Анализе

ОПКЛАДОМ ДО БАБА АНЂИНОГ „ЧЕТНИЧКОГ, АГРЕСОРСКОГ“ УВА

ПИШЕ: Милош Мељанац

Погромашко-ослободилачка неједначина

  • Неколико протеклих година војно-полицијска акција хрватске војске и полиције под кодним називом „Олуја“, од 04 августа 1995. (подржана од стране НАТО и АБиХ), на један начин се обележава у Републици Србији, а на сасвим другачији у Републици Хрватској. Док се у Србији даје тужан помен хиљадама страдалих, као и стотинама хиљада протераних сународника са својих огњишта, за то време у Хрватској траје свечана прослава двоструког државног празника – Дана победе и домовинске захвалности и Дана хрватских бранитеља

Примера ради, централне прославе у 2019. у Републици Хрватској, уз присуство државног врха, одржане су у Сплиту (где је наступио контроверзни певач Томпсон, познат и по скандалозном репертоару усташких песама) и у Книну. На овим, као и мањим скуповима у другим местима, забележени су примери како отвореног, тако и прикривенг величања усташтва и НДХ. Истовремено, у Републици Србији, уз присуство Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и највиших државних званичника Републике Србије и Републике Српске, у манастиру Крушедол одржан је централни помен пострадалим крајишницима. Потресна сведочења говорника пратиле су како њихове, тако и  сузе присутних избеглих сапатника Срба, као и непријатна подсећања хиљада окупљених на своје запустеле домове. Такође, у низу мањих места и храмова СПЦ, са обе стране реке Дрине, одржани су помени жртвама чији су се животи угасили у ратним дешавањима.

На два сасвим супротна угла посматрања истог догађаја упућују излагања државних званичника и других говорника на поменутим скуповима. Први угао представља изјава председнице Републике Хрватске – Колинде Грабар Китаровић која је у Книну, поред осталог, изјавила да је: „„Олуја“ била беспрекорно чиста, ослободилачка операција хрватске војске и полиције“, па се, понесена еуфоричном атмосфером на бини, придружила хорском певању песме „У бој, у бој“. Знајући колику пажњу јавности привлачи прослава „Олује“ у „лијепој нашој“, Колинда је искористила (злоупотребила) прилику да јавно најави кандидатуру за други председнички мандат (пратећи политичку ситуацију у новоствореној Хрватској може се запазити неписано правило да се, уочи избора, обавезно „игра на добитну антисрпску карту“). У истом маниру и остали говорници у Сплиту и Книну су наглашавали да је вођен домовински, ослободилачки рат у којем је извојевана повијесна побједа против великосрпског агресора.

Други угао чине изјаве председника Републике Србије Александра Вучића, као и осталих представника Републике Србије и Републике Српске којима оповргавају тезу да се ради о величанственој победи, него да је у питању погром над једним народом који је карактеристичан по масовном гранатирању крајишких градова, убијању цивила, етничком чишћењу 250.000 Срба, бомбардовању цивилних, избегличких колона у Босни и др. Током „Олује“ али и после, вршена су окрутна убиства српских цивила (углавном старије животне доби) у местима Грубори, Гошићи, Вариводе, Кијани, Голубић, Жагровић, Звјеринац, Дољани и др. као и ратних заробљеника, па се онда прешло на систематско пљачкање, паљење и уништавање (у три смене) имовине протераних Срба и сеоске инфраструктуре. Изнети су ставови да је морално неприхватљиво, на трагедији протераних Срба, славити њихово напуштање огњишта, као и пљачку и паљевину њихове имовине. Указано је да, од варварског похода, није била поштеђена ни црквена, културна, историјска српска баштина, нити антифашистички споменици (тако је српски средњовековени манастир Драговић из 1395. после акције „Олуја“ оскрнављен, покрадене су многе драгоцености, да би седам година био коришћен као штала за говеда).

У оцењивање ратних дешавања, претходно се укључио и Сабор Републике Хрватске, па је 2000. усвојио декларацију о Домовинском рату, а 2006. декларацију о акцији „Олуја“. Саборски заступници су, у наведеним документима, заузели становиште да се радило искључиво о одбрамбеном рату, без икаквих одлика грађанског рата, као да је Хрватска била жртва великосрпске агресије (како из Србије, тако и од стране староседелаца на крајишком подручју, а које је здушно помагала ЈНА). На другој страни, у Србији на дневном реду Скупштине нису се нашли документи о карактеру ратних дешавања на простору Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, АП Косова и Метохије и Северне Македоније (у македонско-албанском рату страдао је и српски живаљ, нарочито у околини Куманова и Скопља), нити документ о оцени акције „Олуја“.

Пошто су у Хрватској политичким декларацијама, у „црно-белој“ варијанти, дефинисани агресори на једној, а бранитељи на другој страни, прешло се на терен правних формулација утканих у законска решења према којима, учесник у ослободилачком, домовинском рату не може одговарати за кршење норми међународног ратног права. Тиме је Хрватска, на перфидан начин, избегла да се суочи са непријатним чињеницама тј. колективно је амнестирала злочинце из сопствених редова, уз „благослов“ моћног међународног фактора. На том плану иде се толико далеко да, гласноговорници из круга бранитељских удруга, траже казне за она лица која поричу домовинско/одбрамбени карактер рата за независност (што укључује и рушење надгробних споменика са „непоћудним“ епитафима), како би се и законским путем заштитила политички наметнута истина, чиме се у крајњој инстанци утиче на стање колективне свести. Имајући наведени тренд у виду, не треба да чуди да су злочини хрватских бојовника у рату остали некажњени јер није постојала критична маса у сопственом народу која би таква недела осуђивала. Успостављена је правна (не)сигурност и правна (не)равноправност (у зависности од ратујуће стране на  којој се налазило осумњичено лице), што значи да се,  у чланици ЕУ – Републици Хрватској, на почетку XXI столећа примењују принципи феудалног друштва, утемељени на верској(националној) припадности осумњичених становника. К томе, по потреби у судским поступцима приступа се крајње пристрасно и тенденциозно. Посебно је карактеристичан случај из 1991. када је организована хајка на Србе у Сиску и околини. Без било каквих доказа и без судског поступка српски цивили су лишавани слободе и одмах убијани на улицама, у кућама, на радним местима, али и одвођени на две локације где би најпре били брутално мучени, затим убијани и бацани у Саву. Тада је у Сиску и околини убијено најмање 118 Срба, од чега 97 цивила, укључујући и 11 жена. Од укупног броја убијених, сахрањено их је само 40, док се и даље трага за посмртних остацима осталих 78 жртава (подаци „Веритаса“). Поражавајућа је чињеница да, за трагичну судбину преко стотину невиних Срба, нико није одговарао јер је Жупанијско државно тужилаштво у Сиску, децембра 2006. одбацило кривичну пријаву родбине погинулих поднету против четворице бивших зенги. Главни аргумент из образложења тужилаштва је: „да су њихови рођаци убијени у оружаном сукобу између паравојних група тзв. САО Крајине и Хрватске војске или су колатерална штета тог оружаног сукоба“.

На жалост, наведена вишегодишња судска пракса скројена по политичкој формули карактера рата (које се слепо придржавају све судске инстанце, тако да је пред домаћим правосуђем, за злочине учињене над српским живљем, правоснажно осуђена само једна особа), неће представљати сметњу да загребачки режим оцењује и уцењује Републику Србију на путу ЕУ интеграција и да се при томе позива на начела правде, правне државе, демократије, поштовања људских и мањинских права, стандарда држава развијене демократије и сл.

Огроман допринос програмираном окривљавању српске заједнице даје и континуирана медијска кампања, нарочито у ударним информативним емисијама ХРТ-а. Кроз извештаје пуне емотивног набоја славе се ратни подвизи хрватских јединица и њихових команданата, интервјуише родбина страдалих бојовника или цивила, евоцирају се успомене на изабране ратне догађаје, наглашава да је у одбрамбено/домовинском рату оставрен тисућљетни сан о независној хрватској држави, са коначним циљем да се код гледалаца одржава национална тензија према српским агресорима и непријатељима. Неупућена особа у ратна дешавања из деведесетих година би, гледајући прилоге и потресне сцене, могла закључити да је у Хрватској још увек на снази ратно стање. Поврх свега, дата је прилика да, острашћени чланови бранитељских удружења, ђацима у школама тумаче дешавања у „одбрамбено/домовинском рату“, у којима планере „Олује“, наредбодавце свих нивоа и непосредне извршиоце злочина приказују као хероје. Имајући у виду створену политичку климу и антисрпством затрован медијски простор, не треба да чуде појаве да се, за актуелне недаће у хрватском друштву, као и за личне фрустрације окриви цела српска заједница. Тиме је свесно припремљен терен за стварање атмосфере страха и несигурности која ескалира у бројне шовинистичко-проусташке испаде и физичке нападе, како на домицилно српско становништво и њихову имовину (укључујући и оне са смртним исходом), тако и на спортисте из Србије и Србе – сезонске раднике.

На многа деценијама нерешена билатерална питања, актуелне проблеме, неприхватљиве изјаве хрватских званичника, скандалозне дупле аршине у хрватском правосуђу, повремено указују представници државног врха Србије. Нарочито је активан Миодраг Линта – председник Одбора Скупштине Србије за дијаспору и Србе у региону и истовремено председник Савеза Срба из региона, следи га Саво Штрбац – председник „Веритаса“ и мањи број других националних радника из невладиног сектора. Они оспоравају тезу да је у Крајини вођен домовински, ослободилачки рат у којем је извојевана повијесна побједа хрватске војске и истичу да, осим на Банији, није било борбеног додира ратујућих снага, као и да је Книн напуштен без испаљеног метка. Предочавају доказе да су Хрвати хтели српску територију без Срба прижељкујући да они сами оду. Како би их натерали да напусте своја вековна огњишта, засипали су гранатама њихове градове, убијали или физички и психички злостављали заостале цивиле и војнике, потом пустошили српска села и у комбинацији са разним законским смицалицама спречавали њихов повратак, све са крајњим циљем како би српску заједницу свели на миноран проценат у укупном броју становника. Као еклатантан пример истичу Книн који Хрвати називају краљевским градом и симболом слободе, а при томе пренебрегавају званичан статистички податак да су Срби уочи верско-грађанског рата чинили око 90% његовог становништва. Метафорички речено, ради се о погромашко-ослободилачкој неједначини коју временска дистанца од 24 године, уместо да ублажава, све више појачава. Из тог разлога није наодмет, на једном конкретном примеру из Врличке крајине, сагледати аргументацију сукобљених становишта.

Страдање баба Анђе

На источној страни планине Свилаје, у селу Отишићу (насељеном искључиво са српским становништвом – око хиљаду душа), јануара 1991. бака Анђа Катић (71 г.) се оклизнула на ледом окованој тераси и поломила кук. Њени укућани су је сместили у болницу у Сплит, а потом је авионом пребацили на Ортопедску клинику у Београд, где ју је оперисао Oтишићанин др Јово Стојсављевић. Сложену операцију бака је добро поднела, а постоперативни опоравак наставила је у родном Отишићу. Жилава далматинка се успешно опорављала, убрзо одбацила штаке, тако да је са новим куком преузимала обављање кућних послова, а по потреби ишла у пољске радове. Око Васкрса почињу немири у Крајини проузроковани намером (шовинизмом заслепљеног загребачког режима који је подстакнут и помаган од моћних међународних фактора), да Србима одузме уставни статус конститутивног народа и преведе их у националну мањину тј. да припреми терен за коначно решење „српског питања“. Да би се заштитио од евентуалне репризе усташког геноцида, српски народ се благовремено организовао и створио Републику Српску Крајину. Букнуо је грађански рат у коме се Отишић нашао у близини линије раздвајања зараћених страна, а посебно је била угрожена кућа Катића у засеоку Пољице. Ради се о томе да је изолована кућа била у самом подножју планине Свилаје (најближе комшије из породица Шпика били су удаљени неколико стотина метара), на чијем врху и падинама су углавном били присутни хрватски бојовници који су Отишић гледали као на длану. Крајем јануара 1993. хрватске снаге су заузеле подручје бране Перућа, помериле линију раздвајања ка Отишићу и утврдиле положаја на доминантим висовима Свилаје. Након узмицања српских снага у селу је завладала паника и исељавање становништва. Тако су, из безбедносних разлога, почетком фебруара 1993. Петар и Анђа Катић избегли код синова Бранка и Душка у Београд, а на далматинском огњишту остао је син Марко са супругом Цвитом. Међутим, бака Анђа није могла да поднесе носталгију за завичајем, као и бригу за сином Марком и снајком Цвитом, нити живот у стамбеним зградама, па се на њено инсистирање, половином јуна, са мужем Петром вратила у Отишић у своју кућу (иако су упозоравани да им је безбедније да се настане у засеоку Борковићи). Није ни слутила каквој опасности се изложила, јер је само после месец дана била жртва најмонструознијег злочина који се десио у Врличкој крајини током разбијања друге Југославије.

Петак 16. јул 1993. био је типичан, врео летњи дан у коме су сељани били заокупљени жетвеним радовима, али су увек оружје имали при руци. Тако су се и из отишићког засеока Пољице, на скупљање летине у заселак Катићи упутили времешни Петар Катић, његов најстарији син Марко и снајка Цвита. У кући је остала сама бака Анђа која је обављала рутинске кућне послове и старала се о благу. Истог дана у близини линије зараћених страна, између две групе хрватских бојовника дошло је до најблаже речено чудне опкладе која је по својој суштини у супротности не само са правилима међународног хуманитарног права за време рата, него и са здравим разумом. Наиме, једна група бојовника која је доста времена проводила на Свилаји изнад Отишића се кладила да ће, у по бела дана, са подручја које контролишу српске снаге донети четничко уво. Од раније су пратили кретање чланова породице Катић, видели да је на рад отишло троје радно-способних укућана, а да је у дому остала сама бака, па су се неопажено спустили кроз шуму и прикрали кући Катића. Пењући се степеницама ка улазу у кућу, на тераси на њих је кренуо један пас, кога су убили једним метком, а затим на улазу у летњу кухињу са више хитаца из пиштоља убијају и другог пса чувара и долазе до беспомоћне, недужне баба Анђе. Искалили су демонску мржњу према невиној старици, крвнички је испребијали, одсекли десно уво, на крају заклали и за собом оставили призор људског безчашћа и срамоте (Записник са увиђаја који је 17.07.1993. извршио истражни судија Окружног суда у Книну сведочи да је њено тело било у модрицама, да је одсечено десно уво и да је заклана.). Дакле, оба пса су ликвидирана хицима из пиштоља, али стара, недужна Српкиња не заслужује лагану смрт пушчаним зрном (или метком из пиштоља), него је треба подврћи ужасном, садистичком мучењу, славодобитном одсецању ува и на крају кољачком резу. Са војног аспекта посматрано, једна српска баба није ништа значила, али се њеним окрутним убиством хтело изазвати атмосферу несигурности и страха код осталих цивила у селу, као и припадника СВК. Описаним масакром над бака Анђом убице су показале спремност, да у динарском кршу, понове монструозне усташке злочине из Другог светског рата. У сутон, кући се враћају Петар, Марко и Цвита и затичу стравичан призор, два пса у локви крви, а потом унакажено баба Анђино тело у локви крви. Смогли су снаге да тело пренесу на безбедније место – два километра даље у кућу Катића, да обавесте надлежне органе и припреме достојанствен испраћај баба Анђе на месно гробље.

Злочин је извршен у петак у поподневним сатима и о њему су исте вечери обавешетена Анђина деца у Београду. Синови Бранко, Душко и Велимир и кћерка Славка су исто вече кренули пут Далмације и уз доста перипетија наредног дана стигли до Книна, где их је сачекао пријатељ из Отишића и колима пребацио до села, тачније до мајчиног одра. На вечни починак бака Анђа је испраћена у недељу, што показује да ратне неприлике и жарка лета проузрокују одступања од правила да се, на дан Христовог Васкрсења, не практикују сахране. Линија раздвајања зараћених страна у близини села, утицала је да су се од мајке Анђе опростила деца пристигла из Београда, али не и кћерка Боса која је живела у Сплиту (у браку са Хрватом из партизанске породице), нити унука Милица која је живела још ближе Отишићу, пошто се удала у Лучане код Сиња.

На дан извршења злочина, са друге стране поља на удаљености од пар стотина метара, прва комшиница – Боја Шпика је чула неуобичајен лавеж паса у кући Катића, планирала је да тамо оде и провери о чему се ради, али је лавеж брзо престао. Заузета послом око пуштања блага на попасје, није више придавала значај краткотрајном лавежу чувара куће са друге стране Пољица. Тек је касније схватила каквој се животној опасности могла изложити да је дошла да провери разлог, зашто су се комшијски керови узнемирили, лајали и изненада престали.

Колико се подручје засеока Пољице сматрало ризичним за безбедност мештана може се закључити из увиђаја од 17. јула 1993, када је истражни судија сачекао да се претходно осигура место злочина са више наоружаних лица која су зашла у шуму – планину.

Након језивог злочина, Катићи су напустили кућу која је зврјала празна до августа 1995. После етничког чишћења српског живља из Крајине у акцији „Олуја“, хрватски бојовници су систематски опљачкали и попалили све куће у Отишићу, укључујући и домаћинство Катића у Пољицама, које је претворено у згариште.

За монструозно убиство баба Анђе нико није одговарао, иако је јавна тајна у Цетинској крајини поименични састав учесника у истом. А када у правосуђу Републике Хрватске владају двоструки аршини, имамо сијасет примера да су, због једна украдене краве, Срби осуђивани на вишегодишњу робију, а да „правда није стигла“ убице српских цивила.

Задржимо се на врличком терену на једном догађају из 2016, тачније на Васкрсу у Врлици. Слављење најрадоснијег хришћанског празника – Васкрсење Исуса Христа пресео је Чуварима Христовог гроба, као и свим Врличанима православне вероисповести. Елем, после прославе Васкрса у порти цркве Св.Николе у Врлици, полицијска патрола је, на улазу у Цивљане, зауставила возило у коме се налазило неколико гробара у народним ношњама. Прегледали су документа и потом наложили харамбаши Драгану Павловићу да се пресвуче у цивилно одело и са њима пође на разговор код начелника Полицијске постаје у Книну – Миљенка Леласа (пореклом из Косора – Врличка крајина). На трочасовном разговору једно од најважнијих питања које је потенцирао начелник Лелас односило се на то, да ли Павловић зна име српског војника који је током рата малтретирао начелниковог оца у Косорима и стављао му пушчану цев под грло. Наравно, да је за осуду свако малтретирање недужних цивила, али на скали злочина, стављање пушчане цеви под грло времешном Хрвату Леласу, не може се поредити са мучењем а затим клањем времешне Српкиње – баба Анђе. Начелник се, што службено, што приватно, трудио да нађе кривца за малтретирање свог оца, али никог од надлежних институција не занима тужна судбина Анђе Катић, из чега се може закључити да надлежним хрватским органима српске жртве нису у фокусу интересовања. Још је еклатантнији пример пресуда Жупанијског суда у Сплиту из 1997. којом је, због оштећења бране на Перући (јануара 1993). осуђено 39 припадника ЈНА и СВК на укупно 526 година затвора (у тој групи највише је становника Отишића). Пресуда је донета без икаквих доказа и највише се базирала на изјавама српских ратних заробљеника које су дали под тортуром. Касније је за учешће у истом делу осуђен и генерал ЈНА Борислав Ђукић на девет година затвора због ратног злочина над цивилним становништвом, уз обавезу да Хрватској електропривреди (ХЕП) у року од четири године по правоснажности пресуде надокнади штету у износу од око 17,5 милиона евра.

За страдање Срба пред хрватским правосуђем власти Републике Србије нису показале много интересовања, што потврђује и актуелни случај легендарног капетана Драгана.

Закључна разматрања

Баба Анђу сам видео само једном, далеке 1978. када сам завршио студије и пожелео да видим далматинско огњиште свог деде Ђуре. Кратко сам боравио у Отишићу код Катића, где ми је предусретљива бака Анђа показала камену кућу у којој су се рађали моји преци (породица Петра и Анђе Катић била је међу најнапреднијим у селу, што најречитије потврује чињеница да су изградили нову кућу, а две старе у којима су живеле породице Илије и Ђуре Мељанца пренаменили су у појате). Очарао ме је динарски менталитет људи, њихов старински, ијекавски говор, каменито подручје, уредно обрађивано поље, као и зеленилом покривена Свилаја, а највише гостољубивост бака Анђе, која се може сажети у потврду исправности народне пословице да „крв није вода“.

О злочинцима над мученицом бака Анђом не треба трошити речи, јер је њихово недело по својој антицивилизацијској и антихришћанској поруци толико гнусно да изискује сваку осуду и презир.

На читаоцима текста остаје да закључе, да ли се описана мученичка смрт баба Анђе може уклопити у одбрамбено-домовински карактер рата који агресивно намеће верска, политичка, интелектуална и културна хрватска елита, по коме се и добродушна старица од 73 године може сматрати учесником четничке, великосрпске агресије и то на свом вишевековном огњишту? Какве додирне тачке има мучење недужне баке које се завршава одсецањем њеног ува и клањем у њеној кући из јединог разлога што је Српкиња, са терминима победа, домовинска захвалност и бранитељ? Да ли се победа огледа у чину монструозног злочина над недужном бабом? Да ли се исказује домовинска захвалност убицама бабе и два пса чувара кућног прага? Какo сe термин хрватски бранитељ може уподобити терористичком упаду у српско село и монструозном убиству беспомоћне старице?

Да ли се заправо кроз двоструки празник перфидно слави коначно решење српског националног питања на територији Републике Хрватске? Одговор се, поред осталог, може наћи у краткој, јасној изјави једног од учесника прославе „Олује“ у Книну од пре неколико година, који је, у егзалтираном стању, у камеру изјавио:“Више волим овај дан него Божић“. Значи, декларисани хришћанин доживљава више среће, задовољства и ликовања због наношења зла и протеривања комшија друге вере са њиховог вишевековног огњишта, него када прославља дан рођења Исуса Христа.

Из историје је познато да рат доноси несрећу и патњу огромном броју обичних, недужних људи на једној, а на другој страни корист утицајној мањини која је из лукративних разлога покренула ратну машину. Такође, ратна дешавања прате злочини са обе сукобљене стране, како на линији фронта, тако и у позадини према цивилима, што је било присутно и на крајишком простору. При томе треба забележити чињеницу, да припадници српског народа Врличке крајине, нису себи дозволили такав људски и морални суноврат попут оног који је задесио мученицу – баба Анђу.

Од представника демократских држава очекује се да се издигну изнад националних шанчева и одају почаст и жаљење свим страдалим невиним особама ( таква култура сећања негује се на европском простору за страдале у оба светска рата, али се минулих година запажа крајње некоректан однос према руској и српској страни у њиховом доприносу савезничкој победи), што је више пута јавно показано од стране носилаца највиших политичких функција из Републике Србије, али не и од представника хрватске стране.

Биографски подсетник о баба Анђи Катић

Према доступним архивским подацима на далматинском огњишту у отишићком засеоку Пољице вековима је опстајала породична задруга Мељанаца, првенствено захваљујући чињеници да су испред куће имали повећи комад плодне земље, а са друге стране „хајдучке“ куће (у случају невоље, могло се кроз излаз са друге стране куће склонити у шумовиту Свилају) зеленилом прошарану планину – идеално место за сточарство. До распада породичне задруге долази након Великог рата, када се 1922. Ђуро са супругом Станом (дев. Стојсављевић) и малом децом Јованом (1921) и Цвитом (1922), као и малолетним братом Николом (1907) пресељава у други део Краљевине СХС – Прилепско поље. Касније им се, на мочварној Пелагонији, придружују Ђурина мајка Пера и малолетне сестре Милица и Сава. (мало је познат податак да се у међуратном периоду, попут породице Ђуре и Стане Мељанац, на колонизацију у Македонију одлучило око трећине житеља Отишића ) У Пољицама је остао Ђурин стриц – Илија Мељанац Руски (надимак је добио по томе што је имао плаву и косу и очи те личио на Руса), са супругом Мартом (дев. Устић), кћерком Анђом (1920) и сином Стеваном (1925). Стасала деветнаестогодишња девојка Анђа се 1939. удала за Петра Катића и наставила живот у мужевљевој кући у засеоку Катићи. Наредне године добили су сина првенца Марка, а већ 1941. године, силом ратних неприлика, брачни другови су се раздвојили. Наиме, априла 1941. Петар је као припадник Југословенске војске пао у немачко заробљеништво и упућен је на присилни рад у Немачку (Искључиво заробљени војници српске националности су присилно коришћени као бесплатна радна снага у Немачкој, док су војници осталих националности пуштени кућама. Видевши такву поделу, међуратни далматински колонисти у Македонији су се, приликом заробљавања априла 1941, изјашњавали да су староседеоци, а не досељеници, тако да је некима успело да избегну упућивање на рад у Немачку.). Током рата Илија и Марта Мељанац доживљавају породичну трагедију, јер им је 1943, од упале слепог црева, умро осамнаестогодишњи син јединац – Стеван. Ратно стање у коме се нашла Врличка крајина проузроковало је ограничено кретање становника Отишића, као и одсуство организоване елементарне, а да не говоримо о специјалистичкој здравственој заштити – хирургу, што је било кобно за момка Стевана. Ожалошћена мајка Марта замолила је пријатеље Катиће да дозволе да њена Анђа са сином Марком пређе у кућу у Пољице, како би потиснула тугу за изгубљеним сином Стеваном на једној, а истовремено доживела тренутке животне радости са кћерком и унуком Марком на другој страни. После четири године проведене у немачком заробљеништву у Отишић се враћа Петар Катић и прикључује породици. Његовим повратком проширује се породица, па се у Пољицама рађају сва остала деца и то: Бранко (1946), Славка (1949), Душко (1951), Боса (1954) и Велимир (1957). Неко време Петар је учествовао у радним акцијама и друштвено корисном раду, да би касније са Маркутином Стојсављевићем радио у месној продавници, а стигао је да обрађује како имање Катића, тако и имање Мељанаца. Виспрени Маркутина је ишао испред свог времена, па је улагао у школовање сина Јове који је завршио Медицински факултет у Београду. Исти образац преузео је и његов колега са посла Петар Катић, не жалећи средства за школовање Бранка, Душка Велимира… За то време на Анђина плећа, поред подизања бројног потомства (све једно другом до увета), ненадано је пала и брига о мајци Марти која је добила реуматску грозницу у коленима. Фактички Анђа је паралелно радила кућне послове, подизала петоро мале деце и старала се о непокретној мајци (која се, након 5-6 година мучења, упокојила 1956). Умногоме, захваљујући њеном пожртвованом раду породица Петра и Анђе Катић била је међу најнапреднијим у селу, што најречитије потврује чињеница да су изградили нову кућу, а две старе у којима су живеле породице Илије и Ђуре Мељанца претворили су у појате.

Животни пут баба Анђе (обогаћен мноштвом деце и унучади) на овом свету завршио се на бруталан начин, па се надам да ће се, на „оном свету“, праведно ценити њен хришћански частан, богобојажљив однос према Богу и људима, посебно њен узоран, мукотрпан допринос својим ближњим у породичном гнезду и да ће јој се осигурати место у Царству Небеском.


ИЗВОР: https://www.vrlickakrajina.org.rs/2019/08/27/opkladom-do-baba-andjinog-cetnickog-agresorskog-uva/

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *