Анализе

Организовани (само)заборав против вулкана историје

  • Зашто Срби као народ нису погодни за глобалистички експеримент са брисањем историје из школских програма који се разматра у Шведској?

 

ПИШЕ: Радован Калабић

 

Све се непрестано срозава (…) Назирем дан када ћемо читати само телеграме и молитве“
Емил Сиоран

Шведски одбор за образовање кани да из школских програма избаци сву историју до XVIII века и да пажњу ученика виших разреда, узраста од 13 до 15 година, усмери на Холокауст, Хитлера, Други светски рат и постмодернистички период с краја прошлог века. Као довољан и оправдан разлог за овај својеврсни културолошко-историографски и цивилизацијски суицид наведен је недостатак времена за учење историје у школама. Образовање младих Швеђана у будућности предвиђа, међутим, да се већа пажња и значај посвете проучавању климатских промена, миграцији и питањима везаним за полове.

Стари Грци и Римљани, уосталом као и други историјски народи у Европи међу које спадамо и ми Срби, садржајем овог предлога унапред су „разоружани“ у покушајима његове критике, па чак и оне крајње добронамерне. На једној страни не само што је ово шведско унутрашње питање, дакле чисто шведска ствар, већ су тамошње просветне власти показале несумњиву спремност и одлучност у давању личног примера, па су тако предложиле брисање из уџбеника и најславнијег периода своје историје. Наиме, Одбор за образовање проценио је да шведске школарце не треба оптерећивати изучавањем раздобља од 1611. до 1718. године, када је Шведска представљала велику европску и империјалну силу. Тако би и имена свих Густава од краља Адолфа II, преко Карла X, XI и све до оног XII, преко ноћи пала у заборав.

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКО СРОЗАВАЊЕ
Друго је питање да ли би у поодмаклом процесу шведског самоодрицања у заборав пале и најнеморалније странице шведске спољнополитичке историје на којима је записано да је ова земља у последњој четвртини XVII века за новац улазила и у туђе ратове. Да је за паре подржала француског кандидата за пољски престо, док је на унутрашњем плану владала општа корупција, лењост и немар државне администрације. Коначно, да ли би се из памћења других народа, попут Руса, могла рецимо истиснути битка код Полтаве, када су на Видовдан 1709. трупе Петра Великог, Александра Меншикова и Бориса Шерметјева до ногу потукле шведску војску под командом Карла XII. Када су шведској држави трајно одузели статус велике европске силе, а Швеђанима озбиљно запретили да ће их  срозати на ниво обамрле нације.

Ревизијом наставних планова Шведска је предузела још један крупан корак у правцу цивилизацијског срозавања, дајући тако значајан допринос свеопштој и глобалистичкој кретенизацији западног друштва. Али ни то није довољно да се брзо допре до крајњег циља – до атомизованог друштва и до потпуно обезбоженог и саможивог појединца, који нема никакву представу ни о ближим прецима, а камоли о свом потомству.

Прослава Националног дана Шведске (06. јун) у Стокхолму (Фото: Bengt Nyman)

 

Кога не занима шта је било у прошлости, тај не мари ни о оном што може да се деси у будућности. Отуда, сва мудрост, знање и искуство овог света могли да стану у једну кратку историју антихриста. Празноглави потрошач који мисли да се његов идентитет огледа у његовој тетоважи. Изгубљена и отрована душа, која за себе верује још и да је изузетна. Да од њега почињу и с њим завршавају календар и васељена. То бесполно, несигурно и уплашено биће које живи живот без смисла и чека смрт без наде.

Међутим, да би доспео до свог коначног циља, савремени либерал-игнорант, у Шведској или било где на планети Земљи, прво би морао да поништи званични календар и уведе ново рачунање времена, које почиње од његовог рођења и завршава се његовом смрћу. Јакобинци у Француској и бољшевици у Октобарској револуцији посезали су за истим принципом револуционисања календара и противприродног убрзања времена. Озваничили су нове календаре у којима се време рачунало не од пре и после Христа, већ од 1789. и од 1917. Пошто је у њиховим неодрживим календарима све почињало од њих и њихових (зло)дела, онда су и под њиховим лажним заставама грађанских и људских права и слобода, братства, јединства и/или класне равноправности, накратко погажени векови прошлости прво француског, а потом и руског народа.

НЕПРИМЕЊИВО НА СРБЕ
Али су зато у два маха започињани велики прогони Христа и хришћанске културе из Европе, свргавање монархија и објављивање рата домаћину у породици. Пошто се задовољавају само избацивањем из уџбеника оне историје која је старија од осамнаестог века, савремени шведски јакобинци и бољшевици нису ни до колена својим претечама и узорима из Француске и из Русије. Ипак, у поређењу са оним несмајником, натурализованим Американцем који је прогласио крај историје, шведски просветни законодавци делују као тврдокорни традиционалисти оптерећени историјом, који се грчевито опиру брисању сећања на оно најважније што се са њима и са другима догађало од почетка предпретпрошлог века.

Упркос свему на Србе се, пак, тешко може рачунати у овом поодмаклом процесу глобалистичке кретенизације, у коме Шведска управо прилаже свој обол. Као прво, ми смо на сопственој кожи искусили да нема никаквог краја историје. Да је историја вулкан који сваког часа може да проради. Да нам реално запрети физичким истребљењем и духовним затирањем. Као друго, Срби верују да Бог још није дигао руке од њих. Да је праведан и кад их заслужено кажњава. А кажњавани смо увек када бисмо се од Христа отпадили и кад смо греховали. Ако ниједна друга, онда нас та вера још држи у животној снази и помаже нам да разликујемо добро од зла.

На овакав народ непримењив је „шведски образовни модел“ у уџбеницима историје. Чак и кад би му изоставили Светог Саву, Светог великомученика цара Лазара, цара Душана, Милоша Обилића, све Немањиће, вожда Карађорђа и Милоша Великог, Његоша, Светог владику Николаја, Андрића, Дучића, Црњанског, Слободана Јовановића, ђенерала Дражу Михаиловића, Светог ђакона Авакума и Светог Вукашина (Мандрапу)… Чак и кад би успели да му званично отму Теслу, Пупина и Миланковића и оставили само Јосипа Броза Тита, он би у колективном памћењу, преко народне песме или уз гусле, сачувао не само сећање на све наведене великане српске, већ би добро упамтио и Косовску битку за крст часни и слободу златну из 1389. Као и два геноцида над њим почињена у прошлом веку. Као и над њим извршено највеће етничко чишћење у послератној Европи.

Српски војник целива икону у цркви Светог Ђорђа на Опленцу приликом освећења застава Војске Србије, 22. април 2015. (Фото: spc.rs)

 

Ту ништа не помажу ни најгрубља прекрајања прошлости, ни наметнуте измене у садржају уџбеника историје, ни избацивања и брисања из наставног програма векова српске историје… Све док, не дај Боже, и последњи Србин не би сишао са историјске сцене. А и тај би, чврсто верујем, животом сведочио да смо били заветни, литургијски и стари европски народ.

 

Радован Калабић је књижевник, историограф и председник жирија Удружења књижевника Србије за доделу „награде Јанко Веселиновић за најбољи историјски роман на српском језику“. Аутор је 12 књига, међу којима су „Српска емиграција“, „Грофовска времена“ и „Равногорска историја“. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *