Анализе

ЗИДА ЛИ ЗУКОРЛИЋ ЗИНДАН ЗА МЕШУ?

ФОТО: Твитер

  • Бранећи „босански језик“ (Danas, 17–18. avg. 2019), Муамер Зукорлић наводи много сведока о ономе што не разуме и то од Константина Порфирогенита до Авде Чампаре, тј. до Свебошњачког Сабора 27–28. септембра 1993. у Сарајеву. И сви су му сведоци или непоуздани или их он није добро схватио или их, може бити, непрецизно цитирао

ПИШЕ: Драгољуб Петровић 

Један је од њих фра Антун Кнежевић, који 1870. године о Србима и Хрватима говори као о „комшијама и пријатељима“, али је остало нејасно какав је он то „Босанац“ и који језик има на уму; све­до­чан­ство о то­ме да је „име Хр­ва­та по Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни се­о­ском сви­је­ту посве не­по­зна­то“ оста­вио је са сво­јих пу­то­ва­ња и Ан­тун Ра­дић, као и не­што ра­ни­је фра Иво Фра­но Ју­кић за­пи­су­ју­ћи да Кра­ји­шни­ци „од Хр­ва­тах не зна­ју нит име­на“. По­сто­ји о то­ме и мно­штво дру­гих за­пи­са, а ов­де на­во­ди­мо са­мо по­ко­ји дра­стич­ни­ји: годину дана пре Кнежевића фра Гр­го Шка­рић из Ши­ро­ког Бри­је­га чак је „по­ку­шао да уби­је­ди ри­мо­ка­то­лич­ку мла­деж у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни да по­др­жи при­па­ја­ње Ср­би­ји“ твр­де­ћи да „на­род Ер­це­го­вач­ки, вас то је на­род Срб­ски, брез да ика­ква дру­го­га у ис­то­ме умје­ша­на има: и то са­ми они исти при­зна­ју из сво­ји оби­ча­ја; из сво­га на­рич­ја, и из при­ча­ња од пам­ти­вје­ка сво­ји пра­дје­до­ва“; над­би­скуп са­ра­јев­ски Шта­длер резигни­ра­но се жа­ли да чак ни фра­њев­ци „да­нас ви­ше ни­су ни­ка­кви Хр­ва­ти, сви они се­бе сма­тра­ју Ср­би­ма“. А о свему томе сведочи и још покоја појединост:

а) „Неколико Херц. Мухамеданаца за све остале“ објавило је у задарском Српском листу 1887. године писмо о томе да се у „фратарском … »Narod. Listu« од неког времена повела  ријеч и о нама мухамеданцима, као тобожњим Хрватима. Одавно смо се накањивали, да вам једну за увијек речемо, но оклијевали смо све дотле, док и ваши безобразлуци нијесу границу прекорачили. Сад, кад сте се поштено и на сву мјеру налагали, ево вам овдје отворено кажемо, да ћемо све бити прије, само Хрвати никад ни дови­јека“, а што се „тиче тог новог вашег хрватског имена, за које се до окупације овђе никад чуло није, … ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски. Хоће ли вам ово доста бити? Ако усхтијете приправни смо иако вакат није да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“;

б) кад су 1882. године „мостарски Хрвати“ позвани у Макарску на неко славље, одговорено им је да је „Мо­стар је глав­ни град »Вој­во­ди­не св. Са­ве«, у ко­ме су ва­зда жи­вје­ли чи­сти Ср­би од три вје­ре“;

в) Мостарска бискупија основана је 1624. без иједне цркве, без иједног попа и без иједног верника, а сарајевски надбискуп Штадлер устоличен је 1882. године у некој брвнари – јер католичке цркве у Сарајеву није било.

Хрвата у [Босни и] Херцеговини, дакле, није било, а „Мухамеданци“, и за себе и за њих, тврде да су били Срби. „Босанска народност“ почела се ширити кад је покренут лист Бошњак (у јулу 1891), а Сафвет-бег Башагић у ње­му објавио песму „у којој се истиче босанство и напомиње да пре 15 година / Од Требиња до брод­скијех врата / Није било Срба ни Хрвата / А данас се кроза сво­је хире / Оба стран­ца к’о у своме шире / … Оба су нас госта салетила / Да нам от­му најсветије благо / Наше име поносно и драго”. И биће да се ту Сафвет-бегово размишљање мало „ишчашило“ јер се за тако кратко време, од онога писма до његове песме, могла променити једино танка идеолошка памет, али језичке и друге прилике то никако нису могле.

Срби и њихов језик први пут су забележени у оном делу српскога језичког простора који се данас назива Херцеговином и то пре више од 2.000 година кад је Плиније Старији донео попис 27 херцеговачких племена од којих се знатан део тамо и данас налази, а многа од њих просула се по свим крајевима Српства (понека стигла и у друге крајеве Словенства). Из тих спискова данас бележимо следеће далеке српске потомке Христових савременика: Деуре, Деуриће, Дејуриће (Deura), Дерете, Деретиће (Deretini), Дермастије (Deraemistae), Диндаре (Dindari), Глиндиће / Глинтиће (Glinditiones), Сјеклоће (Siculotae), Варде (Vardaei), Денде (Denda), Шеше, Шешеље, Шешлије (Sasaei), њима би се, можда, могли додати и Шепаровићи (Separi?), Керуми / Геруми или Ћеранићи или Церјани (Cerauni?), Секул[ов]ићи (Siculi), Рудињани (Rudini), Грабари / Грабљани / Грабовци (Grabaei), Колендићи (les Colentins), Буни / Буњевци (les Bunes). Јован И. Деретић наводи и више других, али ја признајем да за њих нисам чуо и не знам којим би то Плинијевим записима одговарало.

„Бошњаци“ веле да њихова историја почиње од онога Свебошњачког Сабора 27–28. септембра 1993. у Сарајеву кад је друг Авдо утемељио „свебошњачки језик“, али изгледа да тамо није било ни Меше Селимовића, ни Скендера Куленовића, ни оних педесетак истакнутих „Бошњака“ које помиње Мехмедалија Нухић (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:572624-Mehmedalija-Nuhic-Nasao-sam-svoje-srpske-korene-meni-neka-sude-po-mojim-delima-ali-se-istine-odreci-necu) и није познато ко је тамо учествовао ако међу њима није било оних најистакнутијих. Зна се, с друге стране, да је ислам у Босну стигао у 15. веку, да до краја 19. века тамо није било ни другог народа осим Срба ни другог језика осим српскога (а најугледнији „Бошњаци“ до нашега времена сасвим се угодно осећају као Срби) и није јасно по каквом се „инжењерингу“ такве појединости могу преуредити – осим ако се у њих не учита сужени видик (да не кажемо – сужена свест) данашњих њихових тумача. И о томе сведочи све оно о чему Зукорлић говори, а овде ће бити довољно о томе издвојити тек покоју појединост.

Ускуфијев речник као „босанско-турски“ означили су они којима је једини циљ био да преваре необавештену публику, у оригиналу он се зове Magbul-i-’arif или, у преводу, „Што се свиђа разумнима“, а „Ускуфи је језик којим је говорио и писао називао српским, што се може видети из његових „побожних песама, које је назвао »Илахије на српском језику« (Ilahi be zeban-i srb) и »Позив на вјеру на српском језику« (Beran davet-i iman be zeban-i srb).“ Те појединости ја сам преписао од другог аутора, а могао бих им додати и више других које сведоче о томе да је у Ускуфијево време, као и пре и после њега, у Босни могао постојати само српски језик, да је он на султановом двору имао статус дипломатског језика, да је у библиотеци џамије Сулејманије сачуван четворојезични уџбеник арапског, персијског, грчког и српског језика, да је султан Мехмед II у младости учио арапски, персијски, латински, грчки и српски језик, да је… Итд.

А на причу о томе да су Кочић, Белић и Исидора Секулић  размишљали онако као што то данас чине „Бошњаци“, треба гледати као на забаву за малу децу и ћаскање у доколици: Белић је истраживао српски језик више од шест деценија и никад није био толико сањив да каже оно што му Зукорлић учитава: Белић је тамо поменуо „босански језик заједно с Вуковим херцеговачким и Даничићевим војвођанским“ као „народну основицу нашег (тј. српског – Д. П.) књижевног језика“ и није јасно шта Зукорлић жели доказати тврдњом да је „за основицу заједничког стандарда узето наречје босанског језика старе Херцеговине“ ако је горе речено да се ту ради о „трима језицима“ („босанском“, „херцеговачком“, „војвођанском“), а он сад уједињује „босански“ с „херцеговачким“ јер је неко, јуче, од Босне и Херцеговине направио једну државу (па, ваљда, она мора имати и један језик), иако су Зукорлићеви истоверници давно рекли да тамо нема другога језика осим српскога.

Зукорлић није ни најповршније обавештен о ономе о чему расправља. Он вели да су се бечки договарачи сагласили да за основицу „заједничког стандарда“ узму „босански језик“, а не зна да се Вук бавио једино питањима српскога језика и да су Хрвати тада изразили жељу да га и они преузму (јер су већ давно били напустили своју чакавштину и схватили да ништа нису добили кад су потом преузели (словеначку!) кајкавштину. Кад тако размишља, Зукорлић превиђа просту чињеницу да су основе „вуковског српског језика“ успостављене тридесетак година раније, да су Хрвати, захваљујући својим „вуковцима“, преузели српски језик током последње деценије 19. века, а да „босански језик“ од Бењамина Калаја до Авде Чампаре нико никад није ни поменуо. И то с озбиљним разлогом: колико је тај простор био „шарен“, тј. некомпактан, показала су каснија истраживања (и за њих нису били заслужни ни Хрвати ни „Бошњаци“), за разлику од Херцеговине, која је (уз све оно што је Зукорлић означио о њеним границама) обухватала и Дубровник, у коме је „31. дећембра 1890“ пописано 11.177 житеља, од којих је 10.327 римокатолика, 546 православних, 1 унијат, 225 еван­ге­ли­ста и 79 Јевреја, при чему од њих 9.713 „говори у кући“ српски, 716 талијански, 19 словенски, 2 руски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 мађарски. Како се види, као ни по Истри и Кварнеру педесетак година раније, ни у Дубровнику тада није било ни једног јединог Хрвата (а не зна се да су „Бошњаци“ игде помињани; а и тамо где су помињани – могли су бити поменути једино као Срби).

Неразумевање суштине проблема о којима расправља Зукорлић умотава у општу причу о томе да су „данас, у 21. стољећу у српском народу присутнији Александар Белић, са неспорном свјетском репутацијом, Петар Кочић и Исидора Секулић, те многи други сјајни српски писци који научним чињеницама, интелектуалном ширином и досљедношћу поштивају и уважавају истину, хисторијски континуитет и владавину права него протагонисти паралингвистичке идеологије… Одбора [за стандардизацију српског језика]“.

А кад говори о „паралингвистичкој идеологији“ Одбора за стандардизацију српскога језика, Зукорлић свакако има на уму „лингвистичке темеље арапских језика“: он је исламске студије завршио у Алжиру и Либану и тамо научио алжирски и либански и после му је било лако да савлада и оних осталих двадесетак арапских језика (неко ми је рекао да их има чак 22 и све њих Зукорлић „течно говори, чита и пише“), говори турски, служи се енглеским, америчким, канадским и аустралијским језиком (а не помиње да, уз босански, говори српски, хрватски и црногорски) и има потпуно квалификоване увиде у то кад пресуђује да „учестала потенцирања на негацији сродних несрпских језика („босанског“, „хрватског“ и „црногорског“) уводе српски народ и српску културу, а посебно српски језик, у својеврсну агонију из које није могуће изаћи без тешких посљедица. Негирање других неминовно ће све њих окупити против негатора, тако да ће Бошњаци, Хрвати и Црногорци у циљу одбране сопствене самобитности и својих језика заправо имати пресудну ријеч у формирању међународног става према статусу ових језика. Највјероватније је да заговорници ових ставова нису свјесни да би прихватање њиховог става неминовно довело до реципрочнога односа према српском језику на подручју БиХ, Хрватске и ЦГ, а то би значило: »Пошто ви не признајете босански, хрватски и црногорски језик, они у тим земљама неће признати српски«“. Кад тако говори, Зукорлић је свакако у праву, али у вези с тим не примећује једну баналну појединост: Хрвати и „Бошњаци“ већ више од сто година не признају ни Србе ни српски језик и за то време, заједнички и уз помоћ својих савезника, побили су их око три и по милиона и уредили да их од јединог народа 1887. данас у „БХ Федерацији“ остане 40.000, а у Хрватској можда стотинак хиљада више (тај је пројекат засновала Аустрија кад је на почетку Великог рата одлучила да у Подрињу формира санитарни кордон и да тамо истреби „нелојалне Србе“ и тај посао поверила јединицама муслиманске милиције, тзв. „шуцкорима“, а после се никад није сазнало за колико су од милион и по убијених Срба они непосредно заслужни). Те чињенице, међутим, неће имати никаквога значаја за одређивање статуса српског језика: први помен тога језика стар је, рекосмо, већ више од два миленијума, претрајао је многе окупаторе и терористе, стигао да се, на почетку, испод њега најпре потпише Плиније Старији (требаће сачекати да видимо јесу ли то учинила и Св. Браћа Ћирило и Методије) па после и Велики Кнез Мирослав, и Свети Сава, и Бан Кулин, па на нашем крају и Његош, и Иво Андрић, и Меша Селимовић и многи други знаменити ствараоци којима је било много лепше да језику служе него да се с њим изругују. У том смислу потпуно је бесмислена Зукорлићева тврдња да ће „Бошњаци, Хрвати и Црногорци у циљу одбране сопствене самобитности и својих језика заправо имати пресудну ријеч у формирању међународног става“ према српском језику будући да њега могу угрозити неке друге силе, али ће онда његову судбину доживети и недужни заједно с онима који су се на њега устремили. А из Босне Србима ће, уз Мешу, остати и Скендер Куленовић својом „Стојанком мајком Кнежопољком“ (коју му „Бошњаци“ тешко могу опростити), Хусеин Тахмишчић (и његова песма о Кузњецком мосту); Срби ће, уз све то, памтити да је, рецимо, Господин Мехмед Беговић био редовни члан САНУ (а Дедијери чивчије његових предака); Салих Селимовић уписаће се у српско памћење тврдњом да су неки његови истоверници негде загубили идентитет „јер су се одрекли предака“, а биће упамћени и многи од оних које је, у више наврата, помињао Мехмедалија Нухић. (При чему ће „Бошњацима“ као мера остати Абдулах Сидран кад је Мак Диздар затражио књижевни азил у Загребу.)

Ако „Бошњаци“ хоће да забораве своје порекло и да свесно живе у неистини, њима то нико не може забранити (као ни „Новоцрногорџима“), али да би неистинама могли бранити своје поступке – то ће се већ теже моћи разумети: они хоће „босански језик“ у Расу иако таквога нема ни у Сарајеву, њихова „Национална библиотека“ на своју обалу превлачи Кочића и Шантића, хоће Мешу силом да сведе на своју памет иако је он у САНУ оставио тестамент да припада српској књижевности и да пише српским језиком…

Зукорлић се залаже за идеју, не за истину. И за све то налази упориште у она 22 арапска језика (које „течно говори, чита и пише“).

Не схватајући да неће, ни он ни његови „мали Бошњаци“, за Мешу моћи припремити зиндан, као што ни у Русији својевремено није могао бити сазидан затвор за Толстоја.

  1. Овај текст послат је редакцији новина Danas, с молбом да га „стави уз онај Зукорлићев од 17-18. августа 2019.“ Следеће суботе (24–25. VIII 2019), међутим, Зукорлићу се прикључио Мехмед Слезовић прекоревајући га да неке ствари није разумео. И разјаснио: „Негирати нечије национално биће у основи значи ставити га у раван непостојања. Дакле не може се негирати босански језик а признавати бошњачка националност. Ове ствари иду заједно. Дакле овде се у основи ради о непризнавању националног бића, његово свођење на непостојање. И геноцид је политика свођења на непостојање. Е сад, сама чињеница постојања геноцида, је потврда признања идентитета јер се уништава оно што постоји а не оно што не постоји… Како дакле одговорити на ту политику која негира геноцид, која показује једне те исте територијалне претензије, која фашизацију третира као пожељно стање политичког духа, која подстиче национализам и ксенофобију и која манипулише људским и мањинским правима“.

Слезовић улази у ред оних мајстора који „зна“ да непризнавање алжирскога или либанског језика значи геноцид над носиоцима тих „језика“, па би нам могао објаснити како се може разумети његов став да је над „Бошњацима“ извршено десет гоноцида, а после последњега од њих у „БХ Федерацији“ остало само 40.000 – Срба? И који је удео његових „Санџаклија“ у тим пословима? И како то да у „Санџаку“, после свих тих геноцида, како рече Зукорлић, данас живи више стотина хиљада „Бошњака“­?

Биће да у свему томе има много више грогиране памети него истине.

(2. септ. 2019)

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *