Анализе

Филозофија зла или зла философија Радомира Константиновића

  • Привилеговани људи, рекао је један мудар амерички професор, воле да верују да је граница између добра и зла фиксирана и непробојна – „они су на доброј страни, други на лошој“. За разлику од обичног, „простог“ света, који слику највећег зла обично смешта у непознато, оно што је далеко или другачије, ушушкане „софистициране“ елите воле да га виде око себе, иза првог мусавог зида и блатњавог ћошка, усред онога што им је најближе и што најбоље познају

ПИШЕ: Зоран Ћирјаковић

Ипак, ретко је у делима која нису завршила у ропотарници интелектуалне историје једно зло – уоквирено препознатљивим културалним обрасцем и илустровано стиховима песника народа коме припада аутор – представљано толико великим, дубоко укорењеним и неуништивим, као у књизи пежоративног наслова „Философија паланке“. Пре него што нам, негде при крају, саопшти да „паланка“, у ствари, нема своју филозофију, Радомир Констатиновић износи размишљања која су хипнотисала српску либералну елиту и загрејала срца екстремних националиста у окружењу.

Без узимања у обзир садржаја и утицаја „Философије паланке“ није могуће разумети дубину подела у Србији, исцрпљујући „културни рат“ две Србије коме се не назире крај. За многе антинационалисте, случајне Србе, она представља Библију антифашизма, књигу која је најавила и објаснила српске злочине. Описивана је као не „само откривалачка него, готово, и пророчка“.

Латинка Перовић је у њој открила кристалну куглу у којој се види наше неевропско сутра – „служећи се мимикријом, дух паланке као инфраструктура национализма држи и даље Србију на одстојању од Европе.“ Иако истиче да се о њој „расправљало на научним скуповима“ моћна историчарка сматра да је то „недовољно за књигу која би требало да постане нова Библија“.

Истовремено, она је у најужој конкуренцији за Библију српског аутошовинизма. Постала је софистицирано приручно оправдање за ставове који би, изговорени о неком од комшијских народа, привукли пажњу ако не тужилаштва онда ресорних организација грађана у цивилу. Можете прочитати и закључак да овде „предуго живи народ са закаснелим претензијама на модерност“.

Али, шта је поручио сам Константиновић, родоначелник Друге Србије? Да ли је његова књига алатка за борбу против „српског нацизма“ или средство за „нацификовање“ Срба? Помаже ли „Философија паланке“ да постанемо (прави) Европљани или нам поручује да то никада нећемо бити? Коначно, треба ли је уопште читати?

„Паланка је, каже се, наша судбина, наш зао удес. Нема нити може да буде промене. Историја нас је заборавила, као у некаквој великој расејаности“, пише Константиновић. Паланачки свет „исповеда религију затворености, религију у којој је врховни бог овај бог јединства, а његова антитетичка, демонска сила, зло апсолутне отворености“.

Латинка Перовић тврди „да је читање Философије паланке постало нека врста мерила за стварни искорак из духа паланке.“ Али, сумњам да су „Философију паланке“ прочитали и многи од оних који јадикују о „чувеној, а непрочитаној књизи“.

Штавише, њен утицај је сасвим у нескладу с њеном читаношћу. Дубоко песмистичка порука одавно постоји независно од самог текста, репетитивног штива чији се аутор упињао да не каже оно што говори. Она нам стиже преко бројних гласника, интелектуалаца и активиста који су је упростили и памфлетизовали, прилагодили „урбаним“ укусима у убрзаним, „ријалити“ временима.

Ипак, неуморни промотери су је правилно разумели. Проблем није у томе како су тумачили Константиновића већ како су вредновали његове закључке, дисквалификујући при томе оне који се не слажу као „заробљенике паланачког духа“. Главни одговор на критике је да он није писао о паланци већ о универзалном злодуху који се, ваљда случајно, зове баш паланка.

Тамара Калитерна је свој панегирик насловила „Филозофија Србије“. Она пише да је то „филозофија затворености, хедонизам саборности, утеха непокретних истина, окованост традицијом и наслеђеним, неупитност“. Златко Паковић је, пак, један од апологета који се, када не тврде да Константиновић пише баш о Србији, лако забораве и почну да нас убеђују да „он не говори о феномену који се јавља искључиво у српској култури, а то му подмећу“.

Да му није потребно било шта подметати демонстрирао је и Сретен Угричић: „Народноослободилачка борба у паланци, знамо то чак и ако нисмо читали Константиновића, није могућа… У нашој Србији нема могућег. У најбољем случају, могућ је ексцес, изузетак, инцидент, грешка и пропуст у систему… И заиста, сви смо се много пута уверили: у Србији може оно што нигде не може, оно што би другде било незамисливо, непојмљиво, док истовремено не може оно што другде и може и уобичајено је.“

Чак и да некако поверујемо да Константиновић стварно пише о универзалном злодуху, који се отелотворио баш у Србији, земљи паланки – недопустиво је да се најмрачнија сила, јача од сваке човечности, зове као и десетак балканских градића. Зато чак ни наслов ове књиге није невин. Штавише, био би недопустив и да има арому било које друге културне локације – лаошанске, паштунске, америчке…

Понекад помислим да је добро што нисам рођен у Смедеревској Паланци, коју грађани којима је стигматизована реч урезана у биографију зову једноставно – Паланка. Али, Константиновић, наравно, пише о нечем другом. Паланка је за овог рођеног Суботичанина, случајног Хабсбурговца, шифра за османску, „србијанску“ Србију и њено српство, које угрожава замишљену војвођанску изузеност. (Не)скривени култур-расизам је и један од главних разлога зашто је „Философија паланке“ до сада преведена само на мађарски.

Иако јој је етимологија сложена, паланка није нека културално безмирисна, неутрална реч – она има српско име и османско презиме. У наш језик је ушла као турцизам, одредница која има печат проказаног Оријента, штавише његових још презренијих обода. Девет од десет глобалних Паланки су на Балкану, који је вековима на Западу представљан као прљав, крвожедан и масан – мусави мали Оријент без егзотике, непријатни, неевропски простор на коме станују претећи ислам и источно, православно хришћанство.

Зато паланка не може бити само духовни, географски или земни појам – она је увек и културна одредница. Ласло Вегел пише да „Философија паланке“ предочава „језиво источно лице овог региона“ и да представља „црну хронику средњоевропског и балканског ‘источњаштва’“. У свести отуђених елита, паланка је постала један од синонима за антиевропске окове, „пусто турско“ утопљено у „ружно српско“ – друго име Србије коју виде као чедо непријатеља једине праве, западне цивилизације, нежељено дете византијског комонвелта и османског екумена.

Константиновићева књига је настала у склопу једне од најнеславнијих европских интелектуалних традиција – систематског везивања незападних простора, првенствено исламског Оријента, „црне Африке“ и Балкана, за серију стеротипа који њихове становнике уоквиравају као примитивне, инфантилне, ирационалне, непоправљиве или дивље робове традиције, народе којима су неопходни западни тутори, људе који би, препуштени сами себи, повређивали и себе и друге.

Едвард Саид је ову научну, књижевну и филозофску неистину о онима који су другачији од Запада назвао једноствано – „оријентализам“. Као и свака опасна лаж, „оријентализам“ је базиран на тендециозно одабраним сликама и малим истинама о различитим истоцима – блиском, далеком, руском, балканском… Обезбедио је „морално“ оправдање за колонијализам и савремене облике западне доминације, чак и обасце мучења у затвору Абу Граиб у Ираку.

(Ауто)оријентализам је једини релеватан контекст за разумевање књиге која је посрбила стару западну слику о балканском злу, (не)европском бурету барута. „Философија паланке“ одлично илуструје како је у мозгове људи широм света урезивана затомљена слика Оријента и његовог ружнијег млађег брата Балкана. Штавише, немогуће је учитати Запад у слику (духа) паланке, армирану колективистичком културним обрасцем и карикатуром нашег менталитета.

Константиновићева хрестоматија култур-расизма маскирана је филозофијом, камуфлажним застором истканим од западног канона – Хегела, Ничеа, Хајдегера, Витгенштајна… Он је, пише културолог Давор Бегановић, „ту нема никакве двојбе, ‘тежак’ списатељ“. Али, то је натегнута, егзибициона тежина, беда филозофирања насталог из жеље да се одреднице не-Запада, делом стварне, много више замишљене, подметну као слика универзалног зла. Циљ јој је да заведе „културног“ читаоца, овдашњег умишљеног космополиту.

Чак ни наслов књиге није преводив на енглески. Транскрибован као the Palanka, Константиновићев портрет источне опасности могао би да привуче ксенофобичне гласача Доналда Трампа, али не верујем да би ова циљна група пожелела да окрене прву страну. У интелектуалним круговима, можда би имала прођу код неоконзервативаца. Мада, иако склони друштвеном инжењерингу и сумњичави према вољи „светине“, чак и када није оријентална, они сличне ставове умеју да изнесу много суптилније.

Неки од аутора који су цитирали Константиновића, паланку су преводили као „мали град“ и „провинција“, речима без оријенталног призвука. Али, везивање неуништивог злодуха за варошице и унутрашњост, свеприсутна и често клеветана људска станишта, сугерише неке друге ружне елитистичке „изме“, делегитимисане много пре Саидове разорне критике „оријентализма“.

Једноставно, врхунско зло не сме бити уоквирено ни као провинцијално ни као оријентално, балканско или српско. Поврх свега, садржај Константиновићеве књиге верно одражава све неприхватљиве алузије садржане у наслову. Зато је „Философија паланке“ данас не само културално већ и политички непреводива.

Нажалост, њена популарност и утицај у Србији не може се тумачити искључиво елитистичким амовима, присутним свуда где су модернизацијски процеси почињали са закашњењем. Само сплет идентитетских, менталитетских, историјских и политичких разлога може да објасни овај збуњујући феномен. Не треба губити из вида да су приступ и унутрашња логика ове анти-утопије – подуке српској елити да се не заноси, да дигне руке, књиге која је позива на интелектуалну сецесију, ограђивање од Србије – натопљени културним обрасцем који аутор упорно клевеће.

Не чуди да је овај манифест укинуте српске будућности култни статус стекао баш у Војводини, где недостају етнички темељи климавог сепаратизма. Захваљући „Философији паланке“, он данас може да се издаје за културни и цивилизацијски. Треба се спасавати од, како рече Бора Ћосић, „паланчана у које градски човек београдски нажалост се често претвара“.

Још је јасније зашто ова идеолошка књига-бомба има непроцењиву вредност на тржишту другости, где за „европске вредности“ (и бољи живот) ратују предузетници деконтаминације, фундаменталисти суочавања и барјактари угрожености бројних старих и новооткривених мањина.

Одијум ове елите, која се некако избавлила из српске цивилизацијске понорнице, резервисан је за интелектуалце који, мање или више вешто и уверљиво, покушавају да говоре у име понижене већине – „масе“ која се не стиди што припада нацији која је представљена као неизлечива сабласт осуђена да бауља из злочина у злочин.

Огорчени „грађански“ умови нису истинске космоплите. Ни у њиховом скученом универзуму нема ничега сем Срба. Милорад Беланчић, на пример, Милу Ломпару, једном од критичара, замера да је стварио испразну националистичку слику која га тера у нарцисоидно „ми па ми“. Али, и у ономе што пишу Беланчић и Константиновић постоје само бајковита Европе и ми. И они стално говоре „ми па ми“, само то оцрњено ми не укључује њихово метастазирано „ја“.

Прегрејани антинационализам који производе је само умивени национализам за друге. Беланчић им је тако понудио портрет „јединствене, у себи затворене, блиндиране заједнице“ неукључиве у Европу, која вапи „за душом Тамног вилајета као средишта света“.

Тиме се сугерише да су остали балкански национализми добри док је српски „заслепљујућа, ауто-хипнотичка идеологија“, производ „српског духа“ склоног да „машта о геноциду“, како је писао Мирко Ковач. Стиче се утисак да је било лакше побећи из Аушвица и Колиме него отргнути се од геноцидне гравитације ускогруде и заостале Србије-паланке и њене „потке крви“.

Аутоколконијални умови су обично били већи песмисти од њихових колонијалних узора. Константиновић и следбеници усвојили су деветнаестовековну идеологију „цивилизаторске мисије“ – али су је у случају Србије много директније представили као немогућу мисију.

Њихова нетолерантност није ствар само новостечене дистинкције, и даље климаве и недовољно валоризоване. Елитситичку уобразиљу овде производи и утвара одбачених корена, репови каљуге из које су се измигољили, често као прва или друга генерација „културних“. Уосталом, да је тачно оно што импутира филозоф Радомир не би постојао човек Константиновић, препаметни изданак санџачких забити и једне прашњаве поморавске паланке.

„Философија паланке“ је трасирала пут српског ауторасизма. Антифашизам и Европа су на њему лажни путокази, док су вископарни стил и глумљена одмереност обезбедили какву-такаву уверљивост једној отровној мисли, сумраку аутоколонијалног ума. Касније су га научно „асфалтирали“ Латинка Перовић, Дубравка Стојановић и плетора активистичких мислилаца. Иако воле да верују да се и даље на маргинама, данас је то доминатна интелектуална трајекторија.

Константиновићева књига је од Србије одвојила велики део елите. Неки од најумнијих презиру земљу у којој су поникли и верују да Европа представља неки други, јако далеки свет. На „Философију паланке“ се позивају и они који прокламују: „Најбољи су отишли, најгори су остали“.

Држава чији су многи врсни стручњаци очарани једним оваквим штивом и тумачима његове поруке не може се надати светлијој будућности. Иако је писао о великом и подмуклом злу, Константиновић није понудио неку нову „филозофију зла“ – већ једну злу философију.

КЕТМАН ЕЛИТИСТИЧКОГ УМА

У самом срцу Константиновићеве слике зла и сталних спорења око стварне теме његове књиге налази се стратегија која је обележила интелектуалну историју комунизма – кетман. Оригинално је развијан у мањинском, вековима прогоњеном и тајеном шиитском исламу. У књизи „Заробљени ум“, Чеслав Милош је истакао да су ову моћну алатаку, често у служби самоочувања, амбиције или притворности, примењивали многи интелектуалци како би у „вуненим временима“ диктатуре у име пролетријата прикрили своје ставове, хипокризију или страх.

Напознатији кетман на Балкану био је Алија Изетбеговић. Често је успевао да раздвоји оно што му је на срцу од онога што му је на језику. Не чуди да је пред смрт покушао да негира да га је користио. „Знаш, Авдо, кетман прмјењује мањина, у већинском окружењу. А ми смо овдје већина“, рекао је отац бошњачке нације Абдулаху Сидрану, који му замерао на „транспарентности, пренаглашености испољавања муслиманског верског осјећања“.

Константиновићева изнурујућа мимикрија није везана за страх од титоистичке власти, чији је био миљеник, неокрзнут бројним обрачунима и са левим и са десним скретањима. Он није био кетман који брани своју моралност, већ аутор који посеже за кетманом како би заташкао сопствену етичку празнину.

У првом делу књиге, „достојанствени“ Константиновић је често контрадикторан – када је читалац сигуран да говори једно он воли да каже нешто сасвим супротно. Ту је његова циркурална мисао претрпана натегнутим именичењем придева и понављањима серије високопарних флоскула, што ваљда треба да очара „културне“ читаоце, и, истовремено, забашури идеју водиљу – закивање свог народа на дну сугерисане цивилизацијске лествице.

Ипак, ову хотимичну збрку је сам разрешио откривши свој кетман. Пажљивим читаоцима Константиновић је поручио да дозирана конфузија и преигравање речима нису случајни када је написао да достојанственост, када уопште говори, „говори са веома великом посредношћу у изражавању“. Тако их је навео да трагају за ненаписаним, оним чега само привидно нема.

Исцрпљујућа посредност, којом је прожета прва половина књиге, полако бледи у подједнако дугачким „Белешкама“, које представљају кључ за препознавање србоцентричне, декларативно универзалне, слике „тираније паланке“. Синергија „Белешки“ и пажљиво дозираног разобличавања сопственог кетмана помаже да разумемо чињеницу да се следбеници не либе да износе ставове које, зарад достојанственије позе, Константиновић није желео јасно да изрази.

„Философија паланке је била, а и данас је, мисао о темељној агонији/кризи живота на овим просторима, кризи у којој је несрећа уписана или урезана, као рутина и ожиљак, као неизбежна фрустрација живота. Нема среће у паланци, као што је нема ни у српском становишту. Нема среће и зато има проклетства“, закључује Милорад Беланчић.

НАЦИФИКОВАНЈЕ СРБИЈЕ

Под кровом Константиновићеве паланке сместио се и „српски нацизам“. Посветио му је последње поглавље књиге. Описује га као „зло у сукобу са историјом, зло од покушаја историјске регресије, линијом насилног повратка у ван-временост прошлости“.

Константиновић говори о „нужности нацизма у духу паланке“ и тврди да се „српски нацизам позива на косовски мит“. Насупротог „Хитлеровог национал-социјализма“, који за Константиновића, у суштини, није немачки, он види „српски нацизам“ као културално произведен и опседнут „опако-туђинским“ и „таутолошки вечно-племенским“.

„Идеја о томе да је нацизам туђ духу паланке, јесте идеја којом јасно проговара сам тај дух као непомирљив са егзистенцијом сопственог зла“, пише Константиновић. Он овим поручује да свако ко негира да нацизам овде има националност само доказује да је ходајуће станиште тог посрбљеног нацизма.

У сенци „Философије паланке“ потребно је подсећати и да Хитлер није био Србин. Злочин који је постао, вероватно недостижни, стандард људског зла нису починили српски генерали и шидски „Шкорпиони“, редовно сугерисани као егземпларни изданци „српске патријархалне цивилизације“, у коју негацију „модерне цивилизације“ смешта пизма Латинка Перовић. Нису га организовали ни Хутуи ни изданици племена иних „Кунта Кинтеа“ из Константиновићеве расистичке имагинације.

Злодух нацификованог српства, тврди Константиновић, делује „у име вечно-племенског, вечно-расног чији је говор говор ‘крви’“. И овде његова мисао иде утабаном стазом „оријентализма“, наследника еугенике и физиогномије, зачетог у времену када су западни научници мерили лобање припадника другачијих раса и култура.

„Философија паланке“ прати стару праксу да злочињења „осталих“ буду објашњена окамењеном традиционалном културом, а западна случајним грешкама, пролазном идеологијом или личном патологијом „злог генија“. Наводно, само Запад не робују исконској и кич култури већ производе праву, постмодерну, културну културу.

Али, у историји зла, оријентална су обично била патаљаста у односу на Западна. По правилу, највећа су била крволиптања модерности, најмодернијих људи и напредније технологије – од „Максимовог“ пушкомитраљеза преко гасних комора до нуклеране људождерке. Нажалост, код нас није преведена Бауманова „Модерност холокауста“. Не уклапа се у слику зла осенчену српским културалним обрасцем, којом би „деконтаминатори“ да испирају мозгове.

Холокауст су починили модерни и културни људи, жељни чистих улица и „вртног друштва“, визије која је непријатно слична ономе што би, по иконама Друге Србије, требали да постанемо да не би робовали злодуху паланке. У највећем злочину у забележеној историји све је врцало од уредности, рационалности, ефикасности и – западне модерности. Ако већ треба да се суочавамо, Сребреница је срамни доказ да смо постали модерни, не да смо остали примитивни.

ЗВЕРИ СРПСКЕ У РЕПУБЛИЦИ ШУМСКОЈ

Паланка је, са свим ружним конотацијама које јој је прилепила авангарда Друге Србије, у Београду постала синоним за ужас и дискавлификација која се свакодневно може чути у урбаном жаргону свих генерација, првенствено у образованијим круговима.

На пример, нашим угледним научницима ниједна од гомила паушалних квалификација, које је на порталу „Пешчаник“ недавно изнео Мијат Лакићевић, није засметала колико тврдња да нам је „наука паланачка“. Они је виде као посебно „злокобну“ и негодују што неолиберали „и онај преостали квалитет гурају у паланачко блато“. Тешко је рећи шта је тужније – Лакићевићев аргумент или повређеност његових опонената у полемици која одлично илуструје дубину утицаја Константиновићеве књиге на српске елите.

Али, иако је и грађанска и националистичка елита у Сарајеву „Филосфију паланке“ прихватила са истим жаром као и овдашњи либерали, реч паланка тамо није ушла у колоквијални говор. Она се западно од Дрине ретко помиње. Дехуманизација и дисквалификација Срба и њихових интереса у Босни и Херцеговини прати сасвим другачију логику – озверивања.

Мада, многе бошњачке интелектуалце, чија су „срца окренута Истоку“, оригинално је привукла Константиновићева „нацификација“ српства, док су његово везивање за Оријент углавном игнорисли. Исламофобични „оријентализам“, у чијем кључу размишља Константиновић, представља анатему за људе којима је ислам важан стуб идентитета.

Како је „српско зло“ и у Босни морало да буде исељено из Европе, оно је пребачено у африканизовано „срце таме“, простор дивљих звери и полудивљих племена из друге велике гране „оријентализма“, коју је, такође, први систематски критиковао Едвард Саид. Зато у „мањем од два босанска ентитета“ не станују паланчани него „шумљани“ и „звери срспке“. Зато је и Република Српска, у жаргону многих Бошњака, преименована у „републику шумску“.

Наравно, та „српска“ шума није еколошки простор чистог ваздуха из наратива који оплемењују слику неолиберализма. Она сугерише неевропску џунглу преузету из старих слика „црне Африке“. Не постоје „звери европске“ – бештије могу бити само „остали“, народи који не живе на Западу.

Медитирајући о духу који „покушава да се изуземе из света животињства“, Константиновић је дао легитимитет и оваквој бестијализацији: „Природа, за дух паланке, може да буде само животињска природа, или ништа друго. Она је прави свет у коме ће човек (паланчанин) да се врати својој истинитости, односно свом изгубљеном биолошко-ирационалистичком царству. Ту ће у природи, препуштајући се њој, да се обнови као животиња“.

Дехуманизујући пасажи су постали посебно важни. Наиме, „србијански“ следбеници су се суочавали са немалим проблемом: муслимани су на Балкану „добри момци“. Није лако помирити Константиновићеву слику оријенталног злодуха са Сребреницом. То је један од разлога зашто су „звери српске“ последњих година прешле Дрину и, преко „Пешчаника“, стигле и у Србију.

Ипак, чињеница да је Константиновићев нацифилни злодух требало измештати из „варварске“ Азије, колевке ислама, ка прашумама Африке, у „срце таме“, није допринела преиспитивању „Философије паланке“ у Другој Србији. Напротив, претворени смо у сабор зла и сервирани као „три у један“ – Шумски Рајх Србистан.

ОД ЛЕКТИРЕ ДО ТАБЛОИДНОГ НОВИНАРСТВА

„Можда би вредело размишљати о неком закону по коме нико у овој земљи не би могао постати пунолетан пре него што прочита Философију паланке и понуди јасна сведочанства о разумевању природе паланачког духа“, сугерисала је Бранка Арсић у тексту у коме размишља на тему шта би било „да се у нашим средњим школама, седамдесетих и осамдесетих година као обавезно штиво читала Философија паланке уместо квазилитературе познате под лозинком ‘Далеко је сунце’, тог примера паланачке памети у кристалном стању“.

У Војводини нису чекали закон. „Суботица је срећно одабрана за место из којег ће се иницирати неговање интелектуалног наслеђа Радомира Константиновића“, изјавила је Латинка Перовић, председница Савета за очување мисаоног наслеђа Радомира Константиновића.

За Живана Берисављевића, потпредседника Савета, „Философија паланке“ је данас „актуелнија него икада пре“. Поред „Дана Радомира Константиновића“, који ће бити организовани у Суботици, Зрењанину и Кикинди, Завод за културу Војводине и поменути Савет установили су и награду из области есејистике која се „додељује аутору до 30 година“.

Уз транзициону инкарнацију „Тито, револуција, мир“ преобликовања младих мозгова, Константиновићева затарабљена мисао је добила и таблоидне верзије. Једна од популарнијих је српски „Вајс“, огранак медијске машине брендиране као „новинарски панк“. Србија је ту представљена као душегубка у којој царује потпуно безнађе, ублажено само мамином сармом и проводом до јутра.

Закон који је предложила професорка Арсић више и није потребан. Уосталом, оклеветано књижевно дело Добрице Ћосића, ражалованог оца подељене нације, одавно је завршило на сајту „Само опуштено“ – у рубрици „Препричане лектире“.


ИЗВОР: https://www.frontal.rs/filozofija-zla-ili-zla-filosofija-radomira-konstantinovica/

Подели:

One Commnet on “Филозофија зла или зла философија Радомира Константиновића

  1. Г.Ћирјаковић је мало затрован том интелигенцијом београдске паланке, и придаје јој важност какву не заслужује. Српска „интелигенција“ можда је подељена, народ – не! Народ не мари ни за леву ни за десну, махом није ни чуо низакога од њих, нити случајно има појма шта говоре и за шта се залажу.

    А није подељена ни интелигенција: ако је дефиниција интелектуалца „да се јавно ангажује у корист нације“, онда већина наших плаћених интелектуалаца пада на испиту и постаје „дворска камарила“ што заправо једино и јесте.

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *