Анализе

ОД НЕСТОРА ДО ШАФАРИКА: Преглед теорија о прадомовини Словена до 19. века

  • Током дугог временског периода и развоја историјске науке, са новим сазнањима, мењале су се и претпоставке о етничкој колевци Словена. Одређени број историчара је тражио у Азији, други на Медитерану, трећи у срцу Европе. Један од разлога за овако разнолика тумачења био је и релативно касно помињање Словена у делима грчких и римских писаца. У овом тексту дајемо преглед најзначајнијих теорија о словенској етногенези, са циљем да се читаоци упознају са ширином претпоставки које су биле актуелне до краја прве половине 19. века

Дунавска или балканска теорија

Била је нарочито популарна међу средњовековним хроничарима и уживала примат у историјским списима све до 15. века. Према овој теорији, колевка Словена је у Илирику, Подунављу или у Панонији. Њени најпознатији заступници су: Нестор, Герберштајн, Богухвал, Кадлубек Викентије, Далимил, Прибил Пулкава, Јан Длугош и други, и код већине се осећа утицај библијских учења.

Монах Печерског манастира и летописац Нестор (11-12. век) кога сматрају и оцем историје Древне Русије, у свом делу „Повест минулих лета“ каже да су се Словени после догађања са Вавилонском кулом настанили на подручју око Дунава; тачније доњег тока Дунава и Паноније, територији која је у његово време припадала Угарској и Бугарској, да би се одатле после ширили ка земљама које и данас настањују.

Захваљујући овом монаху, теорија о дунавском пореклу Словена је дуго била владајућа у Русији и појављивала се као примарна све до 17. века, кроз дела „Књига царског родослова“ (16. в), Књига родослова (17. в), као и дело Аустријанца, барона и дипломате Сигисмунда Герберштајна. Василиј Татишчев (17-18. век) већ напушта ову идеју.

                              Икона летописца Нестора

Краковски епископ и пољски историчар (написао „Пољску историју“) Кадлубек Викентије (13. век) је словенску колевку сместио у Закарпатје, прецизније Панонију и Бугарску.

Други пољски историчар, Богухвал (13. век) је, слично томе, сматрао да је Панонија колевка Словена, а да је словенски прародитељ Пан имао три сина: Чеха од кога ће настати Чеси, Леха од кога су Пољаци и Руса – Руси. Они су завладали територијама које ће се после прозвати Чешка, Пољска и Русија.

Далимил, чешки свештеник и летописац који је живео у 14. веку и оставио нам чувену „Далимилову хронику“ је тврдио да су Словени после догађања у вези са Вавилонском кулом населили Илирик, одакле су се после раширили.

                 Једна од страна Далимилове Хронике

Нешто млађи чешки летописац, Прибик Пулкава из Радењина, у својој „Чешкој хроници“, писаној на латинском и чешком, тврди да су после зидања Вавилонске куле Словени прешли Халдеју и Босфор и настанили се на Балкану и Подунављу. Иначе, Пулкава је био најпре писар прашког архиепископа, а у периоду 1373- 1377. и ректор прашке школе.

Већина ових хроника помиње како се из тог словенског становништва одвојио Чех и/или Лех и преселио са својим родом северно или североисточно, оснивајући Чешку, Поморје, Кашубију, Русију и др.

Тако је Јан Длугош1 (15. век), пољски дипломата, свештеник, војник и историчар писао како су се Словени, после зидања Вавилонске куле настанили у Панонији, као и у Бугарској, Србији, Босни, Хрватској, Далмацији, Илирији, Каринтији2 и јадранском, јонском и егејском приобаљу. Ово најстарије словенско пребивалиште најпре напуштају Чех и Лех, насељавајући своја племена источно од Лабе, а онда и руске земље.

Матеј Меховски је живео у време када су у пољској историографији биле популарније новгородска или енетска теорија, а заступао је тврдњу да је словенска прадомовина била на територији Македоније, Далмације, Истре, Албаније, Тесалије. По њему су Пољаци потекли из Хрватске и Далмације и језик им је ближи оном којим говоре Словени у Далмацији него руском, како су тврдили заговорници новгородске теорије.

Теорију о дунавском пореклу још су заступали и Михал Френцел, лужичкосрпски филолог који је деловао у 17. веку, А. Л. Шлецер, Х. А. Шлецер, И. Х. Гатерер, као и професор Петар Катанчић, Србин католичке вере који је живео на прелазу из 17. у 18. век.

Сарматско-скитска теорија

У 15. и 16. се развија, а током 17. и 18. века постаје веома популарна теорија по којој су Словени потекли од старих Сармата, народа са простора предње Азије. Одатле су најпре дошли у јужни део источне Европе, да би се касније раселили на запад, југозапад и север. Осим Сармата, Словени се по овој теорији везују и за Роксолане, Ските и Алане.

Представници овог начина размишљања о словенском пореклу су: Јан Дубравски, Григорије Лавовски, Мартин Кромер, Александар Гвањини…

Чешки историчар, свештеник и хуманиста Јан Дубравски3 у свом делу „Historia Bohemica“ први истиче како су Словени добили име према термину ‘слава, славни’. Постојбина Словена се, према њему, поклапа са Птоломејевом Сарматијом и налази се између Висле, Сарматског океана4 , Карпата и Дона.

Професор Академије у Кракову и архиепископ Лавова Григорије из Санока (15. век) је такође тврдио да је прва домовина Словена Сарматија, одакле су се нпр. Пољаци раселили око Висле, те да су то заправо били антички Венеди. Како су временом постајали бројнији, уследиле су и нове сеобе у Дакију, Мезију, Далмацију и Илирију. Посебно важна тврдња овог филозофа је да „Словени који  данас живе на територији од Балтика до Јадрана, говоре ‘на једном језику са незнатним нијансама’“5 .

Мартин Кромер (16. век), пољски бискуп, дипломата, картограф и историчар, уједно је био и лични секретар двојице краљева Пољске. У својој књизи „Пољска“ истиче да је прапостојбина Словена била Сарматија, коју смешта у источну Европу. Преци Словена су, по њему, Сармати и Венеди, који су на тај простор дошли из Месопотамије. Из Сарматије се расељавају дуж Висле, Одре и Лабе, а затим ка Дунаву и Балкану.6

Александар Гвањини, издавач и аутор неколико историјско-географских радова, живео је на преласку из 16. у 17. век7 . У свом трактату „Опис европске Сарматије“ тврдио је да су преци Словена били Сармати из Русије, који су ту дошли из Асирије, предвођени Хомером. Претходно се део њих називао Енетима и боравили су у Пафлагонији 8.

Гвидо из Пизе, који је остао упамћен као „Равенски географ“, у свом спису „Географика“ написаном у 17. веку, ослањајући се на велики број античких латинских списа, везивао је Словене за пределе између Балтика и Карпата које је он називао Словенском Скитијом 9 .

Историчар из Дубровника (Туберо Черва) Лудовик Цријевић10 је на прелазу из 15. ка 16. веку тврдио да су преци свих Словена били Руси из европског дела, да је један део прешао Вислу и стигао до Лабе (Пољаци и Чеси), а други су се спустили ка југу и населили Подунавље, одакле су их после потиснули Угри. У Илирију су стигли у 6. веку, приморавши домицилно становништво да прихвати њихов, словенски језик.

Јан Матјаш Судетски, професор права на Универзитету у Прагу, деловао је почетком 17. века и указивао је да су преци свих Словена били Сармати са северног приобаља Црног мора.

Ова теорија је присутна и у делима пољских историчара Ј. Пасторијуса, П. Пјасецког, Ст. Клечевског, код Чеха А. Стредонијуса, Б. Баљбина, Ф. Публичка, П. Долежала, Јана Кристијана Јордана, али и код немачког лингвисте Г. В. Лајбница и Ф. Кливера.

Новгородска теорија

Бернард Ваповски, пољски историчар и један од водећих картографа11, живео је на размеђи 15. и 16. века. Тврдио је да су Роксолани12 такође Словени и да и једни и други потичу из Московије, тј. из околине језера Словеное, у околини старе новгородске земље, одакле су се расељавали ка Дњепру, Дунаву и другим деловима Европе.

Станислав Варшевицки, пољски језуит, богослов и дипломата, следио је мисао Ваповског када је тврдио да Пољаци потичу из Великог Новгорода, те да су сличности Пољака са Новгорођанима више него очигледне и у језику и у изгледу.

Пољски историчар Мацеј Стријковски (16. век), попут Ваповског, најстарије Словене такође налази у Московији, одакле потичу и Западни и Јужни Словени који су се касније настанили на простору између Балтичког и Јадранског и Егејског мора, мешајући се са локалним становништвом. Овоме додаје и тврдњу да „руски језик представља најстарији словенски језик“13.

Касније ову теорију заступа и хрватски научник из Шибеника Фауст Вранић (поч. 17. века) који тврди да су Словени кренули из Московије, када су се раселили у пределе које данас насељавају.

Енетско-вандалска теорија

Представници: Алберт Кранц, Мартин и Јоахим Бељски, Јован Рајић. Немачки историчар, правник и теолог Алберт Кранц (15-16. век) у својој књизи „Вандалија“14 говори о истоветности Словена са Вандалима, што је базирао на звучној сличности етнонима Венеди и Вандали и ослањајући се на чињеницу да су, пре или касније, и једни и други живели на обалама реке Висле.

Мартин Бељски пољски историчар и ренесансни поета Мартин Бељски (16. век) Енете који се помињу у Хомеровој „Илијади“ сматра Словенима. О томе пише у својој књизи „Пољска хроника“, у последњем поглављу под називом „Енети“. Енети или Енеди су дошли из Мале Азије, са обала Црног мора и суседства Пафлагонаца и после пада Троје населили Илирију, а одатле Истру, Далмацију и Мезију; али је међу своје тезе уврстио и ону по којој је Александар Македонски наградио Словене повељом за верност у служби15, за коју се тек касније испоставило да је чешки фалсификат16.

Ову теорију заступао је и српски историчар, писац, педагог и архиепископ Јован Рајић (18. век). У свом најзначајнијем делу „Историја разних народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов“ каже да су Словени бранили Троју као Енети, одатле су дошли у Европу и основали Венецијанску републику, одакле потичу и Илири.

Западни историчари су у 18. веку, са друге стране, почели одлучно да негирају тезу о томе како су Венети Словени, тврдећи да Венети из Италије не потичу из Мале Азије, те да су ближи Галима-Келтима.

Теорија о северном пореклу Словена

Јавља се превасходно међу јужнословенским средњовековним ауторима, по којима су њихови преци дошли из предела Пољске и Чешке, прешавши Дунав. Оваква промишљања потекла су из предања да су се Јужни Словени населили на Балкану дошавши са севера.

Условно речено, чешки филолог Јозеф Добровски (1753-1829) припада заступницима ове теорије, јер је у свом делу, осим да су Словени посебан европски етнос, тврдио да првобитно потичу из горњег тока Висле, Одре, Лабе и Мораве, одакле је између 4. и 7. века почело расељавање на север, исток, запад и југ, док савремени Пољаци и Словаци и даље живе на територији оригинале словенске прапостојбине. Касније коригује мишљење, тврдећи да Словени потичу од Птоломејевих и Плинијевих Срба који су живели у доњем Поволожју, близу ушћа Волге у Каспијско море, одакле су прешли у Европу.

Вавринец Суровјецки (1769–1827), пољски историчар, слависта, публициста, антрополог и економиста, сматрао је да су од давнина Венеди-Словени као становници Европе заузимали огроман простор од Висле, горњег тока Дњепра и Волге, до Балтика. То је уједно био разлог и зашто их древни писци мање помињу него остале народе (Трачане, Келте, Германе, Ските). Тек после окончања хунске владавине, они су почели да се шире ка Подунављу, заузимајући доцније територије на којима су пре тога живели Скити, Сармати, Алани, Роксолани, Илири, Гети, Готи и други.

Највећи руски историчар прве половине 19. века, члан Императорске академије наука и аутор „Историје Руске државе“, Николај Михајлович Карамзин је такође, анализирајући текстове грчких и римских аутора, сматрао да је првобитна словенска домовина била у сливу Висле, између Балтика и Дакије. Притом, Карамзин узима у обзир могућност да су Словени-Венеди дошли из Азије, али у његовом промишљању превагу односи чињеница да их историја затиче у Европи, те да се по начину живота и обичајима умногоме разликују од азијских народа. После петог века се шире ка Дунаву, Јадрану, по Балкану.

Интересантно је да Карамзин сматра да су Словени релативно касно дошли на територију Русије и, позивајући се на Нестора, нуди могућност да су се ту доселили из подунавских земаља.

Европа као прадомовина

Теорија која је у неким сегментима слична претходној, али словенску прадомовину види на ширем ареалу.

Рус Зоријан Доленга Ходаковски (1784-1825) изучавао је градишта Старих Словена и дошао до закључка да су, од Елбе до Каме и од Двине до Балкана, међусобно слична и говоре о словенском животу на огромној територији од најстаријих времена.

Павел Јозеф Шафарик (1795-1861), словачки филолог који је одлучно утицао на развој славистике17, велики пријатељ српског народа и писац прве историје српског језика, поставио је темеље словенске етнографије.

Сматрао је да словенске почетке треба тражити у Европи, не улазећи у питања њихове давне миграције. Стару домовину лоцира у пределима средње и источне Европе, док Будине, Невре и Борисфене (Ските земљораднике) види као југоисточне Словене. Узмичући од Келта, у 5. веку нове ере, Словени Паноније и Илирика селе се иза Карпата, код својих сродника, али укупно и даље насељавају огроман простор: од Одре до Дњепра и од Карпата до Балтичког мора и Иљменског језера.

Теорија о аутохтоности

Тома Сплитски је у својој хроници, написаној током 13. века, тврдио да су далматински Хрвати аутохтони народ.

Немачки научник Карл Антон је Словене сматрао аутохтоним становништвом Илирије.

Међу ове теорије свакако треба додати и ону по којој се до реконструкције положаја словенске прадомовине долазило уз помоћ етимологије18. Овакви покушаји утврђивања етногенезе Словена „етимологизирањем“ су нарочито били распрострањени међу научницима у периоду од 17. до 19. века. Не мали број пута су се ослањали на случајне сличности у звуку назива племена, народа, места или божанстава. Овај приступ карактерише поистовећивање Словена са Илирима, Келтима, Гетима, Готима, Скитима, Сарматима и другим.

И, кад је већ реч о Готима, свакако треба поменути „Летопис попа Дукљанина“. Поп Дукљанин (13. век) из Црне Горе у свом „Барском родослову“19 говори о етничком јединству Гота и Словена. По њему, Готи су се на прелазу између 5. и 6. века доселили на Балкан, где су до краја словенизирани.

Од значајнијих историчара још треба поменути и Русе: Инокентија Гизела по коме Словени воде порекло од Мосоха, шестог Јафетовог сина; М. В. Ломоносова, В. Н. Татишчева (прапостојбина је Русија), потом Јана Потоцког20 који је објавио три књиге које су садржале историјска сазнања о Словенима, од извода из средњовековних хроника, преко етнографских записа и топонимије, до приказа средњоевропских аутора о Словенима21.

Немачки научник Каспар Цојс (19. век) је такође објавио вишетомно издање у коме су била сакупљена сва до тада позната сазнања о Словенима.

Каснија истраживања добијају на дубини увида и мултидисциплинарности. Развој лингвистике и археологије, удружене са претходним достигнућима, увелико је допринео прецизности и утемељености идеја о месту древне колевке Словена.

Литераратура

Валентин Васиљевич Седов, Словени у далекој прошлости. Академска књига, Нови Сад, 2012.

Седов, Валентин Васильевич, Происхождение и ранняя история славян. – Москва: Наука, 1979.

Кристијан Обшуст, Конструкција словенства у политици и науци. Центар за алтернативно друштво и културно деловање, Београд, 2013.

Интернет стране (приступљено 30. и 31. јануара 2015)

http://www.drevlit.ru/texts/d/dlugosh11.php

http://www.knihovnazn.cz/referaty/osobnosti-regionu/1495-dubravius-jan-asi-1486- 1553.html

http://paleografie.org/UK/index.php?target=gallery290&mid=324

http://dic.academic.ru/dic.nsf/brokgauz_efron/124419/Варшевицкий

http://en.wikipedia.org/

https://ru.wikipedia.org/

http://pl.wikipedia.org/

http://sk.wikipedia.org/

http://cs.wikipedia.o

ИЗВОР: Свевлад

Подели:

2 Comments on “ОД НЕСТОРА ДО ШАФАРИКА: Преглед теорија о прадомовини Словена до 19. века

  1. Нестор или по хебрејски= Тора је чудо…. или у преводу еврејин, загрижени познавалац јудаизма, бави се толковањем Торе, што се код истих сматра високом обавезом. Какав је однос јуда према словенима видљив је и данас у самој Америци, за беле људе они кажу „вајт треш“ или бело смеће.
    Иначе, моја тачка у вези Словена којима и сам припадам, је следећа. Они су живели од Португала до Калифорније, са севера ка северном полу, ка југу, до нивоа реке Нил. Нису се никуда кретали, кретали су се други, уљези, иноверци, а словене су убијали, преименовали, пљачкали, варали, исмејавали и то траје и данданас. Огроман део популације беле расе је уништен, укључујући и жртвоприношен, а и огроман број је укрштен са хебрејским племенима, тако да данас имамо полуивере. Научна област која то разматра назива се иверологија.

  2. Срећом све недоумице су решене захваљујући једној другој новој науци. Генетска истаживања су показала да је пра постојбина Словена подунавље, односно Винча. Ако су ту од некуд дошли то је било пре више од осам хиљада година.

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *