Анализе

Данас мало ко памти Радослава Грујића: Био је спасилац српске деце и културе, па НЕПРАВЕДНО оптужен и скрајнут

  • Неправедно оптужен и заборављен академик, професор Београдског универзитета протојереј и оснивач музеја СПЦ, човек који је пронашао земне остатке цара Душана, заслужан за спашавање више хиљада српске деце и најдрагоценијих реликвија фрушкогорских манастира током другог светског рата.
  • Радославу Грујићу са разлогом је посвећена једна од емисија у серијалу „Заборављени умови Србије“. 
  • Приликом свечаног отварања Музеја Српске православне цркве, после завршене реконструкције у мају 2013. године на приређеној изложби није поменуто име оснивача и првог управника музеја Радослава Грујића, иако је део непроцењивих експоната спашен од уништења управо захваљујући њему. У то време професор Грујић још увек није био рехабилитован и то би могао да буде разлог његовог непомињања.
  • Због тога што као народ каснимо са исправљањем идеолошких неправди нанетих нашим великанима дешава се да се неправде понављају.

Радослав Грујић (1878-1955) је био српски православни свештеник и историчар који се претежно бавио историјом Српске православне цркве. Школовао се у родном месту Земуну, а богословију је 1899. године завршио у Сремским Карловцима. Одмах по завршетку богословије рукоположен је за свештеника и постављен за парохисјког помоћника при храму Свете тројице у Земуну. Старешина храма за време Грујићевог службовања био је прота Димитрије Руварац.

Након положених додатних испита постављен је за професора катихету у Великој гимназији у Бјеловару 1904. и на овом месту је остао до 1914. године. У Бјеловару је почео да прикупља грађу о српској историји у Славонији и широм Угарске. У овом периоду је завршио студије права у Бечу (1908). Филозофске науке студирао је у Загребу где је дипломирао 1911. године. На истом факултету је 1919. и докторирао. И поред професионалних обавеза у овом пеироду је написао и објавио 69 радова. Значајем се истиче Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (1909). Рад је био конципиран као одговор државном тужиоцу на процесу против педесет тројице Срба познатом као велеиздајнички процес.

По почетку Првог светског рата затворен је од стране аустроугарских власти као велеиздајник. Пуштен је наредне 1915. године, Једно време се налазио у кућном притвору, а затим је премештен у Госпић. После две године враћен је у Бјеловар. Након завршетка Првог светског рата предавао је у Београду у Другој гимназији а затим у Богословији Свети Сава.

Године 1920. изабран је за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. Период живота у Скопљу је најинтензивнији период његовог научног стваралаштва. У два наврата био је декан факултета у Скопљу (1930-1933. и 1935-1937). Основао је Скопско научно друштво коме је председавао од 1921. до 1937. године. Покренуо је 1925. Гласник скопског научног друштва који је убрајан међу најзначајније публикације у области друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је Музеја Јужне Србије у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године.

Проналазак земних остатака цара Душана

У рушевинама манастира Светих архангела у Призрену Радослав Грујић је пронашао 1927. године посмртне остатке цара Душана који се сада налазе у цркви Светог Марка у Београду. У тренутку када су земни остаци пронађени нико није знао шта би тачно са њима нити које би то било место достојно цара, да се оне сахране. А године су пролазиле…

Вративши се у Београд остатке цара Душана је понео са собом, прича каже, у обичној дрвеној кутији која је стајала у фиоци његовог писаћег стола. Из страха да не буду уништене током бомбардовања, Грујић је легао преко сандука и својим телом штитио остатке највећег српског цара. Кости су касније пренете у капелу Патријаршије, а тек од 1968. у цркву Светог Марка на Ташмајдану у којој и данас почивају.

На позив црквених власти Грујић долази 1937. у Београд где је постваљен за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. У Београду је радио на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Изабран је за дописног члана САНУ 1939. Био је и редовни члан Матице српске, хрватске и словенчке и почасни члан Студентског историјског друштва у Београду као и сарадник Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва у Београду.

По доласку у Београд, приступио је прикупљању материјала за музејску збирку и евидентирању црквено-уметничких предмета у земљи и иностранству. Протојереји Лазар Мирковић и Радослав Грујић обишли су 1937. године, уз материјалну помоћ Српске православне цркве, Румунију и Мађарску и регистровали најзначајније српске споменике и остале уметничке вредности у тим земљама. Почетком 1940. године, набављене су витрине за излагање музејских експоната, а отварање поставке Музеја предвиђено је за месец октобар 1940. Новонастале предратне прилике омеле су остваривање ове замисли, и јуна месеца исте године све особље Црквеног музеја разрешено је својих дужности.

За време Друог светског рата радио је на збрињавању српских избеглица као и на очувању споменика српске православне цркве. Његовим залагањем спашени су многи животи недужних људи заточених у бројним логорима.

Априла 1942. заједно са кустосом Музеја кнеза Павла, Миодрагом Грбићем, користећи се личним познанством и благонаклоношћу, ратног саветника при Управном штабу за Србију, мајора Јохана Албрехта фон Рајсвица успели су да обезбеде пренос моштију српских светитеља кнеза Лазара из манастира Бешеново, те оскрнављене мошти цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац, у окупирани Београд. Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима.

Црквено благо нестало током рата

По завршетку рата радио је на идентификацији и враћању уметничких предмета који су на територији НДХ опљачкани из српских цркава и манастира. Почетком 1946. године предложио је највишим црквеним властима да затраже од државних власти да се у Београд пренесе све културно-историјско благо Српске цркве које је у току Другог светског рата однесено из цркава и манастира Српске православне цркве са подручја НДХ. Овај предлог Радослава Грујића прихватио је Свети архијерејски синод и уједно га умолио да сачини елаборат о начину регистровања и враћања однетих црквено-уметничких предмета. Убрзо је и формирана комисија коју су сачињавали представници црквених и државних власти, а која је требало да идентификује све драгоцености које су у току Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб.

 

ИЗВОР: https://www.opanak.rs

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *