Анализе

Нестајање Срба у Хрватској

  • У раздобљу од 1880. до 2011. године у границама данашње Републике Хрватске Хрвати су изразито већинско становништво, док су Срби са значајним удјелом непрестано друга по бројности национална заједница

ПИШЕ: Никола Лунић

У постоцима број Хрвата се кретао од 68,39% 1900. године (када их је у постотном броју било најмање) до 90,42% 2011. године (када их је у постотном броју било највише). Број Срба се кретао од 22,21% 1921. године (када их је у постотном броју било највише) до 4,36% 2011. године (када их је у постотном, али и у апсолутном броју било најмање). У ту 131 годину било је 14 пописа становништва у пет државно правних система: Аустро-Угарска, Италија, Краљевина СХС/Југославија, социјалистичка Југославија и самостална Република Хрватска.

Крајем 19. стољећа завршава се национална интеграција Срба у Хрватској оснивањем низа битних привредних, политичких и културних институција и организација с изразито националним предзнаком. Након тога Срби у Хрватској све више постају мост сурадње и повезивања Срба и Хрвата на цјелокупном јужнославенском простору. Односи између Хрвата и Срба у Хрватској у разматраном периоду од 1880. до 2011. године кретали су се од бурних политичких сукобљавања до трагичних ратних конфликата. У тим односима било је и разумних периода хармоничног суживота, прожимања и уважавања, али и заједничке борбе за боља и праведнија друштва. Иако су Срби у Хрватској увијек били значајна мањина, они су својим доприносима у привреди, култури, политици и знаности оставили трајан и неизбрисив печат у хрватском друштву. Извори конфликата најчешће су били у негирању различитости у народном смислу, али и у различитим и често супротстављеним државотворним концептима.

Процес нестајања Срба у Хрватској започиње стварањем усташке НДХ 1941. године. Геноцидна политика усташке државе остварује се систематским убијањима у логорима смрти и стратиштима као што су Јасеновац, Јадовно, да споменемо само оне у којима се догодио најстрашнији злочин, по свом обиму и методологији. У НДХ оснивају се чак и логори за дјецу: Сисак и Јастребарско. Покрећу се ничим изазване или инсцениране војне акције које имају за циљ етнички очистити простор од Срба. Састављају се спискови „опасних“ и „непоћудних“ Срба и организира се масовно исељавање у Србију. Забрањује се ћирилично писмо и масовно се уз помоћ католичке цркве проводи прекрштавање српског становништва.

Комунисти настављају исељавати Србе из Хрватске и то између 1945. и 1948. године проводећи политику колонизације Војводине. Према демографским истраживањима професора Бранислава Ђурђева у Војводину је из Хрватске досељено укупно 52.929 особа или 25% свих досељених. Поријекло колониста указује да су досељени из крајева у Хрватској који су углавном настањени Србима као што су Банија, Кордун, Лика, далматинско залеђе… Колонизатори су углавном били борци НОП-а и њихове обитељи као и други страдалници који су остали без својих кућа и имања. У напуштене куће и имања исељених Нијемаца, који су колективно жигосани због нацистичких злочина, населили су се страдалници из крајишких подручја.

Процес нестајања Срба у Хрватској наставља се ратом у Хрватској од 1991. до 1995. године, послијератним путошењима и застрашивањима као и административним спречавањем повратка избјеглог становништва у своје домове и на своја имања. Прије ратних збивања деведесетих година прошлог стољећа, дакле, према попису из 1991. године Срба у Хрватској је било 581.663 или 12,16%, а према попису становништва из 2001. године, дакле након рата, број Срба у Хрватској смањио се на 201.631 или 4,54%. То смањивање се наставља и по попису 2011. године када Срба у Хрватској има 186.633 или 4,36%. Велика већина избјеглица српске народности није се вратила у Хрватску. Вратило се само 21% од укупног броја избјеглих или око 69.000 избјеглица.[1] Они који су се вратили углавном су старије животне доби с ограниченом могућношћу репродукције. Разлоге неуспјеха повратка српских избјеглица треба тражити у државним опструкцијама, непроцесуирању оних који шире говор мржње као и некажњавању оних који су починили злочине.

Осим неоствареног повратка избјеглица други важан фактор нестанка српске популације у Хрватској је асимилација. Узрок асимилацијским процесима треба тражити у свеудиљ подгријаваној непријатељској друштвеној атмосфери према онима који се декларирају Србима као и према народу којему припадају. Према процјени професора Ђурђева до 2051. године број Срба у Хрватској смањит ће се испод 2,5% од укупног становништва, што је на почетку деведесетих година прошлог стољећа од стране неких водећих хрватских политичара и постављено за политички циљ.

Срби су традиционално у значајном броју насељавали подручја Хрватске која су некада била у саставу Војне крајине. Обриси тог насељавања били су видљиви све до 1991. године. У Лици 1991. године (тадашње опћине Госпић, Доњи Лапац, Титова Кореница/Кореница, Оточац) живјело је 41.567 Срба или 7,15% од укупног броја Срба у Хрватској. Тај број 2001. године пао је на 7.610 или 3,77% од укупног броја Срба у Хрватској.

На Банији (тадашње опћине Глина, Костајница, Сисак, Петриња, Двор) живјело је 71.087 Срба или 12,22% од укупног броја Срба у Хрватској. Године 2001. на Банији живи 15.689 Срба или 7,78% од укупног броја Срба у Хрватској.

На Кордуну (тадашње опћине Карловац, Слуњ, Војнић, Вргинмост) живи 46.367 Срба или 7,97% од укупног броја Срба у Хрватској. На Кордуну 2001. године живи само 13.331 Срба или 6,61% од укупног броја Срба у Хрватској.

У далматинском залеђу (тадашње опћине Бенковац, Обровац, Книн, Дрниш, Сињ, Имотски) 1991. године живи 73.345 Срба или 12,61% од укупног броја Срба у Хрватској, да би 2001. године на овом простору живјело само 10.321 или 5,12% од укупног броја Срба у Хрватској. На подручју ових регија 1991. године живјело је укупно 232.366 припадника српске народности или 39,95% од укупног броја Срба у Хрватској, а 2001. године само 46.951 становника српске народности, што је 23,29% од укупног броја Срба те пописне године. Успоредбе ради 1900. године на подручјима ових регија живјело је 322.271 становника српске народности или 60,18% од укупног броја Срба у Хрватској те пописне године. Тренд нестајања Срба у регијама које су традиционално насељавали наставља се и према попису из 2011. године.

У великим хрватским градским насељима као што су Загреб, Сплит, Ријека, Осијек, 1991. године живјело је укупно 87.752 становника српске народности или 15,09% од укупног броја Срба у Хрватској. У ова четири највећа хрватска градска насеља 2001. године живи укупно 35.239 Срба или 17,48% од укупног броја Срба у Хрватској. Десет година касније односно 2011. године у ова четири градска насеља живи укупно 35.256 припадника српске народности.

Срби су 1991. године живјели у 3.744 насеља у Хрватској од укупно 6.694 насеља или у 55,93% посто насеља у Хрватској. У 2001. години Срби живе у 2.210 насеља од укупно 6.759 насеља регистрираних те пописне године у Хрватској или у 32,70% насеља у Хрватској. Успоредбе ради Срби су 1961. године живјели у 3.905 насеља од 6.439 насеља у Хрватској регистрираних те пописне године или у 60,65% насеља у Хрватској, што је највећа просторна распоређеност Срба икада забиљежена у Хрватској.

Срби су 1991. године били апсолутна већина у 1.037 насеља Хрватске. У тим насељима живјело је 1991. године укупно 281.578 Срба, а 2001. године тај број се смањио на 81.634 становника српске народности, што је 71% мање Срба у овим насељима 2001. у односу на пријератну пописну 1991. годину. Попис из 2001. године забиљежио је 178 насеља без Срба, а у којим је 1991. године живјело више од 50% припадника српске народности.

Срби су 1991. године били већина у 19 градских насеља Хрватске. Од тих 19 насеља 2001. године само у њих три остали су апсолутна већина и то у Борову, Моравицама и Плитвица Селу. Срби су били 1991. године већина у 11 тадашњих опћина (Доњи Лапац, Војнић, Книн, Двор, Грачац, Титова Кореница, Вргинмост, Обровац, Костајница, Глина, Бенковац) у којима је укупно живјело 144.260 припадника српске народности, да би 2001. године у њима живјело само 27.015 Срба.

Као примјер бруталног обрачуна са српским становништво споменут ћемо 26 насеља западно од Пожеге који су етнички очишћени крајем 1991. године. У већини тих насеља живјели су искључиво Срби. У некима тек понеки Хрват. У малом броју значајнији број Хрвата, а само у два насеља већинско становништво је било хрватско са значајним бројем Срба.

Притисцима, застрашивањима и на концу војном акцијом та насеља су етнички очишћена од српског становништва. Резултат тих бруталних активности био је да по попису из 2001. године у 14 насеља нема више становника. Од пријератних 1.645 становника српске народносне припадности који су живјели у тим насељима након рата остало их је само 173, а од пријератних 356 Хрвата, 2001. године у тим насељима живи њих 407.

Томе треба додати да су многа насеља преименована: Гложђе у Иваново (Доњи Михољац), Вучковац у Норманци (Нашице), Јовановац у Ивановац (Осијек), Српско поље у Хрватско поље (Оточац), Александровац у Буковачки Антуновац, Циганка у Јосипово, Петровац у Борик (Подравска Слатина), Александровац у Антуновац (Пожега), Ново Обилићево у Звонимирово (Вировитица), Српско Селиште у Селиште (Кутина), Српске Моравице у Моравице (Врбовско), Партизанско Жариште у Хрватско Жариште (Карловац), Вргинмост у Гвозд (Гвозд).

Треба, такођер, рећи да је и број укупног становништва Хрватске од 1991. године у сталном опадању. Иако се број Хрвата у постотним вриједностима драстично повећао, апсолутни бројеви говоре о тренду значајног смањивања и броја Хрвата, што показује попис становништва 2011. у односу на попис из 2001. године.

И на крају потребно је рећи да смо покушали резултате комплексних, али и трагичних, односа између Хрвата и Срба у Хрватској, представити хладним бројевима кроз дужи временски период, знајући да људско биће само дјеломично одређује његова народносна припадност. Исто тако, били смо свјесни чињенице да се у Хрватској масовно страдало, организирано убијало, застрашивало и изгонило само због народне припадности и да на тој чињеници и данас живе дубоке друштвене подјеле и неразумијевања.

Суздржавали смо се од вриједносних ставова и коментара како би од субјективности сачували истину. Жељели смо се приближити истини. Мишљења смо да службене бројке државних институција могу бити добра основа сагледавања безумља и бесмисла сукоба ова два народа. Бројке не говоре о невиности жртве, о боли појединца, оне не говоре о правди и слободи, али квантифицирају резултате онога што смо једни другима учинили. Иза свега остале су многе унесрећене појединачне судбине до којих бројеви и ријечи не допиру својом хладном егзактношћу. Остала су пуста села и градови. И све то без имало сућути све до данас.

Извор: P-portal.net


ПРЕУЗЕТО СА САЈТА http://jadovno.com/nikola-lunic-nestajanje-srba-u-hrvatskoj/#.XKwYM1Uzapo

Подели:

One Commnet on “Нестајање Срба у Хрватској

  1. Ми смо Срби разбијени на простору Босне и Хрватске. Између западних и источних Срба углавио се сав ислам и католичка Босна. Мислим да је у таквим околностима тешко и прескупо испоштовати принцип „Србија је докле су Срби“. Али може да се иде на размену територија.

    Крајина је и даље у нашем власништву, сада се полако открива да су и 4 српке општине у хрватском кантону неправедно отете. Истра је српски добитак, као у суштини и сва обала.

    Стога би наш циљ требало да буде разграничење линијом Осијек-Вис (без сплита), наравно са целом ЦГ, КосМетом и Северном Албанијом. Треба да створимо компактну и одбрањиву територију, и населимо је православним живљем, макар из СССР.

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *