Анализе

Старци и скојевци у високој политици

Насловна фотографија: Бета

  • За разлику од САД, Србија не зна за политичку геронтократију. Југословенска револуционарна елита у Србији млађа је од америчке и руске

ПИШЕ: Славољуб Лекић

Сваки пажљиви посматрач светске политичке сцене запажа пораст броја старих људи у врховима америчке власти. Некада су старци обављали задатке саветника али никада нису били вође, нити су ратовали. У другој половини ХХ столећа совјетски политбиро био је најпознатија геронтократска група. Како се приближавао крај Совјетског Савеза растао је број стараца међу највишим функционерима. Непосредно после распада СССР-а и заоштравања кризе у Руској Федерацији председник Јељцин успео је да изабере младог наследника В. В. Путина и тако је започела спора промена владајуће идеологије и империјалног апарата.

AМЕРИЧКА ГЕРОНТОКРАТИЈА
Истакнуте политичке личности у САД, као и кандидати који се спремају да учествују на председничким изборима 2020, углавном су у осмој деценији живота када је људски организам на силазној путањи, обично убрзано. Сенилна америчка елита све теже одолева великим изазовима. Кандидат за председника Берни Сандерс има 78 година (недавно је уградио стентове), а Џо Бајден ускоро узима 78 годину и тешко се сналази у текућој предизборној кампањи. Ненси Пелоси, вођа демократа у Представничком дому, следећег пролећа улази у девету деценију а вођа републиканаца у Сенату Мич Меконел већ је напунио 77 година. Сандерс се кандидовао и на прошлим председничким изборима али елита није хтела да га пропусти у завршни круг избора, иако би вероватно победио Д. Трампа (74). Уместо њега изабрана је Хилари Клинтон која жели да учествује и на изборима 2020. Клинтонова са 71 годином живота спрам Сандерса изгледа као бруцошкиња, док Елизабет Ворен са 70 година одаје утисак гимназијалке.

Будући да је у САД утемељен култ вечне младости и снаге (отуда је тамо развијена пластична хирургија и индустрија рекреације) појава старих људи у политичком животу привлачи пажњу. Како објаснити чињеницу да се у председничку трку и обављање важних политичких функција упушта тако велики број политичара у осмој и деветој деценији живота?

Тешко да би се могло рећи да изборни систем фаворизује старије чланове елите или да су сами избори недемократски. Елита организује озбиљну тријажу кандидата за председника и друге високе положаје у САД, пре свега Конгрес. Политичка сцена подељена је у две колоне (демократска и републиканска) с могућношћу увођења у изборну трку тзв. независних кандидата. Елита, која најбоље познаје своје чланове, преко сложеног система унутарстраначких избора и јавних гласила спроводи строгу селекцију и долази до најбољих кандидата о којима бирачи доносе коначну одлуку. Дакле, изборни систем није узрок настанка геронтократије већ саме прилике у свету и у Америци.

Улогу стараца у високој политици у САД-у (и остатку света) није могуће до краја разумети ако се у обзир не узме моменат њиховог ступања на политичку позорницу. Tада се сваки политичар непосредно упознаје с погледима елите на најважнија питања економије, политике, културе, социјалног живота и међународних односа. На темељу усвојених образаца с почетка каријере гради свој поглед на свет, политику, професионалну делатност, односе према савезницима и конкурентима те читавој заједници. Старији амерички политичари имају више знања и искуства од млађих, посебно о временима пре једноличног неолиберализма (економског а не философског) уобличеног у последње четири деценије. Једноставно: неолиберали не траже узроке кризе у особеностима постојећег геополитичког и економског устројства света нити су способни да предложе нове парадигме. И отуда је њихово главно оружје у сфери спољне политике наставак интервенционизма и ширење русофобије, а у сфери економије емисија долара. Трамп се сећа Кенедија и Никсона и не чуди што предлаже повратак на предфинансијски капитализам епохе свог оца.

Насупрот САД, у Русији је после 2000. изведена смена генерација те су чланови њене управљачке елите млађи за 10-15 година од америчких, уједно и прекаљени у изналажењу нових парадигми. Вероватно је то један од разлога зашто САД губе Велику игру (Трећи светски рат), а Русија, без јаких карата, постепено смањује предност противника. Западне елите данас немају рафинираност и проницљивост као руководства држава окупљених око Кремља. САД после одласка Доналда Трампа чека смена генерација у високој политици, технолошком сектору и у армији те успостављање америчке панобласти. Њеним уређењем бавиће се нова америчка елита. Она на располагању има највећу управљачку и политичку базу на свету и кроз неколико година добиће прилику да покаже своју снагу и способности.

СРПСКИ РЕВОЛУЦИОНАРНИ ПОДМЛАДАК
За разлику од САД, Србија не зна за политичку геронтократију. Југословенска револуционарна елита у Србији знатно је млађа од америчке и руске. Након уништења ембриона српске грађанске елите 1944-45 прошла је два велика циклуса подмлађивања. У првом је обновљена новим, тек школованим кадровима 1944-1953. од којих један део није учествовао у рату, посебно не у шпанском грађанском рату. Већина су били троцкисти и антистаљинисти. У другом циклусу подмлађивања 1987-2000 троцкисти су се преобразили у неолиберале а антистаљинисти у демократе, либерале и социјалисте са славском свећом. У претходних двадесетак година партијским инжењерством подмлађивање политичког и управљачког врха осигурано је постављењима на важна места политичара и стручњака (експерата) без знатнијег животног, радног и професионалног искуства. Суперструктури (скривена олигархија југословенске Револуције) очевидно је било лакше да из позадине, прикривено и без икакве одговорности, управља државом. Отуда поколење српских политичара из времена В. Коштунице, В. Шешеља, В. Пешић, Д. Мићуновића, В. Драшковића и др. (као Сандерс и Трамп у САД) делује веродостојније и утемељеније од београдских скојеваца стасалих после 2000.

О процесима који су захватили Србију расуђивати се може на темељу знања из историје, политикологије и социологије, а посебно збивања у култури. Недавно приказани филм „Јужни ветар“  (2018. г. режија М. Аврамовић) показује савремену слику државе очима маргиналних група, спљоштену и без најмањег наговештаја вертикале моћи или каквог идеолошког и духовног сидра. Само 22 године раније филм „Балканска правила“ (1997, режија Д. Бајић) приказује државу, друштво и тајну полицију јасније, тродимензионално и са идеолошком позадином која се наслућује. Поређењем Аврамовићевог и Бајићевог филма јасно уочавамо две различите представе света и брзо вењење перцептивне и интерпретативне способност српске елите. Генерација која се појављује у „Балканским правилима“ данас може да разуме шта Кремљ чини на Балкану, док поколење „Јужног ветра“  не покушава да разуме нити да да вредносне судове о сложеним процесима којим смо захваћени.

Пошто се болоњски мастер стручњаци и докторанди укључе у страначки апарат, извршну, управну и законодавну власт између 2021. и 2025. г. захваљујући одласку у пензију стручњака рођених од 1955. до 1960. у Србији ће доћи до преокрета. Генерације које су одрастале по обрасцима предаторске транзиције и неолибералног поретка (рођени после 1980. године) коначно ће достићи критичну масу у свих деловима државе и друштва потребну за стабилизацију курса успостављеног великим потезима Суперструктуре. Српска елита наћи ће се на једној страни, чврсто укотвљена у институције старог европског поретка, а на другој изопштена Заједница (Србија савременика). Заједница у рукама носи највећу победу после 1815. извојевану у тридесетогодишњем рату (1990-2019) а њена елита пламен југословенске Револуције. Сукоб између њих тиња деценијама али ће се разгорети пошто српска елита покуша да склопи мировни споразум који би потписале елите поражених земаља уместо победника тридесетогодишњег балканског рата – Србије.

Срећом свет више неће моћи да се врати назад након Трампове владавине. Последња велика обојена револуција америчких и европских неолиберала из Кијева лагано се приближава реци Потомак.[1] И своме крају. Као и неолиберали југословенске Револуције. Амерички старци и српски скојевци најављују занимљиву деценију у којој ћемо сазнати да ли је међу нама Победник спреман да стави потпис на мировни споразум и извршити смотру јединица на паради победе. О томе се не одлучује ни у Москви ни у Вашингтону, већ у Београду. Као и увек, не задуго. Живот је шанса.

Славољуб С. Лекић је професор Пољопривредног факултета Универзитета у Београду. Аутор је више универзитетских уџбеника из области пољопривреде и стручних и научних чланака из области семенарства, геополитике и геополитике хране. Ексклузивно за Нови Стандард.

_________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] Река Потомак протиче кроз Вашингтон и раздваја Белу кућу од Пентагона.


ИЗВОР: https://www.standard.rs/2019/11/01/starci-i-skojevci-u-visokoj-politici/

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *