. је оно што се може приметити на мноштву људи. Најтачнија граница између онога који пије и алкохоличара је та што први раде, а други не. Сама помисао да човек не пије алкохол (као и да не гледа ТВ) сматра се апсурдном и штетном. Број произвођача алкохолних пића у граду се креће од 20 до 30 (у различитим годишњим добима).

Да употпунимо слику, подсећам на скоро потпуно одсуство спортских и културних организација, које нису могле да се опораве после деведесетих, уз познато јадно стање предшколског и школског образовања у провинцији (да не спомињемо више).

НЕВЕРОВАТНО НЕЗНАЊЕ МЛАДИХ – ПОКАЗАТЕЉ МЕНТАЛНЕ ДЕГРАДАЦИЈЕ

Као што је већ споменуто, резултат свега тога је невјероватно незнање младих о томе колико не знају. Изненађујућа је чињеница, али многи од њих су враћени на ниво својих неписмених предака. Аутор ових редака срео са момцимаа и девојкама од 20 година који у детињству нису прочитали ни једну књигу (уместо читања дечијих књига, гледају се амерички цртани филмови), али који нису знали да наброје планете Сунчевог система, као ни републике Совјетског Савеза.

После свега, више није тако невероватно да неке од споменутих особа вјерују у астрологију (нажалост, ово није шала или претеривање). Оно што је овде упечатљиво јесте брзина менталне деградације (у једној генерацији). Ово се односи чак и на речника, који је све више близак простом језику, чији је носилац, као што знате, управо необразовано или полуобразовано градско становништво, а које је био најбројније у прдреволуционарно доба.

Што се тиче писменог изражавања … Једини критеријум за правилно писање речи у припреми докумената (службене белешке, заказивања робе и сл.) за извршиоце јесте да програм Ворд реченицу или реч не подвуче црвеном линијом. Тојест, тренутно, многи људи (укључујући оне са високим образовањем) писмени су само у смислу да знају азбуку.

На жалост, број таквих људи ће се стално повећавати (ово је само прва генерација која је стасалаа од почетка „реформи“).

Међутим није могуће до краја извести аналогију између тренутних незналица и њихових предака, а поента овде није у недостатку потрошачких рефлекса последњих. Поента је у осталим моралним вредностима. Покушаћу да пишем о томе што је могуће краће како не бих изазвао приговоре у моралисању.

Процес одрастања за готово све тече идентично:

тинејџер од 15-16 година почиње да „излази“, тј. пије, пуши, користи наркотике („гљиве“, „траву“, хашиш, лепак, лекове из апотека, итд.) и води слободан сексуални живот.

Са 20 година настаје неко „смирењее“, очигледно повезано са деломичним губитком здравља: почињу да пију  само викендом а „партнери“ се мењају на сваких пола године или чешће. Треба одмах обратити пажњу на једну важну околност: иако се слабији пол традиционално сматра конзервативнијим делом друштва, њихова морална деградација је сада једнако брза и то може указивати на почетак дегенерације нације.

Социјалне норме у раним 90-им променило су се тако драматично да многи родитељи једноставно нису видели потребу за пажљивим васпитањем своје деце (радије су то сматрали препреком у њиховом будућем животу). С друге стране, њихова одрасла деца једноставно не знају зашто је потребно васпитање. Страшно је замислити шта ће се догодити са њиховом децом. Одступања од описаних норми су ретка, јер они који се не придржавају општег закона изложени су безобзирном исмевању од стране вршњака.

На пример, момку (на пример, оном који не пије) се систематски доказује да он „није мушкарац“, већ „девојка која хода“ – која никоме не треба. Губљење времена (доказано је) покашти објаснити тим људима значење појмова „љубав“, „пријатељство“, „побожност“ итд, јер за то су потребни примери људи са другачијим понашањем, али њих нема у једнодимензионалном простору који даје телевизијски екран.

Морамо укратко да укажемо и на изузетке. Срећом, они су још увек ту, али је то малена утеха. Имајући статус «одметника», ови људи не покушавају да нађу разлоге за одбацивање стварности која их окружује, не траже разлоге зашто су „различити“. Главно што их разликује од већине је мања подложност лажним (наметнутим) потребама.

Они мање гледају телевизију, нису забринути за стално «ажурирање» гардеробе, а и равнодушни су према средствима мобилне комуникације итд. И то је све. Нажалост, њихови сопствени интереси нису разнолики: слушају штетну музику (по правилу то је хард рок, хеави метал, итд.), Прикупљају информације о стрељачком оружју, тенковима, авионима и баве се сличним хобијима. Плаши их потпуна незаинтересованост за фантастику, посебно за руску класичну књижевност (а да не говоримо о филозофији и историји). У ствари, једина врста уметности коју доживљавају је кинематографија, а то отежава њихов духовни развој.

Непостојање интересовања за штампану реч међу младим потенцијалним присталицама левице ствара огромне потешкоће за будуће пропагандисте. Али ово је тема за други чланак.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: http://www.dal.by/news/149/13-12-19-12/

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.