Анализе

Србија и Русија – позив на једну нову политику

О књизи ,,Србија и Русија: Аргументи за нову политику“ аутора Владимира Кршљанина

ПИШЕ: Владимир Коларић

Свако ко се код нас икада залагао за јачање макар и само културних – о политичким да не говоримо – веза са Русијом суочавао се са оптужбама за русофилију, подразумевајући под тим једну емотивну, политички незрелу или демагошку позицију, ако не опасну оно свакако инфериорну у односу на „природну“ (читај: нормализовану) усмереност Србије према Европи, односно Западу.

Како сазрева свест о примату културно-цивилизацијске припадности и геополитичке позиционираности у односу на идеолошке изборе и економске околности, тако је и у нашој јавности све легитимније (мада и даље из прикрајка) постављати начелна питања о односу Србије према Западу, односно истинској цивилизацијској припадности и геополитичким интересима Србије.

РЕЧ КАО ОРУЖЈЕ

До свести о неопходности раскидања умишљене пупчане врпце са Западом вероватно је још далеко, али сваки корак у том смеру – поготово када долази од припадника интелектуалне елите способне да убедљиво артикулише имплицитне и „органске“ токове српске културе тако отпорне на примамљиви „зов Латина“ – више је него добродошао.

Владимир Кршљанин (1960) је свакако ветеран на том пољу, као астрофизичар неоптерећен ограничењима овдашњег политиколошког и уопште хуманистичког школства, а са значајним искуством у политици и дипломатији. Његови увиди о нeопходности повезивања Србије и Русије на цивилизацијским основама и заснивања једне нове политике која не би почивала на потчињености према цивилизацијски схваћеном Западу, обједињени у књизи Србија и Русија: Аргументи за нову политику (Центар академске речи, Информатика, Међународна словенска академија, 2018), имају не само теоријску и аналитичку, него и озбиљну практичну вредност.

Текстови су дати обрнутим хронолошким редом, где се најпре излажу савремене позиције аутора, а потом се може пратити генеза његових идеја у претходних десет година. Текстови су често реакција на тада актуелне догађаје из домаће и светске политике, тако да дају и занимљив увид у нашу ближу прошлост из перспективе коју аутор предлаже. Такође, текстови, као и сама књига, писани су са жељом да буду убедљив и начелан глас отпора према, како аутор каже, „постпетооктобарском компрадорству“ као и „компромисерству реформисаних суверенистичких снага које су се 2012. вратиле на власт“. У немогућности да у условима колонизације са елементима окупације делује у институционалном оквиру, аутор се одлучио да његово оружје буде реч, али реч усмерена према практично и реално достижним циљевима.

Да би се ти циљеви остварили, међутим, неопходно је својеврсно преумљење, односно развејавање српске омађијаности Западом, што опет није позивање на неки мистични чин, него на суочавање са чињеницама о којима сведочи како наша историја, тако и озбиљни увиди у процесе који обликују садашњу стварност.

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА ПЕРСПЕКТИВА

Особеност Кршљанинове позиције је у томе што, како на нашу садашњост тако и на југословенску прошлост, гледа са цивилизацијске перспективе, избегавајући у основи западњачке критеријуме којима процењујемо наше политичке и историјске изборе. За њега искуство СФР Југославије није обележено идеологијом колико њеним цивилизацијским обртом према Западу, док период деведесетих означава као „историјско-политички васкрс“ Србије, са врхунцем у иницијативи наше државе за улазак у државни савез са Русијом и Белорусијом, 1999. године. Српски отпор у деведесетим годинама прошлог века, према аутору је „умногоме одредио и савремену позицију Русије и утицао на политичку историју света“.

Овакав у основи транс-идеолошки избор Србије није, како Кршљанин види, био резултат принуде настале западњачким санкцијама и изолацијом Србије у овом периоду, него дубљих и цивилизацијски условљених токова којих, како сам аутор признаје, српско руководство и патриотске елите нису биле у потпуности свесне. Та позиција која представља основ за „нову политику“ коју Кршљанин предлаже није настала, дакле, као производ свесно конструисане идеолошко-политичке платформе, већ у пракси, уз утицај дубље идејно-вредносне логике која обликује историјски пут једне заједнице. Кршљанин, наиме, тврди да је та „Србија деведесетих“ „у пракси ујединила своје православно утемељење са својим подвизима и достигнућима у 20. веку у одбрани слободе и остваривању социјалне правде“.

Управо то, Србија као суверена држава заснована на православном наслеђу и посвећена социјалној праведности, превазилазећи задате идеолошке матрице између левице и деснице, за коју се залаже Кршљанин, има упориште у њеној припадности источно-хришћанском цивилизацијском ареалу, који се умногоме разликује од идејно-вредносних склопова и норми које су на њеном историјском путу обликовале западну цивилизацију. Србија тако није мала, изолована и самодовољна држава на рубу Европе, него активан и аутономан, али чврсто утемељен припадник исте цивилизације чији је водећи репрезент у нашој историјској епохи Русија.

Зато будућност и будући избори наше земље не би смели да буду засновани на пасивном реаговању и (само)одређивању према процесима који се дешавају на Западу (па ни на пасивности у односу на одлуке садашњег руског руководства), него на активној улози у стварању једног света достојног слободног човека и заједнице у којој би такав човек желео да живи. То не значи изолацију, него препуштање Запада својим пословима и преузимање једног истинског стваралаштва и (само)изградње, за које имамо све постојеће основе у идејама и вредностима на којима почива цивилизација којој реално припадамо, као и на свом историјском искуству.

То свакако није лак пут, али књига Владимира Кршљанина упркос свему позива на делање, а тог делања – коначно – мора бити.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.

НАРУЏБИНЕ НА ТЕЛЕФОН 064 224 334 9


ИЗВОР: Нови Стандард

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *