Анализе

Постоји ли пост-косовска политика Србије? Разговор са др Јеленом Гусковом

ФОТО: Јелена Гускова и Немања Вукчевић

У оквиру манифестације „Балкански мост 2019.“  у граду Вороњежу, у Русији, на округлом столу један од говорника била је, и код нас веома уважена, др Јелена Гускова, историчар, аналитичар, писац, изузетни познавалац прилика на Балакну. Са великим задовољством искористили смо прилику да поведемо разговор о Србији, Републици Српској, Србима:

Често се у разарању СФРЈ религијски фактор интерпретира као веома значајан, јер су се православно хришћанство, римокатоличка црква, и ислам, од заједничког коегзистирања веома брзо нашли у колизији преко етничких група које те религије исповедају. Да ли данас, због тога, можемо рећи да је БиХ мала Југославија, и прејудицирати сличан исход?

Рећи ћу вам да 1992. године када су почели догађаји у БиХ религиозни фактор није играо тако велику улогу, као што је то било 1995. године. Већу улогу имао је национални фактор, и пре свега однос међу Муслиманима, и Србима. Када кажем Муслимани, имам у виду етничку групу, ознаку националности, јер је Јосип Броз Тито тако назвао Србе, и Хрвате који су прешли у Ислам. Некада, у СФРЈ, они су се изјашњавали и писали: националност – Муслиман, вероисповест- атеист. Треба рећи да религија међу тим Муслиманима, 1991. године, и 1992. године није имала неку значајну улогу. Тек када су током рата почели да пристижу војници из иностраних муслиманских држава, улога религије је постала значајна, и по први пут се у рововима могла чути молитва, пет пута дневно као што то и прописује Ислам. Што се тиче садашњег тренутка, ја сматрам да после Дејтонског споразума, Срби имају најважнију улогу у БиХ, управо ће Срби, и Република Српска спасавати БиХ, и спасавати мирну будућност БиХ. Хрвати су недовољно јаки на том простору, муслимани нису успели да постану одлучујућим фактором будуће државе коју им је предлагао Запад, као јединствену муслиманску државу, јер нису успели да превладају различите проблеме на свим нивоима, а пре свега мржњу према другим националностима, што их је спречило да постану главним и одлучујућим фактором будуће државе. Ја сам дубоко уверена да је Република Српска најважнији фактор свих Срба на целом Балкану, тако посматрано чак важнија и од саме Србије. Милорад Додик се труди да сачува српски кутурни простор не само унутар БиХ, већ и изван граница државе. Током свих празника он позива Србе из Србије, Македоније, Румуније, Мађарске, Албаније, Бугарске… постоји програм будућег уједињења свих српских словенских народа на територији Балкана, и Милорад Додик га је предложио Александру Вучићу, наравно, овде се не ради о географском уједињењу, него о културолошком уједињењу, како не би био заборављен ниједан Србин на Балкану, без обзира што живи одвојен у разним државама.

Узевши у обзир несагладиву улогу Српске Православне Цркве у скоро миленијумској историји државности Србије, како у данашњем времену видите посету и обраћање Председника Републике на синоду СПЦ? Ако је та посета историјског карактера, и наговештава нам брзо решење косовског питања, постоји ли уопште пост-косовска политика Србије?

Историјски посматрано, религија није играла велику улогу, нарочито у социјалистичкој Југославији, нарочито не СПЦ. Католичка црква имала је одређене предности и привилегије у Хрватској и Словенији, док је Православна црква трпела велике притиске од стране државе, у времену СФРЈ. Међутим, 1991. године, после разарања Југославије, СПЦ је почела постепено да се рехабилитује, и постала је уместо Комунистичке партије, тим фактором уједињења који је окупљао српски народ. Ту видите веома важну улогу Цркве, при чему је Црква себе позиционирала као организацију која не учествује у креирању државне политике, што је још у време патријарха Павла било сасвим јасно. Данас, само Црква може ујединити све православне Словене. Због тога, улога, или прецизније речено позиција Цркве, данас када се решава косовско питање, јако је важна. Александар Вучић не може решити косовско питање у корист Албанаца, без подршке Цркве, због чега је он принуђен да тражи подршку Цркве и предочава јој политику коју спроводи. Та позиција је изузетно тешка, јер он мора брзо да решава косовско питање јер га притиска Европска Унија, али он то не може да уради на начин на који они то траже, јер га неће разумети српски народ. Екстремно је тешка та позиција, јер он у историји може бити запамћен као издајник српских интереса, у корист Албанаца, остављајући српски народ на Косову незаштићен, и он је тога сасвим свестан.

Како видите актуалне политичке протесте у Србији?

Скренула бих вам пажњу да од самог почетка протеста, питање Косова нисте могли да приметите ни као слоган протеста, нити на плакатима, и нећете нигде пронаћи да се у протестима питање Косова уопште и помиње. Али, видећете заставе Европске Уније, и слогане против Александра Вучића. По мом дубоком уверењу протести су вид огромног притиска на Александра Вучића да питање Косова реши у корист Европске Уније, након чега би се они одмах и завршили. Заправо, протести су свакодневна опомена Александру Вучићу, да он може бити смењен са власти у сваком тренутку, уколико не реши питање Косова, на начин који одговара Европској Унији. Међу учесницима протеста, међу политичким лидерима, могла бих да укажем на Вука Јеремића као на претедента на позицију коју сада има Александар Вучић.

Саговорник и преводилац овог текста, насупрот великом задовољству које се обавезно осећа приликом разговора са изузетним људима, не може се одупрети забринутости и запитаности, постоји ли пост-косовска политика Србије? Уколико би решење косовског питања било насупрот Уставу РС, и насупрот Резолуцији 1244, тиме би се прекршили и највиши правни акт своје државе, и међународно право, и шта онда остаје од било каквог права уопште?

Разговарао Немања Вукчевић

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *