Анализе

Каплан Буровић о Арбанасима

  • Према сопственом „призна­њу“, Каплан Буровић, пореклом Србин из Пераста („сви знају да су пореклом из Пераста и да су нам ту гробови право­слав­них прадедова“), рођен у Улцињу 1934. године као Каплан Ресули, исла­ми­зовани Арбанас па повратник у православље (како рече у једном инте­р­вјуу с јесени 2010. године, „вратио се право­слављу чиста срца“ www.slobodanjovanovic.org/2010.09.03/intervju.kaplan.burovic), почасни члан Ака­демије наука и уметности арбанашких интелектуалаца, „научну ис­ти­ну о пореклу Арбанаса“ разрађивао је у свој­им „много­број­ним сту­диј­а­ма“ више од пола века а изнео је „де­та­љ­но“ у свом делу Ко су Ал­банци, објављену у Женеви 2007. године.

ПИШЕ: Илија Петровић

 

Како сам каже, иа­ко је „тамо научно образложио“ своју тезу, они који се ба­ве по­реклом Арбанаса његово име нигде и не помињу а преко ње­гове „научно образложене тезе“ прелазе „као да не по­стоји, или… као поред турског гробља“. За такву судбину соп­cтвене те­зе он им­а и крив­це: „Ја знам да им то наређу­је њихова титоистичка свест, или титоизам оних под чијом наред­бом пишу, под чијом гвозденом пе­том живе, ако не и православни фунда­мен­тализам, који им је за­тровао душу и ослепио очи. Али, пошто нау­ка неће да зна ни за веру, нити за политику, мислим да је крајње време да се ови наши научници отресу верског фунда­ментализма, политике и титоиз­ма, бар кад третирају научне про­блеме“.

Пошто је тако „растурио“ оне који не мисле као он, а то су искључиво Срби огрезли у „православном фундаментализму“ и титоизму, он објашњава да су се такви Срби наслонили на сазнања папе Пија II (Енеја Силвија Пиколоминија,1405-1458-1464), за кога, иначе, хрватски југословенски енциклопедисти кажу да „мно­ге вриједне грађе има у његовим хисторијским списима и да њего­ва дјела садржавају и низ података о хисторији јужнославенских народа“. Насупрот томе, академик Буровић представља оно што је сам открио: „Ја сам заступао и заступам једну посебну хипотезу, коју нисам измислио, већ је мукотрпно изградио кроз деценије, а на бази научних истраживања и открића светских научника, по­зна­тих албанолога, па и мојих, личних истраживања и открића, а са којима су се сложили и највећи албански научници, алба­но­лози“. Ван сваке сумње, ово последње је најважније!

Ово ни по чему не одудара од „научних разлога“ које нам је о Арбанасима и Илирима, и о томе како се, где и у којим количинама „напредовало“ у илироло­гији, представио Александар Стип­че­вић 1974. године: „Прошло је више од шест година од дана када је у Милану (Италија)… објелода­ње­на моја књига »Gli Illiri«… Од тог времена до данас (за циглих шест година, дакле! ИП) или­рологија је веома узнапредовала: извршена су многа успјешна ар­хеолошка искапања, одржано је не­колико значајних тематских симпозија и конгреса посвећених И­лирима, написан је велик број радова о разним питањима илиро­логије. Посебно је много узна­пр­е­довало познавање културе Илира у Албанији, која је све доне­давно била врло слабо позната стручњацима“(Александар Стипчевић, Илири : Повијест, живот, култура, Загреб 1974, 7, латиницом). И све то упркос несумњивој чињеници (коју шиптарски аутори сами ис­тичу у хрватској Еnciklopediji Јugoslavije, knjiga 1, 77) да је до 1941. године „више од 90% ал­банског становништва у Кра­ље­вини Југославији било неписмено“ а у Арба­ни­ји још и више!

Кад је већ тако, Буровић одмах каже, без образ­ло­жења (биће да му оно није ни потребно, пошто се ради о његовој хипотези, с којом су се „сложили и највећи албански на­учници, алба­но­лози“), да „Албанци нису ни са Кавказа, нити Илири, па ни меша­вина различитих ста­робалканских елемената. Они су један засе­бан народ, који се, као и сви други народи, мешао и са другим народима, мо­гуће нешто више од својих балканских сусе­да, што се обја­шњава њиховом ис­торијом без писма и, до касно, без своје држа­ве. Годи­не 1908 су установили своју азбуку, а крајем 1912. су про­гласили своју неза­висност (баш је и нису они прогласили, наметнули су им је други, србски „пријатељи“ с европског Запада ИП) и почели да граде своју пр­ву државу“ (http://www.novinar.de/2011/02/15/dokumentirano-poreklo-albanaca).

И, пошто су они „један засебан народ“, сазнаћемо од Буровића да су неки Албани, у 4. веку пре Христа, „сишли из Шкотске с осталим Келтима, прешли преко Француске, Швајцарске, Итали­је и обалом Јадрана стигли до данашње области Мат у Албанији“, одакле су „преко Балкана, Дунава, Румуније и руских степа, сти­гли до Касписког мора“, али су у међувремену, у неком неодре­ђеном међупростору „остављали делове својих племена, читава братства“. Ово келтско „силажење“ чудно је Буровићево „откри­ће“, будући да један од понајзначајнијих енглеских историчара Тревељан тврди како су Келти баш у то време, „вал за валом“, упадали на енглеско острво, али и да се јужно крило келтских племена „која су првотно живјела у сјеверозападној Ње­мачкој и Холандији… настанило у Падској долини (у северној Ита­лији ИП), докрајчило хегемонију Етрушчана у Италији, и око 387. прије нове ере опљачкало Рим. Друга су келтска племена продрла у Шпањолску, а опет друга на Балкан. Током истих сто­љећа преплавило је једно сјеверно крило тога великога свјетског покрета енглески оток, те је наметнуло његовим становницима келтску власт и келтски језик“ (George Mаcауlаy Тrеvеlyаn, Povijest Еngleske, Zagreb 1956, 23-24).

Буровићу као да није познато да никаквих великих сеоба није било, а домишљено путовање шкотских Албана и осталих Келта „преко Француске, Швајцарске, Италије и обалом Јадрана… до данашње области Мат у Албанији“, одакле су „преко Балкана, Дунава, Румуније и руских степа, стигли до Касписког мора“ морала је бити велика сеоба; и не само велика, била би то безглава сеоба, сеоба без одређеног циља, будући да најновија мултидисципли­нар­на истраживања, аргументима из природних и егзактних нау­ка показују да су наводне велике сеобе и физички и технички неиз­водљиве, да би морале неодређено дуго трајати и да би за њихово спровођење и окончање била неопоходна огромна количина нај­раз­личијтијих животних потрепштина и транспортних средстава. Мимо тога, на толиком путу, кроз мање или више насељене кра­је­ве, није се могла обезбеђивати храна из „домаћих извора“, а вр­ло је вероватно да би оружани сукоби непознатих и непозваних до­шљака са „нађошима“ били свуда редовна појава, много жешћи од оних које описује Тревељан бавећи се упадима келтских племена на енгле­ско острво: „Келтски су освајачи Британије долазили у узастоп­ним валовима појединих племена, која су додуше била између себе сродна, али која су се односила непријатељски једно према другоме… Келти су вал за валом улазили у Британију… те кла­ли, покоравали или тјерали преко цијелог отока… и своје власти­те сроднике, који су били дошли прије њих“ (Isto, 24).

Из Буровићевог саопштења да су Албани „сишли из Шкотске с осталим Келтима“ ваљало би закључити да су Албани били Срби, пошто Келти нису били „народ“, они су били војнички ред у српском наро­ду. Али, не, Буровићу ни то није познато. Он само домишља, по­што каже да „албански језик има много балтичко-словенских (у првом реду литванских!) речи, да је познати аустријски албанолог, академик, проф. др Густав Мајер (1850-1900) изјавио да је ал­бан­ски језик брат литванског језика… са чиме су се сложили не само многи познати светски албанолози, већ и албански, па и нај­већи албанолог Албаније свих времена, академик, проф. др Ећ­рем Чабеј“ (1908-1980), да су се „Албанци (који се тада сигурно нису звали овако!), можда у првом веку старе ере, ставили у по­крет из кољевке човечанства, Индије, заједно са словенским пле­ме­нима, могуће баш са Литванцима, па прелазећи преко Кавка­за мо­гуће и поред тамошњих Албана, стигли су на обале Балтичког мора, где су дуго живели у симбиози са Литванцима и спасили се асимилирања њиховим новим покретом према средњој Европи и обалама Дунава, куда су ишла и многа друга словенска племена, али не и Литванци“.

Колико је Буровић јасан у свом хипотетском домишљању може посве­до­чити и завршни део претходне реченице (уз једно можда и два пута могуће), из које ваља закључити да су и Албанци, „који се тада сигурно нису звали ова­ко!“, једно „од многих других“ словенских племена. Када каже да су на том путу сти­гли до данашње Румуније, да су у свој језик унели „много румун­ских речи и других румунских карактери­стика, у граматици и фолк­лору“, да се „ал­бан­ски језик формирао у VI веку нове ере управо у Румунији“ (која онда није ни била Румунија, више је била Дачка Србија!), да их „монголски Бугари… нису пребацили 679. године наше ере преко Дунава… данас Албанци не би постојали“, да је аустријски академик, проф. др Густав Вајганд (1860-1930), познат као најве­ћи албанолог свога времена, због не­ко­лико трачких ре­чи у арбанашком језику Арбанасе прогласио потомцима српских Трачана, да су се Арбанаси задржали у Тра­ки­ји стотинак година, да су се тамо „спасили асимилације од сло­венских Бугара“, да су за то кратко време они асимиловали мно­го­бројне трачке породи­це које су кроз више векова успеле да одоле романизовању(?! ИП), да „албански језик има и бугар­ских речи, па и граматичких карактеристика, што нам доказује да су ови Албанци дуго живели под бугарском влашћу“, онда се мора дода­т­но закључити да Буровић своју тезу о арбанашком пореклу „на­учно образлаже“ изузет­но компликовано с јединим циљем да она делује научније. При томе, неке од тих теза, као, на пример, она да се „ал­бан­ски језик формирао у VI веку нове ере управо у Руму­нији“ (тада непостојећој), делују толико несувисло да на њих не треба трошити речи, чак и ако би се морало рећи да Буровићеви Албанци до 6. века нису умели ни да гово­ре. Иако сам каже да су се „његови“ Албанци задржали у Бугарској „преко сто година“, на другом ће месту рећи да су на данашњи простор, у данашњу Арбанију, сти­гли у 9. веку, те да би „могуће“ било да су за два ве­ка, до тренутка када је Георгиос Манијакис дигао побуну (1042-1043) против централне власти у Константинопољу (Цариграду), „где њиховим познатим енормним множењем, где асими­лирањем Ал­ба­ноа, Словена (Србо-Црногораца, Ма­кедона­ца и Бугара), Влаха и Грка… прешли број од 50.000 душа“ и да су Манијакисовој побуњеничкој војсци са Сицилија могли понудити помоћ од три хиљаде ратника.

Онима који о Арбанасима пишу друкчије, пре свих Јовану И. Де­ретићу, академик Буровић упућује замерке на основу сопствених хипотетских конструкција. На пример, он поставља питање „како је могу­ће да у II веку Клод Птолеме по Деретићу назове један град Балканске Албаније АЛБАНОПОЛИС… кад су ови Албанци… стигли у овој Албанији после 1043, у XI веку“ (малочас рече да су стигли два века раније!), а преви­ђа, најве­ро­ватније злонамерно, да је Деретић тај Албанополис означио као преведен назив србскога града Београда, данас Бера­та, у Арба­нији. Уз то, он ће још домислити да Албанополис не мо­же бити превод за Београд. „Превод са српског на који језик“ ПОЛИС је грчка реч, али не и АЛБАНО, па ни АЛБА! (Не зна момак да се овом речју означава и бело ИП). Је ли могуће да је Птолеме комбиновао два језика у једној речи?! И зашто?! Пре бисмо рекли да у топониму Албанополис немамо пре­вод Бео­града, већ сложеницу од АЛБАНО (име племена Алба­но-и) и грч­ке реши ПОЛИС, која значи град. Односно ГРАД АЛБАНА“.

Каже тако, а већ у следећој реченици констатује да се тај град у време Птолемејево није звао ни Берат ни Београд, већ Pulcheriopolis, назив сложен од једне латинске (pu;cher=леп) и једне грч­ке речи (полис=град), баш по шеми коју не признаје за Албанопо­лис=Бели Град, Београд. Да се имало удубио у оно о чему је писао, Буровић се могао досетити да „класичну“ латинску реч pulcher доведе у везу са „вулгарном“ латинском речју bellus, леп, лепог изгледа, те да и назив Pulcheriopolis протумачи као директан превод речи Белград, Београд. (Небитно је то што Београд није ни бео, ни леп, он је Белов Град, именован по староме србском богу Белу).

Све у свему, хипотеза (према речничком тумачењу: „претпоставка, постављена за објашњење неке појаве, коју треба провје­рити и доказати да би постала вјеродостојна научна теорија или научни закон“) коју је у Каплан Буровић у Женеви „научно образ­ложио“ и коју љубоморно чува од било каквих приговора са стра­не, понајвише је подилажење савре­меним „највећим ал­ба­н­ским научницима, албаноло­зи­ма“ и покушај да се Србима нат­у­ри „пра­во­славни фундаментализам“. Настрану то што он упорно говори о Балканском полуострву, о Балкану, иако је све до 1808. године то полуострво било познато искључиво као Хелмско, изведено од ре­ч­и хлм, хелм, хум. Ново име измислио му је немачки гимназијски професор Јохан Аугуст Цојне увођењем наводног турцизма Бал­кан­ско по­луострво, иако су сами Турци за њега користили назив Еминехдаг, односно Хелм. И иначе, „тобожњи турцизам Балкан садржи српску симбо­лику Бе­ло­бога (Бела, Бала)“, широко рас­про­страњену у ан­тич­ко време (Ј. И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Историја Срба и Руса, Први део, Београд 2010, 11).

На крају, није згорега рећи да Буровићева теза о арбанашком путовању (из Индије, преко Кавказа, поред Балтичког мора, кроз тада непостојећу Румунију, преко Дунава, кроз Бугарску, до данашње Арбаније), у најмању руку, делује неозбиљно, чак и ако се не каже да су, у 9. веку, „његови“ Арбанаси преко Метохије и Косова пропутовали „на невиђено“. Тешко је замислити да неко пређе то­лику раздаљину и не заустави се на тој благословеној земљи, већ похрли у планинско беспуће будућег завичаја. И немогуће је зам­и­сли­ти да се бар неко из те велике масе Буровићевих путника „око света“ тамо не заустави, можда уморан од бесциљног потуцања, можда да себи прекрати муке, можда без посебног разлога.

А биће да се тамо нико није зауставио, макар да потврди Буро­вићеву тезу о њиховом „где познатом енормном множе­њу, где асими­лирању Ал­ба­ноа, Словена (Србо-Црногораца, Македона­ца и Бугара), Влаха и Грка“. Насупрот томе, код арбанашког исто­ри­чара Сељамија Пуљахе, у књизи Албанци и њихове терито­ри­је, Тирана 1982, читамо да је у пећкој нахији, године 1485, турски пописивач забележио 164 арбанашка имена и 4.910 српских; у на­хији Сухогрло (у источном делу Метохијског Подгора) 8 арбана­шких и 1.82 српска, у вучитрнској нахији 5 арбанашкоих и 287 српских, у приштинској ниједно арбанашко и 91 српско, у лапској (подујевски крај) ниједно арбанашко и 52 српска, а у призренској 5 арбанашких и 253 српска имена. Све у свему, у Пуљахиној грађи српска су имена 37 пута бројнија од арбанашких, ни у једној од поменутих нахија није било села са чисто арбанашким именима, али је зато у пећкој, вучитрнској и призренској нахији било 106 се­ла са чисто српским именима (Драгољуб Петровић, Кучко-арбана­шко пограничје у свјетло­сти ономастике, Дани Марка Миљанова 1993, Зборник радова И, Подгорица/Нови Сад 1994, 99).

Каплану Буровићу то би однекуд морало бити познато, али из својих „албано­ло­шких“ и арбанашких разлога да би оправдао сопстве­ну тврдњу о наводном срп­ском „православном фундамента­лиз­му“ он то не при­зна­је; лакше му је да Пуљахуа не об­раз­ла­жући то бар нечим, назове „демаскираним албанским фалсифика­то­ро­м исто­ри­је“ (www.magazin-tabloid.com/casopis/index.­pxp?id=­06&br=241­&cl=34). И то под насловом „Научни проблеми не решавају се гласањем“.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *