Анализе

Јединство цара и народа – учење Ивана Грозног

  • Сматра се да је Иван Грозни био први руски владар који је формулисао смисао државне (царске) власти. Какви су били његови ставови?

 

ПИШЕ: Лав Тихомиров

 

С. М. Соловјов примећује поводом Ивана Грозног: Иван IV био је први цар не само због тога што је први примио царску титулу, него и што је први у потпуности био свестан свег значаја царске власти, што је први сам саставио, да тако кажемо њену теорију, док су његов отац и деда само практично јачали власти.” Правилније би било да кажемо да је Иван Грозни први формулисао значај царске власти и да је у њеној формулацији, захваљујући личним способностима, био прецизнији и дубљи него остали.[1] Међутим, идеал који је он изразио заправо је онај исти који су изражавали црквени служитељи и који је усвојио цео народ.

Како је Иван IV схватао државну идеју? Према Грозном[2], државна управа мора да представља складан систем. Представник аристократског начела, кнез Курбски, указује превасходно на личне врлине „најбољих људи” и „силних у Израиљу”. Иван се према томе односи као према испољавању политичке незрелости и настоји да објасни кнезу да личне врлине неће помоћи ако нема правилног „уређења”, ако у држави власт и институције нису распоређене према одговарајућем поретку. „Као што дрво не може да цвета уколико му се корен осуши, тако је и са овим: ако не буде најпре доброг уређења у царству, онда се ни храброст неће показати у рату. Ти, „пак” каже цар, „не обративши пажњу на уређење, прослављаш само врлине”.

На чему се, на којој се општој идеји подиже то неопходно „уређење”, „конституција” хришћанског царства. Да би то објаснио, Иван помиње манихејску јерес. „Они су изопачени учили као да Христос влада само небом, да земљом самостално управљају људи, а подземним светом – ђаво”. „Ја, међутим”, наставља цар, „верујем да свиме влада Христос: и небеским, и земаљским и подземним”, и „све на небесима, на земљи и у подземљу одржава се Његовим хтењем, Очевом одлуком и благовољењем Светога Духа”. Ова Виша власт полаже своју вољу и на државно „уређење”, установљујући и царску власт.

РУСКИ И ЕВРОПСКИ ПРИНЦИП
Права врховна власт, према схватањима Грозног, одређује се хришћанском идејом потчињавања поданика. Тиме се добија и ширина власти, али су у томе и њене границе (јер границе постоје и за Грозног). Међутим, нужно потчињавање цару у указаним границама, као обавеза која је прописана вером, улази у сферу хрићанске побожности. Уколико цар поступа неправедно, па чак и сурово – онда је то његов грех. То, међутим, не ослобађа поданике од обавезе потчињавања. Уколико је Курбски у праву када прекорева Ивана као човека, он још увек не добија право да се не потчини божанском закону.[3] Због тога је Курбски таквим поступком „погубио своју душу”. “Ако си праведан и побожан”, каже цар, “зашто онда ниси пожелео да пострадаш од мене, својеглавог господара, и да добијеш круну живота?” “Зашто ниси подражавао побожност свога слуге, Васка Шибанова, који је више волео да у мукама погине због свога господара?”

Са таквог становишта, прекоревање Иванових поступака на основу народног права других земаља (на која указује Курбски), нема, како се изразио сам цар, никакав значај. „О, безбожни човече, зашто и да ти говорим? Нико од њих не влада својим царствима: како им заповеде поданици (слуге), тако и чине, док руски самодршци од почетка сами владају свим царствима (тј. свим деловима царске власти), а не бољари и велможе”.

Супротност нашег и европског принципа, врховне власти више пута се запажа код Ивана, чак и независно од полемике са Курбским. Као што правилно каже Романович-Славатински, „свест о међународном значају самодржавља достиже у цару Ивану Грозном висок степен”. Он сасвим јасно разуме да у себи представља другачији и виши принцип. „Када бисте ви”, каже он шведском краљу, „имали савршено краљевство, онда не би твом оцу и архиепископ, и саветници и читава земља били пријатељи”. Он иронично примећује да је шведски краљ – „само старешина у сеоској општини (волости)”, показујући да потпуно разуме да тај “несавршени” краљ у суштини представља демократско начело. „Тако су и код нас”, каже цар, „новгородски намесници велики људи”, али и поред тога „слуга господару није брат”, и зато шведски краљ не би требало да се споразумева са господарем, него са намесницима.

Грозни је такве комплименте упутио и Стефану Баторију, приметивши у обраћању изасланицима: „Не приличи вашем господару Стефану да буде у једнаком братству са вама”. Чак је и у тренутку који је за њега био најкритичнији Иван гордо истакао Стефану превасходство свог принципа: „Ми, скрушени Иван, цар и велики кнез целе Русије, по Божијој вољи а не по непостојаном људском хтењу”. Као што смо већ видели, представници власти европских суседа за Ивана су представници „безбожне” идеје, тј. идеје која се не руководи божанским заповестима, него оним људским расуђивањима која побуђују сељаке да изаберу старешину у волости (сеоској општини).

Напротив, ова суштина царске власти је у томе што она није изабрана и што не представља народну власт, него нешто више, што народ признаје над собом, ако није „безбожан”. Иван напомиње Курбском да је он погубио „силне у Израиљу”. Иван му објашњава да силни у Израиљу уопште нису тамо где их поставља представник аристократског начела „најбољих људи”. „Земљом”, каже Иван, „влада Божије милосрђе и милост Пресвете Богородице, и молитве свих светих, и благослов наших родитеља, и њихови потомци, њени господари, а не судије и војводе, а то су ипати и стратези”.

БОЖЈА ИСКРА
Царско самодржавље на долази, дакле, од народа, него иде од Божије милости ка народу. Иван тако и објашњава: „Победоносну заставу и Часни крст”, каже он, Господ Исус Христос је у почетку дао Константину, „првом по побожности”, тј. првом хришћанском императору. Затим су, узастопно, крст и застава предавани и другима. Када је искра побожног дошла до Руског царства, та иста власт је дата и нама. „Самодржавље је – Божијом вољом”, објашњава Грозни, започело од Владимира Светог, Владимира Мономаха итд, те преко низа господара „дође и до нас скрушених ношење скиптра руског царства”.

У складу са таквим пореклом власти, у царевим рукама мора бити истинска сила. Приговарајући Крубском, Иван каже: „Или је можда ово светлост – да прегорде и лукаве слуге владају, а цар да буде само почаствован председавањем и царском чашћу, а да по власти не буде бољи од слуге? Како ће се он назвати самодршцем, ако сам не гради земљу? „Руски самодршци од почетка владају свим царствима, а не бољари и велможе”.

Царска власт је дата ради истицања добрих и кажњавања злих. Због тога цар не сме да се одликује једино кротошћу. „Ове разборито милујте, а оне са страхом спасавајте”, каже Грозни. „Царевима свагда доликује да буду опрезни: понекад најкроткији, а понекад гневни; према добрима – милост и кроткост, а према злима гнев и мучење; ако неко тога нема – није цар!” Обавезе цара не могу се мерити мером обичног човека. Једна је ствар спасавати своју душу, а друга бринути се о многим душама и телима”.

Морају се разликовати услови. Живот ради личног спасења – то је испоснички живот, када човек не размишља ни о чему материјалном и може да буде кротак као јагње. У друштвеном животу то је, међутим, немогуће. Чак и епископи, који су се по монашком чину лично одрекли света, због других су обавезни да имају „домаћинство, бригу и кажњавање”. Епископске забране су – превасходно моралне. „Царско управљање захтева страх, забрану и обуздавање, а највише забране” ради „злобног безумља лукавих људи”. Цар сам бива кажњен од Бога ако се услед његове необазривости догоди неко зло.

У тој обазривости он је безусловно самосталан. „Слободни смо да наградимо своје слуге, а слободни смо и да их казнимо”. „Ако нађемо да се неко ослободио ових злих (дела и склоности) и када код нас врши своју службу и не заборавља поверену му службу, ми таквога награђујемо великом наградом, а ако се нађе противно, као што смо рекли, по својој кривици и казну прима”.

ГРАНИЦЕ САМОДРЖАВЉА
Власт, која је толико важна, мора да буде једна и неограничена. Владавина многих слична је „женском безумљу”. Уколико они што управљају не би били под једном влашћу, онда би се, чак и у случају да су, сваки појединачно, и храбри и разумни, заједничка владавина показала „слична женском безумљу”. Царска власт не може бити ограничена чак ни епископском: „Не доликује свештеницима да творе оно што је царско”. Иван Грозни се позива на Библију и наводи примере из историје, закључивши: „Будући да цареви тамо беху послушни епарсима и синклитима – ето до какве пропасти дођоше. Зар нам то саветујеш?”

Још је штетније ограничавање царске власти од стране аристократије. На основу свог личног искуства, цар дочарава несреће, нереде и побуне које је узроковало бољарско самовлашће. Опљачкавши царску ризницу, самовласници су се, каже он, бацили на народ: „Најсуровијим мучењима приграбили су имања оних што су живели на селу”. Ко може да наброји несреће које су они узроковали суседним житељима? „Оне житеље учинише слугама, а своје слуге начинише да буду као велможе”. Себе су називали владарима и војсковођама, иако су, уместо тога, свуда стварали само неправду и растројство, „награде безбројне од многих сакупљаху, и све су због награде говорили и чинили”. Једино самодржавље може да оконча ову отимачину. Међутим, и та неограничена политичка власт има, као што смо већ видели, своје границе. Она се ограничава својим сопственим принципом.

„Сва божанска писма објављују да није заповеђено деци да се противе очевима, ни слугама да се противе господарима”, осим, додаје Иван, „када је у питању вера”. На том месту Грозни би, да тако кажемо признао Курбском право на непослушност, због чега свим силама доказује да Курбски заправо нема тај једини законити урок непослушности. Цар „против вере” ништа није захтевао, нити учинио. „Не само ти, него ни сви твоји истомишљеници и демонске слуге не можете у нама то да пронађете”, каже он, због чега ти непослушници немају оправдања. Грозни се неколико пута враћа уверавањима да, ако је и казнио људе, ни у чему није нарушио права Цркве и њену светињу, него је, напротив, одани заштитник побожности. Без обзира на то да ли је Иван фактички у праву када то тврди, његове речи у сваком случају показују у чему он признаје границе ономе што је цару дозвољено или недозвољено.

Одговорност цара пред Богом је морална, а она је за верујућег, уосталом, сасвим реална, јер су Божија сила и казна снажније од царских. На земљи, међутим, пред поданицима, цар никоме не одговара. „Руски владари до сада ни од кога нису били испитивани („нису одговарали”), него су били слободни да оне који су им подвлашћени награђују или кажњавају, и ни пред ким се нису с њима судили”. Пред Богом је, међутим, суд свима доступан. „Када се судиш, приведи Христа Бога између тебе и мене, а ја се тога суда нећу клонити”. Напротив, тај суд прети цару више него било коме другом. „Верујем”, каже Иван, „да ћу за сва своја сагрешења, хотимична и нехотична, примити суд као слуга, и нећу одговарати само за своја, него и за сагрешења мојих потчињених, уколико због моје необазривости сагрешују…”

 

Из књиге: Лав Тихомиров, „Монархија”, Београд, Укронија, Логос, 2008.

 

Лав Александровић Тихомиров (1852-1923) био је револуционар, а у каснијој фази конзервативни мислилац и аутор више књига о монархији, православљу и руској политичкој филозофији.

____________________________________________________

УПУТНИЦЕ
[1] Савременици су Ивана Грозног окарактерисали као „човека чудесног ума ,достојног поштовања у књижевној науци и многоречитог, у биткама веома одважног и бранитеља своје отаџбине” („Хронограф Кубасова”)

[2] Излагање које следи сачињено је првенствено на основу Иванове преписке са Курбским.

[3] „Немој мислити да се, поставши сличан Богу, праведно гневиш на човека, јер и ти си човек, иако носиш царски пурпур, а не Бог”.

 

Приредио и опремио Нови Стандард

 

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *