Анализе

РАСА РАСЕНСКА И ЕТРУСКА – ПРАНАРОД САРБАТСКИ

ФОТО: Расенски ратници

  • Пољски слависта Август Бјеловски (August Bielowski) тврдио је да „Пољаци потичу са Дунава од српских племена Трибала и Дачана”, а цитирао је и друге пољске историчаре који су сматрали да „Пољаци потичу из српске Илирије, колевке словенског народа”
  • Утицај Пољака Сјераковског се показао и код Павла Соларића у избору теме за необјављену расправу о истоветности Скита и Сармата, теме којим се бавио пољски историчар Марћин Кромер у XVI веку
  • Кромер је тврдио да су Словени дошли из Сарматије и да су заправо били Сармати, а потицали су од Нојевог унука Асармата [1]
  • Да су Сармати и „Сермати”, наводе нас латинске речи sermo за слово, sermone за говор, Божју реч, заједнички језик, тако да је више него очигледно да су Сармати (Сермати, Сарбати, Сауромати) – Народ Слова или Словени. Када се реч САРМАТ тумачи као анаграм добија се израз РАС-МАТ

ПИШЕ: Срђан Новаковић

Рас на етрурском значи рис, а рис је заштитни знак који се налази на етрурским лађама.[2] Од овог израза произлази назив Раси или Расени. Милан Будимир наводи да је на почетку првог миленијума пре Христа постојала на Балкану држава која се звала Арсава. Из тог назива Будимир изводи етимологију србског средњевековног Раса, који је настао метаморфозом од Арса. Расмат је у ствари постојбина или мајка Раса, а исто значење има и реч Сармат. Важно је напоменути да Сармати поседују писмо које је идентично са винчанским и потиче из петог миленијума пре Христа.[3] „Римљани су те наше дошљаке називали разним именима…Испрва су их назвали Сарматима, јер су дошли из Азијске Сарматије, затим Вендима, а још касније , када су их боље упознали, почели су их звати и њиховим правим и изворним именом Слави, Славини, Сирби, Сураби. Ипак, међу Римљанима су били најпознатији као Сармати и Венди, док су их Грци…назвали Спорос, што на грчком језику значи расејани… Сем тога, Грци су их звали и Анти…Серби, Слави или Сармати одржали су се на овим просторима”, писао је 1795. године Симеон Пишчевић у Историји српског народа.[4]

Симеон Кончар је давне 1894. године наводио да су „Готи, Сармати, Скити, Трачани и Илири ништа друго до Словени”. Клечевски пише да су Словени потомци Скита и Сармата, а то исто тврде Рачки, Вацерој и Шафарик. ,,Наиме, ти Словени, Русини или Руси у давна времена били су један народ, Срби, исто као и Чеси Бохемци”, забележио је опет Симеон Пишчевић у Историји српског народа.[5]  Птоломеј је писао да су Анти, Венети и Сармати гране једног истог стабла. Славни Тадеуш Сулимирски, највећи ауторитет по питању Сармата, доказао је да су Словени усвојили дачка и латинска имена места у Дакији и пренели их на Румуне, да је најстарија румунска друштвена и политичка терминологија словенске природе, да фонетска структура словенских речи у румунском одражава њихову дубоку старост, као и да словенски топоними Тисе и других река Панонске равнице непобитно сведоче о словенском присуству на југу Карпата много пре VI века нове ере. Сулимирски је у својој књизи о Сарматима тврдио да су они временом променили име и назвали себе Словенима.[6]

Херодот наводи да су Сармати (савез сродних племена) имали језик сличан скитском, а србски археолози тврде да ,,у првом миленијуму пре Христа живели су Скити, савез словенских племена која су доцније дала народ Словена” (Ђ. Мано-Зиси, М. Љубинковић-Ћоровић, М. Гарашанин и Јован Ковачевић). Подсетимо се и чувеног писма које 1808. године пише Јосеф Добровски Јернеју Копитару: ,,Srb ist aber nichts anders als Sarmata verkürzt und verändert” (,,Срб пак није ништа друго него Сармат, скраћено и предругојачено”), а касније ће тврдити да је име Србин од аријског сер – родити, са значењем рођаци, сродници, народ, прастаро име свих Словена.  У сарматском друштву владао је матријархат (T. T. Rice, 1986), и жена је заузимала веома значајан и изузетан положај. Сармаћанка је сахрањивана са својим оружјем и тиме је њена улога као ратника и борца била посебно наглашена.[7]

Германија и европска Сарматија

Бискуп из Костнице Саломон (умро 920. године), као писац етимолошког речника објашњава Сармате речју Сирби: „Sarmatae nuncupati…Sirbi tum dicti”. (Cod. Mus. Boh.p. 303.c.3), а то потврђује и Чех Wacerad: „Sarmatae populi, Sirbi”, као што немачки хроничари средњег века увек називају словенске народе – Сармати. И други средњовековни текстови идентификују Сарматиа са Сарабатија, као земљу Срба. Да су „Готи, Вандали, Визиготи и Гепиди у прошлости били под именом Сармати”, потврђује Мавро Орбини у делу Il regno degli Slavi. Велики руски научник Михаил Ломоносов истиче : „Како народ Словенопољски, по знању, назива себе сарматским и ја се слажем са Кремером у закључку да су Словени и Венди у суштини древни Сармати”. Пољски историчар и географ Матеј Мјеховски (1457-1523) сматрао је да србски језик представља основу црквенословенског, те у Трактату о двема Сарматијама каже: „ У руским црквама на богослужењу читају и поју на србском, то јест на словенском језику” („In ecclesiis Ruthenorum lingua Seruiorum, que est Slauonica, divina celebrant, leguntet cantat”). Mоже ли се сумњати још у документа историје која толико много говоре о истоветности Сармата и Срба као и да име Сармат није ни једно друго до Срб, најстарије историјски познато уопштено називање Словена, питао се бесмртни Павел Ј. Шафарик у свом делу О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком.[8]  „Мишљење да је Сармат унакажавање колективног облика Србад, Срмад… код Нићифора патријарха, уопште није апсурдно”, јер би онда „Сарматија старословенски гласила Србадија, Срмадија, као још и данас земље Шумадија у Србији, Провадија у Бугарској од речи шума, провад и била идентична са Zeruani. Мушка имена и имена народа Србин и Србад, Срмад и имена земаља Србија и Србадија, Срмадија били би према томе само поигравање дијалектом, које је у ствари означавало један исти северни народ, који су Келти и Германи називали Вендима. Али било је могуће да се из корена Срб, Срба, из ког су произашли најстарији народи Слована Србаљ, Срблин и Србин лако оформи Србат према аналогији од Хорват, Длмат, Сагудат код Константина, упореди са мушким именима Мната, Бојата, Годата, Грозната, Милата, Тешата, итд. Сва три облика Србаљ, Србин и Србат су према њиховом грађењу првобитни наставци придева, као што је то већ претходно речено код речи Хорват (Chorvat)… сматрам као и Кромер, да су Венди и Сармати идентични и да су Сармати, према казивању Манерта и Мареја Срби, што значи преци Словена, чврсто убеђен, да се само општим и трајним признавањем ове чињенице може унети светло, ред и хармонија у мрачну пометњу европске, а посебно словенске праисторије”, тврдио је Шафарик.   Sarmatae limigantes, Sarmatae servi имали су стална места становања, чак градове, које Птоломеј спомиње именом, борили су се више као пешадија него коњаници, поседовали су возила и били су увежбани пливачи, што су све карактеристичне особине старих Словена. Имена градова и река, осим оних искривљених, носе јасно изненађујуће обележје словенског порекла… добила је чак јужна Италија велик део новог становништва од Словена, где су већ Долчи, а још новије Гете нашли словенске физиономије и ношње иако је језик одавно нестао: трачко-илирско полуострво су они толико преплавили, да су се каснији Грци могли да жале због словенизације целе Грчке, као на пример цар Константин: „Заузеше сву земљу и постадоше варвари”, и епитома Страбон: „А сада и цео Епир и Хеладу као и Пелопонез и Македонију насељавају скитски Словени”… Увек смо се налазили на левој обали Дунава, закључује Шафарик који је такође сматрао да се влашки језик састојао од три различита елемента, трачког, римског и словенског и да је постојао већ крајем петог века (490.-500. године) у једном делу Дакије и Мезије.[9]

Народ Сармата живео је и у долини Велике Мораве, о чему сведочи и историјски топоним Сарматес у околини данашњег града Параћина, који је означавао насеље и станицу за мењање коња (Mutatio Sarmatorum) на римском војном путу.[10] А да се у древној Дакији и Сарматији није говорио „римски” језик, посведочио нам је и чувени Овидије, изгнан на обалу Црног мора: „Ја, римски песник – опростите музе! Врло често сам присиљен да говорим сарматски… Око себе чујем да се говори готово само скитски и трачки и чини ми се да могу да пишем на гетски начин. Веруј ми, бојим се да не читаш у моме рукопису понтске речи, помешане с латинским”. [11]

Сада истакнимо да је прастари назив за Србе био и Раци, пошто су Мађари (Угри) Србију називали Рацорсаг (Рашка, земља  Раца). Тако су и аустријски цареви говорили о Србима, као Рацима (Рајцима). Тако, цар Јосиф II, који је оставио ове забелешке 10.3.1785. године, три године после укидања кметства: „У овом окружију наипаче т. ј. Власи, Серби (Раци) који греческо вероиповеданије следују, а осим ових различити дошљаци из Немачке. С Влашким се народом још једнако робским начином поступа од куда понајвише његово слабо просвештеније, непостојанство и склоност крађи произтиче докле се дакле код њих кроз школе просвештеније не разпростре, и чрез благо поступање наклоност к домостроитељству и земљоделију у њима не побуди, дотле ће они једнако само као од дана до дана по пољу живеће људе сматрати… Власи су тако још силно угњетавању и робском поступку навикнути, да и за своја отвећ слабо маре, а и иначе непостојани су. Код овог народа треба да се уведу школе и свештенство да њима се боље изучи; а најпосле спахије и надлештва треба да се на човечије поступање с тим људима навикну”.

Према ћесару, Рајци (Срби) су „људи вешти, али већма на лукавство готови, који, кад се дотерају, бивају поштени војници, ал довека већма гину за трговином…Кад би се са Србљима човечно и христијански поступало, могла би надежда бити, да би из њи људе и христијане, а тако постепено римокатолическе христијане направити могли”. [13]

Елем, Расени или Етруски су били Расијанима (Русима) управо праузор паганства, јер је сам руски термин за паганство био ,,јазичество“ [14]– по исплаженом језику Менеоке, бића које је било чувар границе између света живих и мртвих, изображени идол исплаженог језика и са маском на лицу, на огледалу које се полагало у покојников гроб.  На овим огледалима, поред лика Менеоке, видљив је јасан натпис ,,СВИДЕН“ (на руском – сусрет, одатле  до свидания – до поновног сусрета). Свакако су Руси (Раси, Расијани, Руски) овај појам паганства као ,,јазичества“ преузели од Расена (Етруска), јер су једино Етруски имали паганску религију у ,,језическом“ смислу. [15] Зрцало је невероватно важан реквизит приликом мртвачког обреда[16], а наследници сарматског тла, језика и прастарих обичаја, данашњи Румуни, га зову ,,оглинда“ (oglinda), као што се глагол ,,огледати се“ на румунском каже ,,оглинди“ (oglindi), што долази из старословенског ,,оглендати“.[17] Код Срба су сва огледала у кући окретана зиду или покривана када душа напусти тело и веровало се да је управо огледало посредник између овог и оног света. [18] У источној Србији је огледало било обавезни реквизит у колу посвећеном мртвима, јер се помоћу њега душа може привући на игру. Ту је огледало стављано на гроб покојника, како би живи у одређено време могли да га виде на другом свету, али се у тимочким селима веровало да ће сигурно умрети онај болесник који тражи огледало да се огледа, будући да душе мртвих помоћу огледала могу привући живе на онај свет. У Стигу су се огледала покривала јер се сматрало да ће умрети онај ко се буде огледао. У Шумадији се веровало да на Спасовдан у зору треба зрцало ставити уз крстачу, па ће се видети покојник.[19] Срби из Мађарске су сматрали да ће умрети ко се први огледне после смрти неког од укућана, па су зато пред огледало најпре стављали мачку. У инвентару словенских гробница често се наилазило на округло метално огледало, па се сматра да је оно свакако играло значајну улогу у посмртном обреду.[20]

Азијска Сарматија

Као Срби, и стари Римљани су веровали да разбијено огледало доноси седам година несреће.[21] Власи Црноречја и Срби јужне Србије приређују даћу (помен, помана, кумнд) умрлима стално до седме године, али брига о покојницима не престаје ни после седам година, иако сматрају да се тада мрц на оном свету већ лакше сналази и без помоћи живих.[22]

Вели Светислав Библија у писму проф. Радивоју Пешићу: ,,Ти назови Римљани су у ствари били композиција рашанских племена из Италије која су говорила исти језик као и она на Балкану. Да је то тако најбољи су доказ, порекло неколико римских императора који потичу баш из те централне области која се и данас зове Рашка.“[23] Фререт (Nicolas Fréret, 1688-1749) је био један од заступника тезе да су Етрурци дошли у Италију из Подунавља, а Марио Гварначи (Origini italiche, o siano Memorie istorico-etrusche sopra l’antichissimo regno d’Italia, e sopra i di lei primi abitatori nei secoli più remoti) их је сматрао директним потомцима Пелазга.[24] Бранко Гавела је истражио саобраћајне и трговачке везе транспорта злата са подручја Дунава и Карпата према Етрурији, док су Радивоје Пешић и Светислав Билбија разоткрили везе етрурских писмена са винчанским писмом и словенским језицима. Археологија нам потврђује насељавање територије Италије илирским (словенским) племенима још од преисторијског доба, а ни касније миграције нису јењавале. Немац Паули је тврдио да су се Илири са Балкана морем преселили у средњу Италију чак до јужног апулског рита, Јапизи илирски се размилеше по Мезапији, док су Венети били најмлађи сувоземни дошљаци Млетачке области, све до Реције.[25]

Морамо опет овде подсетити на још чувенију италску употребу древног глагола serbare (лат. servare) у свакодневном говору, али и у традиционалним јавним песничким надметањима (gare dei poeti), карактеристичним за апенинске крајеве Абруца и Тоскане, али укорењених и у данашњој Сардинији.[26] Тако, мистични глагол serbare (баштинити, сачувати, заветовати, држати у срцу, оставити на страну, памтити, посветити), типичан за ове крајеве, представља можда најстарије преживело сведочанство расенског (етрурског) говора. Обилато га користе сви класични писци, од Дантеа („cio che narrate di mio corso scrivo, E serbolo a chiosar con altro testo” ), па све до Манцонија („serbiamo i ringraziamenti per quando riceveremo questo piacere”) и Уга Фоскола („de’ Numi e’ dono Serbar nelle miserie altero nome”). Чувени Парини вели: „erano piu’ dolci E piu’ nobili le cure a te serbate”. На савременом италијанском језику фраза-игра речи „io serbo”, значи истовремено „ја Србин” као и „ја чувам у срцу, у души памтим”. Вероватно и савремена италска реч ras, коришћена ради означавања локалног вође или деспота, вуче своје корене из расенског (етрурског) периода.[27] Раша или Реаса је прастара србска богиња земљорадње, која се под именом Lihisa налази у пиктограму Изиде.[28]По имену ове богиње се обично изводи назив Раси, Рашани за хелмске земљораднике.[29]

Земља се на влашком, као и на модерном румунском језику, каже – цара (Цѣра Румѫнѣскъ или Цѣра Рȣмѫнѣскъ, сада је латинично Țara). Пошто је Влашка била ,,Прва Италија“ или ,,Италија која је верније од нас сачувала римско име“[30] и то приликом алхемијског процеса стварања модерних нација крајем XIX века, сасвим је природно њено првенство и у етимологији најважнијих речи, дакле савремено италијанско terra за земљу произлази од старовлашког Цѣра (од корена царь имамо царна, царат, царина). Значајна влашка група у Србији су Власи Царани, што би значило земљаци, земљани, као што имамо назив terroni (земљаци) за Италогрке јужне Италије. Ипак, Власи Царани су именом ,,мали цареви“ царске земље, док су terroni бескрајно инфериорнији homines, од речи humus за земљу, прашину. Тако у савременом румунском имамо индоевропску разлику између узвишеног царан (țăran) и ,,прашњавог“  țărănoi или bădăran, као што се и у србском задржала кастинска подела између себар-сељак и гејак.[31]Сама реч ,,Цар“ читана на етруски начин (здесна налево), непогрешиво указује на ,,Рац“ (Србин, Рас). Италијанска реч за расу (групу људи која се одликује неком различитошћу у односу на остале групе) је ,,раца“ (razza), што је индикативно управо због убикације накадашње Расије етруске.

Сада, свако ко иоле познаје историју влашких земаља (Влашке, Ердеља и Русовлашке), зна да су Срби у тим земљама били ,,веома мудри и добри управитељи свете цркве“ током веома дугог периода, будући да су знатни србски цареви лозе Немањића и сам Свети Сава томе неизмерно допринели. [32]„Чињеница је да Србија у средњем веку има писмене и учене људе, који знају грчки и латински, упознате добро са свим достигнућима европске и византијске школе, одлично упућене у слободне науке (њих седам: artes liberales – граматику, реторику и дијалектику, астрономију, геометрију, аритметику и теорију музике), спремне филологе, нарочито књижевнике“, писао је Димитрије Богдановић. У немањићкој Србији су постојале манастирске, столне или катедралне, као и дворске школе. Огромни је био култ свете Петке Србкиње и светог Саве Србског у обе Влашке, што се одржало до данашњих дана.[33]С друге стране, од седам најзначајнијих жена румунске историје, чак пет су биле Србкиње или србског порекла (Никола Јорга), што непогрешиво указује о превласти словенског матријархалног и мирољубивог принципа у народној историји. Ипак, када је требало бранити влашку крв и част, итекако су Срби били војсковође и ратнички заповедници, јер је и Старина Новак култна личност влашке историје.

Етрурија 509. године пре Христа

Влашко друштво, као и србско у Душановом закону, делило се на властелу, бојаре, свештенство и румуне, односно робове пошто је румун, роман, код Влаха као уосталом и у Шпанији а и у Салиском закону, био роб.[34] Међутим, само су Срби у влашком друштву имали препознатљиву кастинску духовну и ратничку улогу ,,брамана“ и ,,кшатрија“.  Све иде у правцу претпоставке да је на једном огромном простору обитавао јединствени аријевски пранарод или раса људи, од Сибира па све до Швајцарске, Баварске и Борусије.[35] Такође, делује да сталеж Раса-Сарба није био некакво ,,племе“ унутар ове огромне масе, о чему и данас сведочи њихова потпуна индиферентност према било каквом стварању нације или експанзивне националистичке државности, као и незаинтересованост према непрекидном рубном отпадништву новоформираних племена и њихових територија.[36] Скоро сви прастари обичаји су изобичајени.[37]

,,Иако смо ми видели пре хришћанства млоге добродетељи нове вере, ипак смо у својој старој били тако тврди, као што смо сада у овој. Народ  је наш уопште и данас неповерљив према свакој новости, не зато што не воли ,,унапредак“, него зато што неће ником олако да верује; што неће ни од кога да прими ,,ново за готово“, док сам у практичној примени не увиди важност тога, што му се пружа као ново на боље. А кад то увиди и кад се о томе свом памећу увери, онда уз то прилегне као стена; онда га убеђење ни на коцу не оставља – ,,нема боље вере од ришћанске“ признаје и кад се са смрћу бори“, давно је вапио мудри игуман Филарет Петровић.[38]

ЋОЋЕ – ОПАНЦИ ЋОЋАРИЈЕ – (В)ЛАЦИО, Етруска

Прокопије је описао да стари Словени ,,верују да је један бог, творац громова, био једини бог све твари; њему приносе волове и жртве сваке врсте“. [39] Док грчко политеистичко и митолошко наслеђе у схватању религије не имаше никаквог додира са србском предачком вером[40], Свети Сава беше успео да створи моћну помесну, обичајну Цркву, која је успела да преточи снажну народну религиозност у славјанско православље, без дубљег задирања у прастаро биће наше расе. Смерни и кротки Рашани, за разлику од пагански развратних и изопачених Гркоримљана, нису држали робове, нису познавали ритуалну проституцију, елеусинске мистерије и гладијаторе, жртвовање људи, весталке и пророчице, инвизицију и покоље вештица и урођеника, продају рођене деце и родоскнављење, клевету и интригу, политички брак и дволичност, педерастију и дионисијевске мистерије, оргијање, гладијаторе, Сатира и Пријапа, Едипа и Електру, баханалије и афродизијаке, заверу и мучко убиство, одвратну путену уметност и Ренесансу, отрове и омамљујуће напитке. [41],,Римљане који дођоше са бојним колима и железним оклопима одбијасмо. И Ромеји дознаше да ми живот свој ценимо и оставише нас. Али тада Грци пожелеше да нам натоваре данак у Хорсуњу. И борисмо се жестоко против ропства тридесет година. Тада Грци дођоше на наше тржнице да тргују и ми размењивасмо робу. Грци су слабости наше користили, али не ослабисмо као што ни земљу Тројанску не дадосмо Ромејима, да не остане срамота Дајбоговим унуцима…Поздрављамо од срца као Руси, а не као Грци који не знају за богове наше и из незнања зло говоре. А ми се славним именом називамо и славу доказујемо на непријатељском железу кад на њихове мачеве идемо. Као да медведи ослушкују славно име и јелени застају да другима приповедају о Русима: ,,Они не нападају већ се бране, а Грци ратују из похлепе своје“. Зато се Руси поносе и хлебом дочекују, а Грци га отимају другима. О тој слави орлови кличу на све стране јер су Руси слободни и силни у степи.“[42]

Зевсова Атина и Јупитеров Рим су усуд (Moirai) грчко-римског света до краја човечанства, на вјек вјекова. Први словенофил, Јурја Серб Крижанић је још средином седамнаестог века очајнички упозоравао Словене да не прихватају туђе обичаје, као и да се клоне оних ,,којима је бог црево“.[43] Тадашњи руски двор, обузет грчким реформама црквених књига и крцат Грцима и Немцима, прогнао га је у Сибир.

ЛИТЕРАТУРА

[1] Ђорђе Живановић, Срби и пољска књижевност 1800-1871, Београд, 1941.

[2] Риста, ришта означава мач, војну касту, надметање, кшатријску игру. Види Речник српско-аријски или архаично-српски, Слободан Филиповић, Београд, 2011, стр. 299.

[3]  Софија Давидовић-Живановић, Mementa archaeologia et eruditiva, Академија Нова – Пешић и

синови, стр.36.

[4] Историја српског народа, издање Академска књига и Народна библиотека „Симеон Пишчевић“ из Шида, Нови Сад, 2018, стр. 142-148.

[5] Симеон Пишчевић, навед. дело, стр. 353.

[6] Т. Sulimirski, The Sarmatians, London, 1970.

[7] Софија Давидовић-Живановић, Mementa archaeologia et eruditiva, Академија Нова – Пешић и

синови, стр. 48.

[8] О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, Фонд истине-БИГЗ, Београд, 2004, стр. 117-125.

[9] Шафарик, нав. дело, стр. 126-127.

[10] Мирослав Димитријевић, Морава и Моравци – планетарни феномен, Београд, 2013, и

Царствујући народ србски, Српска духовна академија, Параћин, 2018, стр. 194-197.

[11] У Србији имамо родове Дакића, Даковића и Дачића, као и надимак Даки.

[12] И данас у Србији имамо многобројне родове Арсића, Арсовића, као и чести надимак Арса. И Арсен Дедић   је  био србског порекла. Види и одредницу ,,Рас“ у Србизми у грчком и латинском језику, Слободан Филиповић, Пешић и синови, 2010, стр. 216. Изводи се из санскритског корена раш – арсиа, свет, мисир.

[13] Ј. Х. Бартенштајн, Кратки извештај о стању расејанога многобројнога Илирскога народа,

Беч, Писмены Єрменскогъ Монастыра, 1866, стр. XXI-XXIII, 18; Александеръ Стоячковићъ,

Черте живота Србскогъ у УнгарскимЪ областима, Беч, Писмены Єрменскогъ Монастыра,

1848, стр. 51.

[14] Дохришћански обреди се и називају на руском язы́чество, по исплаженом језику Менеоке – Акоенема,   етруском многоликом бићу са променљивим облицима, бићу које стоји на граници између два света, чувајући улаз у другу страну огледала, које су Етруски (Расени) полагали уз покојнике приликом њиховог сахрањивања. На овим огледалима видљив је јасан натпис ,,СВИДЕН“ (на руском –сусрет, одатле ,,до свидания“ – до поновног сусрета).

[15] Види убедљиво објашњење Петра Орешкина, Вавилонски феномен етрурског писма, у Етрурци, Пешић и синови, Београд, 2011, стр. 220-221.

[16] И важан реквизит магијских обреда, јер су га често ушивали у невестину опрему да ухвате ликове злоочника. Свети Сава је био борац против магије и, по речима биграфа Теодосија: ,,давши књиге законске својим ученицима…Свакога је послао у свој крај“. У Крмчији се налазе строги прописи против врачара, а и Душанов законик их помиње у члану 20. Види Реља В. Катић, Српска средњовековна медицина, Дечје новине, Г. Милановац, 1990, стр. 129. О огледалу више у Народна религија Срба у 100 појмова, Д. Бандић,  Нолит, Београд, 1991, стр. 99-103.

[17] Велесова књига говори о војводи Огленди који ,,водио говеда по степи и ценио себе више од предака својих и оца Арија грех чинећи…Тај Огленда војеваше са нама заједно“, види Велесова књига, Пешић и синови, Београд, 2013, стр. 115.

[18] Слободан Зечевић, Култ мртвих код Срба, Вук Караџић-Етнографски музеј, Београд, 1982, стр. 17. Код Влаха Црноречја се огледала и слике окаче лицем према зиду и тако остају до четрдесетодневног помена; види Традиционална култура Влаха Црноречја, Филип Пауњеловић, Културно-образовни центар Бољевац, 2018, стр. 111.

[19] Слободан Зечевић, Култ мртвих код Срба, Вук Караџић-Етнографски музеј, Београд, 1982, стр. 18.

[20] Види класик: Лубор Нидерле, Словенске старине, Матица српска, Нови Сад, 1926. Да је функција огледала код Срба (Влаха) била првенствено везана за мртвачки обред, сведочи и прастара изрека о жени: ,,Која се често огледа, слабо кућу надгледа“, види Јован Миодраговић, Народна педагогија у Срба, РТС, Београд, 2009, стр. 357. Као код Сармата, особеношћу ,,етрурског социјалног поретка треба сматрати положај жене…решавање многих питања зависило је од мајке, а не од оца породице.“, види Н. А. Машкин, Историја старог Рима, Научна КМД, Београд, 2005, стр. 65.

[21] Francesca Santucci, Superstizione e magia nell’antica Roma, Napoli 2005.

[22] Традиционална култура Влаха Црноречја, Филип Пауњеловић, Културно-образовни центар Бољевац, 2018, стр. 127.

[23] Преписка Светислава Библије и Радивоја Пешића у Етрурци, Пешић и синови, Београд, 2011, стр. 285.

[24] Види радове М. Будимира: Pelasto-Slavica и Грци и Пеласти.

[25] Сима Тројановић, Јединство народног духа, Службени гласник, Београд, 2008, стр. 357. Види и класик:   Novo sporočilo knjige Veneti – naši davni predniki, Ivan Tomažič, Jožko Šavli, Matej Bor, Editiones Veneti, 1990, Ljubljana. Ове је Рете као Раце зачуђујуће добро познавао Милош Милојевић: ,,постали су од Рашића…одавно Галима изгнани из своје домовине…Ти Ерићи под својим вођом Рашком – duce Rhaeto – населе се у гудурама Алпских планина. Рашка и Виндаликија по Страбону почињала је од саме Италије па даље преко планина на југ. Земља је била подељена на Рашку и Винделикију или Срболехију – Винд, Венд…значи: Срб, Србин, Ликија, Лекија, итд.“(Одломци историје Срба). Данас њих називају Реторомани (Rhaeto-Romanians), сматрају их Цинцарима и има их свега око 70.000 душа у гудурама Швајцарске и алпске Италије. Тек 1938. г. је њихов влашки језик, признат као четврти званични језик Швајцарске. Види Лексикон народа света, Миле Недељковић, СКЗ-Службени лист СРЈ, Београд, 2001, стр. 173.

[26] Већ у Лацију имамо огромну регију Опанчарију (Чочарију), док је атавистички музички инструмент гајде (zampogna) распрострањен све до италогрчке Калабрије. Поуздано знамо да су се у средњевековној Србији користиле гајде, као и гусле; види Српска култура средњег века, М. Пурковић, Пешић и синови, 2002, стр. 134.

[27] Оа корена раџ, владати, одакле латинско rex – краљ. A Sanskrit-English Dictionary, 1993 by Sir M. Monier-Williams, Motilal Banarsidass publishers, Delhi, стр. 872, raj, raja – to reign, be king or chief, shining, radiant.

[28] Србизми у грчком и латинском језику, Слободан Филиповић, Пешић и синови, 2010, стр.

[29] Све прастаре речи везане за земљу и стоку које користе данашњи Румуни, србског су корена. Према једној старој молдавској хроници, војвода Драгош 1359. године спустио се из Мармароша у Молдаву у лов на турове, па се ту и настанио и две године владао. Турова се говеђа глава касније обесмртила у влашком грбу Молдавије, али се много пре тога, око 1215. године,  Стефан Првовенчани дичио како је у Равну (Ћуприји) добио на поклон тура и турицу од угарског краља Андрије. Реч ,,турица“ за краву постоји само у србском, и ни код једног другог словенског народа. Исто важи и за прастару реч ,,курјак“ за вука. Види Тур и зубар од Симе Тројановића, у Гласнику српског географског друштва, 12, Београд, 1926, стр. 107.

[30] Ватикан је такође био моћна подземна сила приликом порађања Прве и Друге Руме новог доба. Сама реч Ватикан вуче свој смисао од једног мањег римског божанства (Vaticanus, Vagitanus), чија је функција била управо помоћ новорођенчету код првог плача (кмечања, vagito). Vagito је назив за први плач детета, јер оно излази из vagine, vulve. Чист гркоримски поганизам и окултизам. Држава којој Ватикан није био бабица, тешко опстаје у животу. Папа се сматра наследником апостола Петра, који је био најслабији у вери и чак три пута се одрекао Господа.

[31] Dicţionar sârbromân, Radu Flora, Varşeţ Frăţie-Unitate, 1952, стр. 494.

[32] Илија Барбулеску, Румуни према Србима и Бугарима, Задужбина Илије Коларца, Београд, 1908, стр. 109.

[33] „Света Петка је најчувенија српска пештерница. Она заиста представља највеће чудо у српској историји пре Светога Саве. Као млада и богата девојка она оставља све чари овога света, продаје јевтино за скупо и пролазно за непролазно, напушта племићски дом родитељски и повлачи се у пештеру.“, надахнуто је говорио свети владика Николај. Житије Петкино подражаваће Свети Сава, а на њега ће се угледати свети Максим Бранковић, митрополит Влашке, задужбинар и миротворац. Култ Светог Саве није само светачки, већ је Сава поштован и као просветитељ, јер се по његовом имену називају школе и академије. Војвода Александар Добри га је називао ,,Сава Србин, отац наш“.

[34] Илија М. Живанчевић, Срби и Румуни, Гласник југословенског професорског друштва, септ.

1937, књ. XVIII, 1, Београд, стр. 60. То старо значење појма ,,румун“ задржало се у србском језику, нарочито у Браничеву, где се и данас одржала изрека: ,,Лако је њему јер има два румуна код куће који раде“ (оца и мајку).

[35] Милан Будимир нам је такође указао да код житеља Влашке и Молдавије descalcarea, „начин бројања од десет на више јасно показује, поред осталих реликата, какав је био супстрат у тим областима”, као и на чињеницу да чак и данашњи становници Влашке и Молдавије „зову именом Srbul своје јужнословенске суседе у Подунављу, тј. Бугаре. Начин бројања је идентичан србском, а код њих је Срб, Србул старо име за све Словене.

[36] Умерене процене говоре о преко 300 милиона Словена претворених у друге народе, побијених, поробљених, расељених, продатих у робље, заточених широм планете. Сада се чак убрзава исељавање, уз застрашујући хиперморталитет. Отворено се организују сафари туре ради лова на словенске људе, а читав словенски свет је под стегом перманентних економских санкција и понижавајућих и уцењивачких притисака трећеразредних романо-германских чауша.

[37] Вапије Михаил Ломоносов: ,,Сачувај заповести које је дао Христос и на којима виси сав Закон и Пророци: Љуби Господа Бога свим срцем…и љуби ближњега као самога себе.“ Исправљање ових недостатака ометају страшне препреке; међутим, оне нису ништа опасније од присиљавања на бријање брада, од заповести да се носи немачка одећа, да се љубазно понашамо према иновернима, да уништавамо бојарство, Патријаршију и стрелце и да, уместо њих, установимо Сенат, Свети Синод и нову редовну војску, од премештања престонице на празно место и нове године у други месец! Руски народ је прилагодљив! (М. Ломоносов, О умножавању и очувању руског народа, Логос, Београд, 2018, стр. 22-23). Данас, Великоруси и Великосрби су буквално једини словенски народи који не користе словенске називе за месеце у години!!

[38] Разматрање неколиких питања из историје наше, Весник Српске Цркве, свеска VI, јуни 1902, год. XIII, стр. 623.

[39] Il ramo d’oro, James G. Frazer, Newton Compton Editori, Roma, 1992, стр. 196.

[40] Стари Грци и Римљани одраз су одсликане земље на небу, хедонизма сасвим далеко од србског ,,тако се ваља“, епикурејства баханалија и гозби. Речи св. апостола Луке да се сви Атињани ,,ни за шта друго нису занимали, него да штогод ново говоре или слушају“(Дела ап. 17:21). То грчко ,,мудрованије“ помиње и Карловачки родослов; анализирање, раслојавање и преиспитивање, стално продубљивање и атомизирање, говоре нам о дијаметралној различитости у поимању света код Грка и Срба. Види А. Б. Арсеновић, Обредне пјесме древних Срба из Индије, Мирослав, Београд, 2008, стр. 356-357.

[41] О одвратностима римске поганске некултуре постоје вагони књига. ,,После прихватања хришћанства у Риму као државне религије, императорска власт постаје апсолутна и божанска. Идеја светости те власти добија моћну санкцију цркве. Али, како се то увек дешава са доласком цркве, Рим се из злобног и крволочног грабљивца претворио у одвратну гомилу компоста… Стари Римљани су у својству одеће користили тунику (лат. tunica). То је врста кошуље, првобитно вунене и тек од 4. века н.е. – ланене. Тунику су правили (не може се рећи «шили») од комада платна пресавијеног на раменима, дужине до колена (мушке) или до глежња (женске). За главу су правили изрез, а с обе стране прошивали, остављајући отворе за руке. То је најпримитивније решење произвођача одеће. Подсећамо, у Најстаријој Руској је већ у 26. миленијуму п.н.е. одећа шивена од коже, украшавана крзном, пуцетима и разним привесцима; одећа се састојала из чакшира, кошуље, јакне са капуљачом, капе и др., на ноге су најстарији Русићи обували скорње-чизме (вид. експонате у музеју Сунгир у Владимиру). Вреди ли у том контексту говорити о несумњивом дивљаштву Римљана? Чини нам се да не вреди. Пошто је Рим – питање вере необразованих ,,стручњака“… Свет Рима грађен је на ропству, трговини робовима, гусарењу, а такође узгајању робова или, како је то толерантно названо у БСЭ, «природној репродукцији робова». Од краја 3. века п.н.е. робовски рад у Риму постаје главни. Рим није имао чиме више да тргује: из Италије се извозило вино, маслиново уље и грнчарија. А увозили се – пољопривредни производи, предмети раскоши. Римско пустошење суседних земаља, контрибуције и напљачкано у ратовима доводило је до развоја кредитно-лихварских операција којима су се у Риму бавили сви одреда. Увоз пољопривредних производа на територију Рима омогућава да се дубље схвати у коликој мери је измишљена историја Старог Рима, укључујући и изјаве како је Рим наводно био пољопривредна велесила…У Руској је, по предању [Летописи, 1977], царство Словена и Руса, на пример, постојало већ средином 3. миленијума п.н.е. Али историчари из неког разлога нерадо следе ту традицију. А античка традиција исте историчаре наводи да се сместа и непромишљено повинују измишљотини.“ Види сјајну књигу: Тюняев А. А. Русский Китай: экспорт цивилизации (мультидисциплинарные исследования). – М.: Белые Альвы. 2014. Превод је Саве Росић.

[42] Велесова књига, Пешић и синови, Београд, 2013, стр. 108-109. Тројанска земља се односи на Русколанију, односно словенске земље. Унуци Тројана су одбранили ту земљу од Римљана, зауставили трупе римског цара Трајана.

[43] Крижанић, који је био „ревнитељ црквенога и свесловенскога уједињења” (П. Безсонов), одмах је пострадао као Србин католик у строго грко-православној Русији XVII века.  Будући да је Ђорђе био искрени и отворени исповедник свесловенских идеја, али и заклети непријатељ грчких фанариота које као непријатеље Словенства није трпео, већ по самом доласку у Москву (око 1659–1660 г.) доживео је гоњење и прогонство у Сибир. Према назорима „ученог Србина” Крижанића, Словени су досада били веома наивни и давали се лако завести препреденом политиком и надмудрити лукавим досеткама Грка и Немаца, који „непрекидно сеју међу нама унутрашње раздоре”.  При томе, Словени „своју моћ још врло слабо познају, себе потцењују” („зла птица је она, која сама своје гнездо погани”), и морају научити да примењују максиму „Познај сам себе, не веруј странцима”, уз „гостогонство” (ксениласија), ускраћивање претераног гостопримства инородцима. Страни трговци „наше народне обичаје изопачују и уводе међу народ своје развратне и опасне обичаје, скрећу многе с пута богобојазности и строваљују их у душевну провалију”.  За Ђорђа Крижанића није било дилеме: „Од свих народа, најсебичнији, најзавидљивији и најмање гостољубиви су Немци”, који су и „јеретици, проналазачи и ковачи свих европских јереси”; они „су Епикуровци, којима је бог црево”.  Главне јереси којима Немци загађују и уништавају остале народе јесу: догматске јереси, противне учењу светих отаца и православне вере, политичке јереси, које су противне здравом грађанском разуму, и тајанствене јереси или служење демону, астромантија, алхемија и остале ђаволске магије.  „Нијемци нас мрзе, јер будући сами херетицима, ненавиде нашу истиниту и православну вјеру. Да би омразили људима православну вјеру, служе се свим ђаволским средствима да омразе и православни народ”. Крижанићева „ватрена љубав према словенским народима, које је он хтео да види силне, славне и срећне” (И. Соколов), нагонила га је замисли како „снага Русије пре свега мора лежати у чистини њезине православне вере”,  као и да „ваља Русију сачувати од немачких политичких и религиозних јереси и од грчког фанариотства”, јер „и једни и други сеју само раздор међу нама, јер је обојима раздор користан.“ ,,Учени Србин дошао је у невреме; и зато незванога учитеља послаше у Сибир“, сликовито се изразио А. Брукнер. У исто време, Немац Олеар се јавно хвалио да се у Москви за новац може добити препис сваке државне тајне!

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *