Анализе

Хрватска психоза у српском џепу

  • Шта је то толико потресло хрватску десницу да су појединци чак морали ићи на психијатријски третман, уз захтев да трошкове плати Пуповац

ПИШЕ: Весна Кнежевић

Две ставке из изјаве Милорада Пуповца, да је данашња Хрватска постала главни фактор нестабилности на Балкану, те да би „могла завршити као НДХ“, подигле су политичку температуру у Хрватској до кључања. И поред урлика са деснице, афера је тренутно у тихој фази обраде између премијера Пленковића и лидера Срба у Хрватској Пуповца. Мимо те велике слике која сведочи о релативној снази српског фактора да хрватску политику доведе у неприлику, политичке минијатуре из Хрватске су све бруталније. Хрватска кућа стоји криво.

За посматрача са стране, тешко је рећи шта је то тако потресло политичке експоненте десног национализма у Хрватској, да је један од њих, професор кинезиологије и хрватски бранитељ Стјепан Сертић, чак морао на психијатријски третман, те судски затражио да му трошкове лечења плаћа Пуповац. Хрватска психоза у српском џепу!

Хрватски моментум је изазов за сваку анализу, и то већ од првог нивоа, оног терминолошког. Како назвати кругове око ветеранских удружења и клерикалне деснице, који су у емотивном шоку пропратили Пуповчеве изјаве? Ко су они, десни националисти? Усташија у форми носталгије? Лоши глумци или искрено неосвештени идеолози историјског ревизионизма на рубу нервног слома?

Не треба заборавити да је пре неколико година морала бити оформљена државна комисија на нивоу експерата, да би се утврдило може ли спомен-плоча са натписом „За дом спремни“ остати у ширем склопу меморијалног комплекса Јасеновац или не. Да ли тај поздрав можебити стоји у некој структурној вези са Павелићевим режимом, или су то касније идеолошке интерпретације…? Препорука Комисије је испала амбивалентна: да је истину практично немогуће утврдити, али је, с обзиром на околности, ту Хосовску „ансату“ боље скинути.

У земљи коју ових дана потресају штрајкови медицинских радника, просветних делатника, полиције, шофера јавног превоза и мотоциклиста (ови последњи, позивајући се на свој ветерански статус, траже битуменска пуњења саобраћајница са посипом од финог кварцног песка), ударних наслова је на претек. Зато је необично да се изјава једног мањинског политичара данима и седмицама продужила у главну вест и доминантну јавну емоцију.

У маси информација о друштвено-економским немирима, у телевизијском извештају из Сплита бљеснуо је транспарент „Макни дицу!“. Тешко је реконструисати која штрајкачка подгрупа га је носила, али би се он логички уклопио у сваку од њих.

КУЋА ОД КАМЕЊА


„Макни дицу“ је могуће схватити на више начина. Најближи је – склони децу да не гледају, да их збиља не дофати! Али управо су „деца“ та која су политичку атмосферу у Хрватској довела до тачке кључања. Већина припадника сплитске „Торциде“, који су млатили госте у кафићу у српском селу Уздоље код Книна су, барем по балканским, италијанским, шпанским и још понеким културним мерилима, деца од по 19-29 година.

Да би они, социјалне групе с елементима лупменпролетаријата из Сплита, Шибеника и Сиња дошли у позицију да млате људе и бацају камење на куће, све то на локацији стотинак километара удаљеној од њихове куће, била је потребна завидна количина планирања, пара и логистике. Случајни инцидент, појединачни инцидент – они као категорије убрзано нестају са хрватске друштвене сцене. У суштини, то је оно што је Пуповац мислио кад је реаговао на „инцидент“ из Уздоља.

Тако исправно су га разумели и навијачи загребачког Динама, кад су пре неколико дана на пропутовању ка Сплиту свратили у Уздоље, да би оставили транспарент „Милораде, ово ти нећемо заборавити!“. Порука је јасна – ми смо систем, а не инцидент; библијским речником, ми смо легенда. Хрватска држава очито није склонила децу на време. Све их се ухватило, и жуч несмиљеног национализма, и кокетни историјски ревизионизам, и игнорантска поједностављеност, који су из школског система, из свакодневице високог прага насиља, систематски сипани у њихове невине главе.

Невино је овде поетски додатак, јер је још Фројд доказао да дечје главе нису невине. Али Фројд је пре мислио на потиснуто сексуално, а не на чињеницу да се деца рађају као деликвенти! Србе у Уздољу су тог четвртка (22. август) измлатила деца друштвено кондиционисана на насиље. Ево како то, мало дуже, формулише Јурица Павичић, коментатор Јутарњег листа, у тексту под насловом: Како су Срби постали кривци за све (31. август):

Али прије него што се почнемо ругати том једноставном свијету који су домислили торцидашки ганглији, ајмо на тренутак застати. Ајмо начас размислити и запитати се је ли тај једноставни интерпретативни модел баш тако ексклузивна умотворина тетовираних овнова са стадионске окуке?

Јер, хајдемо бити поштени. У овој је земљи пуно оних који вјерују у тај једноставни свемир. Има их напретек који мисле да би сви проблеми нестали кад не би било тих послеђних српских мохиканаца, те шаке баба у селима без струје, и тог њиховог Пуповца.

А они који у то вјерују нису само ретарди с основном школом и тетовираном поткољеницом. Има, богме, међу онима који у то вјерују и новинара и политичара, и академика и повјесничара, и бискупа и математичара, и кипара и професора уставног права.

Они дакле та учена и поткожена елита створили су и проширили около ту слику свијета. На тетовираним је будалама да је кротко проведу. Па то и раде. Као, рецимо, тог четвртка у Уздољу.“

Такође Јутарњи лист последњег августовског дана, Владо Вурушић:

Милорад Пуповац постао је овог несносног августа антизвијезда натмуреног хрватског политичког неба. Ово је право Пуповчево љето. У Хрватској је отворена хајка на дуговечног лидера ‘наших’ Срба или онога што је од њих остало након турбулентних 90-их, које се умјетно одржавају на овим просторима готово 30 година од рата. 

Хрватска десница је у сладострасном хистеричном делирију да коначно ријеши српско питање“, или оно што је од њега остало, а Милорад Пуповац постао је највећи проблем данашње Хрватске, што најбоље карактеризира њено садашње духовно и социјално стање, све наталожене фрустрације и комплексе одкад је прије коју годину доласком Томислава Карамарка на чело ХДЗ пуштен стално тињајући антисрпски националистички дух из боце.

У ПОТРАЗИ ЗА БОЉОМ ПРОШЛОСТИ


Ко су ти који се крију иза кондиционисане „деце“ на ревизионистичком ланцу? „Два су центра из којих се данас управља Хрватском: Католичка црква и бранитељи као хрватски пасдарани/чувари револуције“, изјављује загребачки историчар Твртко Јаковина.

Ко, дакле, влада Хрватском? Па премијер Андреј Пленковић сигурно не. Он је… и ту обично застану сви загребачки саговорници тражећи речи. Пленковић је дипломата од каријере коме је најважније да беспрекорно одради хрватско председавање Европском унијом у првој половини идуће године. Пленковић је образована особа која не подноси дивљаштво.  Он није националиста, а посебно не расиста. Он је човек компромиса и хармоније. Пленковић је необјашњива аномалија у врху ХДЗ-а. А на све то, Пленковић је добровољни талац у рукама она два центра из којих се управља Хрватском; он је ни невин, ни крив, само одговоран.

Пуповчева ситуација, под условом да смогне енергије да остане у политици уз „своје Србе“ и онда кад је јасно „да их Хрватска не жели, а Србију не занимају“ (Вурушић) тренутно и није тако лоша. Истина, дигла се против њега хадезеовска кука и мотика, вриснула оба центра, јадни Сертић психички оболео, Колинда лупила руком по столу (интервју ХРТ-у, 30. август).

Сви они траже да им се Пуповац извини због енормне душевне боли коју су претрпели кад им је један „маргинални“ рекао да би могли да заврше као НДХ. Сви, само не Пленковић. Ситуација је чак супротна – Пуповчев СДСС је дао двомесечни рок Пленковићу да рашчисти ревизионистичку шикару у властитој партији и „паздаранским“ кружоцима, у противном они напуштају коалицију, а са њима и представник италијанске мањине Фурио Радин.

Можда и посланици ХНС-а (Хрватска народна странка, четири министра) – њихов шеф Иво Врдољак је пре два дана (ТВ Нова) рекао да је Пуповац „распламсао ватру у друштву, али да је ватра горела и гори независно од Пуповца“. Мањински посланици Пленковићу више не требају за опстанак владе, али ако се они повуку темпирано пред хрватско ЕУ председавање, то је интернационална бламажа за Загреб, ударац на, већ речено, једину ствар која премијера још занима. Вурушић за Јутарњи лист: „Пуповац уствари и није толико маргиналан, и то је читава прича. Зато га овде мрзе!“

КУЋА ИЗА МУЗЕЈА


Далека им лепа српска кућа! А није далека, ено је у строгом центру Загреба. На углу Гајеве и Бериславићеве, одмах иза отменог вртног ресторана у склопу Археолошког музеја, налази се кућа коју је српски индустријалац и трговац Лазар Бачић 1921. поклонио „Привреднику“. Бачић је био општински одборник у Јасеновцу, власник циглане коју ће усташе после претворити у логор Јасеновац 3 – Циглане у којем ће и сам Бачић скончати, али ово није прича о њему, већ о једној од његових кућа.

„Бачићева палача“, како је одвајкада позната у градском жаргону, актуелно је у власништву хрватске државе. Држави припада и „Привредников дом“ у недалекој Прерадовићевој 18, који је Српском привредном друштву „Привредник“ 1907. поклонио његов оснивач Владимир Матијевић. Обе куће припадају данашњој хрватској држави зато што их је добила на поклон од данашњег, обновљеног „Привредника“. А „Привредник“ их је поклонио држави зато што је имао обећање да ће се у наставку држава одрећи обе куће у корист „Привредника“.

Оно што на први поглед изгледа као ланац светог Антуна на тржишту некретнина, уствари је правно пеглање наслеђеног комунистичког система „друштвене“, то јест ничије имовине. „Привредник“ се одрекао, али држава неће. За државу је то ништа, за „Привредник“ све – он нема него те две куће које није имао, па их се морао одрећи да би их добио натраг. Гледано правно, то је она ситуација где све стране крше закон да би сачувале закон. Гледано на нивоу симболичке политике, то је свесно дављење слабијег да би се послала порука моћи.

О несрећној историји „Привредника“ између оснивања у Загребу 1897. и сукцесивних затварања 1914, 1941. и 1946. читаоци су већ сазнали основне детаље у тексту „Срби у Хрватској – од ратника, преко газда, до губитника“ (РТС сајт, 4. септембар 2016). Друштво је обновљено 1991, корак по корак, да би се у овом веку вратило својој основној делатности, стипендирању младих. Тридесетак стипендија месечно, ученицима 400 куна, студентима 800, датих са надом да ће остати у Хрватској.

ОВДЕ НЕМА МЕСТА ЗА СВЕ


„Привредник“ је, кад је радио, био заједнички именитељ конзервативне струје политичког идентитета Срба у Хрватској. Посезао је у традиционалне вредности једне националне заједнице и промовисао њен рурални део, али не треба направити грешку па побркати конзервативно и традиционално у програму „Привредника“. Имовина генерација српских трговаца, банкара, правника, хуманиста, уметника, црквених задужбина слила се, тестаментарно или преко донација, у фондове „Привредника“.

По људским мерилима, „Привредник“ је био богат и моћан. Од села је правио град, у граду осигуравао економску базу српске заједнице; образовао је младе, али еманципаторски, без амбиције да прати надпросечне. Друштво је поседовало некретнине у Загребу, Ријеци, Госпићу, Славонском броду и Дарувару, имало штедионицу, давало зајмове свршеним питомцима да отварају властите радионице.

Сећате се кад су Мохамад Јунус и „Грамин банка“ из Бангладеша добили Нобелову награду 2006. за свој систем малих кредита којима су „одоздо мењали друштвени и економски поредак“? То исто су сто година раније радили „Привредник“ и његов патронат, данас би се рекло управни одобор. Коначан крај историјском „Привреднику“ није задала НДХ 1941, већ комунистички режим 1946, који је забранио и угасио сва удружења која нису директно промовисала идеолошку компактност радничке класе у оквирима братства/јединства.

Као и комунисти, и „Привредник“ је радио за такозваног „малог човека“, али док су комунисти свог малог човека видели као горостаса опште праксе који управља наслеђем цивилизација, „Привредников“ је остао заглављен у свим оним категоријама које су комунисти одбацили – нација, порекло, корен, први сусед, црква, занат, образовање као привилегија за коју треба захвалити породици, Богу и друштву. Више од свега, комунисте – српске и хрватске – од „Привредника“ је раздвајало схватање напретка. Као неки хипертрофирани хегелијанци, комунисти су грабили напред, равно у трагедију 90-их година, док су идејни творци „Привредника“ напредак видели као мини Нојеву барку где би се заједница склањала у временима кад се смењују царства и државе, а то је код Јужних Словена практично увек.

Како су комунисти и „Привредник“ стајали у конкурентском односу, било је логично да победи јачи. Друштво је забрањено 1946, а сва његова имовина, она ишчепркана из развалина усташког режима, конфискована. Законима данашње Републике Хрватске омогућен је поврат имовине друштвима и организацијама, али по две основе – или ако су у времену комунистичке Југославије 1945-91. сачували контиуитет постојања, то јест, функционисали из неког шпајза који им је толерисан као имовина, или ако својим радом представљају директан допринос хрватској државности (Матица хрватска, на пример).

„Привредник“, овај обновљени од 1991, друштво под организационим кишобраном Српског народног вијећа, није наравно испуњавао ниједан од та два услова. Нађено решење је компромис – град и влада су допустиле повратак „Привредника“ у његов Дом у Прерадовићевој 18, одмах испод Преображењеске цркве, али уз плаћање станарине. Као имовину влада то није могла да врати, јер кућа није била у власништву државе, а није јер је „Привредник“ на њу имао право, али није могао да га оствари, пошто је држава била идеални власник друштвене имовине из доба комунизма, али није могла до ње, јер је била „Привредникова“, а није… и тако укруг.

Решење је било да „Привредник“ поклони имовину држави (систем „даровница“), а држава се онда у следећем кораку одрекне те имовине у корист „Привредника“. У случају српске „Просвете“, та је трансакција успела. Сигурно, влада је могла и да иницира промену закона, те друштвима забрањеним 1946. и касније врати имовину, али би тиме изгубила полугу моћи и уцене над старим неподобнима и новим погрешнима.

Зато је Милановићева влада 2015. склопила дил са „Привредником“ – он дȃ, она врати. Од читавог парка имобилија којим је историјски „Привредник“ располагао, захтеви су се свели на само две – Бачићеву палату и Привредников дом.

„Привредник“ би из једне пословао, из друге, Бачићеве, убирао најамнину и тако поправио мршаве ученичке стипендије. „Привредник“ је дао, у међувремену се променила влада. На власт је 2016. дошао ХДЗ, најпре Карамарко, након само пет месеци Пленковић.

Четири пута је Никола Лунић из „Привредника“ одлазио на састанак са ХДЗ-овим министром државне имовине Гораном Марићем, три пута се враћао умирен обећањем да ће ХДЗ-ова влада испоштовати обавезу претходне социјалдемократске. Четврти пут је министар одједном променио тон: његови правници су у међувремену претресли наслеђене документе (један објављујемо овде као факсимил), те дошли до закључка да актуелна влада нема никакве обавезе према „Привреднику“.

„А шта бисте ви на нашем месту урадили, министре?“, питао је Лунић. „Ја никад не бих поклањао држави“, одговорио је Марић. Тај састанак, априла ове године, завршен је министровом изјавом да, ако му неко нареди, он ће „Привреднику“ вратити куће. Иначе не, зашто би?

У МЕЂУВРЕМЕНУ, ПРЕСТАНИТЕ КРАСТИ!

Изјава „у међувремену“ („And in the meantime…“) је била омиљена сценаристичка досетка из британске серије „Циркус Монти Пајтона“, главни структурни елеменат за градњу смисленог бесмисла унутар којег су аутори посматрали друштвену збиљу. „У међувремену“ је постало основни философски концепт савремене хрватске државе.

У међувремену је премијер Санадер ухапшен због крађе, а његов најближи круг развучен по судским процесима. Карамарко је смењен због корупције. У међувремену су прошлог јула због лоповлука, бесрамности, обести и сличног, у пакету смењена четири министра – управе, Ловро Кушчевић; пољопривреде, Томислав Толушић (истовремено био и потпредседник владе); регионалног развоја и фондова ЕУ Габријела Жалац; те већ споменути министар државне имовине Горан Марић.

Јасно је да је Марић, у разговору с Лунићем био дечје искрен – он заиста не поклања, само узима. На свим разговорима Николе Лунића и Горана Марића био је присутан и Милорад Пуповац, шеф српског СДСС-а у коалицији (иако без министра) са Пленковићевом владом. Ко дакле може да нареди нешто једном министру? Премијер, наравно. Пуповац би могао да замоли Пленковића да нареди министру да врати куће, и јесте у погодном моменту. Али, у међувремену, ресорни министар је отеран, нови се још није уходао. И њему ће требати неколико година да консултује правне експерте и види шта мора, шта не.

У међувремену је и Милорад Пуповац ушао у отворен обрачун са хрватском владом. Њега не занимају те две куће, већ срце европске Хрватске, ако оно још куца у телу историјско-политичког хибрида у који се Хрватска претвара. О кућама нека брине „Привредник“, ако преживи. Уосталом, зашто их је поклањао ако (ни)су биле његове?

КУЋА НА МОРУ

За историју, само су срушене куће некретнине од којих она живи. На истарској обали, у зеленом потезу између Бала, Пуле и мора који се географски непрецизно, али одомаћено назива Барбарига, остаци прошлих царстава и јаких држава преплићу се са туристичким стазама. Тешко је рећи ко се више креће Барбаригом, туристи или старе империје. При томе се у првој линији не мисли на очито, на старе Римљане, на Лангобарде, Готе, Венецију, или на Наполеона.

Довољна је и ова новија историја, последњих 120 и кусур година, да испрепада невиног туристу док тражи место на дивљим плажама Барбариге, с виноградима и ловиштима иза леђа. Јер, то је срећа у несрећи чистих екосистема Барбариге, да је у њој увек било превише војних и стратешких интереса, да би се допустила масовна туристичка експолоатација. Или луксуз хотелских постројења као Meneghetti, или илегално спавање у увалама из снова, у оба случаја тихи госоти у бекству од гужве и галаме. Последњих година 19. века је Аустроугарска империја френетично утврђивала тај део обале.

У кратком раздобљу су настале фотификације Сан Бенедето, Форно, Источна Паравија, Западна Паравија, Бриони. Тврђаве Форно и Мали Бриони су имале улогу врата Јадрана, ту је Беч чекао Италијане. Фрањо Јосип се спремао за рат, али како су сви његови укуси били ретроградни, онда су и нове фортификације из 1900. изгледале анахроно и пре него што би биле стављене у употребу. Градио би их са класицистичким порталима, копао водене ровове преко којих се прелазило средњевековним мостом на подизање. Споља су изгледале као Камелот, изнутра као бродске палубе од камена и биле функционални инвалиди већ на техничком прегледу.

После Другог светског рата, Барбаригу је, заједно с Брионима, стратешки запосела ЈНА. У ували између Сан Бенедета и Форне стајала је једна од касарни, а данас је и њу преузела шикара, онако као што се већ склопила преко камених и бетонских утврђења цара Фрање. У међувремену, прошли век је у модерној Хрватској постао старија прошлост од Римљана или Серенисиме.

Са једним малим изузетком. Двадесети век је мртав и сахрањен, само још период између 1941-45. одбија да се упокоји и као зли дух шета школским програмима, фудбалским трибинама, медијима, политиком, паразитски належе на хрватски осећај нације, идентитета и домовине. Шта ту уопште може један Пленковић, за два месеца, или четири, или годину, док му Колинда лупа по столу, ветерански „паздарани“ диктирају, црква доцира, Милорад пркоси, а Лунић иде около и тражи две куће?

За историју су само срушене куће добре куће.


ИЗВОР: РТС

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *