Анализе

ОГЛЕДИ О СРПСКОЈ МУЗИЦИ: Русе косе, цуро, имаш

ПИШЕ: Драган Р. Млађеновић

(фотографисала Емилија Церовић Млађа)

 

–    Русе косе, цуро, имаш,/ Жалиш ли ги ти?“

  • Ама да ги жалим,/ Не би ти ги дала/ Да ги мрсиш ти!“
  • Бело лице, цуро, имаш,/ Жалиш ли га ти?“
  • Ама да га жалим,/ Не би ти га дала/ Да га љубиш ти!“
  • Црне очи, цуро, имаш,/ Жалиш ли ги ти?“
  • Ама да ги жалим,/ Не би ти ги дала/ Да ги пијеш ти!“[1]

Мелодија ове песме са различитим текстом се може наћи у мелосу готово свих балканских народа, чији су је преци слушали и певали широм пространог Османског царства: осим Турака православни и исламизовани Срби, Грци, Бугари и Албанци, а код неких је чак има и у неколико верзија.

Поставља се питање где је настала ова изразито љубавна игра с певањем. Њен источњачки (или прецизније – персијски) карактер и нерв је сасвим препознатљив и за музички необразоване слушаоце.

У новије време неколико турских етномузиколога истраживало је порекло ове туркије, тј. турске мелодије (у Старој Србији се говорило „турћија“). Турски етномузиколог Ајдин Ој је утврдио да је мелодија персијског порекла, и да је најпре одјекнула у Цариграду-Истамбулу одмах после Кримског рата (1853-56), које су водиле Русија и Турска. У турској војсци је био чак и један одред Шкотланђана, па је неко предпоставио да је мелодија шкотског порекла, али се од ове необичне теорије брзо одустало.[2] Песма се брзо проширила по Турској, а певала је о неком углађеном писару, па је добила назив „Катибим“ („Мој писар“).[3] Затим се брзо проширила по целом подручју огромног отоманског царства и била преведена на све језике султанових поданика.

Предпоставља се да су мелодију песме „Катибим“ у Врање донели младићи из овог краја који су учествовали у Кримском рату. Мелодију је знаменити српски писац Борисав Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927), научио у родном Врању још у детинњству. Турска песма „Катибим“ у српском преводу „Русе косе, цуро, имаш“ доживела је велику популарност после премијере Борине „Коштане“ у Народном позоришту у Београду најпре 1900. а затим преправљене и поправљене 1902. године. Станковић је „Коштану“ написао као „комад из старог Врања са певањем и пуцањем“, па је у овај својеврсни „мјузикл“ унео око двадесет најлепших врањских песама и игара-чочека.

Драга Спасић (1876-1938), глумица, оперска певачица и редитељ, као Коштана у истоименом комаду Борисава Станковића, око 1914.

Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине.

 

О популарности песме „Катибим“ говори се у филму „Чија је ово песма“ (Whose is this song? 2003) Аделе Пееве, бугарске уметнице документарног филма. Адела је вршила истраживање у више земаља, где су сви интервјуисани тврдили да песма потиче баш из њиховог краја.

https://www.youtube.com/watch?v=NGCURBHF2Ss

У филму Аделе Пееве јасно је показано да разлике у мелодији турске песме „Катибим“, донете у Цариград после 1856, и свих „националних“ варијанти, које су затим преведене на језике „народа и народности“ ондашњег отоманског царства, практично – не постоје. Сви мисле, и спремни су да се око тога убеђују и свађају, да је мелодија настала управо у њиховом крају. Оно што је неспорно, јесте популарност ове мелодије, која је за кратко време (за тридесетак година током друге половине 19. века), преведена на језике поданика султановог царства, „освојила“ све кафане Леванта (европске Турске) и Анадолије (малоазијског дела Султаната).

Мелодија, дакле, није спорна. Спорна је игра. У врањском крају и у Старој Србији ова игра с певањем се назива „чочек“ (турски cücük, албански çyçek/qyqek,  бугарски кючек (kyuchek or kyutchek). У Стару и Јужну Србију (данашњу Северну Македонију) чочек су почетком 19. века донели Цигани-лаутари и њихови музички састави-чалгије.[4] Од тада су у Врању, Куманову, Скопљу, Призрену, Пећи и другим варошима Старе и Јужне Србије овај чочек певале и играле младе Циганке-Ромкиње, а пратили их свирачи окупљени у тзв. чалгију.

Оно што треба одмах нагласити, јесте да српско-бугарско-албански чочек и турски кечек од кога је настао, осим сличности у кореографској импровизацији, нису имали много додирних тачака, ни у прошлости, ни данас.

Наша измаштана слика о „лудим“ проводима на султановом двору и у његовом харему, са прелепим женама које играју трбушни плес, и на све начине угађају господару, никако не одговара стварној историјској слици. Сасвим супротно, у харему је владала досада, јер ова установа владару није служила за забаву, већ за врло озбиљан посао – за размножавање, односно зачеће династичког наследника.

Султанов провод и телесна уживања задовољавао је на другом месту – са младим и лепим мушким играчима-кечецима. Први мушки „харем“ са оваквим играчима нашминканим и обученим у женско руво, први је ради своје бисексуалне разоноде основао султан Мурат Други (1421-51). Ови уметници-забављачи били су много популарнији и од правих трбушних плесачица, а то су најчешће биле арапске робиње из Египта и Нубије. Наступи ових робиња нису били дозвољени у тавернама, већ само у борделима. Султани су обично држали читаве групе младића-кечека у засебном делу харема, па су одатле бирали љубавнике. Један од познатих султана је био и Мурат Четврти (рођен 1601, владао од 1612-40), чији је мушки харем снабдевао лепотанима из Скопља његов дугогодишњи љубавник Евлија Челебија (Evliya Çelebi, 1611–82), касније познат као путописац.

Европска мода, музика и обичаји први пут озбиљније освајају Турску у време владавине султана Махмуда Другог (1810-39). С друге стране, јунаци драма и приповедака српских писаца Борисава Станковића и Стевана Сремца (1855-1906) уздишу и жале за протеклим временима у којима је владало „пусто турско“ расположење, а Борин Митке „болује“ од тзв. карасевдаха. Врањски и призренски чочек постаје тада, може се слободно рећи, уметнички израз тог карасевдалијског вапаја.

 

ИЗВОРИ:

[1] Момчило Златановић, Три старе песме, у књизи Традиција и историја, Врањске-Врање, 2006, стр. 72.

[2] Марија Ђукановић, Кроз турску поезију, Београд, 1969, стр. 61.

[3] Момчило Златановић, Наведено дело,  стр. 73.

[4] Виолиниста Гркљан, Коштанин отац у Бориној драми и у животу, био је један од последњих лаутара, односно солиста музичког састава чалгије.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *