Анализе

ЦИА И КОНТРОЛА УМА

  • ЦИА је деценијама испитивала утицај наркотика и различитих супстанци на мождане активности и понашање људи. Информације о томе како се долазило до сазнања у области контроле ума су успешно заташкаване и уништаване

ПИШЕ: Зоран Милошевић

У децембру 2002. године, светска јавност је, захваљујући провереним и поузданим информацијама објављеним у дневном листу Вашингтон пост (енгл. The Washington Post), по први пут била упозната са злоупотребама опојних дрога и других хемијских супстанци у (тајним) затворима ЦИА-е. Већини затвореника која се у то време нашла у поменутим затворима је приписана одговорност, било то чињенично утемељено или не, за организовање и извршење терористичког напада на Куле близнакиње 11. септембра 2001.године, што се потом искористило као оправдање да би се повео „рат против тероризма“. Вођство ЦИА-е и Министарство одбране САД-а је притом дозволило коришћење „сурових метода испитивања ухапшених“, који су раније сматрани недопустивим. „Сурови методи испитивања“ нису укључивали само телесно кажњавање, већ и низ других начина мучења, као што су дрогирање, тровање, ускраћивање сна и хране, вештачко изазивање напада панике и излагање електрошоковима. Упоредо са „усавршавањем“ метода испитивања ухапшених, администрација председника Џорџа Буша Млађег и тајне службе САД-а су настојале да ове методе учине саставним делом правног система, те да их надограде на постојећи систем људских права, како би такозване „иследнике“ који су вршили испитивања, користећи ове нехумане методе, изузели од одговорности. У овом процесу су психолози као лица одговорна за ментално здравље сваког човека, па макар овај био и затвореник, одиграли веома важну улогу. Са тим у вези, Министарство одбране САД-а је објавило читав низ меморандума којима је одобрена примена нових, сурових метода ислеђивања. Суштина ових меморандума се састоји у томе да је њима прописивано присуство медицинских радника током испитивања ухапшених, како би се потврдило да примењене методе представљају стандард, те да њихова примена за собом не повлачи никакав вид одговорности. Међутим, каснија истраживања су потврдила да „медицински радници“ (заправо, више научници менгелеовских погледа на човека као људско биће и науку уопште) нису само присуствовали ислеђивањима ухапшених „терориста“, већ су на њима спроводили медицинске експерименте и тестирали нове методе контроле можданих активности и ума, а самим тим и људског понашања.

Синдикати медицинских радника и психијатара САД-а су забранили својим члановима било какво учешће у ислеђивањима у интересу тобожње националне безбедности, због претходних сведочења медицинских радника о примени недозвољених метода испитивања затвореника. Истовремено, Америчка психолошка асоцијација (АПА) организовала је Радну групу за психолошку етику и националну безбедност (PENS) која је донела одлуку супротну одлуци синдиката, односно, прогласила учешће психолога у испитивањима заробљеника и ухапшених у случајевима од интереса за националну безбедност исправним са аспекта моралног кодекса струке. Касније се испоставило да су челни људи Америчке психолошке асоцијације заправо сарадници ЦИА-е, те да је веза ове две организације била скривени мотив и разлог за доношење поменуте одлуке.

СУДБИНА „ТЕРОРИСТА“ У ТАЈНИМ ЗАТВОРИМА ЦИА-е

Пратећи трагове о судбинама „терориста“ у тајним затворима ЦИА-е, новинари – истраживачи су упозорили јавност на постојање различитих програма „испирања мозга“, односно, контроле људског понашања. Указали су на појаву „губитка памћења“ и могућности потпуног преображаја личности човека. Такође, новинари – истраживачи су обелоданили да ЦИА поседује испитивачке методе којима се изазивају поремећаји у памћењу, затим, да врши дискредитовање особа њиховим властитим понашањем, да манипулише са (мења) сексуалном оријентацијом појединаца и група људи (давањем „субјекту или субјектима“, ако су у питању мушкарци, женске хормоне и обратно), да примењује поуздане методе саслушања ради добијања потребних информација, вршењем сугестије и стварањем осећања зависности код конкретне особе. Наравно, значајан део истраживача се у њиховим радовима позива на светски бестселер Џона  Маркса, то јест, књигу „Потрага за манџуријским кандидатом: ЦИА и контрола ума: тајна историја науке управљања људским понашањем“. У овој надасве занимљивој књизи, аутор открива како је ЦИА примењивала психитроне препарате, хипнозу и специјалне технике за „програмирање ума“ и „изазивање напада панике“, као и ко је био одговоран за ове „застрашујуће медицинске експерименте“ путем манипулација понашања људи и стварања „биоробота“ спремних да изврше било које наређење, поготово агената који су радили за ову америчку обавештајну службу. Аутор је проучио 16.000 страница тајних докумената са ознаком „NODIS“ (енгл. No Distribution – срп. забрањена дистрибуција). У књизи је показано да су америчке тајне службе примењивале, а и данас примењују противзаконите методе  деловања на људску психу… ЦИА је учествовала у проучавању психоактивних препарата ради „дешифровања кодова“, што је, између осталог, имало утицај и на проналазак компјутера.

Управљање људским умом које често има и друге називе попут „испирања мозга“ (енгл. brainwashing), убеђивања под присилом (енгл. coercive persuasion), контроле мишљења (енгл. thought control), преображаја мишљења (енгл. thought reform) или идеолошког преваспитања – применом метода манипулације уз покушај промене мишљења, понашања, веровања, емоција или процеса доношења одлука људи, мимо њихове воље јесте област која изузетно занима ЦИА-у.

Како је ЦИА започела са процесом екцпериментисања и управљања људским умом?

Почетком Хладног рата, док су САД и СССР водили тајни рат супротстављањем њихових војних и њима комплементарних технологија, сарадници ЦИА-е су дошли до информације о томе како Совјети, не само да разрађују метод контроле свести, већ и да имају одређене успехе на том пољу. У Ленглију (седишту ЦИА-е, удаљеном 13 километара од Вашингтона) су закључили да ова знања могу бити пресудна у сукобу две светске велесиле, па су у организовали тајни програм «МК–УЛТРА». Истраживања су трајала неколико деценија, а учесници су подвргавани незаконитим и опасним експериментима уз примену наркотика и хемијских отрова. Чиме се ЦИА конкретно бавила у овим истраживањима сазнало се на заиста шокантан начин.

Једне новембарске ноћи 1953. године пред хотелом Statler (на Седмој авенији на Менхетну) пронађено је полунаго, беживотно тело мушкарца, који је скочио са десетог спрата поменутог хотела. Полиција је поред леша затекла Роберта Лешбрука, вишег официра ЦИА-е, који је рекао да се погинули зове Френк Олсен и да је радио за владу САД-а као водећи експерт за хемијске отрове. Иако је ЦИА негирала било какву одговорност за смрт ове особе под крајње сумњивим околностима, напослетку је после 22 године ипак признала умешаност, али није изнелу комплетну истину о овом случају.

Олсен је био један од првих научника који је примљен у тајну лабораторију ЦИА-е. Током Другог светског рата у овој лабораторији су стварана биолошка оружја (аеросоли) за ликвидацију већих непријатељских јединица, али и за појединачна убиства. Управо под руковдством Олсена лабораторија ЦИА-е је произвела најразличитије отрове као и спремнике за њихово чување и коришћење. Отров би се често стављао у пене за бријање, спрејеве за комарце, те медицинске спрејеве, и то од оних против астме до оних за хлађење повређених делова тела. ЦИА-ини научници су направили чак и упаљач за цигарете који би онога који га упали усмртио отровним гасом, али и разне креме за руке и усне које су узроковале смрт после додира са кожом. Експерименти са свим поменутим отровима су извођени, не само на мишевима, већ и на мајмунима, а врхунац суровости био је њихова примјена на људима. Наиме, у тајним затворима ЦИА-е (нарочито у Немачкој) научници су своје отрове испитивали и на људима. У правилу, то су били оптуженици за шпијунажу (како домаћи, тако и страни). Олсен је био сведок експеримената над људима уз примену хипнозе, електрошокова и наркотика, што га је временом подстакло да напусти овај посао.

Иако су тајни објекти ЦИА-е распрострањени и смештени у различитим деловима света, центар активности у коме су хемичари изводили експерименте налазио се у самом срцу САД-а, у војном комплексу Форт Детрик, која је удаљена нешто мање од 100 километара од Вашингтона. Ту се налазила највећа и главна биолошка лабораторија у којој су научници испитивали различите вирусе и бактерије (па чак и оних за уништавање усева од вируса Еболе). Занимљиво је да су у експериментима учествовали и нацистички научници који су знање стекли у концентрационим логорима током Другог светског рата.

Нови замајац развоју овог тајног ЦИА-иног сектора дала су наводна достигнућа СССР-а у области контроле људског ума. Нешто касније ће се испоставити да је за ове гласине крива „колективна параноја“ ЦИА-иних челника и службеника. Међутим, у то време су ствари посматране сасвим другачије.

АЛЕН ДАЛС И СИДНИ ГОТЛИБ- ЦРНИ ЧАРОБЉАК

Тадашњи шеф ЦИА-е био је чувени Ален Далс (на челу ЦИА-е од 1953. до 1961. године), чије су заслуге највеће за стварање програма авиона за шпијунажу У-2 и прикључење на телефонску мрежу Источног Берлина кроз тунел испод Берлинског зида, чиме је добио приступ разговорима совјетских обавештајаца (КГБ-а). За директора програма контроле ума поставио је 33-годишњег Јевреја Сиднија Готлиба, који је руководио радом бивших нацистичких научника. Због тога је Готлиб у обавештајним круговима био познат под надимком „Црни чаробњак“, што свакако није била случајност.

Циљ програма „МК–УЛТРА“ био је откривање начина како контролисати људски ум. На пример, наркотици су могли да послуже у сврху да помету, уплаше, ослабе, узбуде, убију или успавају човека, али нису могли да изазову транс или ропску послушност. Директори ЦИА-е желели су произведу наркотик који би у уму човека могао да избрише све речи, кодове, адресе и личности сарадника, као и циљеве операција. Сарадници ЦИА-е су тврдили да проблем не представља само морална баријера коју старији оперативци осећају при извођењу операција (каква су убиства), већ и грижа савести након почињеног убивства. Изум таблете која би човека лишила сећања, решила би овај проблем. Међутим, таква таблета још увек није постојала, већ ју је тек требало пронаћи.

Обавештајци су хтели да дођу до сазнања о томе како проникнути у структуру људске личности како би је мењали, како би слабили појединце или групе у циљу њиховог потчињавања и довођења у стање зависног односа од другог човека. Готлибова група је уз сагласност америчке владе дословно спровела на стотине хиљада експеримената на људима. Многи људи нису били ни свесни да се ови експерименти спроводе на њима, па су бројне жртве пронађене на психијатријским клиникама, а онима који су се добровољно пријављивали никада у потпуности није било откривено шта их чека.

Познато је да је Готлиб преко ЦИА-е за ова истраживања ангажовао 44 колеџа и универзитета, 15 лабораторија и фармацеутских компанија, 12 болница и клиника и 3 затвора. У експериментима су користили хипнозу, електрошокове, дезоријентацију, мучење и психолошке притиске, али и различите хемикалије које су деловале на психу. Омиљени препарат у експериментима са људима био је вештачки синтетизована, изузетно јака халуциогена и психоделична дрога под називом ЛСД.

Познато је, на пример, да је ЦИА у држави Кентаки затворила седам Афроамериканаца на 77 дана, те их насилно дрогирала дуплим, тродуплим и чак четворoдуплим дозама ЛСД-а, како би научници тестирали може ли ова дрога да у потпуности уништи психу човека. Информације о судбини ових људи нису доступне јавности. Такође, Сидни Готлиб је у свим институцијама које су пристале на учешће у овим експериментима заговарао употребу ЛСД у циљу „ширења перцепције“ (како се описивало дејство овог психоделика), те су многи државни службеници, официри, сарадници ЦИА-е, као и лекари и обични људи, потајно давали дозе ЛСД испитаницима, како би пратили њихово понашање и рад.

Тако је ЦИА, према тврдњама многих, ненамерно подстакла такозвану „психоделичну револуцију“ која је довела до масовних протеста против рата у Вијетнаму, развоја мировних покрета, борбе против државе и постојећих друштвених норми.

Године 1975. лист Вашингтон пост (енгл. The Washington Post) објављује историју „самоубице“ Олсена, док породица погинулог упућује званичан захтев за новом истрагом, исказујући намеру да тужи ЦИА-у. Тада се умешао познати амерички политичар Дик Чејни, касније потпредседник и заменик шефа администрације председника, који је убедио председника Џералда Форда да не сме да допусти да овај случај добије већи публицитет, како ЦИА не би морала да објави тајне информације, што ни у ком случају не би било добро за интересе државе. Зато је председник САД-а предложио Олсeновој породици „лични сусрет и нагодбу са државом“. У овалном кабинету председника, током пријема Олсeнових, нашао се и тадашњи директор ЦИА-е Вилијам Колби, који се извинио члановима породице убијеног сарадника, истовремено им понудивши да узму чек од 750.000 долара, али да заузврат потпишу документ којим одустају од тужбе. Суочени са „понудом коју нису могли да одбију“, сви Олсенови, без изузетка, потписали су изјаву да одустају од тужбе.

ПРОЈЕКАТ „МК–УЛТРА“

Иако Олсенови више нису имали право да покрену судски поступак против државе за исти предмет, њихова активност је открила део програма „МК–УЛТРА“ који је обједињавао више од 150 различитих пројеката (шест посто буџета ЦИА-е одвајан је за овај програм). Године 1972. „Црни чаробњак“ Сидни Готлиб је добио наређење да уништи документацију о овом програму, што је учињено наредне године.

Данас је тешко схватити зашто се ЦИА тако нечовечно понашала према људима и зашто је покушавала да се увуче у њихов ум, али је у оно време ЦИА такве поступке правдала на начин да их је описивала као колатералну штету произашлу из „окрутних околности Хладног рата“ или као идеолошку потребу очувања америчког начина живота.

Такође, према одређеним информацијама резултати пројекта „МК–УЛТРА“ користе се у масовној култури и приликом снимања холивудских филмова. Сазнања до који се дошло у оквиру поменутог пројекта довела су до такозваног „програмирања“ познатих личности и звезда, а што се радило под покровитељством америчке окултне елите. Као пример таквих жртава портал pikabu.ru помиње имена попут: Бритни Спирс, Риане, Мајкла Џексона, Кристине Агилере, Ники Минаж, Анџелине Џоли…

Књига Џона Маркса, ЦИА и контрола разума, Тајна историја управљања понашањем човека (руско издање)

Наравно, „МК-УЛТРА“ није био једини пројекат ЦИА-е чији је циљ био „контрола људског ума“. Познат је и пројекат „BLUEBIRD“ (срп. Плава птица). Циљ пројекта био је наметање таквог степена контроле над човеком како би он извршио било које наређење, чак и против сопствене воље, при чему морао да потисне властити инстикт за преживљавањем (ради убиства или терористичког дела). Да би ово остварили, научници који су радили за ЦИА-у су испитанике лишавали хране, сна, грејања и константно их излагали психичким притисцима. Када би човеку ослабила самоконтрола, давани су му наркотици ради повећања ефекта сугестије, после чега би уследила примене хипнозе којом се кодирало понашање и потребно деловање, односно изазивало губљење памћења. Другим речима, када човек дође свести он се не сећа ниједног детаља. Затим би „субјект“ експеримента био остављен одређено време на миру. Након периода мировања, научници наставили експеримент, понављајући испитанику кодове (фразе) које је овај као наређења чврсто „усађена“ у његов ум био у обавези да изврши. Уколико не би довео до жељеног резултата, експеримент би се понављао.

Експериментима који су спровођени у складу са овим програмом током Корејског рата (на заробљеницима), ЦИА је настојала да створи „суперполиграф“, у чему ипак није успела. Међутим, изумљен је уређај Електросон (који уз помоћ електрошокова доводи човека до промене самосазнања). После многобројних примена новог уређаја у ЦИА-и су дошли до закључка да овај уређај поседује могућност да сведе мождане функције човека на ниво животиње. Директорима ЦИА-е се ово није допало, па су затворили стари и покренули нови програм „Артишок“ (енгл. Artishock) који такође није довео до сазнања како људе у потпуности лишити слободне воље, те су уследили нови програми и пројекти у тајним затворима ЦИА-e, који су, поред осталих региона у свету, били размештени и по Европској унији. О резултатима тих истраживања јавност ће вероватно бити упозната, али тек накнадно и кроз пар деценија…

ИЗВОР: Балканска геополитика

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *