Анализе

Комшијско отимање српског наслеђа (2)

Паја Јовановић, „Борба петлова“-Збирка српског сликарства-18.-и-19.-века

  • Ко су Албанци?
  • Одакле потиче њихов језик?
  • Каква је њихова историја и због чега они желе да присвоје српско културно наслеђе на КиМ?

 

ПИШЕ: Небојша Бакарец*

 

Други део текста говори о етнолингвистици Албанаца, и даје краћи преглед одређених историјских чињеница. Намера овог текста није да прецењује или потцењује било чију историју, етничку припадност или језик. Текст је поткрепљен многобројним кредибилним изворима – одредницама.

АЛБАНСКА ЕТНОЛИНГВИСТИЧКА ГЕНЕЗА
Историја, лигвистика и друге науке добро познају Хрватску и Хрвате. То мање важи за Албанце. Када говоримо о покушајима отимања српског наслеђа, многи се питају – ко су Албанци? Одакле потиче њихов језик? Каква је њихова историја и култура? Трудећи се да одговори на нека од ових питања аутор овог текста је користио више кредибилних извора за наводе који следе. Један од главних је ремек дело историјске науке, Књига о Косову (1986.), покојног академика Димитрија Богдановића (упутница 1). Други извори су истраживања др Каплана Буровића (упутница 2), Јована Цвијића и страних и домаћих путописаца  из 19. века, Амија Буеа, Јозефа Милера, Милоша Милојевића и Тихомира Ђорђевића. Сви они су оставили приличан број података о преверавању или српском пореклу муслиманских заједница у косовским и метохијским градовима и селима, па и читавим областима.

Истакнимо једну ствар, Албанија као држава, постоји тек од 1913! Историјски извори не помињу Албанце пре 11. века. Преци Албанаца нису представљали ни снажну етничку групу, нити племенски савез који би сe наметнуо као значајан историјски чинилац.  Били су исувише малобројни да би сe византијска власт, или Словени (Срби, Бугари…), морали сукобљавати или усклађивати са њима. У званичним научним круговима данас постоје две теорије у вези са етничким пореклом Албанаца. Једна, „кавкаска” теорија о пореклу Албанаца, иако за постојбину Албанаца неосновано одређује Кавказ (данашњи Дагестан), преко многих других аргумената потврђује да Албанци нису потомци Илира, или Пелазга и да нису аутохтони на Балкану. Албанске тврдње да Албанци потичу од Илира, нису теорија, због тога што нису засноване ни на једном једином историјском извору, већ искључиво на албанским митовима и утопијама. Илирско порекло је и теза Албанске академије наука, и та теза постоји да би Албанци „доказали“ су „најстарији народ на Балкану“ (упутница 3).

Најутемељенија је теорија највећег живог албанолога и балканолога, др Каплана Буровића. Каплан Буровић (Ресулбеговић), (Улцињ 1934.) (85), провео је две године у затворима СФРЈ, и потом двадесет година у затворима Енвера Хоџе (од 1970. до 1990.), као политички затвореник. Пре десет година, у Тирани, албанске власти су Буровићу спалиле читав тираж тек објављена четири дела. Др Каплан Буровић је аутор преко 100 научних и прозних дела и низ деценија живи у Швајцарској (упутнице 4 и 5). Његова теорија доказује да су се преци Албанаца, током велике сеобе народа, доселили са прибалтичког подручја, на делове подручја Албаније, али не директно. Пут их је водио преко Карпата, у Румунији, где су дуго живели уз ране Румуне и Влахе. По наиласку Бугара, Албанци су се опет покренули, и прешли преко Дунава у Тракију, са бугарским племенима, где су живели поред њих.

Албанци су уз Бугаре у десетом веку избили на обале Јадранског мора. Научници Буровић, Чабеј, Пушцариу и Барић се слажу у томе да су преци Албанаца били малобројни и да су их у овим првобитним лутањима по Балкану, држали за неко бугарско племе. Бугарски освајачи сместили су претке Албанаца у брдско планинску област Мат, погодну за гајење стоке. На том подручју преци Албанаца су наишли на нешто мало Срба и Влаха, и на малобројне остатке келтског племена Албанои и присвојили њихово име (Келти су тој области дали име Албанон). Како су били нешто бројнији, преци Албанаца су (само) на овој територији асимиловали малобројне припаднике поменутих народа. У једанаестом веку, преци Албанаца почињу да се шире из ове области ка драчком пољу и пољу Тиране, у почетку, а касније на све четири стране данашње Албаније. После ових првобитних  сеоба, ови рани Албанци су имали још сеоба, пре свега преко река Дрим  и Шкумба, а касније и у делове јужне Италије (у 15.веку) (упутница 6).

У индоевропском језичком стаблу албански језик заузима засебну грану у групи „сатем“ заједно с индо-иранским језицима,трачким, јерменским и балто-словенским језицима, за разлику од илирског језика који припада групи „кентум“. Албански је потпуно несродан илирском. Албански је мешавина неименованог језика (неименованог и непознатог стога што је имао мало говорника и био потпуно маргиналан) досељеника са прибалтичког подручја, који чини његов основ, и затим – хронолошким редоследом, следе наноси старолитванског, румунског (влашког), јужно словенских језика, турског, новогрчког итд.

У научном истраживању које је спроведено током 60-их година прошлог века, установљено је да се од 1424 речи које се најчешће користе у албанском језику, 667 сматрају албанским речима (оног непознатог језика), а 757 (преко половине) се убраја у позајмљенице. На основу сабраних новијих истраживања великог броја лингвиста (које се може пронаћи на сајту Филолошког факултета, у научном раду под називом Порекло албанског језика) (упутница 7), о етимолошком пореклу 5.335 речи албанског језика, изведен је следећи апроксимативни статистички закључак: да 2.000 албанских речи потиче од оног неименованог језика (мање од половине), да је 1.180 речи турског порекла, да је око 840 речи новогрчког порекла, да је око 600 речи латинског порекла, да је око 540 речи позајмљено из балто-словенских језика и српског, да око 60 речи потиче из старословенског језика, да око 40 речи потиче из старогрчког -дорског дијалекта, да је око 30 речи илирског порекла, да се око 30 речи може довести у везу с језицима Месапа, Венета и Етрураца, да је око 15 речи трачког порекла. Данашњи албански је класификован као посебан језик, изолат, усамљена грана на стаблу индоевропских језика.

ДЕМОГРАФИЈА АЛБАНАЦА
Процењени број Албанаца у земљама  Балкана је: Албанија 2,753,174 (попис 2011.) – процена стварног броја је 2,3 милиона, Косово и Метохија око 1.700.000 (по попису 2011.) – процена 1.100.000, Србија без КиМ – 61.647 (попис 2002.), Македонија, по процени – 300.000, Грчка – 480.851 (стварно око 600.000), Црна Гора – 30.000 (упутница 8). Да су ови бројеви тачни, доказују, на првом месту масовна исељавања Албанаца са КиМ, из Албаније и Македоније.

Албанци у народној ношњи

 

Познато је да је број Албанаца у Грчкој већи од 480.000 (по грчком попису), због тога што тамо илегално бораве. Када се сабере број Албанаца у земљама окружења (Црна Гора, Македонија, Грчка) са реалним бројем Албанаца у Албанији, на КиМ, и у Србији без КиМ – добијамо број од 4,4 милиона Албанаца који живе на просторима Балкана. До 1988. стопа наталитета Албанаца на КиМ, је била изнад 30 одсто, и од тада опада,а данас је приближно 16 одсто. По подацима УН прираштај у Албанији је сличан прираштају Албанаца на КиМ. О демографији Албанаца са Балкана, говоримо и због тога што ће по свим статистичким проценама њихов број расти у наредним деценијама, док ће број Срба значајно опадати.

Етничка структура државе Албаније је тема о којој постоји доста спорења. Различити извори дају податке који се значајно разликују. Мањинске групе, пре свега грчка, али и сама држава Грчка, тврде да је бар 30 одсто становништва Албаније неалбанског порекла, што је у складу са сазнањима и историјским подацима које о Косову и Метохији износи Димитрије Богдановић у Књизи о Косову (говоримо о поклапању две паралеле које говоре о етничком пореклу Албанаца на КиМ и у Албанији). Савет Европе је као једну од озбиљних замерки албанским властима, навео и проблеме везане за попис и закон о попису 2011. год. Овај закон је предвиђао новчану казну у износу од 1.000 америчких долара у случају да се појединац на попису изјасни о својој етничкој припадности другачије него што му пише у изводу из матичне књиге! О лошој вишедеценијској албанској политици према националним мањинама, и мањкавости пописа, вероватно најбоље говори то да се 98,8 одсто становништва изјаснило да говори искључиво албанским језиком, иако се само 82,6 одсто становништва изјаснило као Албанци у етничком смислу!

Према процени из 2011. 82,6 одсто становништва чине Албанци, уз грчку мањину 1 одсто, остали 1 одсто, неизјашњених 15,5 одсто (грчки извори тврде да се број Грка у Албанији  креће око 12 одсто). Огроман број Албанаца је емигрирао на запад (укључујући и у Грчку) од 1990. Према подацима пописа из 2011. године, верска структура Албаније је: Муслимани 59 одсто, одбило да се изјасни 16,2 одсто, Хришћани 17 одсто (римокатолици 10 одсто, православци 7 одсто), остали 5,7 одсто, атеисти 2,5 одсто.

О томе колико је данашњих становника Албаније аутентичног, арбанашког порекла, а колико је оних који су православног, српског порекла, албанолог Каплан Буровић каже: „Албанске статистике су фалсификоване, као и све друго, возачке дозволе, дипломе, пасоши. Навешћу податке из хрватске Википедије, који су доста, тачни, али и њих треба узети са резервом: „Геге 605.000; Тоске 1.741.000; Срби 301.000; Власи 302.000; Грци 101.000; Роми 86.000; Македонци 35.000; Црногорци 11.000; Јевреји 500; Остали 1.000. Колико познајем Албанију, тамо живи око 60 одсто Албанаца, подељених у четири вере: две муслиманске (сунити и бекташи) и две хришћанске (православци и католици). Око 40 одсто су неалбанци, у првом реду Власи, затим Словени (Србо-Црногорци, Македонци), па Грци, Роми, Турци… Треба знати да Срби, Црногорци и Македонци Албаније нису само православне вере, већ и муслиманске, па и католичке“ (упутница 9).

Етничка структура Косова и Метохије је такође тема о којој постоји много спорења. Различити извори дају податке који се значајно разликују. Највише се манипулише бројем Албанаца. Не може се сакрити чињеница да Албанци масовно одлазе у иностранство, нарочито од 1999, тако да реалне процене говоре да на КиМ живи око 1,1 милион грађана (1.000.000 Албанаца, 100.000 Срба, плус остали). Број становника, Албанаца, је значајно мањи од 1.700.000, колико је установљено пописом из 2011. То значи да је број Албанаца у Албанији, КиМ и Македонији значајно мањи него што кажу пописи становништва.

Процењени етнички састав Косова и Метохије је 86-88 одсто Албанци , 8-10 одсто Срби и 3 одсто друге етничке групе (Бошњаци, Горанци, Роми…). Научни подаци говоре да је између 30 одсто и 50 одсто становништва Косова и Метохије, неалбанског – српског порекла. Процењена верска структура Косова и Метохије је: Муслимани 86-88,6 одсто, Хришћани  10,7-12,7 одсто (православни 8,5-10,5 одсто, католици 2,2 одсто). Дати су процењени подаци, због тога што је попис на Косову из 2011, још лошије организован него онај у Албанији, а попис на Косову су бојкотовали Срби.

Подаци о демографским кретањима на КиМ током векова. (Објашњење наведених бројки: Први податак је година. Други, број Албанаца. Трећи, број Срба. Четврти податак је број осталих народности).

1455. 1 одсто, 98 одсто, 1 одсто; 1871. 32  одсто, 64  одсто, 4  одсто; 1899. 48  одсто, 44  одсто, 8 одсто; 1921. 66 одсто, 26 одсто, 8  одсто;

1939. 60 одсто, 34  одсто, 5 одсто; 1948. 68 одсто, 27  одсто, 5 одсто; 1953. 65 одсто, 27 одсто, 6 одсто; 1961. 67  одсто, 27 одсто, 6 одсто;

1971. 74 одсто, 21 одсто, 5  одсто; 1981. 77 одсто, 15  одсто, 8 одсто; 1991. 82 одсто, 11 одсто, 7 одсто; 2000. 86  одсто, 9 одсто, 5  одсто;

2019. 87 одсто, 10 одсто, 3 одсто.

Тако је српски народ од убедљиве већине у 15. веку, од 98 одсто становништва КиМ, за 554 године, сведен на убедљиву мањину од 8-10 одсто становништва КиМ, а Албанци су од један одсто становништва, скочили на готово 90 одсто. Подаци потичу из турског дефтера-пописа из 1455, који је обављен на територији Бранковића, која је обухватала данашње КиМ (упутница 10). Тај турски дефтер – општи катастарски порески попис, се чува у архивима „Оријенталног института“ у Сарајеву.

У том попису се детаљно говори о становништву, селима, презименима, топонимима итд. Турски попис констатује да у земљама Бранковића (практично КиМ) има: 12.985 српских кућа присутних у свих 480 села и свим градовима (98,89 одсто), 75 влашких кућа у 34 села (0,56 одсто), 46 арбанашких кућа у 23 села (0,34 одсто), 17 бугарских кућа у 10 села, 5 грчких кућа у селу Лауша код Вучитрна, једна јеврејска кућа у Вучитрну и једна хрватска кућа. Из пописа имена по пореклу, турски попис каже да је: српско-словенског порекла 17.997 (72,58 одсто), српско-хришћанског порекла 5.777 (23,30 одсто), романског(влашког) порекла 470 (1,90 одсто), нејасног порекла 386 (1,56 одсто), албанског порекла 65 (0,26 одсто), грчког порекла 61 (0,25 одсто), германског порекла 18 (0,07 одсто), мађарског порекла 12 (0,05 одсто), келтског порекла 4 (0,02 одсто), персијског порекла 4 (0,02 одсто), арапског порекла 1 (0,004 одсто). Из чега се може закључити да је српског порекла 23.774 имена (95,88 одсто), односно да је српског порекла 95,88 одсто становништва (упутнице 11 и 12).

ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ
Прадавни распоред  народа на просторима Србије, Старе Србије (Стара Србија је обухватала Рашку област, Косово и Метохију, и Вардарску Србију, односно Вардарску Македонију), Црне Горе и Албаније, даје основа за реконструкцију етнографске карте од 7. до 15. века. Територије које је населила српска словенска популација од краја шестог века су биле простор измешаног становништва, где је апсолутно већински словенски (српски) етнос запосео аграрне области, а мањински албански, касније, сточарско-планинске области. Повеље српских владара помињу Влахе и Арбанасе, као изразито мањинске (два одсто) етничке и социјалне групе у области која je потпуно покривена српским насељима. То потврђује и турски попис становништва из 1455. (два одсто несрпског становништва).

Доласком Турака, постепено све више слаби положај српског народа. Мрачна је слика српског народа под Турцима. Утицај турске владавине је био апсолутно негативан. Убиства, пљачке, исламизација, данак у крви и други зулуми. Пет стотина година српски народ је копнио и опадао. Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од 15. до почетка 20. века. Током велике сеобе Срба у 17. веку, према историјским подацима, у Аустро-Угарску се иселило око 185.000 људи. Сеобом  ипак није покренута сва маса српског становништва из „југозападних српских крајева“, тако да је било само мање сеобе из Метохије, али јесте веће, из Санџака, Косова и горњег Поморавља, и из целе Србије у границама до балканског рата.

У следећим ратовима доћи ће до даљег слабљења и смањивања ове још никако не мале српске етничке масе, али Албанци ни тада не силазе у испражњен, напуштен простор. Уместо тога колонизација Албанаца тећи ће у 18. веку најпре споро, инфилтрацијом у постојећа насеља и истискивањем српског становништва, а не насељавањем празног простора. У преосталим деценијама 18. века, све до устанка 1804, јавља сe нов отежавајући чинилац положаја српског народа – исламизовани албански фактор. Тај сe чинилац, захваљујући своме привилегованом положају у османлијској држави незадрживо шири и суровим насиљем своди српски народ на мањину у српској матичној области.

Установљено je да je, уз изузетак занатлијско-трговачке популације градова, све остало православно српско становништво које je подлегло исламизацији, потурчено у зони изложеној албанској експанзији – од Скадра до Охрида. То су тзв. „Арнауташи“, чији je број био врло велики. Пошто су преко Албанаца, а не од Турака Османлија, примили ислам, ови су сe Срби за сразмерно кратко време и албанизовали, примивши име, албански језик, обичаје, а коначно и свест. По прорачунима научника, почетком 19. века, било је око 100.000 Арнауташа у целој „Јужној Србији“.

Као што je чест случај са конвертитима, чин примања ислама стварао je ново непријатељство према старој средини; исламизовани и албанизовани Срби били су потом најборбенији, ударни део албанске народности. Постоје веродостојни подаци из 1838. за вароши Пећ и Призрен, који говоре о верској и језичкој припадности. На пример, по наводима Милера и Буеа, тридесетих година 19. века, огромну већину становништва градова Пећи и Призрена чинили су Срби муслиманске или православне вере. У граду Пећи je од укупног становништва 92,09 одсто Срба, али од тога je 2.108 кућа муслиманских (српског матерњег језика, дакле исламизованих, али још не и албанизованих Срба!), према 102 хришћанске српске куће (тј. 95,4 одсто према 4,6 одсто). Албанаца католика и Албанаца муслимана заједно, у Пећи je свега 4,17 одсто. У Призрену je Албанаца католика и албанаца муслимана заједно, свега једна шестина (4.150 Албанаца од 24.950 становника), Срба хришћана и Срба муслимана око 4/5, тј. 18.385 становника; Цинцара je 1/12, а Турака Османлија свега 1/60. Укупно je 6.000 кућа и 24.950 становника. Ови подаци уверљиво говоре о поступности асимилације Срба.

Жан-Леон Жером (1824-1904), „Молитва у кући вође Арнаута“, 1857.

 

Асимилација Срба је ишла у три корака – први, прихватање ислама, други, одрицање од српства и арнаућење, и трећи, прелазак са српског на албански језик. Последњих двадесет година 19. века и првих година 20. века, до ослобођења 1912, за Србе на Косову и Метохији значе време најтежих прогона, физичког уништавања и расељавања, у коме се огледа не само стање безвлашћа него и план за стварање „етнички чистог“ Косова као „албанске земље“ у духу програма Призренске лиге. САНУ је утврдила да је током  18. и 19. века исељено из Старе Србије и насељено у Краљевини Србији око пола милиона људи. Велики Јован Цвијић је утврдио да и поред исељавања и исламизовања у Старој Србији има знатан број Срба. Његове процене кажу: на 900.000 Срба, од којих је 300.000 муслиманске вере, „Арнауташа“ (поарнаућених Срба) има до 200.000, а око 300.000-400.000 су прави албански колонисти. Поновимо да ови подаци још једном потврђују чињеницу да је добар део Албанаца на Косову и Метохији, српског порекла.

Од 1896. до 1908. кључну улогу у стварању албанске нације је имала Аустроугарска. О томе у својој књизи Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-1908, научно утемељено, пише бугарска научница Теодора Толева. Косово је 1913. године одлуком Народне скупштине било интегрисано у Краљевину Србију, а Метохија у уклопљена у Краљевину Црну Гору. Читаво Косово и Метохија, као делови Србије, били су после 1. децембра 1918. у саставу новостворене Краљевине СХС.

Априлским сломом Југославије 1941. године почиње ново раздобље албанског терора и геноцида над српским народом. Највећи део територије са албанском националном мањином анектиран je од стране италијанских вазала у Тирани, па je тако начињена, под фашистичким окриљем и за рачун Италије, „Велика Албанија“. Никада није утврђен тачан број тада протераних Срба са Косова и Метохије, али сe рачуна да je за време рата 1941-1944. морало да напусти Косово око 100.000 Срба. Подручје Косова и Метохије је ослобођено после повлачења Немаца у новембру 1944. Међутим, у децембру 1944. долази до масовне побуне Албанаца против НОВ и Југославије у већем делу Космета. Побуна албанских балиста и фашиста је сломљена тек у марту 1945.

Од 1945. до 1952. године на територији Косова и Метохије деловале су групе разбијених балиста (остатака албанских фашиста). После пораза 1952, албански балисти и фашисти су мировали, до масовних албанских демонстрација 1968. на Косову и у СР Македонији. Косовски догађаји 1981,побуна и демонстрације далеко већих размера него 1968. и бујање албанског сепаратизма на Косову и Метохији, у неким општинама јужне Србије, у Македонији и у делу Црне Горе – показали су сву опасност од затварања очију пред злокобним политичким догађајима. Сва ова збивања пропраћена су и обележена све већим прогоном српског народа Косова и Метохије.

Применом истих злочиначких албанских и турских метода које региструју документи из 18. и 19. века: убиствима, силовањима, отимачином земље, уништавањем усева, стоке, шуме, мајоризацијом и коришћењем повлашћеног положаја, нападима на СПЦ, скрнављењем  историјског наслеђа српског народа. Српски народ je у једном делу своје републике тако сведен на мањину, а проценат његове заступљености у етничкој структури покрајине рапидно сe смањио – са 27,4 одсто према попису становништва 1948. године, на 14,9 одсто у 1981. години!

Албанска терористичка организација ОВК, починила је силне злочине од 1996. до 1999. године. Када говоримо о злочинима, не смемо заборавити да су српске снаге на Косову и Метохији, током 1998. и 1999, такође починиле злочине. Ово последње је веома непопуларна и незахвална тема у Србији. Као извор информација за ову тему користићемо одредницу на Википедији, која потиче од српских званичних извора. Тај текст под називом Рат на Косову и Метохији, је очигледно српски поглед на сукобе на КиМ, између 1996. и 1999. Ипак, ту можемо наћи и наводе о злочинима обе стране (упутница 13).

У том тексту између осталог стоји:

– „током оружаног сукоба са терористичком групом Адема Јашарија, полиција је, поред 38 терориста убила и 20-ак цивила. Међу њима је било и жена и деце“.

– „Деблокада Дечана је изведена почетком јуна 1998, а први пут у борбама са ОВК у унутрашњости Косова и Метохије учествовала је Војска Југославије. У току борби око Дечана, по проценама УН, у збеговима се привремено пронашло најмање 65.000 Албанаца. САД и ЕУ су оптужиле Србију за ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу, па је под овим разговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији“.

– „Коначан број цивилних жртава званично није саопштен. Према подацима из Косовске књиге памћења, коју је објавио Фонд за хуманитарно право (невладина организација из Србије), у току и непосредно након рата на Косову и Метохији, убијено је и нестало 10.317 цивила, а од тога 8.676 Албанаца, 1.196 Срба и 445 Рома, Горанаца, Бошњака и припадника других националности“.

У делу у коме се говори о последицама и људским жртвама стоје и подаци о масакрима над Албанцима и Србима. Прегледом одредница установљава се податак о броју жртава (број у загради):

– „Масакри над албанским цивилима; Масакр у Горњем Обрињу (21); Масакр у Сувој Реци (48);

Масакр у Великој Круши (42); Масакр у Избици (89); Масакр у Меји (нема одреднице и података); Масакр у Ћушкој (41); Масакр у Вучитрну (нема одреднице и података);

Масакри над српским цивилима; Масакр у Клечки (22); Напад на Ораховац (54); Масакр на Радоњићком језеру (34 српске и албанске жртве); Напад на кафић у Пећи (6); Масакр на Волујаку (нема одреднице и података); Масакр у Старом Грацком (14)“.

По овим непотпуним подацима у овим појединачним масакрима страдао је 241 Албанац, и 130 Срба.

– „Избеглице – У пролеће и лето 1998. у време највећих сукоба Полиције Србије и Војске Југославије са ОВК, неколико десетина хиљада цивила избегло је од својих домова. Избеглице су биле искључиво из сеоских подручја, која су била поприште сукоба. Међу њима је било највише Албанаца, који су се склањали по шумама или суседним селима, када је војска и полиција вршила офанзиве на положаје ОВК, али и Срба који су били угрожени нападима ОВК.

 У току НАТО бомбардовања СРЈ, са Косова и Метохије избегло је око 800.000 Албанаца. Највећи део албанских избеглица отишао је у Албанију, а мањи део у Црну Гору. Албанске избеглице вратиле су се својим кућама, убрзо након завршетка рата. Према подацима Комесаријата за избеглица Републике Србије и УНХЦР-а, после окончања НАТО бомбардовања и стационирања међународних снага на Косову и Метохији, са овог подручја је до 2000. године расељено 187.129 лица (углавном Срба оп. аут.), на друге територије Југославије.

Највећи интензитет расељавања догодио се у јуну 1999. године. Према подацима Владе Србије регистрација расељених лица са Косова и Метохије обављена 2000. године показала је да их је у Србији било више од 200.000“. Аутор овог текста сматра да је било неопходно изнети податке о злочинима обе стране, због тога што се најчешће износе једнострани подаци, у зависности од извора (српски, албански, западни). Жртве су жртве, без обзира на етничко порекло, и заслужују једнак пијетет.

У марту 1999. уследило је злочиначко НАТО бомбардовање Србије, противно међународном праву (без сагласности Савета безбедности ОУН). Након спровођења Кумановског споразума, преко 200.000 Срба и других неалбанаца напустило је КиМ. ОВК је и након наставила да чини злочине над српским цивилима (убиства српске деце у Гораждевцу). У марту 2004. Албанци су извршили погром над Србима, убили најмање осморо Срба, ранили око 900, 4.000 људи изгнали из домова, уништили  19 споменика културе и још 16 православних цркава. Око 935 неалбанских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Све то су немо посматрале снаге међународне заједнице, пре свега ЕУ и САД. Они малобројни Албанци (четворо) којима је суђено за погром, су ослобођени. Овде повуцимо паралелу са сличним поступањем хрватске државе од 1991. до краја 1995.

СРПСКО ДУХОВНО НАСЛЕЂЕ
У долинама српских краљева, на Косову и Метохији, некада је, у средњем веку, скоро у сваком месту било српских цркава и манастира, тврђава и градова, као и двораца српске властеле. Моћној српској држави управо су Косово и Метохија били стожер и извор ширења српства и српске државе. Према подацима Републичког завода за заштиту споменика, на Косову и Метохији је постојала 1.181 црква, 113 манастира, 48 испосница, 8 спомен-капела и спомен-костурница, затим 96 тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле, што представља укупно 1.460 здања. Ако се на ово додају и 534 стара српска гробља, број ових српских топонима износи 1.994.

Са тако богатом баштином на једном простору српског народа, који обухвата 10.886 квадратних километара, мало ко се може похвалити у свету. Српски манастири Високи Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија и црква Богородица Љевишка су културна добра на територији Косова и Метохије која су уписана на Листу светске баштине УНЕСКО. И никако се ту не ради о „косовској“ или албанској баштини, већ о српској баштини на територији КиМ.

ТРГОВИНА ОРГАНИМА
Албанци су после векова асимилације, злочина и убистава, присвајања и отимања српског наслеђа, коначно 1999, 2000. и вероватно 2001. године, пронашли и нове методе нечовечности – присвајање и отимање српских органа и живота (упутница 14). Прве тврдње о трговини људским органима, изнела је у јавност бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте, у својој књизи Лов: Ја и ратни злочинци, коју је објавила по одласку са дужности. Карла дел Понте је изнела податке да је 1999. године сазнала од новинара да је велики број Срба и других неалбанаца био отет и транспортован у Албанију, где су им вађени органи и где су убијени.

Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила је 25. јануара 2011. Извештај специјалног известиоца Дика Мартија и Резолуцију о трговини људским органима на КиМ и у Албанији – Истрага оптужби о нехуманом третману људи и нелегалној трговини људским органима на Косову (упутница 15). Према Извештају, главни организатор отимања људи и трговине људским органима била је Дреничка група ОВК, на челу са Хашимом Тачијем, Џавитом Халитијем, Кадри Весељијем, Аземом Суљом и Фатмиром Љимајем. Из злочина нису изузети ни други делови ОВК, или други лидери ОВК попут др Шаипа Мује, који је био задужен за медицинске аспекте овог злочина.

У делу Извештаја који говори о несталима, могу се наслутити размере (број жртава којима су извађени органи и које су убијене). Ту се помиње 6.000 несталих, од чега је за 1400 установљено да су живи, док је пронађено 2.500 лешева који идентификовани и не спадају у жртве којима су узиети органи. Дакле, о судбини око 2.100 особа ништа се не зна и у Извештају се каже да су две трећине њих Албанци, а трећина Срби. Потом се каже да том броју несталих треба додати и 500 особа које су нестале после одласка српских трупа, тј. после доласка међународних трупа. Ту је наведено да су од тог броја 400 Срби, а 100 Албанци (које је ОВК означила као наводне издајнике и сараднике српских власти оп.аут.).

Узмимо трећину од оних 2.100 несталих који су Срби – 700 њих. Њих су Албанци или убили одмах, или су их заробили, па им касније вадили органе. Од тих 700 несталих Срба, треба претпоставити да око 500 није одмах убијено. Томе додајмо и ових 500 несталих после доласка међународних снага. Тај број Срба и Албанаца које је ОВК убила узимајући им органе износи приближно 1.000 (од тога је 900 Срба и 100 Албанаца). У Мартијевом , тј. Извештају Савета Европе, стоји да је ОВК чинећи наведени злочин, сарађивала са државом Албанијом, где се већи део злочина и догодио, да је сарађивала са албанском мафијом, без чије помоћи цео злочин не би успео. У Извештају се јасно каже да је и сама ОВК деловала као косовска мафија, због тога што се осим борбеним акцијама, бавила и криминалом којим се бави и албанска мафија. Нико од главних организатора злочина које помиње Мартијев извештај није изведен пред лице правде!

ЗАКЉУЧАК
Постоји неколико пресудних историјских догађаја који су тешко погодили српски народ, његову демографску виталност и онемогућили здраву и неометану смену генерација.

Пресудан негативан догађај у трајању од пола миленијума је турска окупација. Додајмо томе и два светска рата где је Србија изгубила огроман део популације. Толико трајање неслободе и злочина је изазвало несагледиве последице по српски народ. Колаборацију са непријатељима Срба (Аустоугари, Немци, Италијани), Албанци су поновили и у Првом и у Другом светском рату. Стали су на супротну страну од Срба – историјски гледано, поново су стали на страну зла. Исто то важи и за Хрвате. У Првом светском рату су се борили у оквиру аустроугарских трупа, а у другом, на страни сила фашистичке осовине. Заједничко им је и то, да и једни и други покушавају да ојачају своје просечне (Хрвати) или слабашне (Албанци) историјске корене и наслеђе, тако што ће их преотети од Срба.

Овај текст нема намеру да омаловажава Албанце, Хрвате, Бошњаке, Македонце или Црногорце, нити да неистинито прикаже њихову историју. Њихово је право да своје државе, етницитете и језике назову како желе, без обзира на утемељеност у науци. Текст се бави углавном Албанцима, због тога што су они до 1999, цео миленијум, били углавном историјски незанимљиви и неприметни, и због тога што се о њима мало зна. Томе је допринео и период комунизма у Албанији од 1945, до његовог пада 1991, када је Албанија била потпуно изолована и скрајнута. Албанија и Албанци су били слепо црево историје и лингвистике.

Јакуп Фери и албански добровољци из околине Плава, 1901.

 

За све оне који размишљају о етничкој чистоти свог народа, наведимо само податке које износи Освалд Шпенглер, у другом тому свог дела Пропаст запада (страна 134.): „Сваки човек који данас живи има у хиљадутристотој години један милион предака, а у хиљадитој години милијарду“. Ако је Шпенглер добро урадио математику, и ако хоће да каже да до 1300. године, свако има милион, а до 1000. године, милијарду предака, онда нам то говори колико је измешана постојећа популација планете, и говори нам да неког сувислог говора о етничкој чистоти било ког народа не може бити ни речи. То се односи на цео свет, али и на простор Балкана, за који научници кажу да спада у генетски најразноврснија и најизмешанија подручја у свету, што и није тако чудно када се погледа географски положај Балкана на мапи Европе и Медитеранског подручја.

За сам крај оставимо реченицу Каплана Буровића, која није баш прихваћена међу Србима: „Ко је Србин – тај може бити и православан, и муслиман, и католик“. Да додамо да Србин може бити и онај ко је Давидове вере, припадник неке немонотеистичке вероисповести, као и онај ко није религиозан.

 

(КРАЈ)

 

_______________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

1.https://www.rastko.rs/kosovo/istorija/knjiga_o_kosovu/index_c.html

2.https://iskra.co/reagovanja/akademik-kaplan-burovic-poreklo-albanaca-u-srbiji-kosovo-i-metohija-u-makedoniji-crnoj-gori-i-grckoj/

3.https://sr.wikipedia.org/sr-ec/ одстоD0 одсто90 одстоD0 одстоBB одстоD0 одстоB1 одстоD0 одстоB0 одстоD0 одстоBD одстоD1 одсто86 одстоD0 одстоB8

4.https://iskra.co/kultura/danilo-dancetovic-poema-bojana-kao-dokument/

5.https://dijaspora.wordpress.com/2017/10/20/disident-akademik-burovic-povodom-65-godisnjice-objavljivanja-poeme-bojana/

6.http://www.novinar.de/2011/02/15/dokumentirano-poreklo-albanaca.html

7.http://old.fil.bg.ac.rs/katedre/albanologija/jezik.pdf

8.https://sr.wikipedia.org/wiki/Демографија_Албаније

9.https://web.archive.org/web/20111031171636/http://www.slobodanjovanovic.org/2010/09/03/intervju-kaplan-burovic/

10.https://en.wikipedia.org/wiki/1455_defter_of_the_Brankovi одстоC4 одсто87_lands

11.http://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/users/4/brankovici_popis_pregled.pdf

12.http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:550711-Turski-popis-na-Kosmetu-iz-1455-13-hiljada-srpskih-kuca-samo-46-albanskih

13.https://sr.wikipedia.org/sr-ec/ одстоD0 одстоA0 одстоD0 одстоB0 одстоD1 одсто82_ одстоD0 одстоBD одстоD0 одстоB0_ одстоD0 одсто9A одстоD0 одстоBE одстоD1 одсто81 одстоD0 одстоBE одстоD0 одстоB2 одстоD1 одсто83_ одстоD0 одстоB8_ одстоD0 одсто9C одстоD0 одстоB5 одстоD1 одсто82 одстоD0 одстоBE одстоD1 одсто85 одстоD0 одстоB8 одстоD1 одсто98 одстоD0 одстоB8

14.https://sr.wikipedia.org/wiki/ одстоD0 одстоA2 одстоD1 одсто80 одстоD0 одстоB3 одстоD0 одстоBE одстоD0 одстоB2 одстоD0 одстоB8 одстоD0 одстоBD одстоD0 одстоB0_ одстоD1 одсто99 одстоD1 одсто83 одстоD0 одстоB4 одстоD1 одсто81 одстоD0 одстоBA одстоD0 одстоB8 одстоD0 одстоBC_ одстоD0 одстоBE одстоD1 одсто80 одстоD0 одстоB3 одстоD0 одстоB0 одстоD0 одстоBD одстоD0 одстоB8 одстоD0 одстоBC одстоD0 одстоB0_ одстоD0 одстоBD одстоD0 одстоB0_ одстоD0 одсто9A одстоD0 одстоBE одстоD1 одсто81 одстоD0 одстоBE одстоD0 одстоB2 одстоD1 одсто83_ одстоD0 одстоB8_ одстоD0 одсто9C одстоD0 одстоB5 одстоD1 одсто82 одстоD0 одстоBE одстоD1 одсто85 одстоD0 одстоB8 одстоD1 одсто98 одстоD0 одстоB8

15.http://assembly.coe.int/nw/xml/News/FeaturesManager-View-EN.asp?ID=964

 

*Аутор је политички аналитичар и члан Српске напредне странке

 

Извор Нови Стандард

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *