Анализе

Да ли су Хришћани данас мученици?

  • Страдање за Христа није више далека, већ нашем времену јако блиска ствар
  • Често се данас може чути став да је хришћанско мучеништво ствар прошлости, да су приче о мученицима за Христа мистичне и романтичне легенде, и да тога у овим временима нема
  • Они који мало боље познају ситуацију склони су да ублаже ту тврдњу, за њих мучеништво постоји само на појединим, ратом захваћеним подручјима, или у диктаторским државама. Да ли је овакво размишљање тачно? Да ли у овим временима заиста нико не страда за Христа?
  • Друга ствар коју такви људи превиђају је важнија – шта значи бити Хришћанин? Јер страдати за Христа не значи само физичко страдање или мучење какво можемо прочитати у житијима светитеља. Оно може бити и осуђивање, изопштавање из заједнице, прогонство

Често заборављамо – бити номинални Хришћанин није исто што и бити истински Хришћанин. Номинални Хришћанин постајемо изјашњавањем на попису, када славимо (питање је и како!) крсну славу, или носимо на себи неко хришћанско обележје. Иако ништа од наведеног није непотребно, то нас не чини Хришћанима. Томе нас чини искључиво једна ствар – хришћански живот. Он обухвата и Литургије, пост, молитву, али пре свега поглед на свет. Он је супротан од модерног, комформистичког и поткупљивог, какав данас преовладава у свим сферама друштва. Одбацивање таквог духа времена обавеза је некога ко се изјашњава као Хришћанин.

Колико је људи који су данас заиста спремни да због верности Христу остану без посла? Иако нико данас званично не тражи да се пред улазом у фирму одрекнете Христа, траже се друге ствари супротне Христовом учењу. Када поткупљујете, неправедно стичете, газите преко других, оговарате, сплеткарите – одричете се Христа. Такође, колико би Хришћана данас тражило да не ради за празник како би присуствовали Литургији, а колико је оних који би то прећутали, али би зато били шокирани да им неко тражи да раде нпр. на новогодишњу ноћ, када већ имају испланиран излазак.

“Тешка времена“ су често оправдање због кога се попушта најнижим страстима. Али за једног Хришћанина то не сме бити оправдање. Он неће прекршити Христове заповести ни због каквог радног места, плате или каријере, колико год у очима света изгледао луд. Он зна да, уколико истрпи и има довољно вере, Господ га неће оставити. Док неко ко попусти за једну ствар, попустиће и за наредну под истим оправдањем.

Систем данас јесте такав да је превара и лицемерје постала саставни део скоро сваког посла. Самим тим, један Хришћанин себе не може пронаћи у њему. Колико год због тога био осуђиван од околине, Хришћанин не сме да попусти пред искушењем да постане део таквог света због било какве материјалне добити. “Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?“ Флоскуле попут “видиш какво је време, шта ћеш, гледај себе“, поређења са другим људима или временима, само су оправдање за слабе људе. Хришћанин има своје узоре – свете оце, мученике, подвижнике – док свет има своје идоле које покушава да подражава и који му намећу стандарде живота и моралне вредности.

Бити Хришћанин такође значи и имати љубав за ближње. Не можемо ни говорити о Хришћанству а да прескочимо причу о милостивом Самарјанину. И ту Христос поручује да је наш ближњи – свако коме смо потребни, а не онај ко је потребан нама или кога смо ми “одредили“ за ближњег. Вапај за помоћ је свуда око нас. Не можемо да решимо глобалне светске проблеме, нити да зауставимо ратове, али можемо да помогнемо људима око себе за које знамо да су у невољи, али окрећемо главу, опет под оправдањем како је “данас свима тешко“. Баш због тога што је свима тешко – где ћете бољу прилику за испољавање хришћанске љубави? Око нас је много утучених, депресивних људи, којима је довољно само посветити бар мало времена. У свету где се све наплаћује, безусловна љубав једнака је лудости. Свет ће вас осудити ако вас види да седите са просјаком и скитницом, да помажете бескућнику, али вас зато неће осудити ако сте се прогурали на послу, већ ће вас прогласити за способне и вредне. Али, то нам говори дух времена, а не Христос. Наше је да се приклонимо Христу, без обзира колико то необично изгледало у очима света.

Одбацивање околине због верности Христу такође се може приметити данас. Иако вас нико неће одбацити или гледати другачије на вас ако имате крстић око врата или бројаницу на руци, свакако да ће вас људи гледати чудно уколико не пратите дух времена у “културном“ погледу. Естрадне звезде, емисије, ријалитији, нису отворено анти-хришћански, али дух који носе са собом искључиво је дух разврата и блуда, који је супротан Христовом учењу. Он се пажљиво увукао у људе, подилази њиховим најнижим страстима, а страх од одбацивања околине чини да и они који можда и не уживају потпуно у таквим стварима, морају то да прате. Уколико на неком окупљању (слави, на пример) дуже од пар минута причате о некој хришћанској теми, о житију неког светитеља или о духовној литератури, гледаће вас у најмању руку чудно. Али ако сат времена можете да причате о дешавању у ријалитију или о љубавној афери неке певачице, сигурно ћете имати пажљиве саговорнике.

Једна од Христових заповести је и мисионарење. Као Хришћани, дужни смо да ширимо његову реч. Некада је за то било потребно превалити километре на коњу или на броду, док је данас у времену комуникације, хришћанска литература доступна свима и слободна је за ширење. Ипак, за то је потребно одвојити време, кога, по правилу, никад нема довољно, па су све друге ствари много битније. Ко ће себе после напорног дана на послу замарати тешком хришћанском литературом? Ко ће вас схватити за озбиљно ако за поклон некоме однесете неко дело светих отаца?

У школама или факултетима све више се намећу атеистичке идеје. То се чини суптилно, под изговором верских слобода и, наравно, слободе да се буде атеиста. Али много је случајева где су атеисти са катедра загриженији од најфанатичнијих верника. Хришћанин никоме не намеће своју веру, али по сваку цену мора се супротставити када неко хули на Христово учење на непримерене начине. На крају, ако заиста живимо у отвореном друштву, то ће се завршити само на дијалогу. Пошто углавном није тако, могуће је сносити и последице, али колико је светитеља сносило много теже последице од слабије оцене на испиту због исповедања вере у Христа?

Данас постоји много “мирољубивих и толерантних“ Хришћана, који се залажу за несупротстављање другима, колико год неко грешио. Такав став, колико год слаткоречиво деловао, нема утемељење у Христовом учењу. Јер мрзети човека због његовог греха није хришћански, али прећутати му да чини нешто лоше, такође није у складу са Хришћанством. Они који говоре “слава Богу за све“ и ни у шта се “не мешају и не суде“, утемељују пут моралном релативизму, који је итекако опасан по човекову душу.

Јер оправдања су увек ближа нашој души него осуда, па се тако лако одлучујемо да грешимо ако осетимо макар малу подршку. Зато свако ко себе сматра Хришћанином, има дужност да иступи против сваке негативне појаве, колико год она била распрострањена и општеприхваћена. Да су свети Ђорђе, свети Димитрије, или свети Мина прећутали и гледали са стране хулу на Христа, уз оправдање да ће “Бог да им суди“ и да не треба они да се мешају, да ли би постали мученици и светитељи?

Када ствари поставимо овако, видимо да је страдање за Христа више не далека, већ нашем времену јако блиска ствар. Бити Хришћанин увек је тешко, и сви смо позвани на прелеп чин страдања за Христа. Посветити живот томе највредније је што човек може да учини за своју душу, а прилика за то је на сваком кораку, само уколико имамо храбрости да је прихватимо.

Преузето са: smrt-svetu.blogspot.com

ИЗВОР: http://prijateljboziji.com

Подели:

One Commnet on “Да ли су Хришћани данас мученици?

  1. Занимљиво и непотпуно, зачињено веееликим спином за скретање пажње са суштине проблема на маргину! У тексту је тзв. „обичан“ човек који се бори за егзистенцију и голи живот нехришћанским методама представљен као грешник и блудник, док власт у држави огрезлу у греху, која доноси „законе“ који човека приморавају да буде „лош“ хришћанин и не спомињу, малтене их аболирају! Да не спомињем свештенство наклоњено сваким материјалним ужицима, које се против овог озакоњеног неморала не буни, већ напротив и сами му доприносе („освештење“ тајкунских грађевина, присуствовање светковинама које са Христом везе немају, нереаговање на зло и неправду према „обичним“ људима…)! Посебна су прича два занимања данашњице која ни један прави хришћанин не да не би радио, већ би требао свим силама да указује на неморал и антихриста у њима – тзв. „јавни“ (а у ствари приватни) извршитељи и бележници!!! Уместо да сваког ко се бави овим послом црква анатемише, да им ускрати присуство свештеника за славу све док се не покају и не одустану од овог антихришћанског позива, напротив они су „угледни“ чланови цркве, неретко и „добротвори-ктитори“!!! Осуђујући „малог“ човека који је са свих страна притиснут силом и неправдом да је лош хришћанин, а при том нигде не помињући околности и одговорне за то стање, аутор баца читаоцу прашину у очи и маргинализацијом минимализује срж проблема нехришћанских појава и понашања у данашњем друштву!

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *