Анализе

Ко је био Рјурик и ко су Варјази?

  • У „Повести минулих лета“ или тзв. Несторовом Летопису, стоји  да су Варјази суседи Словена, или да будемо прецизнији једно од словенских племена. Објашњавајући размештај народа након библијске поделе на потомке Сима, Хама и Јафета, Нестор словенска племена убраја у Јафетову породицу народа за коју каже следеће: „У Јафетовом пак дјелу сједе Руси, Чуди и свакојаки народи: Мерји, Муроми, Вјеси, Мордвини, Заволшки Чуди, Перми, Печери, Јами, Угри, Литви, Зимоголи, Корси, Љеголи, Ливи, Пољаци пак  Пруси и Чуди сједе близу мора Варјашког. Уз ово море сједе Варјази: одавде према истоку – до предјела Симових, уз исто ово море сједе и према западу до земље Енглеске и до Волошке“[1].

ПИШЕ: Александар Митић

Дакле по писцу првог познатог Руског Летописа, Варјази су такође део словенског народа или шире тзв. Јафетове групе народа и набрајају се заједно са Русима, Пољацима, Прусима, Литванцима и другим сродним племенима у исту породицу народа. Оно што изгледа приређивач српског издања није добро искоментарисао је питање „земље Волошке“. Наиме у коментару стоји: „Волосима су Стари Словени називали романске народе. Овдје се можда мисли на Италију. Од ријечи Волох, је и наша ријеч Влах“[2].  Да термин Волох код Словена означава Влаха, а код данашњих Пољака Италијане и Италију, то је тачно, али да „земља Волошка“ у Руском Летопису не означава ни Италију ни Влашку, па самим тим ни Влахе, јасно је ако се пажљиво загледамо у наведени цитат. „Земља Волошка“ свакако у Руском Летопису означава Велс, јер се наводи одмах иза земље Енглеске,  јер како каже у летопису Варјази „сједе и према западу до земље Енглеске и до Волошке“. Дакле јасно је да се ради о Велсу а не о Италији, јер је и Велс на западу, док за Италију а ни за Влашку то неби могло да се каже. Да се ради о Италији или Влашкој, то би значило да Варјази живе не само у приобаљу Балтичког и Северног мора, како нас обавештава руски летописац, већ и по читавом медитерану, што свакако није доказиво. Са друге стране имамо потврде о словенским траговима по Британским Острвима које нам је оставио Милош Црњански[3], као и о војним походима Прибалтичких и Полапских Словена који су заједно са Данцима учествовали у  освајању Енглеске 1015. и са њима били раме уз раме у бици код Кентерберија и другим биткама тога доба[4].

Све до појаве немачких научника и њихове доминације на руским катедрама за историју, зашта су итекако заслужни чланови руске царске породице Романов, Варјаге нико није сматрао за Германе, већ за Словене. Након тога имамо већ 1755. год. тезу о наводном германском или прецизније скадинавском пореклу Варјага коју је први поставио један немачки научник Теофил Сигфрид Бајер у свом раду „Ко су Варјази“? Бајер у својој тези жели да докаже, како Варјази нису били Словени, већ скандинавци, тј. Швеђани[5]. Чак и данас после толико времена ова његова теза се предаје као званична како на руским тако и на српским катедрама за историју, мада морамо да признамо, да је у Русији та теза добро уздрмана радовима руских научника, који су са пуно аргумената оборили Бајерове ставове по питању Варјага, па је питање времена када ће се у Русији доминација нордиста у руској историјографији срушити и уступити место правој историјографији.

Да видимо какво је сада било мишљење о Варјазима неких аутора који предходе Бајеру. Прво ћемо да погледамо сада шта су о Варјазима рекли германски писци, дакле Бајерови сународници, хришћански свештеници Адам од Бремена (1050-1085) и Хелмолд од Бозауа (1020-1077). Делове њихових хроника сакупио Растко Костићу свом делу „Пад Арконе или сумрак словенског паганизма[6]. Тако описујући Словене и њихову земљу Адам од Бремена каже: „Славанија је један веома простран део Германије, настањен Винулима, који су се у стара времена звали Вандали. Ова област је десет пута већа него наша Саксонија, поготово ако се урачуна и Боемија и са друге стране Одре настањена Пољацима (Поланима) у Славанији, с обзиром да се они не разликују много у погледу одеће или језика. Са друге стране реке Одре најпре долазе Померанци, па Пољаци, који на једној страни имају Прусе, затим Бехемене и на истоку Русе. Предео је богат у оружју, људима и плодовима и са свих страна је окружен границама које су у облику река или шума. У ширину се пружа од југа до севера, што ће рећи од Албијена до Скитског мора. Дугачка граница изгледа да почиње у нашој сопственој Хамбуршкој бискупији и протеже се на исток преко огромних области све до Бајерна, Мађарске и Грчке. Има много словенских народа. На западу имамо најпре Вагре (Вагринце) који су суседи Трансалбињанима. Њихов главни град је Адинбург (Олденбург) и он лежи на обали. Алдинбург (Олденбург) је велики град Словена који се називају Вагринци. Он лежи код оног мора које се назива Балтичким или Варварским, на један дан пута од Хамбурга“[7].

Дакле Адам од Бремена германски писац из 11. века јасно каже да су Вагри или Вагринци словенско племе. Ако узмемо да анализирамо овај кратки исечак видимо да он Словенима не сматра само Вагре тј. Варјаге како их бележи Руски Летопис, већ и Прусе, поред набројаних Померанаца, Руса, Пољака. Такође даје нам имена Бехемена и Трансалбињана. Бехемени су свакако Бохемљани тј. Чеси, а Трансалбињани нису ништа друго него Полабљани. Такође он описује широк простор који насељавају словенска племена или народи како их он назива, од Хамбуршке бискупије на западу, па до Руса на истоку и од Варварског (Балтичког) мора на северу па до Скитског (Црног) мора и Грчке (Ромејског царства) на југу. На самом почетку списа имамо његово сведочанство да су се Словени или Винули како их другачије зове раније звали Вандали. То је још једна од потврда да су Вандали такође словенски народ. За главни град Вагринаца каже да се звао Олденбург, што би на словенском значио Стари Град или Старгард-Старгород.

Што се тиче Хелмолда од Бозауа он нам је оставио једно друго сведочанство о Вагрима тј. Варјазима. Наиме описујући нам религијске обреде код Словена Хелмолд каже следеће: „После смрти Кнута, који се презивао Лавар, краља Ободрита, њега наследише на његовом месту Прибислав и Никлот. Они поделише принципат на два дела, тако да је један владао земљом Вагринаца и Полабљана, а други оном Ободрита. Ова двојица су били дивље звери, жестоко непријатељски расположени према хришћанима. У ово доба ојачаше опет по целој Славији разни идолатријски култови и сујеверна сагрешења. Поред гајева и кућних богова, у којима земља и градови најпре обилују, на првом месту су божанства Прове, бог земље Олденбурга, Жива, богиња Полабљана и Радогост, бог земље Ободрита. Овим боговима су посвећени свештеници, жртве ливенице и разноврсни религијски обреди“[8].

Овде се нећемо обазирати на негативно гледиште Хелмолда на стару словенску религију, јер је тај став био уобичајен за све хришћански писце. Оно што је битно је да и Хелмолд од Бозауа као и Адам од Бремена јасно тврдио да су Вагринци тј. Варјази словенски народ. Такође, што је за нас овде битно он нам даје и име главног њиховог божанства, а то је Прове. Да је Прове само погрешно записано име Перун, видећемо мало касније, али нам је ово сведочанство јако важно због континуитета и везе између Вагра или Вагринаца у делима Адама од Бремена и Хелмолда од Бозауа са Варјазима у Руском Летопису и ромејским хроникама. Дакле, сами германски писци у 11. и 12. веку сматрали су Вагре-Вагринце-Варјаге за словенски народ.

Исто сведочанство нам даје и Мавро Орбин у свом делу „Краљевство Словена“ из 1601. године, служећи се делима Адама од Бремена, Хелмолда од Бозауа, Алберта Крањца, Карла из Вагриена и других старих аутора,  када приповеда о западним словенским племенима. Он у словенска племена убраја и Вагре, називајући их Вагирима[9].

Из свега овога ми видимо да су Бајер, као и његови следбеници и саборци: Милер, Шлецер, Струбе, а сви листом Немци, намерно тумачили „Несторов Летопис“ погрешно, како би  славна дела и историју која је припадала словенским народима приписали Германима, па су им за ту прилику послужили Вагри-Варјази, као најзападније словенско племе. Наравно у томе им је свакако доста помогао рад Милера на „Несторовом Летопису“, који је након његове прераде, био далеко од свог оригиналног текста. Такође, Милер је прерадио и комлетно дело Михајла Ломоносова који је био његов најжешћи критичар, јер му је након Ломоносовљеве смрти цела рукописна заоставштина Ломоносова стављена на располагање, и од његове стране фалцификована и издата под именом Ломоносова, на шта нас упозоравају Анатолиј Фоменко и Глеб Носевски[10].

Један од њихових аргумената је и лично име вође Варјага Рјурик, као и имена његове браће Синеус и Трувор, која су по њима германска. Затим, имена руских великих кнежева Олега и Игора, која су по њима такође германска. На први поглед то изгледа вероватно, али када размислимо мало боље, то баш и није тако. Нпр. име Игор, данас немамо код Данаца, Норвежана, Швеђана, Немаца, а ако уважимо „аргументе“ Бајера, Милера, Шлецера и Струбеа то би било једно од уобичајених имена код њих. Напротив, име Игор је широко распрострањено у словенском свету и то не само код Руса, Украјинаца и Белоруса, дакле потомака Кијевских Руса, већ и код осталих Словена. Такође име Олег је потпуно непознато германским народима, док је код Источних Словена оно једно од омиљених, а код Јужних Словена, понајвише Срба, и данас се задржао његов женски облик Олга.

Што се тиче пак имена Рјурик, као потврда нека нам послуже имена владара Гота и Вандала која су записана код западних писаца као Херманерик, Атанарик, Аларик, Теодорик, Еурик, Гејзерик, Гезалик… чији је наставак „ик“ само деминутив од имена, дакле више као презиме. Таква презимена код Срба су на ИЋ, код Руса на ИЧ, а код Западних Словена понајвише Чеха и Пољака на ИК. Тако имамо чешка презимена попут Шафарик, Масарик, Пекарик, Паларик, Пиларик… како је то добро приметио Симеон Кончар[11].

Чак и да нека од имена попут Синеус и Трувор, не могу да се објасне словенским језицима, то не значи да они нису Словени. Марво Орбин нам у свом делу даје име словенског кнеза који се звао Хенрик[12], што је свакако германско име, али такође код Сакса Граматика у његовој „Данској Хроници“ имамо име данског кнеза који је уништио Аркону, главно светилиште Балтичких Словена, а звао се Владимир (Валдемар), што је недвосмислено словенско име[13]. Значи ли то да словенски кнез Хенрик није Словен, а да дански кнез Владимир није Данац? Наравно да не. У пограничним етничким зонама била је уобичајена размена личних имена, нарочито након склапања мешовитих бракова, тако да лични назив неког човека не мора стриктно да значи и његову припадност одређеном народу.

Руски филозоф Бронислав Лисин у свом раду „Откуда је родом Рјурик“ тврди да су Рјурик и његова браћа из данашње Меклембуршке области, што је област од реке Лабе на Западу до реке Одре на Истоку. Према мишљењу Лисина, баш одатле је потекао оснивач руске династије Рјурик, као и његова браћа Синеус и Трувор. Они су били синови Годислава (Годлава), који је погинуо 808. год. у борби против Данаца. После смрти Годислава, власт је пренета на његову браћу Трасика и Славомира, а затим на њихове наследнике Годомисла и Тебемисла. Након што су Данци и Швеђани разорили Рарог, главни град Ободрита, они су на његовом месту подигли нови град кога су назвали Мекленбург, а синове Годислава, Рјурика, Синеуса и Трувора протерали, након чега су они отпремили бродове и отишли пут Новгорода где су примљени као сродници и где им је знајући њихово славно порекло додељен статус кнежева[14].

Такође и Аполон Кузмин у свом делу „Ко је у Прибалтику староседелац“ тврди да је у то време читава област Северне Русије, тј. области око Пскова и Великог Новгорода препуна тзв. фелдбергерске керамике која је својствена за Балтичке Словене у периоду од 8. до 10. века и да она обухвата око 80% свих археолошких налаза на том простору. Такође антрополошке карактеристике становништва Северне Русије се поклапају са антрополошким карактеристикама становништва у долинама река Лабе, Одре и Висле, као и целог простора Јужног Балтика[15].

Између Новгородске Кнежевине и Балтичке Славије дуго времена се одржавала веза, о чему сведочи и „скандинавска сага о Олафу Трјугвасону“ првом краљу Норвешке. У једном од похода Олаф услед јаког ветра који му је отежавао кретање био је приморан да се искрца у „Виндланду“, земљи балтичких Словена. Касније је тамо оженио ћерку словенског кнеза Гејра и служећи кнезу Бориславу учествовао у једном великом походу на Данску[16].

Радивоје Пешић у коментарима „Велесове Књиге“ за осниваче Новгорода сматра управо Вагре, тј. Варјаге из Стариграда тј. Старгорода. Они су након похода Карла Великог против њих 789. год. напустили Старгород и доселили се у области око Иљменског језера, у земљи која је била насељена Словенима од 6. века и тамо основали Новгород[17]. Овај Пешићев коментар делује сасвим логично тј. да су становници Старгорода, основали ново насеље и дали му име Новгород. Такође се уклапа и са каснијим позивом Новгородских Словена кнезу Рјурику и његовој браћи, да дођу у Новгородску земљу и преузму кнежевски престо, јер су их Новгорођани очигледно сматрали својима, тј. сродницима, а не некаквим туђинима, како то желе да нам покажу Бајер, Милер, Шлецер и Струбе.

Нарочито је био гласан у свом наступу против ставова германских историчара о наводном скандинавском пореклу руске средњовековне династије Рјурикович, Јуриј Венелин, који у свом, на жалост незавршеном раду „Скандинавоманија“, ошро критикује и побија њихове ставове. Тако Венелин анализирајући рад Бајера, на једном месту каже: „На несрећу, Бајер не зна не само Несторов језик, него ни обичан руски, који је уосталом и потцењивао. Из тог разлога он и није знао текст Руског Летописа: то се види из његовог размишљања, у којима он силом доказује, дијаметрално супротно Нестору, не знајући шта је утврдио наш летописац. Последица тога незнања била је та, да је Бајер, поступио против правила критике и да значeње руске речи треба објаснити из текста Руског Летописа“[18].

Ако Бајер заиста није знао руски језик или га је знао врло лоше, а према њему се потцењивачки односио како нас обавештава Венелин, заиста би обичном човеку звучало невероватно, да је руска научна јевност прихватила његову тезу као релевантну. Али ако знамо да је у то време тзв. руска научна јавност углавном била у рукама Немаца и њихових „руских“ помагача, онда нам таква тврдња Венелина изгледа веома вероватном. Пре Венелина дигао је глас против скандинавске теорије Василиј Кирилович Тредјаковски. Он је написао три рада који су  били усмерени против ставова Бајера и Милера, а гласила су: 1) О првенству словеснских језика над тевтонским, 2) О првобитноси Руса, 3) О Варјазима-Русима. Сва та три његова разматрања штампана су 1773. год. на 275 страница, три године након његове смрти[19].

Да сада укратко размотримо присуство Варјага на територији Ромејског Царства, односно тзв. Варјашке Гарде, која је штитила и чувала ромејског Василевса. Од ромејских писаца Варјаге у служби царства спомињу Константин Порфирогенит, Горгије Кедрин, Јован Кинам, Јован Скилица, Никифор Вријентије, Јован Зонора, Ана Комнина, Никита Хонијат, Никифор Григора. Анализе њиховог помињања Варјага у служби Цариграду, дао је Венелин у свом раду, утврдивши да се име Варјаг у почетку односило на праве Варјаге, а да се у каснијим писањима нарочито Ане Комнине, термин Варјаг односи на све северњаке у служби Цариграду[20]. Дакле, у 10. и 11. веку припадници Варјашке Гарде били су прави Варјази, односно словенско племе Вагри, док се већ од прве половине 12. века то односи на све северњаке који су зарад новца долазили да служе ромејског императора.

Варјази су полако улазили у служби Ромејског Царства након три похода руских трупа на Цариград. Први је био 907. год. за време руског Великог Кнеза Олега (882- 912) и у њему је према Руском летопису учествовало 80.000 руских ратника, на 2.000 бродова (на сваком броду по 40 ратника). Након тог похода закључен је мировни уговор 911. год измeђу Руске Велике Кнежевине и Ромејског Царства. Други поход десио се 941. год. а трећи 944. год. за време његовог наследника и Рјуриковог сина Великог Кнеза Игора (912-945), када је након трећег похода такође закључен мировни уговор између Руске Велике Кнежевине и Ромејског Царства. Оно што нас из тих уговора превасходно занима односи се на заклетве једне и друге стране забележене у уговорима  и у време кнеза Олега и у време кнеза Игора.

Из уговора Олега са Ромејским царством из 911. год један члан уговора говори о томе, како ће се судити за убиство и каже да ће се поклонити вера доказима са лица места, а страна која захтева да се не поверује доказима дужна је да положи заклетву по својој вери, Ромеји својим богом, Варјази Перуном богом својим, а Руси, Велесом својим богом. Уговор Игора са ромејским царством из 944. год. открива нам и извесну верску толеранцију која је у то време постојала у Русији. Наиме, већ у његовом првом члану се изричито говори да постоје крштени и некрштени Руси. За прве се каже да ако не поштују договор, да ће примити казну од Бога Сведржитеља, а за друге да им неће помоћи њихов бог Перун[21].

Дакле, видимо да се Варјази заклињу Перуном богом својим, што јасно показује ко су они били. Како нас обавештава Спасоје Васиљев, Перун је био бог громовник код Словена[22]. Такође, податак о Перуну као Варјашком врховном богу има паралеле са богом Провом код Вагрианаца како га је записао Хелмолд од Бозауа, што само по себи доказује да су западнословенско племе Вагри код Хелмолда од Бозауа, Адама из Бремена или Вагири Марва Орбина у ствари исто што и Варјази у Руском Летопису и код ромејских хроничара, а да је Хелмодов бог Прове у ствари бог Перун, јер о богу Перуну имамо писаних сведочанства на стотине, а о Прову само код Хелмолда, па ће бити да је само погрешно записано име бога Перуна или грешком, а можда и намерно искривљено након преписивања Хелмолдовог оригиналног списа.

Из свега овога можемо да извучемо закључак да су Варјази из Руског Летописа и код ромејских хроничара исто што и Вагри-Вагринци-Вагири западних хроничара Адама из Бремена, Хелмолда од Бозауа, Алберта Крањца, Карла из Вагриена и дубровчанина Мавра Орбина. Дакле, били су западно словенско племе или народ. Важили су у то време као одлични поморци и прекаљени ратници, па су се касније налазили у службама како руских великих кнежева, тако и ромејских василавса. Такође, видимо да је њихов врховни бог био Перун (Прове), који је несумљиво словенско божанство. Њему су се заклињали на уговорима склопљеним са Ромејским Царством. Њихов главни град је био Старгард-Старгород (Олденбург код германских писаца), а првобитна матична територија им се налазила на простору северно од данашњег Хамбурга где су граничили са Саксонцима, па на северу до Данске, на западу до ушћа Лабе у Северно море, а на истоку су им била суседи словенска племена Полабљана и Ободрита. Вагри тј. Варјази су били највероватније и оснивачи Новгорода, након похода Карла Великог на њих 789. год. када су уточиште нашли на истоку код своје словенке браће, што је у то време било уобичајно. Управо је то период када се они шире по целом балтичком приморју, као ратници, морепловци, заштитници трговаца, а од 9. века и заштитници руских великих кнежева, од 10. века гарда ромејског василевса, и кроз 10. и 11. век суделују у војним походима Данаца на Британска Острва, па је јасно зашто их Руски Летопис из 12. века и види на тако широком простору од Русије на истоку до Енглеске и Велса на западу.

Дакле, неосноване су тврдње Бајера, и његових сународника Милера, Шлецера и Струбеа, који су утемељивачи нордијске теорије о пореклу руске средњовековне државе и династије Рјуриковић као потомцима Скандинаваца. Сасвим су су оправдане биле реакције и критике њихових радова од стране Тредјаковског, Ломоносова, а нарочито Венелина, чије је дело (и ако незавршено) о „скандинавоманији“ у руској историјографији и данас актуелно и чијој анализи и Венелиновим ставовима изнетим у њему, морамо посветити већу пажњу.

Народи и племена тзв. Западних Словена. У крајњем левом углу на северу према граници са Данском записано је име племена Вагри и њихов град Старгард

Долазак Рјурика и његове браће у Новгород, на позив Новгородских Словена

Руски Велики Кнез Олег прикива штит на зидине цариграда 907. год. и тиме симболично показује да је освајач Цариграда

ЛИТЕРАТУРА

[1] Нестор – Повест минулих лета, ИКП Никола Пашић, Београд, 2003.

[2] Исто, стр. 165.

[3] Реља Новаковић – Непознати Црњански, Древни Срби на Британском тлу, ИПА Мирослав, Београд, 1997.

[4] Иво Вукчевић – Словенска Германија, Истраживање порекла и ране историје Срба/Словена Сарматије, Герм,аније и Илирије, Пешић и Синови, Београд, 2007. стр. 189.

[5] Theophilus Siegfried Bayer – De Varagis, IV Tom, Comment. Academ. Scient. Petropolitanae 1755.

[6] Растко Костић – Пад Арконе или сумрак словенског паганизма, КД Атос, Београд, 2009.

[7] Исто, стр. 44

[8] Исто, стр. 60

[9] Мавро Орбин – Краљевство Словена, Ганеша Клуб, Београд, 2016. стр. 151-152.

[10] Анатолиј Фоменко, Глеб Носевски – Ломоносов и Милер, допуна на крају књиге Анатолија Т. Фоменка „Тројански рат у Средњовековљу“, Астрељ, Москва 2007. стр. 363-374

[11] Симеон Кончар – Готи и њихов владика Улфила, Lingua Montenegrina, ИВПЕ Цетиње, 2008. стр. 315-326

[12] Марво Орбин – Исто, стр. 154

[13] Растко Костић – Исто, стр. 75-148

[14] Бронислав Лисин – Откуда родом Рюрик? https://www.perunica.ru/

[15] Аполло́н Григо́рьевич Кузьми́н – Кто в Прибалтике «коренной»?, Москва, 1993.

[16] Павел Тулајев – Венети, Пешић и Синови, Београд, 2004. стр. 126

[17] Радивоје Пешић  – Велесова Књига, Пешић и Синови, Београд, 2003. стр. 230.

[18] Јуриј Венелин – Скандинавоманија и њени поклоници или столетна истраживања о Варјазима, Пешић и Синови, Београд, 1999. год. стр. 7

[19] Исто, стр. 33-34.

[20] Исто, стр. 10-19.

[21] Драган Николић – Древноруско словенско право, Службени лист СРЈ, Београд, 2000, уговори кнеза Олега и кнеза Игора са Византијом.

[22] Спасоје Васиљев – Словенска Митологија, Србобран, 1928.

Подели:

One Commnet on “Ко је био Рјурик и ко су Варјази?

  1. Додао бих следеће, дело „Повест времениех лет“ или Повѣсть врємѧнныхъ лѣтъ написао је Нестор монах. Израз „нестор“ је из хебрејског и означава „Тора је чудо“. То много говори о утицају јудиних потомака у хришћанству (дотични монах не мора бити њихов, али…..). Оригинал је утрачен. Препис је слободан за преузимање: https://azbyka.ru/otechnik/Nestor_Letopisets/povest-vremennyh-let/
    Затим, име Мавро Орбин. Од термина „мавро“ латинизацијом настало је мауро. Етимолошки термин „мавро“ је из хебрејског, означава прилазак месту/предговор делу, увод док слово „ро“ означава страшан
    מָבוֹא ז’ [ר’ מְבוֹאוֹת]
    маво м.р.[мн.ч. мевоот]
    1. введение, предисловие 2. подход (к месту) 3. переулок
    רַע
    ра
    1. плохой, злой, вредный 2. плохо
    То опет не мора да значи да је дотични био кошеран, али….
    Презиме је такође из хебрејског, сложеница „ор“-„бина“
    אוֹר ז’ [ר’ אוֹרוֹת]
    ор м.р.[мн.ч. орот]
    =свет
    בִּינָה נ’
    бина ж.р.
    =разум, интеллект

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *