Анализе

БИБЛИЈСКО ВОЋЕ: Грожђе

  • У блискoисточном и источном медитеранском свету грожђе је у библијско доба било заступљено у култури свакодневног живота
  • На тим просторима винарство и виноградарство се усавршавало и успостављена је култура вина
  • Верује се да је Ханаан (целина Сирије и северне Палестине) једна од земаља у којима се најраније узгајала винова лоза и испијало вино . Вековима касније, на тим просторима у околини Газе производило се чувено левантинско вино, популарно широм византијског царства
  • Као значајно воће са најјачом традицијом има симболички и привилегован религијски значај
  • Чудесна трансформација грожђа у вино даје му тај узвишени статус у цркви и синагоги. За православно хришћанство грожђе је воће par excellence

ПИШЕ: Милена Стефановић

Грожђе и вино се помињу у Библији безброј пута, од Постања до Откривења. Кроз библијски наратив вино и виноградарство се сагледавају са духовне, друштвене и културне перспективе. У почетку, вино је било реткост и привилегија богатих, али од римског периода, могао је свако да га приушти. Црвено вино које се добија од црно – плавог грожђа има дивну пурпурну боју, арому, укус и сласт, која долази од самог воћа. Римљани су користили зачине и биље да сачувају вино и побољшају му укус. Вино са смирном (Мар. 15, 23) нуђено је Христу на Голготи.

Грожђе и вино су били одувек важан део живота у Израелу. Берба и прављење вина били су важан друштвени догађај. Древни новац је украшаван виновом лозом која је симболички представљала плодност земље и обиље (Ис. 36, 17). Са вином се кувало, од листа винове лозе савијале сармице, док се од куваног сока грожђа добијао слатки густи сируп који се као једини слаткиш, поред меда, премазивао по хлебу.

Произведено вино није се користило само за пиће, већ и у медицинске сврхе (1. Тим. 5, 23; Лк. 10,34), за чишћење куће и бојење тканина. Користило се као пиће сигурније од воде, која је понекад била загађена, и услед чега је због антибактеријског својства мешано са водом, што је био и најлакши начин да се вода учини питком, вероватно у размери 4:1. Древни Израиљци нису мешали вино са водом, додавали су мед. Тек са хеленизацијом, у Јудеји и Самарији, земљама Леванта у III веку пре Хр. вино се разблаживало водом и додаване су друге супстанце што је постало културна константа.

Грожђе се користило као свеже и суво, сок, винско сирће и ферментисани сок – винo (грч. oinos; лат. vinum; хеб. yayin). Вино је саставни део живота заједнице, њеног култа и има свето значење. Благословено као понуда или жртвени принос, ливаница  (Изл. 29, 40; Лев. 23, 13; Бр. 15, 5).

У Старом Завету помиње се име града Анав (хеб. Anab, грожђе) у ратним походима Исуса Навина (ИНав. 11, 21).

Грожђе је субјект закона. Његових пет продуката (Бр. 6, 3-4) назарен у току завета није смео да конзумира. Свештеник се уздржавао од вина пре уласка у унутрашњи трем (Јез. 44, 21). И секта рехабита (Јер. 35, 6) одбија вино, услед сумњи због религиозног синкретизма . У винограду добро је увек оставити мало необраног грожђа за оне којима ће бити потребно: дошљака, сиромашног, удовицу. Божијег благослова ради (Пнз. 24, 21; 23, 24).

Лоза се најчешће помиње у контексту винограда, који представља заштићено место где Божији народ (Божија деца, лозе; које док расту успињу се на горе) напредује и где Бог (виноградар) прати њихов развој и нежно брине.

Грожђе је у Ст. Завету представљено као симбол Божијег односа према Израиљу (Пс. 80). Прoрoк Исаија драматично описује свој народ (Јуду) и Јерусалим као Божији виноград (Ис. 5, 1-7; Пс. 9-16) који не рађа ништа друго до кисело грожђе тј. прекорева грешнике који су као кисело грожђе за винаре. Овај однос видимо и кроз метафоре: “Нађох Израиља као грожђе у пустињи” (Ос. 9,10) и Израиљ је “лоза винова” (Ос. 10, 1). У благослову – Господ ће увести Израиљце “у земљу изобилну пшеницом и јечмом и виновом лозом…” (Пнз. 8,8; 11, 14 ), кроз обилан род и убрзану смену жетве и бербе (Лев. 26, 5; Ис. 36, 17).

Грожђе се појављује као објект наратива. Знак богатства и плодности. Мојсије шаље у извиђање дванаест шпијуна, из дванаест израелских племена (Бр. 13, 21-24) који при повратку из Ханаана, одсецају грозд који су због огромне величине на штапу двојица носила. Ханаански грозд је префигурација Христа на Крсту, проливене крви и Евхаристије. Први носач који не види грозд, симбол је синагоге, а други је симбол Цркве, односно крштених пагана. Или, први је симбол пророка, оних који Христу претходе, а други, Апостола који Га следе.

У понудама првих плодова (Пнз. 11, 14; Изл. 23, 19) грожђе је једно од главних представника седам врста. На празник жетве или седмица (Шавуот) Јевреји ритуално благосиљају плод винове лозе током празничне молитве првина (Изл. 34, 22). Вино је део празника Сукот (празник сеница) који се огледа у изражавању радости и захвалности за јесењу бербу кроз гозбу. Од грожђа се прави вино и оно је симбол радости за јеврејски народ (сок од грожђа може да се користи као алтернатива и благослов за вино). Молитва и благосиљање су у средишту јеврејског живота, а вино је одабрано за Божију службу, као што је јеврејски народ (“лоза изабрана”, Јер. 2, 21) изабран за службу Богу.

Ово има свој продужетак у хришћанском заједничарењу приликом испијања вина, што потврђује древну везу вина и цивилизације (Мат. 11, 19; Лк. 22, 14-23), као и у пракси благосиљања плодова у цркви. У VII веку долази до одвајања благосиљања првих плодова од доношења понуда у виду хлеба и вина. Вино од грожђа је понос Свете земље. Поред пшенице, симбол свих дарова које је Бог дао људима (Пост. 27, 28)

Према многим предањима вино је симбол спознаје и посвећености. У библијском предању вино је симбол радости и обиља. Винова лоза мирише, а виногради цветају (Пнз. 2, 13, 15). Вино весели Бога (Суд. 9, 13). У Псалмима (104, 15; 4, 7; Проп. 9, 7) весели срце човека (Зах. 10, 7). Вино заноси (Пс. 60, 3; Иса. 28, 7) и напија (Пост. 9, 21; Пс. 78, 65; Зах. 28, 1. 7). У Песми над песмама (2, 4. 13), вино је знамен радости, Духа Светог, мудрости, истине по Оригену. Љубави између Израиља и Бога (7, 12).

Помиње се у педагошким пословицама: “… оци једоше кисело грожђе, а синовима трну зуби” (Јез. 18, 2) или код Пророка Јеремије, да ће свако сносити одговорност за свој грех “… ко год једе кисело грожђе, томе ће зуби трнути” (Јер. 31, 29-30). Уобичајено је било мишљење да се испашта за грехе родитеља, што су и Апостоли сматрали (Јн. 9, 1-3).

Ноје и винова лоза – зачетак и развој виноградарства

Поистовећиван са дрветом живота, чокот винове лозе у окружењу Израиља сматран је светим, божанским, док код самих Израиљаца, поред маслине једно је од месијанских стабала (Зах. 3, 10).

У освит цивилизације, Ноје сади винову лозу и тако постаје први виноградар (Пост. 9, 20 – 21). Иако праведан, за њега сe везује и први помен пијанства. Влада мишљење да то није била намера, већ да му јачина вина није била позната, јер, како сматра Св. Јефрем Сиријски годинама није пио вино (годину дана у барци и још неколико, док винова лоза почне да даје плодове). Док Св. Јован Златоусти сматра да је могуће да се пре потопа вино уопште није ни пило. Касније, вино је коришћено да изазове пијанство и заблуделост којима Бог кажњава појединце и народе (Јер. 25, 15-17).

Култивација винове лозе стара је колико и људска цивилизација и зато се каже да је грожђе најстарије култивисано воће. Берба грожђа је божанска берба – Ја посадих, Аполо зали, а Бог даде те узрасте (1. Кор. 3, 6). Виноград тражи пажњу, посвећеност и много труда да би се добило квалитетно грожђе. У Египту (Пс. 80) грожђе се узгајало на перголама у оазама и долини Нила. У почетку вино се налазило на столу краљева, потом племства, јер се увозило са Блиског истока. Такође, вино је нашло своје место и у  погребним приносима (у претхришћанској ери).  Код Јевреја најбоље винове лозе сађене су на падинама брда (Ис. 5, 1-2) и то је тип терасастог узгајања. Када сазри грожђе, виноградар се са породицом сели и спава у караули, јер ноћу чувају принос од лопова, а кад прикупе грожђе стављају га у велике корпе.

На култивацију грожђа велики утицај имала је грчко-римска култура. У наше северне крајеве грожђе је стигло преко римског цара Проба (276-282), рођеног Сремца, који је први чокот изван Италије засадио на Фрушкој гори. Интересантан податак је да је рођен 19. августа. Ово се збило у Доњој Панонији, а у оквиру некадашње римске провинције Горње Мезије, која је исто тако обухватала део данашње територије Србије, култивација грожђа jе практикована у хеленизованим градовима још у V веку пре Хр. Пронађене су пресе за грожђе у античким градовима Медијани и Гамзиграду. Tрадиционално, данас се у тим крајевима организују јесењи фестивали “Карловачка берба грожђа“ у Сремским Карловцима и “Жупска берба“ у Александровцу.

Културу вина наставила је да развија династија Немањић. Цар Душан је 1349. године донео закон о начину прављења вина и његовој употреби. За време његове владавине из подрума чувене винице у Великој Хочи виноводом дугим 25 километара помоћу гравитације вино је транспортовано до двора у Призрену. А у Хиландару расте већ стотинама година чудотворна лоза Св. Симеона. Занимљиво својство лозе је да ниче из гробова. Тако је и у порти Цркве Св. Јована Богослова у Морињу, у Боки, изникла из гроба највећег морињског добротвора Криле (Христифора) Милинковића, барем је тако забележено.

Обе нововековне српске династије радиле су на обнови замрлог виноградарства, које је услед вишевековног присуства Османлија, тињало једино при манастирима, што манифестује поменуту везу културе, цивилизације и вина, као и повећано крчење винограда после 1945. године. Срби су вински народ. Чајкановић пише да је винова лоза код Срба имала двојако значење. Она представља свето растиње (“од ње је света крв”), а виноград је најбољи заклон од злих сила. Грожђе, као ни смокве не ваља  јести пре Преображења, када се носи у цркву. Заштитник лозе и винограда је Св. Трифун, а у време око празника орезује се виноград. Πред крај бербе од последњег чокота грожђа прави се “Богу брада”. Српска слава је обред неодвојив од вина. Здравице се изговарају уз чашу вина. Стара реч пудар, опстала као презиме, означава чувара винограда. Грожђе са врбе спада у познати adinatio (адинатон = што не може бити) из наших народних песама и пословица – Кад на врби роди грожђе…

Словесни виноград

У средњем веку биo је веома популаран Физиолог (Природослов), дело старосрпске преводне књижевности. У њему је у виду библијске алегорије представљена једна прича о јежу и винограду. Јежеви представљају лукави дух који се у винограду успињу и расипају гроздове остављајући лозу огољеном. Зато се препоручује људима да се прикључе словесном винограду – Цркви, и не дозволе да се јеж, противничка сила успне на срце верника. Симболизам лозе проширује се на сваку људску душу.

Следствено слици која се протеже из Ст. Завета, винова лоза је слика Цркве где су хришћани виноград Божији, а призори рада у винограду Господњем могу да означавају напоре хришћана који се труде (1. Кор. 15, 58).

Према Јаковљевом пророштву, Цар и нада Израиља кога сви ишчекују: ”веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе од магарице своје“ (Пост. 49, 11). Гранчице винове лозе су ученици Господњи којима је он рекао:” Ја сам истински чокот” (Јов. 15, 1). Кроз те лозе Господ је себи присајединио “младе од магарице” тј. Нови Израиљ (хришћане).

Виноград у Христовим параболама представљен је као Царство небеско, у коje су сви позвани, где се исказује Божија милост и спасење по благодати (Мт. 20, 1-16), по вери и врлинском животу (Мт. 21, 28-32).

У параболи о злим виноградарима, народ је виноград који је засадио Господ, као што су рекли Давид и Мојсије (Пс. 80, 14 -15; Изл. 15, 17) и који је предат виноградарима, тадашњим учитељима Закона, фарисејима и књижевницима (Лк. 20, 9-19; Мат. 21, 33-44). Тај “виноград” одузет је, то “Царство Божије” – заједница коју су имали са Богом. Предата је другима, онима који су поверовали, Апостолима, на обрађивање. Парабола нам представља дуготрпљење које Бог има према нама и својеврсна је парафраза Господњих речи код Исаије (5, 1-17), како тумачи Блажени Теофилакт Охридски.

Христос је рекао: “Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноградар” (Јн. 15, 1-10).  Значи да духовне плодове стичу они који живе у заједници са Њим, јер је Он – пут, истина и живот (Јн. 14, 6). Лоза не може да даје плод ако није на чокоту, а Бог је виноградар који показује одговорност и бригу за свој виноград.

Винова лоза као симбол Христа добија значење које тумачимо из Његових парабола којима изражава нов(о)заветни однос између Бога и људи.

Лоза је фундаментални религиозни симбол. Иконографски, лоза још од ранохришћанског периода представља један од изведених Христових симбола. Чокоти лозе су симболи живота у Христу и упућивали су на “истинску лозу” из Јеванђеља, а не декорацију. Увојци лозе са гроздовима и птицама улазе у састав идиличног рајског пејзажа у рановизантијским мозаицима.

Ранохришћанска уметност мање је заинтересована за опис догађаја, а више за изведено значење и смисао. Мотив бербе грожђа, као хришћански мотив, јавља се у I – II веку у катакомбама Рима. У погребној уметности то је тема присутна још од египатских гробница, где мотив бербе, лозе и вина предочава да је вино сматрано симболом бесмртности, напитком живота, као и у Грчкој посредством дионисијског култа.

Сцене бербе грожђа су симболичка пројекција, повезане са улогом вина у Евхаристији. Притискање грожђа представља “слику” Христових мука, а сок “слику” крви.  Учесници ових сцена су пути (ит. putti, дечији ликови), у ранохришћанској уметности анђелчићи. Представе имају весели карактер, али ако се добро погледа може да се прочита скривени хришћански смисао. То је догма преведена у призор. Смисао бербе може да значи крај једног и почетак другог живота, што представља централни мотив мозаика у маузолеју Св. Констанце.

Анђели бербе грожђа могу да симболишу Судњи дан као што је описано у Откривењу (Отк. 14, 18-20) где преса или каца за притискање грожђа означава Божији гнев на неправедне. Вино, као “чаша гнева” може у скривеном смислу да симболизује Божији гнев (Ис. 51, 17).

Грожђе има свој празник

Прво Христово чудо у јавности, десило се на свадби у Кани (Јн. 2, 1-11). Упућује нас на Евхаристију и симбол је Христовог јединства са “заручницом” Црквом. Овим чином је благосиљао Св. тајну брака. Трансформација воде у вино, симболише промену закона. Старог у Нови. Јер, како каже Христос: “Него вино ново у мјехове нове треба сипати, и обоје ће се сачувати“ (Мар. 2, 22; Лк. 5, 37-39). Ове речи су протумачене као Христов однос према традиционалном јудаизму.

На празник Христовог Преображења врши се освећење грожђа у цркви, што представља древну праксу, потеклу још од понуда првих плодова у храму.

Молитве за прве плодове, нову летину земље, род света, чији је креатор Бог, сачувале су се у литургијском предању из III века, јер кроз приносе који су доношени у цркву, исказивала се захвалност Богу за све добро, али и давала помоћ онима којима је потребна. Цар Константин VII Порфирогенит забележио је у свом спису О церемонијама да се у Влахернској цркви у Константинопољу у VIII и IX веку на празник Успења Богородице, и годишњег приноса првог воћа, после Литургије дешавао посебан ритуал размене грожђа, кроз церемонијално даривање између Патријарха и цара кроз идеју хармоније црквене и световне власти (провукао се карактер реакције против паганског дионисијског елемента који је садржан у свечаностима прославе грожђа од античких времена).

Не постоји тачан датум, тј. није сасвим најјасније од када jе овај обред почео да се везује за празник Преображења. Можда јер су за њега везане трансформације, претварања. Постоји типик који одређује да се грожђе први пут проба на овај празник. У манускриптима су забележене молитве за грожђе којима се захваљује Богу… Можда као пример духовне слободе одабране хришћанским евхаристијским животом. Јер, грожђе је саставни део Евхаристије. Благосиљање грожђа на овај празник је схваћено кроз теолошку, антрополошку и космолошку димензију овог празника.

На Преображење се освећује грожђе и пшеница (Јн. 6, 53-56). Освећење плодова на дан празника према учењу Цркве има тајанствено-симболичко значење. Догађај Преображења Господњег који је приказао ново, преображено стање је оно које добија човек и свет Његовим Васкрсењем. Не узима се грожђе (плод) пре празника, јер су Адам и Ева нарушили заповест о неузимању плодова са дрвета познања добра и зла. На тај начин, уздржавањем, ми учествујемо у исправљању тог греха.

Грожђе као евхаристијско воће и залог бесмртности

Уопштено, грожђе као и евхаристијско вино представљају Христову крв.

Прво помињање вина и хлеба налазимо у Постању (14, 18-19), и они постају традиционално заветни оброк, као део свечаности којом се успоставља веза (Јер. 31, 31-34). То је старозаветни догађај која има значење евхарстијске слике, тј. Христове крви у путиру чију префигурацију представља Мелхиседекова жртва. Појам жртве се доводи у везу са проливањем крви, а вино је елемент жртве код Јевреја. Господ је царски свештени род Мелхиседеков (Јев. 5, 5-10), ред свештенства вечности, бесмртности (7, 1-3). Три цара, Мелхиседек – Давид – Христос (Пост. 14, 18 ; 2. Сам. 6, 19; Лк. 22, 17, 19) дају понуде хлеба и вина.

Свеукупност и пуноћа смисла се протеже на литургијску одежду. Наиме, извезени на стихару, у виду јаке симболичне слике, јављају се грозд са једне и класје пшенице са друге стране Крста, симболишући вино и хлеб, док бела тканина стихара означава чистоту. Винова лоза као Христова лоза у шематизованој и стилизованој форми као орнамент на богослужбеној одежди има сотириолошко, евхаристијско и есхатолошко значење – као евхаристијска порука која подсећа на божанску Евхаристију.

Грожђе у виду вина било је на столу најпознатије и најзначајније вечере у историји човечанства. Вино је крв грозда (Пост. 49, 11; Пнз. 32, 14). “Ово је крв моја новога завјета…” посматрано кроз упоредни навод из Ст. Завета, где је описана крвна жртва савеза (Изл. 24, 8). После изгона вино приликом жртвовања замењује крв; као у Св. тајни Причешћа (Мат. 26, 27; Лк. 22, 17).

Јер као што је Господ трансформисао воду у вино на свадби у Кани, благосиљао вино (кроз њега и грожђе) да покаже преображај свету, тако се и на Тајној вечери, вино као елемент целокупно по благодати трансформисало у Христову “Крв”.

“Јер је душа тијелу у крви” (Лев. 17, 11, 14)… ”јер је крв што душу очишћа”, разумевање светости крви присутно је и код Апостола у раној цркви (Дап. 15, 29). Вино у путиру значи да је Христос пролио крв за нас, за живот света. Крв и жртва. Чаша је Нови завет (Јн. 6, 53-4; Лк. 22, 20) који је потврђен  Христовом крвљу.

Христос рече: “Заистa, заиста вам кажем… Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни а ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн. 6, 53 – 56).

ИЗВОР: Православље – новине Српске Патријаршије, број 1164, 15. септембар 2015. године

Подели:

One Commnet on “БИБЛИЈСКО ВОЋЕ: Грожђе

  1. У Србији је лоза сађена пре Римљана али је римски цар Домицијан забранио сађење лозе ван Италије а цар Проб укинуо ту забрану.

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *