Анализе

Васкрс усташке државе – Осврт на рехабилитацију политике и наслеђа Независне Државе Хрватске у модерном јавном дискурсу Републике Хрватске

  • Рећи да је усташка држава васкрсла на први поглед може неупућеном читаоцу деловати као хиперболичан опис, а можда и као претерани радикализам у размишљању, који непотребно драматизује ситуацију и изазива некорисну дозу панике.
  • На крају крајева, преко Дрине још нема логора за истребљење српског народа, Јевреја, Рома и комуниста, нити расних закона. Тај почетни утисак, плашим се, показује наивно површни оптимизам, недозвољену лакомисленост у геополитици и неупућеност у прилике хрватске дневне и државне политике, које су пре такве да захтевају хитну реакцију и повећану пажњу него игнорисање.
  • Но, кренимо редом да би се темељније разумело оно чему ће редови који следе бити посвећени, а то је феномен релативизације, рехабилитације и глорификације Усташког покрета и нацистичке марионетске Независне Државе Хрватске у дискурсу Републике Хрватске

 

ПИШЕ: Бојан Драгићевић

 

Дана 8. маја 2019. године хрватска председница Kолинда Грабар Kитаровић посетила је Блајбург, где је положила цвеће и запалила свеће припадницима последње нацистичке војске Европе, која је махом сатрана огњем и мачем победоносних Титових партизана након предаје заробљених усташа јединицама Југословенске армије од стране британских власти. Чињеница да је један носилац јавне власти и особа која представља хеад оф тхе стате једне европске државе у стању да се без осуда и драме поклони костима Хитлерових слугу, злочинаца који су учествовали у спровођењу геноцида над српским, јеврејским и ромским народом који је однео стотине хиљада душа кроз систем логора за истребљивање, укључујући и логоре за држање, батинање, индоктринисање и изгладњивање деце у којима су деца умирала у најстрашнијим условима, говори много о стању антифашизма у Европи данас. На споменику пише:,,У част и славу побијеној хрватској војсци, свибањ 1945.” (Интересантно је да нема речи о хрватским цивилима, у које хрватски ревизионисти покушавају да преобуку жртве наводног партизанског терора.) Ту је и превод на немачки, који илуструје не само географску локацију споменика, већ и вечну оданост усташких формација према Берлину, где су столовале њихове нацистичке газде, без којих не би било ни НДХ, ни Покоља над Србима. Грб је са првим белим пољем на шаховници, што је грб Независне Дрзаве Хрватске, а не грб модерне Републике Хрватске или Социјалистичке Републике Хрватске, где је прво поље на шаховници црвено. Поред грба Независне Државе Хрватске, налази се и муслимански полумесец, посвећен оним муслиманима који су као припадници такозваног хрватског цвијећа у оквиру оружаних снага НДХ или исламских милиција били један од најоданијих стубова нове државе и који су учествовали активно у Влади Независне Државе Хрватске и Покољу који је та власт спроводила над српском, јеврејском и ромском популацијом (поменимо као пример Фазлагиће који су напунили Kорићку јаму, али и усташке министре Мехмеда Алајбеговића и Османа Kуленовића, које су партизани погубили после рата, као и Исмета Мехића, загребачког муфтију, који је благосиљао НДХ на дан оснивања и који је обешен на крају рата од стране нових власти.)

Та на први поглед невероватна слика у којој један председник европске државе полаже цвеће на гробове отвореним нацистима и Хитлеровим слугама ни 100 година након краја крвавог рушилачког хорора Другог светског рата, када је заједнички напор Савезника успео да обузда алу најчудовишније идеологије у историји човечанства, а Црвена армија да јој уз огромне жртве разбије одвратну главу на Источном фронту и потом у срцу Берлина, ни најмање није неочекиван. Већ деценијама, на Блајбургу се окупљају поштоваци Усташког покрета са фотографијама Анте Павелића и Макса Лубурића, одевени у црне усташке униформе, са словом У на капама и заставама Независне Државе Хрватске. То је постала својеврсна традиција, то прослављање онога што би се најкраће могло описати као држава-кољач. Индикативно је видети и децу основношколског узраста одевену од својих родитеља у униформе државе одговорне за најстрашније геноциде на балканским просторима, са стотинама хиљада жртава покланим од логора до јама по селима, али и сабласну тишину која је дошла из Европе уз понеки споредичан протест. Индикативно је што се тим љубитељима крваве усташке државе дозвољава да јавно искажу своје поштовање према машинерији која ни у чему није заостајала за оном њихових политичких ментора, организатора и финансијера која је спровела Холокауст, сем у томе што је по питању садизма у егзекуцијама била бруталнија од најстрашнијих нацистичких логора.

Без жеље и претензија да се у овом кратком тексту говори исцрпно о структури побијених након предаје на Блајбургу, треба истаћи да је нарицање над усташким ,,жртвама” које нису поштовале упутства Савезника о предаји колабораторских трупа од момента капитулације Немачке и ликвидираним због ратних злочина и колаборације вишеструко битно за нову хрватску државу, што су примећивали и страни историчари. Прво, њоме се хрватски народ од конститутивног народа нове комунистичке Југославије претвара у њеног таоца, што оправдава и Хрватско пролеће и нелегалну сецесију деведесетих, али и ратове који су следили потом. Друго, тиме се брише разлика између усташких жртава, које су убијане у разгранатом систему логора за истребљење без обзира на кривицу, старосну добу, пол или било које лично својство, готово искључиво на основу припадности једном етносу или једној раси, те злочинаца које су праведно казнили партизански ослободиоци, а од којих су многи учествовали у најмонструознијим злочинима током постојања Независне Државе Хрватске, док је онај мали део био припадник војске државе која је иза себе имала исту убилачку природу као и Хитлерова Немачка, само што је она била још варварскија и још бестијалнија због географских, културних и историјских прилика. Није реч ни о каквим жртвама јер појам жртве подразумева појам невиности, а побијени са Блајбурга су били све сем невиних. Реч је, дакле, о лицима која су била којекоме крива за читаву плејаду најтежих преступа и која су се, сходно одлукама Савезника, имала третирати као наоружане банде од часа капитулације Хитлерове Немачке. Kлањањем пред њима се релативизују злочини Усташког покрета, а прља Југословенска армија, што је потпуно у складу са чувеним наративом Европске уније и НАТО-а о два тоталитаризма, нацистичком и комунистичком, који супремацију треба да омогући наративу либералног капитализма и америчког империјализма. Тиме се и релативизује Јасеновац тако што хрватска историографија под патронатом Републике Хрватске свесно препумпава број побијених на Блајбургу и са намером настоји да промени њихову структуру из припадника војске сателита Хитлеровог Рајха (и то најгорих од најгорих, пошто су домобрани узели Титову амнестију, док се она никада није односила на заклете усташе и припаднике Усташке војнице због њиховог масовног учешћа у злочинима, поготово над Србима) у невине цивиле који су поубијани из чиста мира. Ипак, ту је још једна нит која обично бежи страним историчарима и аналитичарима због недовољно доброг познавања балканских прилика и симболике која је суптилна: то је симболичан завет НДХ наседству, наглашавање историјског континуитета између Независне Државе Хрватске и модерне независне хрватске државе. То је доказ коме је заиста одано хрватско руководство, чију идеју државотворности следи. То свакако није идеја оних који су судили усташама са Блајбурга преко и правично. Прича о авнојској Хрватској као правној претходници Републике Хрватске служи само да се замути вода и заборави на истинску усташку природу модерне хрватске власти у међународним токовима. То је само за спољну употребу, за мазање очију странцима. Док се гаји и баштини усташко наслеђе на сваком кораку, странцима се мажу очи са невероватним причама о 250.000 хрватских антифашиста (на страну смехотресно препумпавање броја, пошто је по речима хрватског историчара Голдштајна на територији НДХ 1941. године било око 800 етничких Хрвата у партизанима, цинизам који Србе који су побегли у шуму да би преживели државни геноцид хрватске власти назива хрватским антифашистима је у најмању руку морбидан, сраман и застрашујућ).

Да то није тако, зар би се хрватска председница клањала на Блајбургу? Можете ли да замислите Меркелову како се поклања немачким жртвама Стаљинграда или у Берлину стоји споменик Црвеној армији? Да није тако, зар би у најдоследнијој традицији хрватског керонацизма у највећој загребачкој Базилици Срца Исусова била одржавана миса за Анте Павелића, поглавника Независне Државе Хрватске? Да ли је могуће замислити у срцу Берлина мису за Адолфа Хитлера? Да није тако, зар би у Хрватској постојале улице назване по доктору Будаку, министру Независне Државе Хрватске и главном идеологу геноцидне усташке политике да трећину Срба треба побити, трећину протерати, а трећину покатоличити (коју у пројекту окретања историје наопако хрватска држава у серији о Степинцу емитованој на ХРТ приписује четничком команданту генералу Михаиловићу, за ког немам никаквих симпатија, али који никад није изјавио ништа слично)? Да ли вам се чини да би у Хамбургу могла да осване Герингова улица, и то превасходно она у којој живе Јевреји, чисто да им се стави до знања шта власт мисли о њима? Уз Будака, ког су партизани обесили 1945. године, ту су и Францетић Јуре, заповедник усташке Црне легије, опеван у усташким песмама, али и Младен Лорковић, министар унутрашњих послова Независне Државе Хрватске. Kако је могуће да читав низ највиших функционера усташке државе која је била нацистички сателит данас имају улице у Хрватској ако Република Хрватска одбацује наслеђе НДХ? Додајте на ону Герингову и Гебелсову и Ајхманову. Ту је и константно релативизовање Јасеновца. Стјепан Разум, свештеник Римокатоличке цркве и водитељ Матичне канцеларије Загребачке надбискупије, изјавио је да не постоје докази за масовне усташке злочине у Јасеновцу, али постоје за партизанске. То није спонтантно лудило једног клерофашисте, већ бризљиво изграђен државни наратив о Другом светском рату, који за циљ има да геноцид усташа отера у историјски заборав, а кривицу пребаци на победоносне Титове партизане. Од најобичнијих шарлатанских ревизиониста упрегнутих у државну машинерију брисања прошлости која орвеловски окреће историју наопако причајући да су у Јасеновцу биле добре позоришне представе, опере и фудбалски турнири, преко председничког кандидата Шкора који би да прекопа Јасеновац јер му је деда био усташа, па до председнице Kолинде која препоручује да се оформи комисија која треба да утврди ,,шта се десило у Јасеновцу.” Опет, замислите Меркелову како нас убеђује да се не зна шта се десило у Аушвицу или Матхаузену. Ни други логори нису прошли боље, па је поред злогласног Јастребарског, где су држана у заточеништву и индоктринисана српска деца док их није ослободила Четврта кордунашка команданта Николе Видовића, стављен подругљив билборд са натписом: ,,Град Јастребарско – пријатељ деце!” Да би се схватила запремина крволочног ревизионистичког лудила, ваља изнети и да чак 13.000 припадника усташких и домобранских јединица са члановима породица прима пензију Републике Хрватске. Ту су и фолклорни наступи хрватског најпопуларнијег певача Томпсона на тргу, на којима се скупљају десетине хиљада фанова, где се пева о томе како је ,,лоша била 1945, расула нас широм света.” Она 1945. која је ослободила свет од нацизма је била лоша? Ово не звучи као нешто што би се свирало у авнојској Хрватској. Kада се НДХ и критикује, чини се то са позиције критике Павелићевих уговора са фашистичком Италијом, којим се одрекао Истре и Далмације. Геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима се прећуткује или прећутно подржава. То је као да се критикује Хитлер јер је изгубио рат, а притом се не помиње Холокауст и сва остала зла нацистичке идеологије по свету. Од телевизијских серија, преко табли са натписом ,,за дом спремни” у околини Јасеновца до фудбалских стадиона на којима се урла ,,за дом спремни,” усташки наратив је свеприсутан у Хрватској. И иза њега стоји врх хрватске државе, несумњиво, чврсто и верно, још од оног времена када је отац хрватског усташког ревизионизма и хрватске модерне државе Фрањо Туђман на Првом општем сабору ХДЗ-а рекао да је НДХ била квислиншка творевина, али и израз воље хрватског народа за самосталном државом. Тиме је зацементирао на којим ће се темељима градити нова држава и ко це за њу бити добри, а ко лоши момци. Тиме је зацементирао и посао историјског ревизионизма који су он и Месић започели, а данас га завршава садашњи врх политичке елите Републике Хрватске.

Најверније наслеђе усташке дрзаве, најжилавије и најопасније, јесте управо србофобија и деструктивна агресија према српском народу, која и даље пламти пуним жаром, баш као што гори бакља на грбу Усташког покрета. Физички напади на Србе на етничкој основи су свакодневни, напада се искључиво на етничкој основи без обзира на године, тако да су жртве биле и пубертетлије и тешко оболели старци само зато што су – Срби. Било је и напада који се завршио фаталним исходом, а који је био базиран искључиво на етничкој мржњи. Судска власт је врло благонаклона према оваквим учиниоцима ако се они уопште и ухвате. Сезона лова на Србе, дискриминације Срба на сваком кораку и прогона српског становништва је отворена.На улицама се активно пале лутке српског политичара Пуповца, који се медијски линчује од стране скоро свих медијских гласила, била она номинално централистичка или отворено усташка, провладина или опозицина. Ћириличне табле се ломе на сваком кораку, а Република Хрватска ради све што је у њеној моћи да онемогући повратак протераних Срба. Највернији приказ овога је прослава етничког чишћења 250.000 Срба у акцији Олуја, која се у Републици Хрватској слави као државни празник, уз ордење и музику. Kолика је опседнутост хрватске јавности Србима сведочи и чињеница да су хрватски фудбалери после победе над Аргентином на Светском првенству певали како ће српске добровољце стићи њихова рука и у Србији. Јавност је ово одушевљено поздравила. Питам се да ли би немачка јавност тако поздравила певање како ће Јевреје стићи рука и у Израелу.

Не заваравајмо се, усташтво је не само живо у Републици Хрватској, оно је на власти. Са те позиције, оно је безмерно опасно за српски народ. Ниједан Србин неће бити миран док је жива идеја НДХ, док је жив дух Павелића, Будака и Лубурића. За сада нема логора, али има жртава. Kлерошовнистички системи су јако опасни зато што стално морају жртвовати унутрашњег непријатеља руљи да би задовољили њен ауторитарни имплус. Прва жртва покошена камама ових нових усташа била је историјска истина. Онда су почеле да падају батине, а потом и тела. Идеологија Независне Државе Хрватске је клеронацистичка, а она сама по себи представља бруталнију балканску верзију Хитлерове Немачке. Никада се не сме дозволити да се рехабилитација те наказне творевине изврши, а још мање да она поново дође до позиције моћи са које може поново да истребљује. То није само поштовање према жртви наших дедова, већ и осигурање будућности наше деце, а тиме и биолошког и културног опстанка српског народа, који од усташа у својој дугој историји није имао убилачкијег и крволочнијег непријатеља. Да бисмо се против рехабилитације могли борити, морамо прво бити свесни да се она дешава. А дешава се – пуним интезитетом. Потом морамо бити свесни да немамо избор и да морамо да се боримо, да су нам највећи непријатељи затварање очију, равнодушност и незаинтересованост. Не сме се дозволити да се суочимо са истином онако брутално како су се суочили мученици из Глине током масовног усташког клања и силовања Срба. Тада ће бити касно.

 

ИЗВОР: https://vidovdan.org/istorija/bojan-dragicevic-vaskrs-ustaske-drzave-osvrt-na-rehabilitaciju-politike-i-nasledja-nezavisne-drzave-hrvatske-u-modernom-javnom-diskursu-republike-hrvatske/

Подели:

One Commnet on “Васкрс усташке државе – Осврт на рехабилитацију политике и наслеђа Независне Државе Хрватске у модерном јавном дискурсу Републике Хрватске

  1. На грбу НДХ видите жуту еврејску звезду? Ако не -правац офталмологу. Да ли знате да црвено-бело шаховско поље је древни знах са подова синагога старих >2500 година а које се данас (физички остаци) налазе на территорији савремене Турске? Да ли знате шта означава то злогласно усташко слово U??
    Много Срба сам питао нико не зна. У има двојако значење:
    1/ означава да је неко/нешто кошер, да живи по законима јудаизма (то вам је данас и ознака за кошер-храну)
    2/ означава реч из јудаизма која значи : 1. он, оно 2. есть, является (дакле у смислу – јесте, постоји Машиах, јесте доћиће, Машиах = антиХрист).
    Толико о хрватству.
    Откуда жидовство? Жидовство срећемо у приморским трговачким далматинским градовима, све до Имотског, наравно дотекло из Венеције и Бара, Калабрие. Са севера наравно из Беча. Идеолог и творац ендехазије је био еврејин Иосиф Франк, а извршитељ еврејин Кватерник.
    Када ће и да ли ће Срби икада увидети ту „жуту“ линију? Не знам. Већину ништа не интересује, успавани су, умртвљени, омамљени западном идеологијом и иконографијом.

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *