Анализе

СРБСКОЈ МАЈЦИ Свети Владика Николај Велимировић

Шта је то мајка? Мајка је биће најсличније Богу. Питање, које сам често постављао себи и одговор који сам добио приликом једног незаборавног догађаја. Био сам као ђак присутан на стрељању једног разбојника. Осуђен на смрт, везан за колац над ископаном раком, жандарми с пушкама чекају команду за стрељање. У том се појави једна жена, па кршећи руке поче преклињати: „Господо, немојте га убијати, не знате колико је он добар био”. „Наведен је на зло, учинио је једно недело, а ја знам много његових добрих дела”. „Ако ви не верујете мени, питајте комшије, они ће посведочити”. „Преклињем вас, не убијајте њега, ево, убијте мене”.Овај догађај се дубоко урезао у моју душу. А кад сам доцније учио у богословији, како је Христос дошао у свет да умре за грешнике, да спасе грешнике, ја сам се увек сећао ове мајке.

Зашто је Христос пострадао за грешнике, зашто је у сваком грешнику видео неко добро од пепеловог зла, исто као што мајка, и само мајка, може да нађе нешто добро и у најпропалијем сину и у најпропалијој ћерки својој? Поклонимо се зато материнству, јер су слика љубави Божије. Да није било светих матера, многи Светитељи и Светитељке, и стубови Православља, не би били уписани у наш календар да њихове мајке нису биле свете душе. Кад се сећамо нашег Светог Саве, зар можемо заборавити мајку његову, свету Ану? И како бисмо могли помислити да су се сви они моћни и плаховити владари наши из династије Немањића – Свети Стефан Првовенчани, па Милутин и Драгутин, Свети Стефан Дечански, па цар Урош – посветили без утицаја њихових светих, богоугодних матера? Из светог корена, свето је и стабло!

Сећамо се, мајко, коре родише толике витезове и заточенике истине и правде Божије, и безбројне страдалнике и мученике за Крст Часни и Слободу Златну. И да ли би Марко био онакав делија, ненасит правде Божије, међу људима, да није чуо од мајке Јевросиме ону јеванђељску поруку: „Сине Марко, мој очињи виде, боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу”. А без онакве, несравњиве јунак-мајке, зар би Југовићи пошли у смрт свесно и драговољно, под Крсташем барјаком? О, па Милица, она истинска царица, и за време царства и по пропасти царства? Царица у порфири, царица у монашкој ризи, увек царица, јер је царица по духу. Телесна мајка кћери и синова, али и духовна мајка многе сирочади српске после слома Косовскога. Царица у Крушевцу, царица у Љубостињи, царица на земљи и, верујем, царица у Царству Небескоме. Па, зар да се не сетимо мајке Ангелине, коју баш мајком зове сав српски народ? Мајка која је изродила свеце и војводе, док се и сама није посветила. Ми се данас сећамо и кнегиње Љубице Обреновић, која је многим врлинама превасходила свога великога мужа, а у ратном јунаштву није му уступала. Како да се не сетимо краљице Марије, мајке нашег краља Александра Карађорђевића, за којим је народ наш толико плакао да је, мислим, заувек сузама осветио и своју белу престоницу и сву земљу своју.

Може ми неко замерити, да ја овде само говорим о краљицама, кнегињама, не о мајкама сељанкама и сиротицама. Нећу се ја огрешити о мајке сељанке, не заборављам ја да сам дете са села, једног китњастог села Ваљевског. И моја мајка је сељанка, као чист тамјан пред Богом, као свећа пред Богом. Ја похваљујем у нашим владарским женама и мајкама баш што је у њима вечно сељачко, неизгубљено, а профињено. И наш календар и наша историја били би сиромашни без сељака, без тежачких матера које су родитељке и прародитељке свих оних чије су слике постале иконе и чије су главе круном крунисане. И чија су бедра мачем опасана била и чији су подвизи ушли у црквене стихире, или у гусларске певаније. Ај, браћо моја, ми се морамо данас сетити матера коморџија. То су оне оштре Српкиње које су на својим леђима носиле коморе синовима на бојиштима, из рата у рат, из рода у род, из века у век, кроз векове. Ја не могу да се отргнем томе сећању јер сам их лично негде, са дивљењем, гледао у рату, широм отаџбине. Сетимо се, браћо, и матера коритара. То су оне сироте удовице које су у кориту туђе платно прале, да би децу своју усхраниле и школовале. Заиста није мален број високих службеника државних који памте, кад им је мајка, иза туђих корита, сапуњавом руком давала новчиће за буквар и читанке.

Ја сам навео само неколико славних српских матера и жена по имену, премда је број њихов огроман. Но, до сада су историју српску писали само мушкарци, и о мушкарцима. Али доћи ће време, надам се, када ће се историја српскога народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изнети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цело ткиво наше славне историје. Ај, браћо моја, поштујмо зато мајке, и своје и туђе. Јер свака је мајка по природи, као мајка слична Христу Спаситељу, тим пре мајка Хришћанка. Страдања матера за децу њихову, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски, и тешко да можемо схватити љубав Христову према људима, ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија.

Поклонимо се светим мајкама и женама српским, и помолимо се са блогодарношћу Господу Богу: „O, Свевишњи Господе, Боже, хвала Ти што си даровао српском народу такве и толике матере, које остадоше верне закону Твоме. Уведи их, Господе, у Царство Твоје вечно, тамо где се у вишњој и вечној Србији сија лик Светога Саве и Свете Петке српске, и Духом Твојим Светим, Господе благи, испуни, оснажи и управи садашње и будуће мајке, овога Твога крстоносног поколења, које ће Теби служити и Тобом се прослављати. И помози нам, Оче наш небесни, да се и ми, као деца Твоја, вежемо уз Тебе љубављу деце према родитељу своме, а Ти се вежи уз нас љубављу родитеља према деци својој, да Ти будеш наш и ми Твоји, на век века. Амин.”

Зашто мајко

Зашто чупаш младо воће
Зашто не даш да се родим
Кад остариш мајко ко ће
По том свету да те води

Зар од мене имаш штете
Зар не чујеш моје крике
Ја сам мајко твоје дете
Ја сам слика твоје слике

Човек тежи својој слици
За опстанак бој се бије
Не знаш да су на клиници
Убијене три Србије

Видиш ме на ултра звуку
Ломе кости и прстиће
Главу груди ногу руку
Убијају живо биће

Ја сам мајко Божје дело
Ја сам мајко клица света
Мој кревет је твоје тело
Моја кућа је планета

И кад једном будеш сама
Неће цвеће да ти цвета
Сећаћеш се у сузама
Нерођеног свог детета

Тада мајко бићу птица
Мртвом руком миловаћу
Сузе с твога свелог лица
И од туге заплакаћу

Убила си мајко мила
Много славних великана
Место њих из твога крила
Изникла је сува грана

На капији раја стоји
Да је дете сунце света
У космосу не постоји
Ништа лепше од детета

проф. др Марко Младеновић

Срби рађајте се, множите се, напуните Србију, и владајте њоме.
Свети Николај
ИЗВОР: https://srbski.weebly.com/1057105610411057105010541032-10521040103210621048.html

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *