Анализе

ШТА ЈЕ ЉУБАВ? – Архимандрит Андреј (Конанос)

Део 1. Волети значи желети добро другоме

Крајем прошле године Издавачка кућа Сретењског манастира је објавила књигу «Нека Бог говори» — зборник беседа и писама грчких духовника. Нудимо нашим читаоцима одломак из ове књиге – чланке архимандрита Андреја (Конаноса; рођ. 1970).

Отац Андреј је познати проповедник, дугогодишњи водитељ емисије «Невидљиви преласци» («Αθέατα περάσματα») на радију Пирејске митрополије. У многим градовима Грчке, Кипра и САД људи га позивају да држи предавања о духовним проблемима; текстове његових беседа са радија објављују водећи православни сајтови у разним земљама, они излазе као засебни зборници.

Љубав које у нашем свету има све мање и која је погрешно схваћена – једна је од главних тема предавања и беседа архимандрита Андреја.

Волети значи желети добро другоме

Сваком своје. За оно што се не свиђа мени уопште не мора да значи да се неће свидети ником другом. И напротив: уопште није чињеница да ће се оно што се свиђа мени обавезно свидети и теби. Зато имамо право на слободан избор: шта да слушамо, коју емисију, шта да волимо, какву музику да слушамо. Нисмо у стању да променимо друге. Зар није тако?

Међутим, постоји нешто што треба да обједини све нас, без обзира на неслагања, на различите погледе и на то што међусобно не личимо. То је љубав. И нека она не пресуши у нашим душама. Нека љубав увек буде међу нама и нека нас држи заједно као карика. Тада нећемо осећати никакав антагонизам. Нећемо ни са ким бити у непријатељским односима због било ког разлога у овом животу. Јер, обједињују нас заједнички бол и заједнички непријатељ: смрт. И заједничка тежња ка животу, ка васкрсењу, срећи и радости. Сви ми, људи, у најдубљем смислу смо повезани овим основним појмовима.

Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав.

А како? Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог…» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг.

Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. Негде сам прочитао о једном старцу, игуману манастира. У обитељи су биле у току припреме за хиротонију једног монаха. Већ је био рукоположен за ђакона. На дан хиротоније игуман је изашао на манастирску капију да дочека почасног госта — митрополита који се спремао да дође на свечаност и друге угледне званице. Поред игумана у обитељ је улазило мноштво људи. Обични верници, монаси и други. Сутрадан, кад се све завршило, игуман је окупио братију и рекао:

— Драги моји оци, треба да вас напустим за неко време. Морам да одем како бих боље видео себе.

— Зашто да идете од нас? Ми вас толико волимо!

— Да, али сам јуче постао свестан нечега.

— Шта сте спознали, геронда? — упитали су.

— Док сам стајао на капији и чекао госте који су долазили на хиротонију приметио сам да су ми, кад се приближавао угледан човек, неко званично лице, руке постајале влажне од узбуђења. А кад су улазили обични ходочасници руке су ми биле суве као обично. Различито сам реаговао на различите људе.

— Да, — рекли су, — и шта ту има чудно? Зар то није природно?

— Можда је то за вас природно, али ја, ваш пастир, требало је већ да научим у свом животу да све волим подједнако. И да се подједнако пријатно осећам са сваким. Да волим све и да се не плашим никога, да се не повијам пред једним и да не будем смео пред другим. Треба да будем као у срцу Бога, да пребивам у Богу. Зато ћу отићи на краће време како бих се боље загледао у себе. Овде сам, због свакодневних послова и управљања, престао да се загледам у себе.

И он је на неко време отишао из обитељи како би се загледао у себе, како би пронашао у себи одговоре на питања: а да ли воли? И шта воли? Да ли је прозрачан за све? Да ли је искрен са свима? Да ли је отворен за све?

На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то уопште не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако ми то није «од користи».

Размисли: «Желим да се моје дете развија, зато што га волим, и није ми важно куда ће отићи зарад тога. Нека иде да се школује у било којој земљи света ако то жели. Јер га волим и желим му добро. А ако је за његово добро да рашири крила и да одлети од мене, поштоваћу тај корак. Зато што га волим. Али ће ми толико недостајати! Моје очи га неће видети и моје руке га неће додиривати, неће га мазити, неће га загрлити. Мој малишан, моје чедо, неће бити поред мене.»

Кад волиш истински, пре свега размишљаш о ономе кога волиш, о његовом добру. То је тешко. Ево шта ми је испричао један младић. Његов отац је веома желео да се син упише на факултет. То је желео «ради синовљевог добра» (тако је сматрао). Говорио му је: «Желим да се упишеш. Волим те, дечаче мој. То ти причамо ради твог добра, бринемо се за тебе.» А младић је одговарао: «Али зар ја не чиним све што могу? Чиним. Потрудићу се. Уложићу све напоре.» Трудио се, сиромах, учио је, али је на крају пао. Није се уписао. И отац му је у нападу гнева (кад се гневимо понекад откривамо своје право лице и омакне нам се оно што заиста осећамо, показујемо какви смо заиста) рекао: «Пиши пропало! Бићеш пропалитет у животу. Како сутра да одем на посао и шта да кажем онима чија су се деца уписала? Кћерка колеге из канцеларије се уписала. Како сутра да му изађем на очи и да кажем да ниси положио.» Син је схватио његову поруку: «Отац ми је увек говорио да ме воли и сад је моја вредност пала у његовим очима. Чим се нисам уписао саопштио ми је да ме не воли. Нисам успео и он ме већ пореди с колегином кћерком и прекорева ме због тога што ће га сутра бити срамота због мене на послу.»

Али зар љубав поставља услове?! «Волим те ако се упишеш,» «волим те, ако због тебе не будем морао да црвеним». «Па добро, — рећи ћете, — свеједно волимо своје дете, не претеруј.» Да, али видео си шта је рекао? «Како ћу сутра изаћи комшијама пред очи? Шта ћу рећи људима? Како ћу показати право лице своје породице? И како да кажем да се мој син ове године није уписао?» А шта се заправо десило? Зар човек вреди у зависности од тога да ли се уписао и да ли има диплому? Зар је да бисмо човека волели потребно да буде способан за изучавање наука? Не, драги мој. Ја волим човека чиме год да се бави, као што и нас Господ воли.

Упитао сам једно дете: «Кад чиниш грех, како осећаш Бога?» И дете је одговорило: «Осећам да ме гледа са чуђењем, са жаљењем и да се љути на мене.» Неко други је рекао: «Осећам да ће ме Бог казнити.» А свеци су говорили: «Кад грешимо и кад смо грешили у свом животу, осећали смо да нас Бог грли још топлије, још ватреније, с већом љубављу, зато што нам је тад био још потребнији.»

Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо.

Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Имаш вредност и идеш путем на којем се бориш и војујеш. И Бог ти не суди, зато што зна да је оно што си данас – само тренутак, извесна етапа у твом животу, а можда и искушење које превладаваш, и зна да покушаваш да се поправиш. Не успева ти, али те Бог свеједно воли. Ти си попут сликарског платна које Христос гледа и види како се трудиш да сарађујеш с Његовом благодаћу, да узмеш Његову кичицу и са сликаш Његов лик у свом срцу, лик Божији, лик Христове љубави. Али не можеш. Чиниш грешке: овде направиш мрљу на платну, овде бришеш оно што си замазао, овде све преокрећеш наглавачке. Знам да си данас погрешио. Али знам да је твоје платно још увек у процесу стварања и не доносим никакве закључке о теби. Поштујем те. Не поредим те ни са ким, — каже Бог. — Не подсећам те на то да имам свеце, анђеле и арханђеле, да је поред Мене Богородица, Која има изванредну душу и предивно срце. Не прекоревам те, не говорим: а зашто си ти овакав или онакав?» Не. Бог то не говори. Он нас не пореди. Он воли сваког.

Не знам да ли си видео како уметник ствара слику, или пре икону, пролазећи кроз различите фазе? Он прво наноси основу, затим постепено додаје боје, сенке, руменило. Све се то одвија у почетним фазама рада и видљивог резултата још увек нема. Не може се одмах добити готова икона и однети у храм. Икона још није завршена. Такву икону не можеш да окачиш чак ни у својој соби. Она није завршена. Али се притом не може назвати бескорисном. Не сме се умањивати њена вредност, не сме се бацити. На основу ње се не могу донети никакви закључци (још је на путу). Али има вредност чак и у незавршеном виду.

Тако нас Господ воли. Зато што види да смо људи и да се помало трудимо да личимо на Њега и да стекнемо љубав од Његове љубави, живот од Његовог живота, светлост од Његове светлости. И Он то зна, и познаје нас. Зато нас воли. Кад не волиш човека може се рећи да га не знаш. Ко зна шта се заиста дешава с другим човеком – воли га. Онај ко зна да «ми други није непријатељ, а чак и ако је непријатељ, ја сам за то крив», волеће овог човека. Волећеш ону која ти је задала неиздржив бол, која те је повредила, ако схватиш да проблем није у њему и није у њој, већ у твом унутрашњем стању које још није излечено. То је твоја отворена рана која још није зарасла. То је твој бол који још није уминуо.

Ми немамо непријатеља. Нема непријатеља на којег би вредело трошити снагу и мрзети га. Нема таквог непријатеља на овом свету. Ако се загледаш у живот онога ко ти је учинио велико зло и ако покушаш да одговориш како и због чега је то учинио, какви су били његови мотиви, како се осећао, како је провео детињство, зашто је дошао до таквог стања, видећеш да ти није непријатељ и противник.

Зато Христос каже: «Немојте се плашити онога ко може да вас куша споља, јер вашу душу нико неће кушати.» Нико не може да ти причини штету. Кад осећаш да ти је неко нанео штету и да га због тога мрзиш, није ти заправо он нашкодио, већ нешто друго у теби није у реду, нешто друго те искушава.

У тим тренуцима упитај Бога:

— Боже мој, да ли и Ти мрзиш човека којег ја мрзим?

И Христос ће ти рећи:

— Не. Ја сам му опростио. На Голготи. Али не само онда, Ја и сад свима опраштам и све волим.

— Али како, Господе? Како можеш да га волиш?

А Бог ће ти одговорити:

— Ја видим и друге ствари које ти, чедо моје, још ниси увидео. Видим да и он веома пати. Видим да није поступио према теби тако зато што је рђав, већ зато што се сам плаши и брани.

— Али као се плаши, Боже мој? Нанео ми је толико зла… Знаш колико патње ми је задао. Изгубио сам посао због њега. Светио ми се, повлачио ме је по судовима…

— Да, — каже Господ, — али веруј, кад би могао да видиш страх у његовој души, пометњу у његовом срцу, немир његове савести, не би га мрзео. Заволео би га. Осетио би оно што се назива милосрђем. Њему је, дете моје, потребна твоја љубав. Потребна му је помоћ, а не освета. Научи да се «светиш» онако као што се Бог «свети». Он се не «свети», већ увек одговара љубављу и то разоружава.

Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе.

Један момак ми је рекао нешто што је на мене оставило изузетно јак утисак:

— Много волим једну девојку, поштујем је, одушевљавам се њоме и веома желим да будем с њом.

— И шта предузимаш? — упитао сам га.

— Ништа. Она никад неће сазнати за моја осећања.

— Зашто?

— Зато што воли другог. А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам.

Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и омити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Човека чиниш изузетно осетљивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то. Ван сваке сумње.

Део 2. Љубав је превладавање себе

 

Љубав и слобода су увек заједно

«Ја волим своје дете,» – каже једна мајка. И зове га петсто пута на дан. «То чиним из љубави, да видим како је и где је.» Међутим, није тако. У ствари, она једноставно не може да поднесе кад дете оде од ње. Не подноси кад дете нестаје из њеног видокруга и живи сопственим животом. «А с ким си? А зашто си се задржао? А какве гласове то чујем? Ко то прича? А ко је та девојка?» То је очигледна подозривост и болестан однос. И разуме се, нема ту никакве љубави. Зато што је љубав жртва. То је «желим да рашириш своја крила, желим ти добро».

«Он треба да расте, а ја да се умањујем» (Јн. 3: 30), – рекао је свети Јован Крститељ кад је угледао Господа. Волим Господа. И пошто Га волим неће ме узнемиравати то што се налазим на извесној удаљености од њега. Јер куд год да кренем Он зрачи таквом светлошћу да нема више ни раздаљине, ни сенке. И док Га волим увек ћу бити у светлости. Зато сам спреман да идем било куда и да будем тамо где ме Он одведе. Радујем се Ономе Кога волим. Волим Га и нека изгледа да се гасим и нестајем. Волим Га и издалека, осећам то својим срцем. Остављам место за другог да би могао да дише, да би могао да се креће и да се осећа слободно. Не повређује ме ако он разговара с другим. Не гуши ме то, не узнемирава ме, нисам љубоморан и не мучим се.

А да ли знаш како то делује на човека? Он ће те више заволети и неће се удаљити од тебе. Зашто? Па зато што му дозвољаваш да то учини. А кад човеку даш могућност да се удаљи од тебе, он то не чини. Кад га вучеш себи на силу, кад инсистираш, постижеш супротно. Разумеш ли? То се дешава у нашим односима с разним људима. Видиш то на примеру својих односа. Кажеш: «Љубоморна сам због мужа, не могу, патим…» Али ако га волиш, погледај себе. И прво стекни сопствену лепоту која ће те испунити осећајем сигурности и мира. А онда научи да истински волиш свог мужа, да се молиш за њега и да осећаш оно што он осећа. Односно, да се стално питаш: «Да ли му прија оно што сад радим? Ево ово, досађујем му, замарам га, вршим притисак на њега, да ли му то прија? Односно, да ли је мом мужу (или мојој жени) пријатно то што сад приморавам његову (њену) душу на нешто?»

Кад читаш Јеванђеље, немој га читати формално, већ се стално питај: а где сам у ономе што је овде речено ја? Шта је повезано с мојим животом? Христос каже: «И као што желите да људи поступају према вама, тако и ви поступајте према њима» (Лк. 6: 31). Примени ову Христову истину на свој живот и размисли: да ли би ти се то свидело? Да ли би ти се свидело, на пример, да сваки пут кад идеш да прошеташ и да поразговараш с другом, да мало живиш својим животом, или кад идеш сам у шетњу, осећаш да те стално неко прати и за нешто сумњичи? Зашто идеш тамо? Зашто ме остављаш? Не говориш ми све… Зашто кришом разговараш телефоном? Зашто си се окренуо тамо? Зашто си прекинуо свој разговор? Сумње, сумње, сумње… Али на такав начин ништа нећеш постићи. Љубав и слобода увек иду заједно.

Реци: «Волим те и дајем ти слободу да радиш шта хоћеш.» И човек ће одговорити: «То је права љубав! Тако се односиш према мени да желим да будем с тобом, зато што ме поштујеш!»

У сваком случају, Бог поступа управо тако. Он нас поштује у сваком тренутку нашег живота. Даје нам слободу кретања. И не свети нам се. Дозвољава ти да учиниш свој грех, да се удаљиш од Њега, и шта ти каже? Сваког дана излази сунце и сија целом свету! Сунце је љубав – зар не? Сваког дана кад излази сунце Господ као да ти поново каже: «И данас сам испуњен љубављу према теби. Дарујем ти нови дан. Не просто зато да би ти појео свој доручак и да би започео дан у радости и тако даље, већ да би то прихватио и размислио: то што сам данас жив значи да ме Господ воли.» Мене. Мене, који сам јуче тонуо у свом егоизму, злоби, љубомори, осветољубивости, радозналости и осудама. Учинио сам много тога што је задовољило мој нарцизам, моје самољубље и моје пороке. И без обзира на то, Христос је поново извео Своје сунце и ја сам угледао светлост и нови дан!

Шта Христос говори свим овим? «И данас те поново волим. Нека си јуче био онакав какав си био. Али данас ти дајем могућност да поново начиниш свој избор.» Христос каже: «И кад пада киша, она не разликује и пада и на добре и на зле.» Она кваси све. Кваси све куће, све ливаде. Киша пада на све. Видиш ли? «Будите милосрдни као што је милосрдан и ваш Отац» (Лк. 6: 36). Односно, имај милосрђе, самилост и љубав према свему, доброту и разумевање. Како су то изванредне особине!

Љубав никад не рањава

Једном си ми рекао: «Ранила ме је љубав. Заволео сам и био сам рањен.» Не знам сећаш ли се шта сам ти одговорио? Не у своје име, већ на основу свог животног искуства и онога што сам прочитао и видео: љубав сама по себи никад не рањава. Љубав је живот. Љубав је светлост и дах нашег срца. То је снажна циркулација крви. Кад волиш осећаш како крв стиже у твој мозак, у твоје срце, у твоје ћелије. Кад волиш испуњава те живот. Љубав те не рањава. И без обзира на то верујем ти кад кажеш да си «рањен». Али не љубављу. Ранила те је неостварена нада у то да ћеш и ти бити завољен као што си заволео, и да ћеш заузврат бити награђен љубављу. Зато си био рањен очекујући оно што ниси добио. То те је ранило.

А кад схватиш да љубав, истинска љубав, не моли, не очекује ништа заузврат, нећеш се толико жалостити. Бићеш миран и у случају да добијеш награду, и да је не добијеш. Ако се испостави да ти је љубав узвраћена, сигурно ћеш бити радостан и биће ти добро (разуме се, то је најбоља варијанта!). Али ако остане неузвраћена, нећеш патити. Немам у виду да треба да будеш бестрастан, равнодушан и тврд као камен. Не желим да те буде баш брига да ли те људи воле или не. Човек си, а за човека је природно да се радује кад га воле. На пример, спремио си укусну храну и желиш да ти кажу: «Како је укусно!» Не радујеш се само због тога што су те похвалили за спремљено јело, већ осећаш да те осим овог разлога – захвалности за храну – још и воле. Кроз храну молиш за љубав, желиш да даш како би добио. И не добијајући захвалност патиш. То се дешава често и многим поводима. «Видиш, није ме погледао! Гледај, није чак ни попричао са мном! Жао ми је што није одговорио, значи да ме не воли!»

Шта се дешава? Зашто те толико јако боли кад те нико не воли? Мислим да је то зато што још нисмо осетили да нас Бог воли. Кад бисмо стално осећали Христову нежност и то да Он додирује наше срце, све би било другачије. Замисли сад у уму, у срцу, извесну мислену шему како Христос држи твоје срце у Својим рукама. Или да те Христос додирује Својим рукама, да додирује твоје срце и непрекидно га милује. Нежно га мази и каже: «Ту сам, ту сам. Волим те, волим. Прихватам те. Кажем ти да си Ми драгоцен, зато што ти Ја дајем ту вредност, јер Ја сам те створио. Ја се бринем за тебе. Веома те волим и од свег срца желим да те подржим у животу, да ти и даље дајем све оне дарове које ти дајем. Стално сам с тобом, стално.»

Можеш ли то да осетиш? Кад осетиш да све то потиче од Христа и храни твоју душу, да си човек којег Он воли, вољено створење Божије, много више ће те хранити љубав, твоја душа ће бити испуњена, а суд твог срца ће се преливати! И више те неће бити брига да ли ти други дарују љубав и признање како би тиме испунио душу. Твоја душа ће већ бити пуна. А кад људи почну да показују љубав према теби, рећи ћеш: «Веома сам вам захвалан», биће ти драго због братске љубави и општења с другима. Наслађиваћеш се општењем, топлим погледом и пољупцем другог, његовим загрљајем. Радоваћеш се свему томе, зато што си човек. Али ћеш добити чудесну могућност и привилегију да се не узнемираваш кад ти не дају љубав. Зато што ће твоје срце и твој ум бити приковани за искључиву вредност коју ти даје Христос! И чућеш у себи глас Христа Који ти каже: «Волим те. Волим те.» Твој Творац, твој Саздатељ, Бог, Који је апсолутно несебичан, Христос, Чија су искреност у односу према нама несумњиви, Који може да нас спаси и да одржава живот у нама!

Желиш да те људи воле зато што си човек. Праведно је то што желиш. Али не очекуј много од њихове љубави, зато што ће она у извесном тренутку нестати. У извесном тренутку други човек ће се уморити. Твој муж устаје ујутру, иде на посао, и губиш га на дуги низ сати. Једни млади људи који су се недавно венчали рекли су ми: «Ах, како нам недостаје љубав! Растајемо се, срећемо се касно увече, цео дан смо одвојени.» Видиш ли? Волети и осећати љубав другог је, разуме се, могуће, али без Бога није могуће непрестано осећати заједништво које ти даје вредност. А овде је Сам Бог цео дан и целу ноћ поред тебе и даје ти живот. И кад се ноћу пробудиш и жудиш за нежношћу и топлином, кад желиш да поразговраш, видиш поред себе свог мужа, видиш своју жену, али не можеш да поделиш своја осећања с блиским човеком зато што он или она спава. Али пролазе тренуци и ти одлучујеш да пробудиш онога кога волиш. Питаш: «Реци ми да ли ме волиш?» И чујеш у одговор: «Јеси ли полудела, погледај на сат! Погледај колико је сати, а ти ме питаш да ли те волим! Па добро, волим, волим, само хајде да већ једном спавамо! Треба да устанем у седам ујутру!» Видиш? Он те воли, али не може то да ти каже ако га пробудиш у два или три сата после поноћи. А Господ ти о Својој љубави говори увек. Љубав Божија је она љубав која ти даје вредност, она је стално присутна у твом животу.

Кад се залупе врата, кад ти муж каже: «Здраво!» и одлази, или кад се опрашташ од њега, затвараш за собом врата и одлазиш из куће, и идеш на посао, и шаљеш децу у школу, ова љубав и ова нежност су све време с тобом.

Кад би то осећао, осећао би се као цар. Богати владар и важан човек, изузетна личност. Не егоистички, већ с осећањем да сам «дете Небеског Цара! Ја сам дете Бога и дело Христове љубави. Имам вредност. И ако ме људи све време буду пљували, ако ме буду мрзели, ако ми буду желели зло мој Бог ме свеједно воли. Воли ме Онај Ко је достојан да ме воли. Онај Чија је љубав несумњива и истинита, она ме држи у овом животу и даје ми живот.» Ако то схватиш, нећеш бити тако лако рањив, нећеш се секирати узалуд. Усмерићеш свој ум ка вољеном Господу, вољеном Христу. Осетићеш Христову љубав у свом срцу и никаква људска љубав те неће збунити. Ако ти је дају и ако ти је не дају. Знаш како је то дивно! И тада ће се десити чудо: почећеш да привлачиш и људску љубав. Зато што ћеш постати слободан човек. Нећеш више бити нервозан и досадан, напет и потиштен. Бићеш пријатан свима.

Нема љубави без ризика

Познајем једну мајку која веома воли своју децу. Толико јој недостају кад нису поред ње! Али један има мотор и све време је ван куће, касно се враћа. Други путује. Трећи иде на ходочашћа. Још једна кћерка жели једно, други син ради друго… Ова мајка толико воли своју децу и толико би желела да бескрајно буде поред њих! Може толико много да им да, да им исприча. Али даје предност томе да их воли и поштује. Она дубоко цени њихов избор! Њена свеобухватна љубав ме је многоме научила.

Све си добро схватила – говорим управо о теби. Да, сад разговарам с тобом. Немој сумњати и немој се питати. Понекад ме слушаш и падају ти на памет мисли: зар он то о мени говори? И сама себи одговараш: «Ма не, нема у виду мене, зато што нисам толико добра, нисам тако смирена…» Да, имам у виду управо тебе! Овај твој дар ме је веома дотакао и многоме научио. Сећам се како си дозволила свом детету да купи мотор, мада у души то нимало ниси желела. Све време се бринеш да му се нешто не деси, али схваташ да је љубав превладавање. Нема љубави без ризика. Не дешава се да је у животу све прорачунато и познато.

Љубав је скок у непознато. То је кад кажеш: «Па шта да се ради! Стално му причам, а он неће да ме слуша! Шта могу да учиним за своје дете? Једино што могу јесте да наставим да га волим! Не могу да вршим притисак на своје дете и да га прогањам. Једноставно ћу наставити да га волим!» И то је попут невидљивог покрова љубави, попут топлог покривача деликатне бриге. Он је невидљив, али суштински покрива душу детета. И дете то осећа. Оно осећа љубав. Љубав, коју му ти дарујеш. То је најбоља инвестиција и најбоља тактика.

Ја не подносим притисак. Не могу да притискам људе и не подносим кад ме притискају. Не могу да гледам на то како људи са стране врше пресинг. То ме веома узнемирава. «Сви смо, оче били у цркви.» Родитељи ове речи изговарају с поносом, али ако се пажљиво загледаш у лица чланова те породице видиш да је половина задовољна, а остали су потиштени и нервозни. Зато што су дошли у храм на силу. А то већ није љубав. «Али, оче, зашто то кажете? Одлазак у храм је света ствар, а ви кажете да не доводим децу у цркву!» Да, кажем, али Сам Господ поштује човеков избор због бескрајне љубави према њему.

Кад осване недељно јутро и нико из велике вишеспратнице не оде у цркву Господ не оставља без струје овај квартал града. Он поново даје људима светлост. Поново им даје кишу. Његови дарови не престају. Бог се не свети, Он воли. Зато што и ови људи остају с Богом. Обратите пажњу на оно што ћу вам сад рећи: Бог нема проблам с људима. Он има више проблема са мном, с тобом, с нашим међусобним жалбама, притиском и досађивањем.

«Али то сам му рекла за његово добро! Али за његово добро му кажем да пости и тајно му доливам свету воду, и кришом сам му ставила нафору, а он ју је одгурнуо и рекао: ‘Узми, не подносим то!’ Шта сам лоше учинила? Све је то из љубави!» Да ли си то учинила из љубави? Зашто је онда сва та граја у кући ако си учинила због љубави?! А да ли си размишљала: можда се твоја љубав само зове љубав, али нема њене особине? Није довољно држати у рукама таблицу с натписом «љубав». Љубав треба да потиче из срца. А чини се да из твог срца исходи само равнодушност. Љубав није равнодушност. Љубав је поштовање и слобода.

Већ сам говорио о мајци која је дозволила свом детету да купи мотор. Ова мајка није раводушна, не! Она веома воли свог сина и покрива га својом молитвом. Дозвољава му да оде, али га покрива својом молитвом. Обавија га својом молитвом. Заодева га својом молитвом и љубављу. И у тренутку кад му каже: «Иди!», од ње исходе таласи. Таласи љубави, топлине, доброте и молитве. Она то чини, дозволите ми да кажем, као Бог. Зато што је њено понашање божанско. Управо такви су обичаји Бога. Одлазиш од Њега, али сунце Божије почиње да светли у твом срцу.

Бог каже: «Иди! Ја ћу ти давати топлоту како би стекао умиљење и престао да се опиреш као пастир у причи о Бореју 1) и Сунцу.» Сећаш ли се како су се Сунце и Бореј кладили ко је од њих јачи и ко може да скине сако патиру? Бореј је почео да дува и што је јаче дувао, тим више се скупљао пастир и све више се ушушкавао у своју одећу. Опирао се. Јер што је већа хладноћа коју ствараш у души другог човека, тим више се он брани, супротставља и чини теби за инат. А кад зрачиш љубављу све се мења. Шта се даље каже у причи? Да је после Бореја дошло и засијало Сунце! Пастир се опустио, загрејао се и скинуо је свој сако.

Заволи себе и заволећеш брата

Таква је љубав. Тешка је то ствар. Дакле, чуј сад шта ти је чинити, па да завршимо. Шта да радиш? Да ме заволиш! Пре свега. Знаш ли зашто? Зато што осећам да данашњу емисију нисам добро водио. Али ако будем знао да ме волиш смирићу се. Јер знаш да и у мени постоји несигурност. Она постоји у сваком од нас. Стално се питамо разноразним поводима. «А да ли нас воле? А да ли је с нама све у реду? А да ли ће нас похвалити или неће?» Сви ми заувек остајемо деца у души.

Чак и свештеник, ако је добро обрадио иверје и некоме га је показао, жели да чује лепу реч: «Како ти је то добро испало, оче! Баш лепо, много ми се свидело!» То се назива охрабривањем. То није егоизам. Нежност није егоизам, нежност, коју дајеш души неког другог. Понекад замењујемо појмове и постајемо тврдокорни. И ову тврдокорност називамо аскезом. Понашамо се неприступачно и ову неприступачност називамо стражењем. Ми смо «само стражење и молитва», а у ствари смо неприступачни и тврдокорни. Човек долази код нас, жели да нас дотакне, али је то исто што и дотаћи бодље кактуса. И он одлази. Знај да су наш изглед и понашање попут бодљи кактуса. А ми сматрамо да нас то чини великим аскетама и старцима данашњице. Не, то није љубав. И није аскеза.

Аскета је сладак човек. Према себи има аскетски приступ, али истовремено воли себе. «Воли ближњег свог као себе самог» (Мт. 22: 39), – каже Христос. Заволи ближњег свог као себе самог. Ту нема глагола, али се он подразумева. О чему говоре ове речи? Заволи свог брата исто онако као што волиш самог себе. Да ли си обратио пажњу на то? Бог жели да заволиш себе самог. На другом месту, Он наравно, каже да треба омрзнути своју душу. Шта се тамо има и виду? Да треба да омрзнеш страсти свог срца, злобу која живи у теби. Односно, да увидиш свој егоизам и да га омрзнеш. Али то не значи да треба да мрзиш самог себе, зато што твој егоизам није исто што и ти. Ти си оно што је Бог створио. А Бог није створио егоизам. Бог ти није дао зло. Бог ти није дао твоје слабости. Оне су се појавиле за време твог одрастања, твог васпитања, твог идења кроз живот, израсле су из свега што си доживео. Другим речима, да би умео да заволиш свог брата као самог себе прво треба да заволиш себе.

Сад још нешто и завршавам. Размисли о оним људима које због нечега не волиш довољно, за које нема посебног места у твом срцу. Понекад ми кажеш: овај се лоше понашао према мени и зато ме је наљутио. Размисли о таквим људима у твом животу: о родбини, о ташти која је била брбљива, која се мешала у твој породични живот и није испуњавала своја обећања. Или размисли о својој заови која те је оговарала. Размисли о њима. Јер има и таквих, зар не? Можда су то једно, двоје, троје људи. Размисли о њима и смести их у своје срце. И осећај како их својим срцем грлиш, како их примаш дубоко, како их чиниш својим друштвом, доводиш до Бога и остављаш их у Његовом присуству и светлости и кажеш: «Господе, ове људе, овог човека…» Не можеш то да изговориш, а? Тешко ти је. Али не одбијаш. Потруди се да учиниш то ма колико да ти је тешко. Узми овог човека и реци Богу: «Боже мој, смилуј му се, помози му. А прво помози мени, безосећајном човеку.» Тако реци: «Не могу да га заволим! Реци ми, Христе, шта осећаш према њему? Помози ми, Христе мој, да га заволим као што га Ти волиш! Зато што га Ти, Господе, волиш, зар не?»

Христос поново не изговара ни реч. Дира ме ово Христово ћутање. Христос ћути, зато што је поново на Крсту, ћутке нас гледа. Сад Христос не говори, али се сећам као је тада на Крсту рекао: «Оче, опрости им» (в.: Лк. 23: 34). И на Крсту је зрачио љубављу. У последњим тренуцима Његовог живота сва наша злоба је била усмерена на Њега. Донели смо Му сву нашу злобу, а Христос је и на њу одговорио љубављу, опраштањем, добротом и милосрђем. Тако и ти поступај. Реци: «Христе мој, онај ко ми је нанео зло, она која ме је увредила, онај ко ме је раставио, она која ми је нанела бол – шта год да ми учине, чак и најстрашније, молим Те, помози и да моје срце постане попут Твог. И дај свима онима који су ми задали бол и који су ми причинили штету, дарове Твоје љубави. Дај им здравље, дај им радост, дај им доброту, дај им другове и другарице, дај им диван живот. Немој се никоме светити, Господе. И ако сам проклео онога ко ми жели зло и ако сам пожелео да му се деси нешто рђаво, и ако сам сазнао да му се нешто десило, па сам се обрадовао у души, све то, Господе, промени! Промени ме, Господе, учини моје срце попут Твог, научи ме да волим тако као што Ти волиш. Иначе нисам хришћани. Иначе, чак и ако све испуним, ако о свему могу да разговарам, да размотрим црквене теме, догматске, светоотачке, монашке, ако дивно говорим, али то не чиним, – како ћу стати пред Тобом? Шта ћу рећи? Шта ћу рећи ако не научим да волим?»

Учини још нешто. Кад те неко ражалости, призови човека који ти је нанео штету у својој молитви и замоли га за молитве да се код тебе све среди. Учини оно што је учинио свети Зосима кад је сазнао да га је један човек оптужио. А знаш ли да је онај који га је оптужио свега неколико дана пре то га говорио: «Оче Зосимо, веома те волим.» А отац Зосима му рече:

– Сад ме волиш зато што је између нас све у реду. А ако се деси нешто чудно, хоћеш ли ме и тада волети?

– У том случају, оче, не знам.

– А ја ћу те, чедо моје, волети како год да поступиш са мном! И не само сад, кад ме волиш и кад те ја волим, већ и у будућности, ако се промениш према мени, наставићу да те волим.

Тако се и десило. Овај човек је оклеветао светог Зосиму и говорио је рђаве ствари о њему. Свети Зосима је сазнао за то, али се у његовом срцу није десила никаква промена. Наставио је да га воли. И знате ли шта је светац урадио једном кад га је заболело око? Закрстио је око и рекао: «Христе моје, по молитвама мог брата, који ме клевеће, исцели моје око.» И љубав је учинила чудо: око је оздравило.

И ти тако поступај и све ће ти бити добро. Зато што нас понекад осветољубивост, мржња, проклетства и негодовање понекад воде у болест. Лекари нам стално говоре о томе да рак и разне друге болести: чиреви, крварење желуца, хипертонија, притисак – изазива душевна напетост. Шта је душевна напетост? Њен корен је у недостатку љубави. Осећаш у другом свог непријатеља. Не осећаш да сте једно, да смо сви једно. Нисмо непријатељи. Зашто да се растајемо? Чему поделе? Где ћеш за сто година бити ти, и где ћу бити ја? Где ћемо сви бити пред Богом? Зашто онда да се свађамо? Зашто да се не волимо? Зашто да не опраштамо? Просто смо глупаци! Глупост је не волети другог. А волети – значи имати велику памет, мудрост и светост. Божански је волети.

С новогрчког превела Александра Никифорова

Са руског Марина Тодић

1) Бореј – северац.

Извор: ФЕЈСБУК; http://srbinaokup.info/?p=103618

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *