Анализе

Истина o Арбанасимa

  • У византијским (ромејским) изворима, Срби и Трачани су исто; Пољак Казимир Шулц (у књизи штампаној 1856), изједначује Илире и Трачане; маџар­ски историчар Миклош Иштван­фи (1538-1615) Србе назива Тра­ча­нима, те је за њега и деспот Ђурађ Бранковић (око 1375-1456) Трачанин; румунски историчари при­знају да су на територији да­нашње Румуније живели Гети и Дача­ни, да је то становништво говорило „истим језиком, имало исто трачанско порекло и исту културу“, те да су се они од Трачана разликовали једино по месту на коме су живели.
  • Иако, дакле, о Арбанасима нема помена до половине 11. века, Барић „историски“ домишља да је „досељавање Арбанаса у њи­хову нову постојбину (почело) још под крај латинске епохе, нарав­но узасто­п­це и у таласима, и трајало је не даље од 6. века“.
  • Ипак, по свему изложеном, може с­е без дво­умљења рећи да су Арбанаси, данас, србско пле­ме ко­ме је говорни језик арбанашки.
  • Савременим Арбанасима, и он­и­ма који не знају ко су и онима који не желе да признају ко су, може се признати да воде порекло од Ил­и­ра, Трачана или Дарданаца, или од било ког другог племена са Хелмског полуострва, само онолико колико се Србима призна да је неко од „одабраних“ племена србско; при­знаје ли се да су Илири, Трачани, Дарданци… србска племена, то право на наслеђе илирских, трачких, дарданских… обележја може се пренети и на Арбанасе, који су, рекосмо, србско племе арбана­шкога говора.
  • Од Србољуба Живано­вића (1933),  могло се саз­нати да је не­мачка ака­демија наука још на самом почетку осамдесетих година 20. века, одустала од такозване германско-нордијске школе и објави­ла „јед­ну огро­м­ну књижурину“ у ко­јој је речено да је учење поменуте школе погрешно и у којој је предочено стварно стање.
  • Србољубова жена Софи­ја, (1939), и сама ан­трополог, својевремено је један приме­рак те књиге по­кло­ни­ла библиотеци Народног музеја у Београду, али је тај њен чин ос­тао без одјека: „Научници у Србији не воле да читају“.

 

ПИШЕ: Илија Петровић

 

Претходне напомене

Равенски Анонимус (7. век) пише о три Србије: једна од њих је отаџбина Дачана, друга отаџбина Сармата, а трећа она до Грч­ке, која се иначе назива Илирска Србија; за летописца Нестора Кијевског (1056-око 1111), Илири су били Словени „који су од најстаријих времена живели на у Илирији, Дунаву; више десетина страних аутора, које је филолог и историчар Павел Јозеф Шафа­рик (1795-1861) навео почев од 11. века па до његовог времена, све­дочило је о дубокој словенској старини, везујући је и за Илире, а Панонију одређујући као њихову домовину; Страбон помиње Србе као народ Илирије од Јадранског мора до Паноније; Апијан из Александрије каже да је 135. године, у долини Неретве, римски војсковођа Флавиус Флакус ратовао против Срба, које називају Илирима или Далматима, а најславнија су племена Срби (Скор­дисци) и Трибали; византијски историчар Лаоник Халкокондило каже да је цар Душан средином 14. века хтео да успостави „европ­ску империју народа илирског“.

Према ономе што су написали антички писци, Дардани су насељавали данашњу северну Маћедонију, Косово, Метохију, јуж­ну и средњу Србију западно од Мораве, све до Ивањице, а источно до горњих токова Тимока и Пека; Енглез Џон Камбел реч Дардани чита као Сарбани, што ће рећи: Срби.

 

Коме се то Арбанаси привиђају

 

Константин Порфирогенит (905-945-959), византијски цар, онај који но­рдијским (високо)школарцима по Земљи Србији служи као једини извор за најразноврсније бајке о наводном дола­ску Словена на Хелм­ско (познатије као Балканско) полуострво у 6. и 7. ве­ку, из чега се потом извлаче закључци и о србској ста­ри­ни, уоп­ште не помиње Арба­на­се на подручју данашње Арбани­је. Не може бити да није био извештаван о томе крају, будући да, пишући о житељству суседне Дукље, каже да су то србска племе­на (Ђоко Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посеб­ним освр­том на новије време, Химелстир/Немачка 1983, 13).

Ако Арбанаса нема код Порфирогенита, има их код Стојана Новаковића (1842-1915), историчара, филолога и политичара, у реченици која открива да су на „западним странама Полуострва (сем приморских места) једно према другом ста­ја­ли новодосеље­но словенско и староседелачко арбанашко ста­но­в­ништво (курзив ИП), које последње на томе крају већ беше пре­турило прву, од ње­га културом и државном организацијом јачу, романску, нава­лу“ (Ст. Новаковић, Први основи словенске књижевности међу Бал­кан­ским Словенима : Легенда о Владимиру и Косари, Београд 1893, 152). Он тако отклања Порфирогенитов „про­пуст“ и Арба­насе про­гла­шава староседеоцима у односу на оне Словене које је и иначе по­знавао као дошљаке ниоткуд, истовр­е­мено исправља­јући визан­тијске историчаре који исте те Арбана­се, назване Алва­нои, први пут помињу средином 11. века (Ђ. Слијепчевић, Исто, 13).

Можда и не знајући за овај Новаковићев запис, исте те Арбанасе из 11. века, али као Арваните (зване тако и у византијским из­ворима), помињу Немац Георг Штатмилер (1909-1985) и хрватски истори­чар Милан Шу­ф­лај (1879-1931). Први их налази у визан­тијској вој­сци 1042 (код Георгија Манијакиса, највероватније, с једном годином мање, пошто се они уз овог војсковођу помињу 1043) и 1078, а други 1081. године (Ђ. Слијепчевић, Исто, 13).

Питању ко су Арбанаси највише пажње посветили су „југословенски“ научници нордијске школе. Ширем читалачком кругу, али и научном и стручном, својевремено је Станоје Станојевић (1874-1937), историчар и енциклопедиста, об­јаснио да „док смо ми били мали и слаби и политич­ки и кул­ту­р­но, радили су други, већи и културнији народи, и наше ствари“; не каже који су то „већи и културнији“, али је несумњиво да мисли на оне из нордијско­-гер­манских страна. Додао је потом да „временом смо ми успели да своје на­у­ке узмемо сами у своје руке“, нордијско-несрбске, тако­рећи, те да је дошло време да „ми“ помогнемо другима, у овом случају: Арбанасима (Политика Београд, број 5072 од 8. мар­та 1924, 6; Хенрик Барић, О узајамним односима балканских језика, Архив за арбанаску старину, језик и етнологију, Београд 1937, 37).

„Југословенски“ зачетник те нове школе за помоћ другима (а против Срба) био је Хе­н­рик Ба­ри­ћ (1888-1957), лингвист, Дубровча­нин, по ро­ђењу Ср­би­н католичке вере (неку годину касније, с осталим Дуб­ровча­ни­ма „унапређен“ у Хрвата), студент из Граца и Беча, више од триде­сет година професор упоредне лингвистике на Београдском универ­зитету, потом директор Балканолошког института Босне и Херцеговине у Сарајеву, нарочито окренут „про­бле­мима албанског језика и алба­но­ло­гије уопће… Ме­ђу његовим лек­сичким и фонет­ско-хисторијским радовима истичу се топоно­ма­стичке студије ко­јима настоји одредити распростирање Алба­на­ца (сматрајући их Трачанима насељеним на илирском терито­рију) на Балкану у про­шлости“ (Енциклопедија Југославије, књига 1 А-Биз, Друго из­дање, Загреб 1980, 512).

Заступајући „трачку“ логику арбанашког порекла, Барић на једном месту тврди да се о Арбанасима „ћути… све до 11. века, када их први пут помињу византиски писци. Иако ни у историским из­ворима, ни у тради­ци­ји, о илирском пореклу њихову нигде помена нема, и у историо­гр­а­фији и у етнологији још се и данас одржава учење: да су Арбанаси потомци старих Илира. Уствари то је само историско доми­шља­ње (не баш историјско; нордијско! ИП), за­сновано на… околности што се Арба­на­си у историско доба находе на једном делу некадашње простране илирске области… Иденти­фи­ковање Арбанаса и Илира нема довољно доказне снаге већ због саме природе доказних средстава. Ако Арбанаси у исто­ри­ско до­ба пребивају на једном делу некадашње илирске нацио­на­л­не те­ри­торије, та околност не мора бити од пресудног значе­ња за илир­ско порекло њихово, јер су они, као досељеници могли пре­плавити и асимиловати у тој области затечене илирске ста­рин­це, а да о то­ме није очуван у историји никакав помен као ни о многим другим миграцијама на Балкану, и старим и новијим“ (Х. Барић, Лингвистичке студије, Сарајево 1954, 7-8).

Иако свестан да се арбанашка прошлост заснива на најобич­нијем домишљању, Барић се том домишљању придружује соп­стве­ним нагађањем да је област у којој се збила „рана праарбанаско­-ро­манска симбиоза, а из које се индивидуализовао румунски је­зи­к, морала лежати северно од грчке језичке области, одакле су… у праарбанаски језик допрле најстарије његове грчке позајм­ље­ни­це… У потпуном одсуству сваких историских вести, једини на­чин да се та област, односно изве­сне тачке те области одреде, пру­жају нам антички топоними уко­ли­ко под словенском копре­но­м одају арбанаски фонетски тип“.

Да би оправдао своју домишљену кон­струкцију, Барић се позива на топо­ниме Ниш и Скопље: у првом слу­чају тврди да је латински Naissus прешао у србски Ниш тако што су Арбанаси уместо групе ss убацили своје латинично {, док се у другом примеру „арбанаско (латинично) ш од s находи у античкој Дарданији у арбанаском имену… Шкупи„, пре­ко латинског назива Scupi. На сличан начин прошао је и Штип, тако што се неакцентовано А у топониму Astibos одмах изгубило, после чега су му Арбанаси ново почетно слово s заменили латиничним словом ш, а крајње б лако је прешло у п (Исто, 26). Из ових примера произилази да „ранија балканска постој­бина трачких предака по­тоњих Арбанаса треба да је Дарданија“, да је та област била или­р­ска а не трачка, те да „локализовање трачкоарбанаског елемента у том простору представља померање трачких маса на илирско тло… према долинама Мораве и Вар­дара и то у релативно позно доба од 2. до 3. века н. е., … када су Трачани, силазећи са Хeмуса и Родопа, прекрили ранији илирски слој“ (Исто, 27).

И даље, „док је хипотеза о илирском пореклу Арбанаса и њиховом континуитету у Арбанији важила бар код велике већине историка, као неоспорна, сматрало се као сигурно да су Слове­ни­, спуштајући се на море, обухватили арбанаску језгру преко Ска­дра уз Дрим и Бојану, а са југа преко Белграда (Берата) и Цер­ни­ка. Од како је пак преовладало мишљење да се ранија арбанаска постојбина мора тражити негде у унутрашњости Балкана, само по себи наметнуло се питање: да ли су Арбанаси своју нову постој­бину населили пре или после продирања Словена“. Упркос томе што руски славист Афанасиј Матвејевич Сели­ш­чев (1886-1942) сма­тра да су Словени у Ар­банији затекли само Романе, Барић вели да су „ан­ти­чки топоними у Арбанији“ формирани у доба које прет­ходи до­ласку Словена на арбанаску територију (Исто, 28-29)!

Иако, дакле, о Арбанасима нема помена до половине 11. века, Барић „историски“ домишља да је „досељавање Арбанаса у њи­хову нову постојбину (почело) још под крај латинске епохе, нарав­но узасто­п­це и у таласима, и трајало је не даље од 6. века“ (Исто, 29), чиме су­герише да се само толиком њиховом „старином“ на Хелм­ском (Бал­кан­ском) полуострву могу објаснити многе језичке по­ја­ве у дана­шњим бал­канским језицима, али и лингвогеографски и хроно­ло­шки прати­ти касније словенске позајмице у арбанашком језику.

Баш тако каже, али му то не смета да касније домисли како неке особине арбанашког језика потичу „из арбанаско-трачко­-јерменске заједнице“, али и да се могу повезати са германским и бал­тичко-словенским. Уверен у своје тезе, он вели да „посредно ме­сто између арбанаског и јерменског језика заузима трачки, јер се… арбанаски језик слаже са трачким у свим оним цртама које га раздвајају од фригиско-јерменскога“ (Исто, 20-24).

Пошто се сложи са Селишчевим да постоји гласовни лик словенских позајмица у арбанашком језику, као и словенско посред­ство у ар­банашкој адаптацији неких античких имена, он ће све то довести у везу с одређеним земљописно-историјским утицајима. Се­верна Арбанија, каже он, у првим вековима по Христу налазила се у сф­е­ри римске културе, а њена граница према грчкој култур­но­ј сфери, како то тврди и Селишчев, ишла је од Драча „на При­зрен, Скоп­ље и даље на исток, при чему су Ниш и Бела Паланка остајали на западу, а Пирот, Ћустендил и Софија на истоку од те ли­није“ (Афанасиј М. Селишчев, Славјанское население в Албанини, Келн/Беч 1978, 49 Прво издање: Софија 1931). И у таквим условима, у арбанашком језику успео је да се, у две одвојене епохе, оформи „двоструки слој романског еле­мента“: „ранију епоху арбанаско-прарумунске симби­о­зе, и епоху по­знијег контакта делом већ у тој области романизо­ва­ног арбана­ск­ог језика… у доба које претходи млетачким и нови­јим, румунским дија­лекатским утицајима, и македонско-румун­ским и оних Румуна са севера, дринских Влаха (из долине реке Дрим ИП), који су у средњем веку, у својим миграцијама дошли у контакт с Арба­на­сима“ (Х. Барић, О узајамним односима…, 25-26). Из таквих румунско-арбанашких веза, нарочито језичких утицаја, Барић извлачи закључак да се „прадомовина ру­мунског језика (мора) тражити у суседству, или бар делом у самој области нека­дашње постојбине предака данашњих Арбана­са, досе­љ­е­них на илир­ску територију“. Ту су постојбину неки ње­гови или­ролошки савременици нашли „у североисточној области Илири­ка где су се трачки и илирски језик додиривали“ (Х. Барић, Исто, 26), док су други, рачунајући с истоветношћу „читавог једног низа антич­ких топони­ма у некадашњој трачкој територији с једне стране, и у илир­ској с друге стране… стали на гледиште да су досељени Илири у Ар­банији преплавили затечени ранији трачки живаљ“ (Х. Барић, Лингвистичке студије, 8). На­супрот онима који су сматрали да је арба­нашки језик подјед­на­ко сродан и са трачким и са илирским, Барић мисли „да је арба­наски (језик) илиризовани трачки дијалекат, тј. да илирски еле­ме­нат преставља у арбанаском као једном трач­ком дијалекту ранији слој“, чиме се могу објаснити остаци илир­ских речи „у језику Ар­банаса, досељених на илирски териториј“ (Х. Барић, О узајамним односима…, 27).

Трачанска рука

 

Да би такво мишљење, односно сопствено залагање да Арбанасе изједначи са Трачанима, имало неку вредност, Барић изриче претпоставку да су се Трачани из својих станишта померали у Или­рик, пре свега у Дарданију и Пеонију, које и Норберт Јокл (1887­-1942), Аустријанац, један од воде­ћи­х арбанолога и илиролога Ба­рићевог времена, сматра арбанашком постојбином. Та претпо­ста­в­љена трачка сеоба са Хелма и Родо­па према долинама Мора­ве и Вардара, и према Јадрану, догодила се током 2. и 3. века, када су и „прекрили старији илирски слој“. И баш таквом локализацијом арбанашке постојбине „на североисто­ку њиховог средњевеков­ног седишта (у коју, како сам каже, »да­нас више нико не сумња«) и њиховим померањем на југозапад, мо­же се одредити, бар у неколико, и зона најстаријих арбанаско­-прарумунских контакта“ (Х. Барић, Исто, 27-28).

У труду да барем приближно одреди време када је дошло до прекида непосредних румунско-арбанашких језичких контаката, Барић констатује да у „хронологији арбанаско-румунских исофо­на (линија које на карти спајају места с истим гласовним особина­ма ИП)… праарбански ротацизам (промена сугласних „с“, „з“ и „н“ у „р“ ИП) није захватио јужно-румунске дијалекте“. До њиховог издвајања из прарумунске језичке заједнице и удаљавања од арбанаског адстрата дошло у 7. веку, „док је почетак миграције те ју­ж-­но­-румунске групе на југ, у грчку територију, свакако морао бити ра­нији, најдаље у другој половини 6. века, када су румунски »бал­ка­низми«, тј. старији арбанаски утицаји на румунски језик већ би­ли завршени“.

Колике су Барићеве заслуге за развој такве арбанологије види се из похвала које су му 1924. године изречене за тек засновани науч­но­-стручни часопис Архив за арбанаску старину, језик и ет­ноло­гију: „Са часописом г. Барића ми први пут прелазимо грани­це својих националних наука и почињемо проучавање једног наро­да културно и просветно слабијег. То је свакако пријатна новина, ко­ју треба особито истаћи и поздравити“ (Х. Барић, Исто, 37; Поли­ти­ка Београд, број 5702 од 8. марта 1924, 6). Што ће рећи: кад су германски (нордијски) учитељи из берлинско-бечке школе успешно доврши­ли „наше ствари“, србске, и у бразду увели такозване србске инте­лектуалце „без нацио­налне прошло­сти“, тако научени „интелек­ту­алци“ могли су пре­ћи на подуча­ва­ње „једног народа културно и просветно слабијег“, на порицање србске прошлости и србских језичких и културних обележја у арбанашком суседству, као и на препуштање Арба­на­сима свих по­менутих србских обележја и, уз њих, србских терито­рија. Бео­градски научници и београдске науч­не институције послу­жили су Хенрику Барићу, хрватском профе­сору на Универзитету у Београду, а пре­ко њега и низу немач­ких и других несрбски располо­жених „истра­живача“ да се на срб­ским историјским, језич­ким и етничким теме­љима изгради арба­нашка „наука“ и, потом, идеја о „великој Арба­нији“.

Током Првог светског рата радећи са Лајошем (Лудвигом фон) Талоцијем (1856-1916) и Константином Јиречком (1854-1918), хрват­ски историчар и публициста Милан Шуфлај специјализовао се за арбанашку историју, тако да је 1924. године, у Београду, у Ар­хи­ву за арбанаску старину, језик и етнологију, стране 193-221, мо­га­о објавити социолошку студију под насловом Повијест сјевер­ни­х Арбанаса. Да би тај текст добио на тежини, већ у првој рече­ници ставио је на знање да грађа о прошлости северне Арбаније „имаде прворазредну вриједност с гледишта опће хисторије човје­чанства“. Ни мање ни више!

И поред тако високо постављеног циља, Шуфлај не говори мн­ого о Арбанасима, а овде ћемо навести оно што би се како­-тако могло до­вести у везу с њима:

У 9. веку пре Христа, подручје северне Арбаније било је прекривено „тек незнатним дијелком помичне илирске покриваче“, односно илирског живља који је насељавао крајеве „од Епира све до у Панонију на сјевер“, док се на истоку граничио „с оријашким трачким сагом и с њим се баш на тлу данашње Албаније помало срасла“. Не каже на који би то начин тако лако срасли Илири и Тра­чани, али ваља претпоставити да и Шуфлај мисли како се ту ра­дило о истородном свету;

И илирска и трачка племена била су ратоборна, а бавила су се и сточарством. Ако им већ признаје да су били сточари, зашто им не дозволи да своју уобичајену пастирску терминологију прене­су на оне који су тек дошли у те крајеве и углавном се стопили са староседеоцима;

Грчки културни утицај протегао се само на Илире у јужној Арбанији. Како би могло бити друкчије, кад су они северни Илири били далеко од Грчке;

Дуготрајна римска окупација питомијих илирских крајева северне Арбаније довела је до романизације тамошњег становништва, због чега се може рећи да „данашњи арбанаски језик, иако није строго узето полуромански и мјешовит, а оно је заиста про­ткан латинским елементима“. Не каже шта се десило с оним Или­рима који су се, пред „словенском најездом“, са разних страна са­били у Арбанију;

„Словенско насељавање двојако је обухватило арбанаску је­згру“, иако ни речју не казује откуд Арбанаси у оном Порфирогенитовом 6. и 7. веку на овом подручју. Само вели да је „подручје сјеверно од Црног Дрина (Дрима) до албанског горског склопа Прокле­тија творило у средњем вијеку ванредно занимљив појас етничке симбиозе, у којем се пастирски арбанаски и румуњски ел­е­менат стапао с пољодјелским словенским живљем. Стара румун­ска пле­мена доста су брзо асимилирана. Амалгамизациони про­цес изме­ђу Срба и Арбанаса насупрот траје још и данас. Најти­пичнији му је случај онај племена Кучи… које је у 17. вијеку (1614. године ИП) било јоште арбанаско а данас је српско“. Доста је нејасно оно што је овде наведено, јер се не види да ли се „пастир­ски арбанаски и румуњски елеменат“ претопио у „пољодјелски словенски жи­ваљ“ и да ли су исти ти Словени (већ у следећој р­е­ченици Срби), или можда Арбанаси, асимиловали „стара румунска племена. И не види се откуд му тако недвосмислен став да су Кучи бар до 1614. године били арбанашко племе;

Пошто каже да је 1304. године пописано тринаест арбанашких племена у данашњој северној Арбанији, и да су им на челу били Алби, констатује да је то племе, по Птоломејевом сведоче­њу, у 2. веку по Христу обитавало око града Албанопола. Пошто тада у данашњој Арбанији није било Арбанаса, а град Албано­по­лис није ништа друго до србски Бел(и) Град, Београд, Белов Град, Град бога Бела (данас Бера­т), било би добро да се каже како је онај први назив добијен директ­ним пре­водом србског назива на латински језик;

У том дугом међувремену, сва поменута племена живела су без свести о заједништву, да би се, наводно, тек крајем 14. века први пут поменуло име Шкипетар.

ПРИСУТСТВО СЕРБСКИХ  ДНК, ПРЕМА АНАТОЛИЈУ КЉОСОВУ У ЕВРОПИ. (Анатолиј А. Кљосов, Порекло Словена. Осврти на ДНК-генеалогију,  Београд, “Мирослав“,  2013, стр. 213.)

 

Арбанасе помиње и Владимир Ћоровић (1885-1941), германи­ст и историчар, полазећи од онога што је о наводном арбана­шком боравку у Херцеговини написао географ Јевто Дедијер (1880-1918): „Кад се мало више прегледа читав рад наших сточара и планинка, са свим називима њихових алата, производа и мате­ријала, као и са многим ознакама, често најбитнијим, чисто сто­чарског посла, онда бива очевидно, да је највећи део тога примио наш елеменат од људи, који су се тим стварима већ раније ба­вили. То су стари Романи (Власи) и уза њих Арбанаси“ (Владимир Ћоровић, Напомене о албанским траговима у Херцеговини, Архив за арбанаску ста­рину, језик и етнологију, Београд 1924, 202). Баш као да су се Срби, ма­кар они били и Порфирогенитови Словени, нарочито из планин­ских крајева, пре додира с Арбанасима и Романима (Власима) бавили неким „ин­телектуалнијим“ занимањем од сточарства.

И даље окренут сточарству, Ћоровић најпре преноси Цвијићево саопштење да „у сред данашње Херцеговине“ све сточа­ре при њиховим „важним“ кретањима „зову Арнаутима, па и кад су срп­ск­ог порекла“ (Исто, 202), а потом констатује да по Херцего­ви­ни има доста „топографских албанских назива“ (Исто, 204). За њега уопште ни­је спор­но да су то арбанашки топоними, пошто се није ни упу­штао у питање да ли је ико у тим крајевима живео пре тих путу­ју­ћих „Арнаута“; иако је студирао србски језик и књи­жев­ност, није му пало на памет да се запита када су и где у било ком крају, про­лазници стварали било какву топонимију, посебно ону која се од­носи на реке и пла­нине.

Румунски археолог Парван верује да „ранија постој­би­на арба­на­ског народа треба да је Дакија, из које су се Арбанаси као претходници Словена у своја исто­ри­ска седишта доселили између 3. и 4. века н. е.“ (према Х. Барић, Лингвистичке студије, 25). Тешко је докучити да ли се ради о његовом археолошком „открићу“ или о про­стом комбиновању неких античких извора који Дакију сматрају трачком облашћу и новијих домишљања да је „арбанаски језик у основи несумњиво један трачки дијалекат“, али је извесно да Барић потп­у­но одбацује Парваново гледиште, због тога „што су у арбанаском језику утврђене старогрчке позајмице из епохе која далеко прет­хо­ди најранијим латинским утицајима на арбана­ски језик, а ста­рогрчки језички утицаји не могу се историски за­ми­слити у обла­сти северно од Дунава“ (Х. Барић, Лингвистичке студије, 25).

Вреди овде истаћи и „откриће“ које су објавили румунски филолози Ал. Филипиде и Н. Драгану, да „Арбанаси нису ни илир­ског, ни трачког порекла, него један засебан народ који се на или­р­ску територију доселио из Паноније“ (Исто, 8)!

Целу ствар је лингвист Иван Поповић (1923-1961) поједноста­вио оценом да је „нарочита заслуга Барићева што је показао на несумњив начин да је данашњи арбанаски језик непосредни на­ставак трачкога“, те да ће се преко тог изума, захваљујући арба­нашком језичком материјалу, осветлити и „проблем трачког је­зи­ка“ (И. Поповић, Историја српскохрватског језика, Нови Сад 1955, 22). Тако нешто, по прилици, важило је за кратко, пошто су се Арба­на­си у међувр­е­мену одрекли Трачана и приклонили Илирима; не зна се до када, јер су им и Дарданци „по вољи“.

Барић и иначе вели да је осам­де­се­тих година 19. века исто­ријска лингвистика стала на станови­ште да се „у арбанаском језику очувао повећи део оног малог броја ре­чи које су по сведочанству античких писаца илирске“ (Х. Барић, Лингвистичке студије, 7), али уо­п­ште не поставља пита­ње шта значи синтагма мали број; веро­ватно ништа, мада је и то било довољно истакнутијим нордијским ђацима да илирско-трачку при­р­о­ду арбанашког језика објасне на­водном илирском „поплавом“ затеченог ранијег трачког живља или, можда, прекривањем поје­диних црта трачког језика илирски­м језичким цртама.

 

Ко су, дакле, Арбанаси

 

По прилици, Арбана­си­ма данас баш и не одговара да буду пореклом само Илири, или Трачани, они би волели да мало буду и Дарданци, јер „њи­хо­во име, истоветно с оним што су га носили Дарданци из Тракије, ука­зује на могућност да је би­ло дошло до ста­пања прединдоев­роп­ски­х и индоевропских на­ро­да“ (Луиђи Парети и други, Хисторија човјечанства : Културни и начни развој, свезак други / кнјига прва, Стари свијет од 1200. до 500. год. пр. н. е., Загреб 1967, 11). И можда због тога што је ово „про­то­повијесно“ плем­е учествовало у Тројанском рату, а по­том и у битки код Кадеша (1286. пре Христа), на страни Хе­тита (Хета, Гета) против фараона Рамзеса II, али и због тога што ће „касније имати велику улогу у повијести унутрашњости Балкана“ (А. Стипчевић, Илири : Повијест, живот, култура, Загреб 1974, 29). Било би им дра­же, дакле, да су много старији но што јесу, јер би онда мо­гли себи приписати и „оснивачку улогу“ у повесници Хелмског по­лу­остр­ва, иако је сасвим извесно да су се на њему појавили тек сре­ди­ном 11. века.

Ипак, по свему изложеном, може с­е без дво­умљења рећи да су Арбанаси, данас, србско пле­ме ко­ме је говорни језик арбанашки. Савременим Арбанасима, и он­и­ма који не знају ко су и онима који не желе да признају ко су, може се признати да воде порекло од Ил­и­ра, Трачана или Дарданаца, или од било ког другог племена са Хелмског полуострва, само онолико колико се Србима призна да је неко од „одабраних“ племена србско; при­знаје ли се да су Илири, Трачани, Дарданци… србска племена, то право на наслеђе илирских, трачких, дарданских… обележја може се пренети и на Арбанасе, који су, рекосмо, србско племе арбана­шкога говора.

Јер, кад су после погибије Ђорђа Манијакиса, војсковође који је рачунао да ће и уз помоћ давних предака данашњих номиналних Арбанаса преузети власт у Цариграду, они остали „на сувом“, u Staroj Srbiji, без бродова за повратак на Сицилију, примили су их Срби рачу­најући да ће, као сточари „од каријере“, гаји­ти стоку за себе и за србску властелу. Према про­це­ни, „није их било мање од пет хиљада ни више од двадесет хи­љада“, рачунајући у те цифре не само по­моћне војнике већ и чланове њи­хових породица.

Но, „чим су Турци завладали, већина је Арбанаса примила ислам и постала одана турској управи. Као такви, добили су потпуну слободу и постали господари… Окренули су се на Исток и по­че­ли насељавати плодне котлине. А под утицајем превласти Арб­а­наса, Срби у Арбанији су били исламизирани и поарбанашени, изузев једног дела оних у области Голог Брда на левој обали Цр­ног Дри­ма, и оних који су пребегли у унутрашњост Полуострва“ (Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље : Основе антро­погеографије, Београд 1922, 176).

И, као што се то зна за Маџаре, који су у Панонску низију приспели на самом крају 9. века:

Да их је било између двадесет и два­десет пет хиљада;

Какве су биле билошке последице њихових рат­них и пљач­ка­шких похода по средњој Европи док се коначно нису станили у новом завичају;

Са каквом су агресивношћу потчиња­ва­ли суседна словенска (србска!) племена;

Са коликом је система­тич­ношћу спровођена маџаризација тих истих суседа;

Да је у времену од 1787. до 1850. године асимиловано више од 1,700.000 Немаџара и да је само после Првог светског рата у Маџаре претопљено најма­ње 150.000 Срба и неупоредиво ви­ше Сло­ва­ка (пошто су „асимилациони ус­песи“ Маџара у односу на Сло­ва­ке увек били израженији);

Да се почетна саставница њиховог (угарског) националног бића кроз приближно четрдесет поколења толико истањила да је постала не само са­свим прозирна већ и неуочљива;

Да се нужно мора наметнути закључак да данашњу маџарску нацију са­чињавају углавном Словаци и Срби маџарског гово­р­ног језика (И. Петровић, Војводина Српска 1918, Нови Сад 1996, 333);

Истоветна логика мора се применити и на Арбана­се, осет­но малобројније од Маџара, ко­ји су на само један део свог простора у данашњој Арбанији, тада изворно србског, били прихва­ће­ни половином 11. века (три или четири поколења „краће“ од Маџара).

Језик оних племена који им је „наука“ до сада признавала као изворни (једно време трачки, а потом илирски, али, чини се, ни један ни други Арбанасима није по вољи) одабиран је у зависности од тога колико мало има речи на које се арбанашки језик мо­же ослонити; што мање речи, то сигурније, јер се тако лакше може бе­зглаво до­мишљати с јединим циљем да се сакрије истина. Како већ сви при­знају да се од Илира, Трачана (и иних кандидата за ар­банашко по­ре­кло) „није очувао скоро никакав текст… него само топоними и неколико десетина речи које су записали стран­ци Римљани и Гр­ци“ (И. Поповић, Наведени рад, 22), изгледи за сигурно „прерачунавање“ су врло мршави. И даље, све док се не призна да никаквих „великих сеоба народа“ и наводних нестајања староседелаца пред дошља­цима није било, да су истинита сведо­чанства старих писаца о срб­ској природи трачких, илирских и дру­гих племена са Хелмског полуострва (и шире), те да су се Арбанаси појавили на Србској Зе­мљи средином 11. века, у време које им признају историјски списи, а којима не противрече ни они који се баве антисрпском конструкцијом арбанашкога порекла, читава „наука“ о арбанашком пореклу сведена је искључиво на претпоставке и домишљања, од­носно на злоупотребе свих „науч­ни­ка“ који своје стварање не те­ме­ље на историјској истини већ са­мо на изолованим појединачним хипотезама, „научним“ звањима и навод­ном угледу „науч­них“ ин­сти­туција које стоје иза њих и које, уисти­ну, такве претпоставке и таква домишљања бескрајно репродукују.

Стипчевић тврди да је „најбољи и најзаслужнији стручњак за илирски језик“ Ханс Крахе (1898-1965), немачки филолог, заступао тезу о „пан­и­ли­ризму“ односно да су, према његовом списку очуваних (забеле­же­них) имена, илирским језиком говорила и многа келт­ска, грчк­а, италска и друга племена; највећа му је заслуга, каже Стип­чевић, „што је сакупио на једном мјесту грађу која нам је је­дино и прео­стала од илирског језика: имена мјеста и особа“ (А. Стипчевић, Наве­дени рад, 16). Како су међу сачуваним илирским имени­ма и имена божанстава, онда Кра­хеова логика о, рецимо, припад­но­сти итал­ске митолошке но­ме­н­клатуре илирском језику, потврђу­је и оно што је истраживао Де Куланж: да је сва митологија античке држа­ве заснована на ср­бској традицији, односно на традицијама веза­ним за живот и оби­ча­је Са­бињана и Етрураца с Апе­ни­на (које су наследили познији Римља­ни), Јелина с југа Хелмског полуос­тр­ва (који су преузели пе­лашко наслеђе) и Аријаца с Истока (Фистел де Куланж, Држава старога века, Београд 1893, 17).

Није сувишно и овде навести да се од Србољуба Живано­вића (1933), антрополога и палеопатолога, про­фе­со­ра лондонског универ­зитета, члана Краљевског антрополо­шког инст­и­ту­та и Краље­в­ског медицинског института у Лондону, директора Европ­ског института за изучавање историје древних Словена и председника Међународне комисије за утврђивање ис­ти­не о Јасеновцу, на са­мој средини фебруара 2011. године, у емисији „Случајни партне­ри“ Телевизије Бијељина, могло саз­нати да је не­мачка ака­демија наука још на самом почетку осамдесетих година 20. века, одустала од такозване германско-нордијске школе и објави­ла „јед­ну огро­м­ну књижурину“ у ко­јој је речено да је учење поменуте школе погрешно и у којој је предочено стварно стање. Србољубова жена Софи­ја, (1939), и сама ан­трополог, својевремено је један приме­рак те књиге по­кло­ни­ла библиотеци Народног музеја у Београду, али је тај њен чин ос­тао без одјека:

„Научници у Србији не воле да читају“.

Односи се то највише на историчаре, оне који припадају та­ко­зва­ној критичкој србској историографији, познатијој као нор­диј­ска. Они више воле заве­ру ћутања.

Подели:

2 Comments on “Истина o Арбанасимa

  1. Однекуд сам чуо да албански језик (један од њих) има везе са јерменским. Мада некако не могу да поверујем да су Албанци грана једног озбиљног народа какав је јерменски. Верујем да су доведени са Кавказа; не знам шта спречава науку да упореди кавкаске језике са албанским и утврди од кога овај тачно потиче?

  2. ПС
    Гледао сам у видео-прилогу неког Курда, како испаљује ПВ-ракету: броји .. пећ-шеш-шјам.. шта рећи после тога?

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *