Анализе

СРБИ И РУСИ – Ка српско-руском православном братству

ФОТОГРАФИЈА: Весна Анђић, serbialife.ru

  • Двадесети век је донео подједнако велику трагедију великом руском и малом српском народу. Завереници против Бога и човечанства, уједињени у непринципијелној коалицији левих (социјалистичких) и десних (фашистичко-језуитских) сила зла, обрушили су се да униште свету Русију.
  • Почетком 19. столећа Наполеонова војска то није успела, па је Завера смислила другачију тактику – рушење Русије изнутра. Тај задатак је почетком 20. столећа поверен најгорим криминалцима – комунистима. И план је овог пута успео – последња хришћанска држава је пала.
  • На њеним развалинама робовласници Новог светског поретка створили су огроман концентрациони логор на отвореном, који су назвали СССР.
  • Истовремено, господари рата и мира стварају још једну фантом државу – Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.
  • Циљ овакве геополитике је био у првом реду разарање и коначно уништење две српске државе – Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, а истовремено с друге стране, рехабилитацију свих „народа и народности“ који су се у Великом рату борили на „погрешној“ страни. Разумљиво је да после оваквих револуција српски православни народ преко ноћи губи Русију као моћног заштитника.

ПИШЕ: Драган Р. Млађеновић

 

Силни руски цар Петар Велики владао је, дакле, у време највећих страдања и сеоба српског народа. Зато се патријарх српски Арсеније III Чарнојевић (слсрп. Арсенїй Чарноевичьлат. Arsenius Csernovich; 1633, Бајице — Беч, 27. октобар 1706,  архиепископ пећки и патријарх српски од 1674. до 1690. године под турском влашћу и потом црквени поглавар православних Срба у Хабзбуршкој  монархији од 1690. до 1706. године), у сусрету са овим моћним владаром православног руског царства, уприличеном у Бечу 1697. године, пожалио на претежак положај Срба у аустријском царству. Нешто касније, у писму које шаље 29. октобра 1705. руском императору Петру, патријарх Арсеније се понови жали на тежак положај Срба који пореди са Јеврејима у египатском ропству, и моли руског владара да преузме покровитељство и улогу Мојсеја, па да „мојсествује“ и избави Србе из ропства.

Петар Први Алексејевич  назван Велики (рус. Пётр I Алексеевич или Пётр ВеликийМосква30. мај 1672 — Санкт Петербург, 28. јануар 1725) био је руски цар и император који је владао од 27. априла 1682. до своје смрти 1725. године.

 

Пуковник Пантелејмон Божић, угледни српски официр из Титела, један је од првих српских насељеника у Русији. О угледу који руски владар ужива међу Србима у Угарској, српски полковник пише 1709. године, и каже да Срби, пошто немају свога самодршца, имају Бога на небу и благочастивог цара Петра на земљи.[1]

Стотинама година је православним Србима са Запада претила опасност од унијаћења и тзв. „шокчења“ (прекрштавања у латинску јерес). Ова опасност, као и недостатак православних богослужбених књига уништених у минулим ратовима и сеобама, навели су митрополита београдско-карловачког Мојсија Петровића (Београд, 1677 – Београд, 1730), Арсенијевог наследника на трону Српске православне цркве у Аустрији, да се писмено обрати руском самодршцу. У писму које је руском цару Петру упутио 1718. године, српски митрополит не тражи материјалну помоћ, иако би она била добродошла, већ моли „помошчи к просвјешченију, ученију и оружиј душ наших“,[2] тј. да Император благоизволи да за Српску православну цркву пошаље богослужбене књиге на црквенословенском језику и православне учитеље за новоосноване српске богословске школе у Сремским Карловцима и Београду. Као и патријарх Арсеније пре њега, митрополит Мојсије пише цару да је он за Србе „други Мојсије“, да га Срби на литургији тајно помињу као Божјег намесника на земљи и заштитника православне вере и народа, па га моли да их изведе из „Египта незнања“.[3]

Како је ова молба митрополита Мојсија много скромнија од оне патријарха Арсенија, а самим тим реалистична и остварива, император Петар излази у сусрет митрополитовој молби и шаље Српској цркви најпре богослужбене књиге, а затим и учитеље: Максим Суворов је из Москве допутовао у Сремске Карловце 1725. године, а Емануил Козачински са петорицом колега долази из Кијева 1733. године. Овде ваља напоменути да су се књиге штампане у Москви на руско-словенском (или прецизније – на црквено-словенском језику руске редакције), трајно настаниле у Српској православној цркви, тако да се код нас Срба већ три столећа врши богослужење на овом „увезеном“ језику.

Следећи српско-руски мост успоставио је владика црногорски Василије Петровић  (Његуши1709 — Санкт Петербург10. март 1766), својим делом Кратка историја о Черној Гори, коју штампа у Петрограду 1754. године. Овде, у руској царској престоници, владика Василије ће се трајно настанити, преставити се у Господу и бити сахрањен 1766. године. У другом делу своје књиге владика Василије пише о одбрани Црногораца од Турака, али и о односима Русије и Црне Горе. Иако је ова књига од малог историографско-фактографског значаја, она већ сасвим јасно и недвосмислено преноси жељу и намеру Срба у Црној Гори да на сваки начин буду ближе једноверној, удаљеној Русији као моћној заштитници малих православних народа.

Цела прва половина 18. века бележи историјат мањих и већих насртаја на верске слободе Срба у аустријском царству. На удару су, осим црквених великодостојника, били понајвише Срби официри аустријске војске који су уцењивани да променом вере напредују у служби. Ти насртаји су се огледали у лепим и ружним уценама, притисцима и ограничавањима граничарских повластица. Ови притисци царске власти  су кулминирали средином столећа, па су за последицу имали неколико великих таласа исељавања панонских Срба у једноверну Русију, која су почела 1751. за столовања српског архиепископа и митрополита Павла Ненадовића (Будим, 1699 – Карловци, 1768, митрополит од 1749-68). Ове сеобе су једва заустављене тек 1753. године. Забележено је да се тада у Русију иселило око 100.000 Срба, већином аустријских официра и војника са породицама, што је за оно време био огроман број.[4]

Опис ових српских сеоба у Русију, где су се Срби брзо претопили и утопили у „јединоплемени“ (како се тада говорило) народ руски на пустој земљи Славено-Сербије, детаљно описује граничарски официр Симеон Пишчевић (рођен у Шиду, тада у Славонији, 1731- умро у Русији 1797). Пишчевић је из аустријске војске прешао у руску 1753. године. Брзо је напредовао, па је догурао чак до чина генерал-мајора. У Русији се Пишчевић подухватио да напише капитално историографско и мемоарско дело о српској историји и о свом узбудљивом животу. Њоме је часни српски официр желео да Русима приближи српски народ и његову историју. Писао је на језику за који је мислио да је Русима разумљив, који он понегде назива „матерњим“. Реч  је о славјано-сербском који је у то време тек почео да се формира.

Пишчевић није за живота објавио свој драгоцени рукопис. То је учинио после више од сто година знаменити руски историчар Нил Попов (Москва, 1833-91). Био је прави хорифеј историје словенских народа, а нарочито интересовање показао је за историју Срба. Докторска дисертација Нила Попова има тему и наслов Русија и Србија од 1806. до 1856, а преведена и објављена на српском под насловом Србија и Русија од Кочине Крајине до Светоандрејске скупштине (Београд, 1870). Попов је објавио и важну грађу о Сави Текелији, Вуку Караџићу (чијој је сахрани присуствовао у Бечу 1864), Уједињеној омладини српској… Библиографија Нила Попова броји чак 250 јединица (!) Неколико најзначајнијих Поповљевих књига о историји Срба преведено је на српски између 1870-82.

Први део рукописа мемоара Симеона Пишчевића и његовог сина Александра, Нил Попов је добио од Симеонових праунука 1867. године. Пун наслов првог дела био је Књига о нацији српској, о владаоцима, царевима, краљевима, кнежевима и деспотима, као и о свим догађајима у народу српском. Ту је изложена сажета историја Срба од средњег века до сеобе у Русију. Нил Попов је податке из овог рукописа употребио за свој чланак Војне насеобине Срба у Аустрији и Србији.[5] Из истог рукописа Попов је узео и податке о положају Српске православне цркве у Аустрији у 18. веку, и употребио за чланак Из рукописа с краја 18. века.[6]  Године1879.  Нил Попов је од Пишчевићевих потомака добио и други део рукописа њиховог прадеде. Други део је мемоарско-аутобиографског карактера. Попов га је дотерао на Русима разумљив језик и објавио године 1884. у издању Друштва за историју и старине руске.[7]

У Пишчевићевој мемоарској аутобиографији расуте су вести о јавном и приватном животу српског генерал-мајора и његовог сина Александра.  Нил Попов у свом предговору пише да „све те појединости дају живота читавом излагању и чине читање тих дела  изванредно занимљивим“.[8]

Из Пишчевићевих Мемоара дознајемо да је Нову Сербију основао српски официр Јован Хорват от Куртић (Велики Варадин, 1722 –  Старо Салтово, 1786) населивши два српска пука. За утемељење области Нова Сербија Хорвату је 11. јануара 1752. Правитељствујушћи сенат Русије доделио Повељу. Хорват је био вредан и предузимљив човек па је сместа почео да уређује Нову Сербију према устројству аустријске Војне границе: Срби граничари су били пешадија (стрелци) и коњица (хусари) у одбрани тог степског подручја, али су учествовали по потреби у свим ратовима Русије. Српским Хусарским пуком је командовао генерал Јован Хорват са командом у Новомиргороду, а Српским Пандурским (пешачким) пуком је командовао његов брат подпуковник Михаило Хорват у првој, Криловској роти – шанцу (потоњи Кировград).

Пишчевићеве Мемоаре као грађу за свој величанствени роман о српским сеобама у Русију, под једноставним насловом Сеобе,[9] користио је и један од најзначајнијих српских писаца, Милош Црњански (Чонград, 1893 – Београд, 1977). Мемоари су, дакле, чекали читаво столеће на објављивање, а два на литерарну транспозицију Црњанског. Тема српских сеоба у Русију средином 18. века надахнула је и филмског ствараоца Александра Петровића (1929-93) да 1988. године сними истоимени филм и телевизијску серију.

Без претеривања се може рећи да је култ Петра Великог као заштитника православних Срба изградио Захарије Стефановић Орфелин (Вуковар1726 — Нови Сад19. јануар 1785) када је у Венецији 1772. одштампао своје дело дугог наслова Историја о животу и славним делима великог господара императора Петра Првог самодршца сверуског. Орфелин је био свестрани писац и уметник:  писао је историјске портрете као што је „житије“ руског цара, писао је песме, бавио се бакрорезом, гравирањем и калиграфијом, а био је и барокни просветитељ и писац уџбеника. Већ после две године (1774) Орфелинова књига-похвала о цару Петру Великом изашла је на руском: приређивач Тројепољски је стара и за Русе неразумљива слова заменио словима из руске грађанске ћирилице, а неразумљиве речи превео на тадашњи савремени руски језик.[10]

И Димитрије Обрадовић (монашко име ДоситејЧаково1739[1] или 1742. — Београд28. март 1811), најзначајнији носилац српског просветитељства у другој половини 18. века, и песник заноса националног буђења и препорода, на више места у својим списима истиче руског императора Петра Великог као најбољи, узоран пример просвећеног владара, па ће рећи: „Блажен и преблажен велики цар Петар Росијски! И блажена утроба која га је носила! Јер да не би њега, би се до данас магарећим ногама клањали!“ У својој познатој Песни о избављенију Сербије (1789) Доситеј велича руску царицу Катарину и цара Јосифа Другог, као и војсковође Суворова и Лаудона. А забележена је још једна Доситејева песма о руској царици под насловом Екатерина Втора, која је била толико популарна да је била објављена и у Петрограду 1806. године. На тај начин је и просветитељ Доситеј „продувао жар“ српског родољубља, и уздигао слику Свете Русије чији владари покровитељски и просветитељски подижу Србе из мрака незнања и сировости.

Занимљиво је поменути епизоду из Димитријеве младости: када је из родног Чакова (данас у румунском Банату) кренуо у манастир Хопово на Фрушкој Гори, где ће добити монашко име Доситеј, са њим је у манастир са истом намером да се монаши кренуо и неки Никола Нико Путин, друг и комшија из Чакова. Ускоро у манастир долази љутита Путинова мајка и сина енергично враћа кући. После тога се Нику Путину губи сваки траг. Подстакнути огромном популарношћу руског председника Владимира Путина (рођен 1952. у Петрограду), неки румунски истраживачи у Темишвару су почетком овог века покушали да нађу било какве трагове и податке о Доситејевом другу Нику Путину, али – без успеха. Открили су да у Чакову последња два века нема никога са презименом Путин, али су нашли индиректне податке да су се тамошњи Срби у другој половини 18. века селили у Русију. Изграђен је, дакле, још један српско-руски мост, јер ето, постоји вероватноћа да руски председник има и српске крви.

Свој допринос српско-руском православном братству дао је и највећи песник српског језика, владика Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851). Био је српски православни владика црногорски и брдски и поглавар (старе)  Црне Горе  и  Брда од 1830. до 1851. године. Петар Други је у Петрограду (Санкт Петербургу) у цркви Казански сабор 6. августа 1833. године  рукоположен за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода. Боравак у Русији млади владика је искористио да цару и патријарху изнесе молбе за помоћ Русије Црној Гори.

У своме последњем спеву Лажни цар Шћепан Мали, објављеном 1851, владика Његош описује појаву једног незнанца који се у Црној Гори такорећи ниоткуда створио 1767. године издавајући се за руског цара Петра Трећег. Незнанац преко ноћи задобија поверење црногорских народних главара, који му спремно уступају престо на Цетињу, јер је по њиховим схватањима руски цар и њихов владар. Шћепан Мали или самозвани Петар Трећи влада Црном Гором као варалица сразмерно дуго – од 1767. до 1773. Снажним драматуршким и песничким средствима владика Његош слика збуњеност и пометњу руских и турских власти с једне стране, и поверење и љубав које с друге стране „руском цару“ указују црногорски главари. Ово Његошево дело је посебно значајно, јер искаче из матрице романтичарског епског митологизирања.

Двадесети век је донео подједнако велику трагедију великом руском и малом српском народу. Завереници против Бога и човечанства, уједињени у непринципијелној коалицији левих (социјалистичких) и десних (фашистичко-језуитских) сила зла, обрушили су се да униште свету Русију. Почетком 19. столећа Наполеонова војска то није успела, па је Завера смислила другачију тактику – рушење Русије изнутра. Тај задатак је почетком 20. столећа поверен најгорим криминалцима – комунистима. И план је овог пута успео – последња хришћанска држава је пала. На њеним развалинама робовласници Новог светског поретка створили су огроман концентрациони логор на отвореном, који су назвали СССР.

Истовремено, господари рата и мира стварају још једну фантом државу – Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Циљ овакве геополитике је био у првом реду разарање и коначно уништење две српске државе – Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, а истовремено с друге стране, рехабилитацију свих „народа и народности“ који су се у Великом рату борили на „погрешној“ страни. Разумљиво је да после оваквих револуција српски православни народ преко ноћи губи Русију као моћног заштитника.

О новој држави, Совјетском Савезу, осим комуниста, писали су само они српски писци којима је СССР синоним за Русију. Иако званично није био комуниста, Драгиша Васић (Горњи Милановац, 1885 — логор Стара Градишкааприл 1945), један од најбољих српских приповедача прве половине 20. века, са великим одушевљењем пише о СССР-у који је посетио 1925. године, само неколико година после Октобарске револуције. У путописним записима „Утисци из Русије“ (1928), Васић развија мрежу личних, емотивних и литерарних мотивација у облику „пијанства од руске литературе“, измаштаним доживљајем „руске земље, руске брезе крај које паде Пушкин, руске зиме, руске тројке или музике самовара“. Васић ипак ову нову државу види као „сложену и загонетну“, прожету супротностима које „час очаравају својом привлачношћу, час дубоко жалосте својим тамним странама“. На крају Васић даје доста верну слику совјетске Русије кад каже: „Али ово што сам сад видео, чему сам сад присуствовао, то је нешто огромније и бескрајније, то је метеж духовни, то је метеж историјски, то је метеж човечански“.[11]

Током 20. века сви значајни српски писци о Совјетском Савезу углавном ћуте. Једино капитално књижевно дело настало у то време, али без икакве везе са новом совјетском државом, јесте историјски роман Сеобе и друга књига сеоба (1929) Милоша Црњанског,[12] који се бави  српским сеобама из средине 18. столећа, о којима је већ било речи. Грађу за ово величанствено литерарно дело Црњански је, видели смо, нашао у мемоарским списима Србина Симеона Пишчевића, генерал-мајора руске царске војске.

Радња Друге књиге сеоба прати оне породице српских официра који су успели да се из Аустрије преселе у Русију. За све њих поход у Русију је био сусрет и загрљај са великим православним братом-заштитником и пут очишћења и заборава свих мука у старој отаџбини која их никада није до краја прихватила, после чега ће у Новој Сербији, надали су се, започети нов, светао живот. Када најодлучнији и најупорнији превале дуг и опасан пут, доћи ће у пусту руску земљу, где ће врло брзо доживети отрежњење и грубо буђење из сна. Несрећни и понижавани у аустријском царству иноверних и иноплемених, Срби ће се преселити у Царство руске православне браће и ту – нестати. Црњански ће на крају романа приметити да се средином 19. века, стотинак година после сеоба, на попису у Херсонској губернији још само око хиљаду грађана изјаснило као Срби. И тако се показало да је био у праву немачки генерал Енгелсхофен, кад је сазнао о плановима својих официра Срба да се иселе у Русију; он је младом српском официру Симеону Пишчевићу пророчански указао да ће се Срби у сродној словенској маси претопити и изгубити, што се и – догодило.  Срби су у Русији нестали, остали су само – Мемоари.

 

ЛИТЕРРАТУРА

[1] Младен Весковић, Русија – територија мита и илузије, Просвјета бр. 151, Загреб, окт. 2019, стр. 24.

[2] Димитрије Руварац, Писма Максима Суворова и Мојсија Петровића, Споменик Српске краљевске академије, год. XLIX, књ. 42, 1910, стр. 101-2.

[3] Младен Весковић, Наведени оглед, стр. 25.

[4] Др Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, прва књига, БИГЗ-Београд, 1991, стр. 398.

[5] Објављен у руском часопису В страник Европ, бр. 7, Москва, 1870. В. Симеон Пишчевић, Мемоари, превод и предговор Светозара Матића, СКЗ-Београд, 1963, стр. VIII.

[6] Објављен у зборнику Родноје племја, друга књига, Москва, 1877. В. Симеон Пишчевић, Наведено дело, исто место.

[7] Симеон Пишчевић, Наведено дело, стр. VII.

[8] Симеон Пишчевић, Наведено дело, стр. IX.

[9] Милош Црњански, Сеобе и друга књига сеоба, СКЗ-Београд, 1962.

[10] Младен Весковић, Наведени чланак, стр. 25.

[11] Младен Весковић, Русија – територија мита и илузије, Просвјета бр. 151, Загреб, окт. 2019, стр. 26.

[12] Милош Црњански, Сеобе и друга књига сеоба, СКЗ-Београд, 1962.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *