Анализе

„ПАНТЕОН МИРА ВИЛСОНА И ПУПИНА“: Идеју да се у Београду подигне „Пантеон мира Вилсона и Пупина“ треба заборавити зато што такав споменик не заслужују ни Вилсон ни – Београд

ФОТО: Блиц, Рас Србија

И о томе цитирам наводе Ралфа Еперсона: „Западне државе су током Првог светског рата желеле разарање, по сваку цену, савезничке Русије: и Америка, и Француска, и Британија. У том науму им је помогла и непријатељска Немачка. То се доказује на основу слања »револуционара« у Санкт Петербург из Швајцарске и Америке, а преко Немачке и Шведске. Из Америке је кренуо бродом за Шведску Лав Троцки, с 275 својих следбеника… Американци су му дали 10.000 долара (огромна сума за 1917. годину), а у Шведској га је чекало много више новца у једној банци. Да је овим руководила Влада САД, а не неке тајне организације (како многи »познаваоци« тајних друштава пишу), види се по томе, што су канадске власти откриле код Троцког доларе у једној успутној луци, ухапсиле га и новац му одузеле. Интервенисао је амерички председник Вудроу Вилсон и тражио од Владе Канаде, да се Троцком врати новац и да га укрцају на брод. Узалуд су била упозорења канадских државника, да Троцком и друговима треба спречити одлазак у Русију, да тамо не би изазвали грађански рат и тако помогли непријатељској Немачкој, која ће, тада, убити више канадских и америчких војника и официра. Овакви покушаји Канађана су пропали, јер је Вилсонова администрација направила притисак на Владу Канаде, да ослободи Троцког и његове следбенике и да их пусти да отплове за Русију “.

Код Еперсона читамо и да је Лењин кренуо у Русију „заједно с тридесетдвојицом прогнаних револуционара. Ови активисти су напустили Швајцарску у оклопном возу, који су штитиле немачке трупе – док је пролазио територијом, ратом растрзане, Немачке. То је, заиста, чудно, јер је Немачка била у рату с Русијом, а Лењина и његове следбенике нису третирали као ратне заробљенике. Њихов циљ је била Шведска, где је Лењин примио неких 22 милиона марака, које су га чекале у једној шведској банци. Има историчара који тврде, да су Лењин и његови пријатељи имали тако висок третман – зато што је Влада Немачке с њима постигла договор, да прекину рат – кад бољшевици дођу на власт“.

Овде ваља рећи да, када је канадски председник код Вилсона видео план о подизању комунистичке револуције у Русији, питао га је зашто је Лењину наређено „да у Централни комитет Комунистичке партије Русије уведе 90% Јевреја. Вилсон је одговорио да је то зато што ће Руси 1000 година писати да су им Јевреји разорили државу и побили становништво… Уз такво убеђење (о кривици Јевреја), уверавао је Вилсон канадског председника – Руси неће оптуживати Владу Сједињених Америчких Држава“.

Вилсон је ратни злочинац, ништа мањи од од онога који је бацио атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки.

А што се тиче Пупинових заслуга за то што је Банат припао Србији, остао је запис да су тамошње границе према Румунији исцртане 13 дана пре него што је Пупин приспео на Париску мировну конференцију.

(22.авг. 2019)

Тај је текст објављен у „Политици“ четири дана касније, а 11. новембра Александар Лукић поново подупире идеју председника Србије да се тај споменик, ипак, подигне не наводећи нове аргументе којима би се та идеја оснажила, али додаје занимљиве појединости које би је могле макар – компромитовати. Једна је од њих да је Вилсон четврти амерички председник (после Вашингтона, Рузвелта и Кенедија) који у Београду добија „своју улицу“ и да „чак ни нехумана и бесправна агресија из 1999. године није довела до тога да се америчким председницима одузму улице“, али су улице одузете руским командантима који су 1944. ослобађали Београд, при чему је Жукову 1997. то учињено с мотивацијом да се улици „враћа првобитан назив“, можда и зато што се у њој „налази британска амбасада“.

Није јасно чиме су Србе задуживали Вашингтон, Рузвелт и Кенеди, али је извесно да их је Вилсон задужио тиме што је 28. јула 1918. прогласио „Српски дан“ (када се „српска застава вијорила на зградама институција у Америци, па и на Белој кући“), али и тиме што им је већ следеће године испоручио и комунизам, као што је то годину дана раније учинио и Русима. И остао заслужан за много десетина милиона руских глава и за макар три и по милиона српских.

Ако му за то треба подизати споменик, можда би требало размислити да се нешто слично уради и Клинтону. Да не закаснимо много за Шиптарима.

Драгољуб Петровић,нов. 2019.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *