Анализе

ИТАЛОГРЦИ И ВЛАХОСЛОВЕНИ АПЕНИНСКОГ ПОЛУОСТРВА

  • Историја говори да Римљани нису имали своју културу. Становници Рима су били дивљи људи, без рода и племена.
  • Рим су им изградили Етрурци и они су у њега уложили све своје знање, а осим тога Римљани су преузели и грчку културу и митологију.
  • На тај начин Рим је постао својеврсна мешавина култура народа с којим су се граничили. Први владари Рима били су Етрурци, пошто међу Римљанима није било људи по образовању и способностима за владарске функције.
  • Када су им Етрурци предали све своје умеће, знање, технологије и могућности, незахвални Римљани су им уништили све велике градове и затрли чак и сећање на њих. Римљани нису прихватили стваралачку снагу Етрураца, који су темељно познавали законе универзума, већ су њихова знања и техничке способности примењивали само у изради савременог оружја и техникама вођења рата.
  • И данас се на мађарском језику реч ,,Италија“ каже Оласорсаг – Влашка Земља! Мађари нису једини који су ,,Италијане“ изједначавали са Власима (Србословенима), јер су их влашким именом одувек крстили и житељи острва Ластова у Далмацији, као и огромна словенска нација – Пољаци (Włochy).

ПИШЕ: Срђан Новаковић*

Од све ове људске разноликости, Римљани су прихватили само неизмерну гордост, властољубље и похлепност. Другим речима, новац и власт су постали темељем изградње империје. ,,Хлеба и игара“ захтевали су Римљани, а њихови владари су им удовољавали уз помоћ поробљавања и пљачке суседних држава. Главна идеја Римске империје је – светска власт. Управо је због тога оличење Римске империје постао орао, који је у својим канџама држао симбол света. Идеологија и симболика Древног Рима на различитим историјским етапама рађала је клонове, јер је привлачна и блиска по смислу и данас неким државама, које проповедају идеју светске владе.

Ове «цивилизације» је могуће лако препознати по римској симболици, по орлу који у канџама      држи симбол света и оружје.[1] Овај симбол је у темељ своје империје уградио и Наполеон  Бонапарта, а исти тај симбол су обновили Бенито Мусолини и Адолф Хитлер.

Овај образац при изградњи своје државе и овај симбол узели су за основу и градитељи Сједињених Америчких Држава. Овај симбол је основа и главни детаљ грба Румуније. Све набројане државе и империје уједињује исти квалитет – жеља да владају над целим светом, освајање и пљачкање туђих територија, присвајање туђих вредности, културе и уметности.[2]

Само име Рима (Рума) потиче, према Плутарху, од назива за дојење, јер је вучица задојила Ромула и Рема, званичне осниваче овог града, испод дрвета названог fico Ruminale.  Према Плутарху, дојку су називали првобитно рума, па је дојити „румати”, а и саму богињу заштитницу дојиља су назвали Румина. Стари руски историчар Н. А. Машкин у Историји древног Рима наводи да „сама реч Рим (Рома) етрурског је порекла. Неки научници доводе је у везу са гентилним етрурским именом Рума… Осим тога, још од раних времена учествују у животу града и Етрурци, који су Рим подвргли најпре културном, а затим и политичком утицају”.[3]  Фререт (Nicolas Fréret, 1688-1749) је био један од заступника тезе да су Етрурци дошли у Италију из Подунавља, а Марио Гварначи (Origini italiche…, 1767-72) их је сматрао директним потомцима Пелазга. И Едвард Гибон је подвлачио цивилизацијску супериорност Етрураца и илирско порекло Венета: ,,Venice was yet unborn, but the territories of that state, which lie to the east of the Adige, were inhabited by the Venetians. The middle part of the peninsula, that now composes the duchy of Tuscany and the ecclesiastical state, was the ancient seat of the Etruscans and Umbrians; to the former of whom Italy was indebted for the first rudiments of a civilized life…The Italian Veneti, though often confounded with the Gauls, were more probably of Illirian origin.”[4]  Бранко Гавела нам је потврдио саобраћајне и трговачке везе транспорта злата са подручја Дунава и Карпата према Етрурији, док су Радивоје Пешић и Светислав Билбија маестрално разоткрили везе етрурских писмена са винчанским писмом и словенским језицима. Археологија нам потврђује насељавање територије Италије илирским (словенским) племенима још од преисторијског доба, а ни касније миграције не јењавају. Паули је тврдио да су се Илири са Балкана морем преселили у средњу Италију чак до јужног апулског рита, Јапизи илирски се размилеше по Мезапији, док су Венети били најмлађи сувоземни дошљаци Млетачке области, све до Реције. [5] Далимилова хроника (Kronika tak řečeného Dalimila) наводи да су се Срби након рушења Вавилонске Куле, раширили преко Балкана све до Рима. (Mezi jinými  Srbové ,  тu kdežto bydlí Rekové,  podle more se usadili,  až do Ríma se rozminožili; Међу осталим Србима,  ту где живе и Грци, поред  мора се населили, а  до Рима се размножили). Далимилова хроника иначе сво порекло Словена изводи од Срба. Наравно, ова књига никада није преведена на србски језик.

Поред Павла Соларића је и Јан Колар писао о Словенима у Италији у свом делу Староиталија Словенска -О насељима Словена у Северној Италији ( Staroitalia slavjanská , o osídľovaní severného Talianska Slovanmi, Wiena, 1853.) Књига има 918 страна и никада није преведена на србски језик. У књизи је дат огромни материјал око дешифровања језика тзв. етрурских, илирских, келтских и италских језика преко ,,словенског кључа“.[6]

Управо захваљујући претходном раду ових научника на открићу древних родова, ми с лакоћом подвлачимо да су румати и срумати речи србског језика, које и данас означавају „јести нешто халапљиво, мљацкајући” (Речник српскохрв. књиж. језика Матице Српске), а налазимо их и код Д. Златковића у Речнику пиротског говора (Службени гласник, Београд, 2014)  као „румче” – „гристи у сласт уз посебан звук, хрскати”, као и Р. Цвијетићевом Речнику ужичког говора (Службени гласник, Београд, 2014) где „румати” значи „жвакати хрскајући”, а Руменка је име краве или овце (која није нипошто црвене боје, већ је дојиља, преживарка), исто као што је и у руском језику реч сербат(ц)ь: хлебать вслух, звучно (щерба, латин. Sorbo)! У банатском Мокринском речнику Радојке Вртипрашки Кувизић (СКОР, Нови Сад, 2013), румати је „гристи зубима неку тврђу храну”, а у латинским речницима ruma је „дојка, сиса, гркљан, грло”, док је rumino „преживати” (према Латинско-хрватском или српском речнику Жепића и Гортана из 1979. г.), irrumatio је „дати дојку (ruma), подојити”. У вулгарном латинском rumaје „грло, прса (женска)”, а означавало је и виме животиња. Грло у србском има и значење грла стоке, али и особе у домаћинству, чељадета. У савременом италијанском језику очувало се ruminare – преживати (Dizionario Treccani). Румина је била римска богиња заштитница дојиља, којој се приносило млеко као жртва.

У Европи, само у Србији постоји град Рума, као што постоји град истог имена у северној индијској држави Утаракханд (Uttarākhaṇḍ Rājya), познатијој под именом Девбхуми („Земља Богова”). Реч рума је из древног србског језика и значи место за становање, место за живот. У енглеском језику, пуном србизама, рум је име за собу, одају. У србском језику је до данас очувано „подрум” за простор испод рума (собе). У румунском је име за собу – одаје, а реч „соба” означава фуруну или пећницу.  Да се у древној Дакији није говорио „римски” језик, посведочио нам је и чувени Овидије, изгнан на обалу Црног мора: „Ја, римски песник – опростите музе! Врло често сам присиљен да говорим сарматски… Око себе чујем да се говори готово само скитски и трачки и чини ми се да могу да пишем на гетски начин. Веруј ми, бојим се да не читаш у моме рукопису понтске речи, помешане с латинским”.

Морамо овде подсетити на још чувенију италску употребу древног глагола serbare (лат. servare) у свакодневном говору али и у традиционалним јавним песничким надметањима (gare dei poeti), карактеристичним за апенинске крајеве Абруца и Тоскане, али укорењених и у данашњој Сардинији. Тако, мистични глагол serbare (баштинити, сачувати, заветовати, држати у срцу, оставити на страну, памтити, посветити), типичан за ове крајеве, представља можда најстарије преживело сведочанство расенског (етрурског) говора. Обилато га користе сви класични писци, од Дантеа („cio che narrate di mio corso scrivo, E serbolo a chiosar con altro testo” ), па све до Манцонија („serbiamo i ringraziamenti per quando riceveremo questo piacere”) и Уга Фоскола („de’ Numi e’ dono Serbar nelle miserie altero nome”). Чувени Парини вели: „erano piu’ dolci E piu’ nobili le cure a te serbate”. На савременом италијанском језику фраза-игра речи „io serbo”, значи истовремено „ја Србин” као и „ја чувам у срцу, у души памтим”. Можда и савремена италска реч ras, коришћена ради означавања локалног вође или деспота, вуче своје корене из расенског (етрурског) периода.

Гроф Камило Кавур (на фотографији чево) се ангажује на стварању ,,Прве Италије“ од Влашке и Каравлашке, иако није познавао ниједну реч ,,талијанског“ језика. Језик му није био ни потребан током овог експеримента етноинжењеринга, будући да су Власи тада послужили само као етничко топовско месо за предстојеће уједињење ,,талијанских“ (влашких) територија у неприродну целину.[7]

Влашка и Каравлашка су слободним зидарима ,,Прва Италија“, или како је одушевљено истицао Чезаре Коренти: ,,Италија која је верније од нас самих очувала римско име“!  Тако је барем Коренти доживљавао равницу између Дунава и Дњестра и њено словенско становништво. Неколико лета после стварања ,,Романије“ (државе Рима), формираће се и сама „уједињена Италија“, а да се већина револуционара није никада раније срела са појмом „Италија“, те су многи мислили да се назив „Ла Талиа“ односио на супругу Виторија Емануела![8]  Сама ,,Италија“ се тек накнадно формира као ,,Друга Влашка“ или Secunda Ruma! Као што видимо, у цара Тројана су заиста козје уши, јер Власи нису никакви ,,Италијани“ ни ,,Румуни“, већ су сами Италијани добрим делом управо Власи, односно Србословени.

Тако, Павле Соларић нас подсећа да „повест каже да су у Италију првобитни њени житељи дошли из Илирије, овим редом: Либурни, Сикули, Хенети или Венети. Сикули придошли из данашње такозване Далмације населили су државе доцније прозване Средња Умбрија, Сабина, Латиум, као и све пределе људи касније познатих под именом Ошчи, Опичи или Опшчи“.  „И овде није од малог значаја то што се код Римљана, новоствореног народа, под чијим су преовлађујућим именом сва пређашња имена италијанских народа замукла и нестала, само (се) име Латина сачувало заувек као важно, и у чему? У називу његова језика којим су себе саме , с ревношћу и поносом, називали народом римским! Ваља претпоставити, по томе, да је у зидању и у првом насељавању и стварању града Рима највише било Латина…

По њиховом имену, такође, а не по Риму, све до данас обичај је међу словенским народима да Италију називају Латинска, Влашка и Лашка земља, а њене житеље Латини, Власи, Влоси, Волоси, Лахи, Лацмани; премда су пређашњи житељи Италије својом свеприсутном гласношћу међу Словенима већи утисак оставили под именом Римљана, него својим латинским језиком, по коме се увек зову Римљани. Рекао бих да Словени, још из древних времена, памте у томе нешто своје, и то више воле. И заиста, за Влах, Власи, Латини види се да су изведени од Власт, Властниј, Владика, нешто као Владини од Владати, од којега је и римско valere, validus, valde. Ми знамо да се ,,в“ губи пред ,,л“ у сугласничким групама, када се налази на почетку речи такво Вл, на пример обладати, облешчи, наместо обвладати, обвлешчи; а и изван сугласничких група , на пример Ладислав, Латско, наместо Владислав. У Латско видимо како глас ,,д“ прелази у ,,т“. „Ин“ је такође словенски завршетак , као и у речи С(е)рби. Закључно, од Владин није ништа ни страно ни на силу постало Латин“.[9] Са етимологијом Павла Соларића се у потпуности слагао и дум Иван Стојановић, Србин католичке вере из Дубровника (Републике Светог Влаха). Један други угледни дубровачки Влах, Антун Соркочевић је такође сматрао да ,,Valachie, Vlachie, Vlassie, долазе од речи Влас, што значи моћ. Словени су Римљане називали Власи, што ће рећи моћни, и сачували су по навици исти овај назив за становнике данашње Италије, као и за становнике планина Далмације које су некада колонизовали Римљани. Тако је и земља коју је колонизовао Трајан била названа Vlassie, Vlakie те,  кварењем облика Valachie“.[10]

Касније је уметнуто да су се Словени наводно преко германских племена  и упознали са Римљанима (иако су Римљани одавно имали блиски додир са Словенима), чему је био ,,доказ“ примљена од Германаца реч ,,Влах“ за туђе народе, а нарочито за Римљане.

Дакле, гроф Кавур је свакако свесно стварао „Прву Италију“ од Влаха 1859. године, односно Срба-Словена, а и данас се на мађарском језику реч ,,Италија“ каже Оласорсаг – Влашка Земља! Мађари нису једини који су ,,Италијане“ изједначавали са Власима (Србословенима), јер су их влашким именом одувек крстили и житељи острва Ластова у Далмацији, као и огромна словенска нација – Пољаци (Włochy). Немци Швајцарске називају ,,Welsch“ становнике кантона Гриђони, влашки народ ретијских Алпа, чији је језик тек 1938. године признат за четврти званични језик конфедерације.[11] Германи су иначе именом Walah називали Келте које су Римљани звали Галима.[12] Поред већ споменутих Германа, и сами Срби су, боравећи током фрајкора у аустријској војсци крајем XVIII века, и сусрећући се са житељима Апенинског полуострва, у њима непогрешиво препознавали – Влахе.[13]

ВЛАШКА МАТРИЈАРХАЛНА  ЈЕРЕС РИМА

Као некада у Влашкој и Каравлашкој, и у Риму људи употребљавају и сада, два прста, мали прст и кажипрст, као рогове, да се бране од зла погледа. Нико не пролази крај гуравога, а да га не помилује, нежно, по леђима. Трастевере (део вароши преко Тибра) и сад још верује, да жена може да затрудни од урока. Па и они који верују у Бога, сујеверни су, и те како, целога живота. Сви ти хришћани имају своју цркву, свога свеца (Милош Црњански).[14] У Каравлашкој (Молдавији) православни култ Свете Петке Србске (Параскеве) је такође и препознатљиво обожавање женског матријархалног Бића, будући да упечатљиво превазилази и скоро замењује основни хришћански патос – поштовање самога Господа и Богоматере.

Налазимо се пред самим вратима влашке јереси, јер и за Влахе (Италијане) Мати Божја није само највећа од жена, већ је и сама Богиња Мајка. Као што је познато, ради се о учењу о безгрешном зачећу Богородице, уз јерес о потпуном испуњењу Богородице Божијом благодати од момента њеног зачећа,  животу без икаквог греха, укључујући и одсуство пале љуске природе изазване Прародитељским грехом. Као што подвлачи св. Јован Шангајски, ово учење наизглед узвисује Дјеву, али у ствари пориче све Њене врлине. Мати Божија је ,,саискупитељка“  и она је ,,допуна Свете Тројице“, јер она у делу Искупљења постаје равна самом Христу и узвишује се до једнакости са Богом Оцем.[15]Сасвим је извесно да папизам иза ,,Мадоне“ крије Реју, Велику Мајку Богова (Megale Mater ton theon, Magna mater deorum), Зевсову мајку. Ова се Звесова мајка спојила у култу са азијском великом мајком Кибелом и постала животодавна богиња природе, мистична Свемајка.[16]

Као да није било довољно, римски папизам 1950. године уводи учење ο вазнесењу Богородице. Ова јерес  тврди да се Богородица вазнела на Небо не видевши смрт, и у потпуном је складу са пређашњим јересима о безгрешном зачећу и животу без греха Богоматере. Овим учењем се свакако цементира препознатљиви паганско-словенски култ Богиње Мајке, која је уздигнута на примарни пиједестал у хијерархији божанстава Влахословена Италије. Богоматер је ,,Мадона“, она је примарно женско и материнско божанство Влахославије, она је ,,mamma mia’’ или  ,,Madonna mia’’, примордијални и пагански култ Мајке-Родитељице, потпуно лишен величанствене мистике руске Богородице. Сви култови овакве Мадоне су душмански и иструментални у односу према правоверном Истоку и Словенству. Извештачена, црна, [17] пластифицирана, екстатична, антропоморфна Богиња Мајка се ,,јавља“ у Честохови и Међугорју како би ширила Drang nach Osten, према мајчици Русији и према мајци Србији.

ВУЛКАНСКИ КУЛТ ВАТРЕ, НАРОДНИ КАРАКТЕР, ГЕСТИКУЛАЦИЈА И ХРАНА

,,Где је јеђе, ту су међе“ (Стјепан Митров Љубиша)

Стари су научници делили становнике Европе по томе шта су користили у исхрани; на народе који једу маслац и пију пиво, и на оне који користе вино и зејтин. Италијани су одувек били подељени на резанције (Spagettoni) Италогрчке и качамаклије (Polentoni) Рима и Влахославије Севера. Чувен је римски качамак puls, који касније постаје farratum или puls farrata (качамак од спелте), полента која се дуго кувала и јела са додацима грашка, сочива, ароматичног биља и парчића сланине. И у старој етруској култури, хлеб је био сасвим секундарна намирница, био је ужина за чобане, ловце и земљоделце на пољима Етрурије (Расије). Само су га Цинцари (Беси) пекли на Пинду у рупама на брегу, такозваним пећима брежњачама. Качамак (Polenta) је био и вековна храна Влахословена Венета, Ломбардије и Фриула. Вариво и кољиво су јели Сармати, а цар Маврикије вели да је качамак Словенима главна храна. Наравно, Щи да каша ― пища наша, је била основна храна староруског мужика и војника, као што је качамак (мамаљуга) био древни оброк Срба и Влаха. У Македонији се он звао вртимешај, а беше назив и пура и цицвара за слично јело. Власи у Србији су га звали решјала, у Тимоку и Браничеву се јео више од хлеба.  У старој Чочарији, пред вратима Рима, јео се качамак са свињском машћу и поврћем, а ношени су опанци шиљкани.[18] Где су каша и качамак, где је борш и чорба (борч), ту су Словени, од Сибира до Швајцарске.

Интересантно је да су северњаци и Римљани погрдно звали Италогрке термином terronе (мужик, паор, кмет везан за земљу, роб земље). Ломбарди, наследници влашког народа који је дуго живео на подручју данашње Чехословачке и Закарпатја, народа чије право име није било Лангобарди (Дугобрадоње), већ вендско име Винили или Виње,[19] племе које је пред Аварима напустило нашу Панонију око 568. године, разливши се италским просторима, заузевши Равену и угрожавајући и сам Рим. Створили су чудесну цивилизацију чији су центри били Милано и Павија, и по чијем се наводном племенском имену зове данашња Ломбардија, најразвијенији и највреднији део Италије, регија која је убедљиво водећа сточарско-пољопривредна зона Италије. Власи Ломбардије производе 37 % италијанског млека, 42% пиринча и 40% националне производње свињског меса. Читава та огромна зона, која укључује у себе Венето и Фриул све до Швајцарске, Аустрије и Француске, назива се Stato lombardoveneto (Држава Ломбардовенетска). Постојани и стамени као камен, Власи Ломбардије су невероватно марљиви и стрпљиви. Мирни, љубазни, али понекад и резервисани, Ломбардовенети и Фриулси су сличног народног карактера, који одликује тежња за ,,огњиштем“, подизањем и уређивањем властитог дома, имају култ рада и одговорности, њима се одлука не мења, кроткији су од ,,вулканских“ Италогрка и држе се по страни. Антрополошки су слични Словенима, са којима се и физички граниче (Чичерија се некада протезала од Ријеке до Трста). Њима је Рођење Мајчиног Сина највећи празник године, када се пале ватре по селима и подиже ,,презепе“, фолклорно исценирање Божића (Natale, Nadal), тојест амбијента Богородице и њеног рађања ,,бамбин Исуса“, обичај који налазимо посвуда у словенском свету. Овај празник се проводи у интимној, домаћој атмосфери ,,огња“ , који огрева породицу (огњиште) и благосиља њен берићет и рад. Ломбардовенети и Фриулси су врло предузимљиви и разумно расуђују, немају развијен егоцентризам и сасвим су ,,тихи огањ“ – угарци који дуго заједно сагоревају. Можемо их слободно поредити са питомим овчицама или мравима. Имају идеални карактер за тимски и групни рад, код њих нема ,,ватрирања“ ни излива малодушности и роптања. Гипког су покрета, окретни, средњег раста и смеђег словенског тена, кожа им више нагиње белој боји и маљавост није претерана као код семитских расних типова. Исхрана се и данас базира на кашастим јелима, поленти и гулашу, сиревима у качамаку (влашкофриулски фрико, врста белмужа), уз избегавање упржених намирница. Храна се дуго и темељно кува, на тихом огњу. Умереност релативног ритуала обеда се одвија уз смирену конверзацију, при којој се увек запажа тврђа, словенска ,,каденца“ изговора речи и апсолутна неспособност да се дуплирају гласови: bellezza се увек изговара као ,,белеца“ а никада ,,беллеецца“ као код Италогрка. У говору има међутим промуклости и грлености, посебно код алпских влашких типова, скоро идентично као код Србословенаца Краса и Фурланије. Влахословени се увек држе по страни у односу на вулканске сународнике, и врло ретко за стално напуштају своја огњишта, те немају тежње за преступништвом и авантуром. Врло су ретки злочини из страсти и због прељубе. Насиље према женама је ретко, јер је и код Влахословена жена чувар огњишта и старих обичаја. Гестикулација јесте присутна, али у рудиментарној форми. Лице жене је театрално избачено у први план у односу на тело, а листови апенинско-алпске жене су увек снажни, као да поручују спремност за животну муку, за зидање и чување дома. Влахословен је атавистички сељак, он је остао мужик, тежак који помало намргођен једе кашу-качамак у топлој изби. Влах пије најбоља вина на свету, умерено, са мало воде. Обавезно једу разне сиреве (типична сточарска храна), а у Влаха Фриула јесте нека врста белмужа – запржени фрико са полентом. Влахословен, наравно, нема нимало талента за театар, за политику и за дволичност Јануса (Janus Bifrons, етрурски-расенски бог са два или чак четири лица). Врло су једноставног народног склопа и стамени, али су можда превише одбрамбеног карактера и слабо музикални.[20]Касно избављени из аустријских руку, изгледа да су потпуно изгубили државотворну свест под дуготрајном двоструком окупацијом земље од стране англоамериканаца и Ватикана. Пожртвовани као Срби и Руси, Ломбарди мукотрпним радом доприносе остваривању туђих циљева и кичма су туђе државности. Само се Венети буне и не одустају од перспективе освајања независности. Да су словенског порекла, сведочи код њих потпуна неадекватност латинице за њихове гласове и акценте, као и искрена љубав према Србима и, посебно, према Русији – земљи лепих жена и Мајчици par excellence.[21]

ИТАЛОГРЦИ ЈУГА

За разлику од ,,огњених“ Влахословена средњих Апенина и северних Алпа, Италогрци југа су ,,ватрени“. У односу на мирније и постојанијије житеље Влахославије Алпа и Апенина, Италогрци су баштиници вулканских гротла Етне и Везува. Њихова телесна и фацијална гестикулација је екстремна, као и начин говора, брз и емотиван до непрепознатљивости смисла. Друштвена комуникација је скоро тактилна, често до крајњих граница приватности и пристојности. Међуљудска комуникација скоро да прелази у агресију, уз превише гестикулације очима, обрвама, лицем и рукама, као и нервозним померањем тела у свим правцима. Тело се загрева и претерано зноји на ватреном југу, што често утиче на редукцију покрета. Разликујући се од Влахословена, Италогрци нису у стању да рашчлане дискурс, те је изражавање флувијално и распевано, са дуплирањем  сугласника, уз скоро неподношљиву громкост. Суштински дијалог Италогрка са другим говорником је врло тежак, јер се у бити ради о монологу којег је скоро немогуће надгласати без емотивног уплитања у ток конверзације, која скоро од самог почетка прелази са почетне теме на самохвалу и надметање у што китњастијој спољашњој форми говора, одступајући са плана суштине дијалога на простор нарцисоидне реторике. Често се дијалог своди на узајамно ритуално понављање устаљених изрека и пословица, уз бучно одобравање или спорење.

Ватреност израза и геста врло брзо спласне, као код вулканске ерупције: експлозије, дим и магма, а затим нагло хлађење и летаргија. Општу нарцисоидност прати и маладалачка разузданост сексуалних порива, који су аутореферентни, дакле, неизбежно производе осећај љубоморе (gelosia), уз вечно неповерење у верност другога. Налазимо се у срцу постојбине манијакално-депресивне психе, описа душевног склопа које су Дворниковић и Сима Тројановић проналазили код наших динараца. Као што видимо, ради се о ватри која брзо плане, направи велики дим и пламен, али се брзо угаси и охлади. Ватрени и вулкански Италогрци једу вулканску храну: pizza и calzone (калцоне) који излазе из форна (фуруне) загрејаног на преко 450 степени, после свега једног до три минута печења. Љуто зачињена и науљена, врела пица се једе док је врућа а излази из гротла са температуром од преко 100 степени. Контраст психе прати и контраст јела и пића, јер се врели и љути залогаји заливају леденим напицима, а оброк се на крају завршава сорбетом (течним и залеђеним сладоледом са лимуновим соком). Сам ритуал оброка је веома бучан и комуникативан, јер деглутацију прати речитост на тему укуса хране, поред живе гестикулације рукама. Чељусти су масивне, посебно је моћна мускулатура доње вилице, а хват прстију је запањујуће снажан у односу на општу корпуленцију, што свакако указује на предаторски атавизам. Гласно подригивање (rutto) након оброка је само опонашање звука ерупције Етне или Везува. Овде је управо на делу стари епикурејски хедонистички принцип уживања у пролазности дневног – Carpe diem (уживај, убери дан). Исхрана формира душевност, али и тело. Дух и душа потом бирају врсту намирница за тело, па је неумереност у исхрани увек симптом одређене душевности која се огледа у телесном изгледу. Италогрк је обично дежмекаст, кратких удова и ниског раста, изузетно маљав и црне пути, кожа је обично влажна и масна. Обично лепог и пријатног изгледа у момачком добу, врло ведрог и симпатичног израза, Италогрк рано губи косу и деформише фигуру, формирајући стомак са карактеристичним наслагама сала са стране. За Италогрка, словенство је узор физичке лепоте, и он просто чезне за плавом косом стасите Словенке, која је за њега Венера – словенска лепота (Bellezza slava). Нервозност карактера и стална нервна исцрпљеност услед енергетског пренапрезања,  доводе до свеопште истрошености организма али и до испољавања девијантности у понашању, које је често осветничко-нарцисоидног типа. Чести су раптуси (raptus di follia), злочини моменталног помрачења ума, које прати кајање и самоубиство. Осамљеност и тајновитост живота су немогућа мисија на југу, живот протиче на отвореном, наочиглед свих суседа. И поред тога, Италогрчка је изродила све тајне каморе, све ндрангете, све козе ностре и све Sacre Corone Unite. Мотив свађе и заваде посвећеника у мафијашки култ (и мафија је божанство!) је увек sgarro (згаро), увреда нанешена нечијем егу (на грчком се ја каже его), човеку-индивидууму чији друштвени хоризонт не сеже даље од коске (cosca) или ндрине (ndrina), од Сицилије до Калабрије. Грчким свађама и зађевицама никад не беше краја, а градови-полиси Велике Грчке непрекидно ратоваху међусобно. Itala nam tellus Graecia maior erat, оно што Италија зову, беше Велика Грчка. И данас се користи изрека ,,иста фаца (лице)-иста раса“ (una faccia, una razza) приликом сусрета Грка из Грчке и Италогрка. Рим и Грчка су заједно створили нови, гркоримски тип необуздане личности, слободне од хришћанске савести, од Нерона, Калигуле па све до Борџије. Освојена паганска Грчка је изнутра потпуно подјармила Рим.[22] Осим ренесансних владалаца, развратника и злочинаца попут кондотјера и ,,великана ренесансе“ – династије Сфорца из Милана, и сами уметници тог периода не презају од сваколиког разврата, греха и убиства.[23] И данас се одржала изрека  robe greche у Венету, што би значило – баханалије, скандалозне ствари. Мајстори сплетке и интриге, кондотјери су били оличење принципа divide et impera, подели (завади) па владај.  Наравно, уз чувено Макијавелијево еxitus acta probat – циљ оправдава средства.  Ипак, Италогрци нису били у стању да створе државност даље од владавине клана или полиса. Превага индивидуалистичког мушког принципа условљава одређени презир према животу, посебно према туђем животу. [24]Препознатљив је старогрчки хедонизам модела ,,у се, на се, и пода се“, епикурејски принцип –  Voluntas enim est principium et finis viventem feliciter (уживање је почетак и сврха срећног живота). И код њих је заступљен принцип охолости и парадирања спољашњим обележјима успеха: поред луксузних аутомобила и јахти, у разореним и опљачканим мафијашким руралним општинама Италогрчке локалне папе недељом парадирају  у најскупљим моделима огромних трактора, све бучно турирајући и трубећи. У италогрчким срединама југа општи закони немају важност, јер је у свакој од њих законодавац, судија и извршитељ  – локални грчки папа(с), патерас – Отац, Бос.[25]

Једно од најраспрострањенијих и типичних презимена Италогрка је управо Greco – Грк.  Све је мање оних који још говоре старојеладски дијалект Калабрије (,,грико“, greco-calabrese), а врлети планинских масива Аспромонта крију потпуно напуштена грчка села, са све грчким и ромејским заставама…[26]

ПАГАНСКИ КУЛТ ОЦА

Патријархални папизам гркоиталског типа има за култ фигуру Оца – Папе, иако Италогрци поштују и мајку. И површним оком посматрано,  кристално је јасно да се овде никакво хришћанство није примило, као и да није било помака у односу на одвратну поганштину грчких култова и богова-демона, помешаних са римском окрутношћу Октавијана Августа, који беше захтевао да га прогласе за бога. За разлику од Влахословена и њиховог матријархата, код Италогрка се формирао култ Човека-Бога-Оца, који и јесте суштина саме ,,грчке“ јереси папизма: непогрешивост и неприкосновеност Папе као извајаног Човекобога, чији ауторитет нема никаквих граница чак ни у односу према Христу. Свети Дух је у папизму најпотчињенија ипостас Свете Тројице, а у симболу вере римске цркве се тврди да Свети Дух ,,од Оца и Сина исходи“. Пошто је Син-Бог и, у односу на Бога-Оца, свакако Богочовек, тим се јеретичким принципом незаконито узвисује човечји престиж , односно уздиже се земља на рачун неба.[27] За народну религију, земаљски Папа је обожавани Шеф свих хришћана (Capo di tutti i cristiani), он је Свети Отац (Santo Padre), али и римски монарх-император (Pontifex) са  апсолутном влашћу –  извршном, законодавном и судском (potere legislativo, giudiziario e amministrativo). И Нови Рим, одавно лишен формално хришћанског василевса, пронашао му је врло ефектну замену са ,,источним папом“, оним чије је ,,грчко“ и царско првенство части и власти над свим осталим варварима словенске крви и вере. Толико пута склопљена, унија два Рима (Староримског и Новогрчког) је коначно заживела кроз папски календар, пагански екуменистички култ, светску власт и моћ, као и атлантско братство по оружју. Тако да сада имамо два Оца, патернализам на квадрат. Нимало случајно,  јер су управо пагански Римљани бога Јупитера (Giove) потпуно поистовећивали са Завсом (Zeus)! Сасвим логично, син Зевса-Јупитера је био бог рата – Ареј-Марс, ратно божанство које је првобитно било најглавније и најважније у римском пантеону богова-демона. Отац Ромула и Рема, оснивача града Рима, био је страшни Марс, а вучица их је као малишане дојила.

Хоће ли се икада словенски свет ослободити гркоримских стега?

Али, вратимо се на изопачења  паганског култа Оца код Италогрка. Главни шеф мафијашке куполе је Capo dei capi, и он је такође Padre Padrone (Отац Очева, Dominus, Patronus), а знамо да је Dominus титула резервисана за самог Исуса Христа. Само што, за разлику од бледог култа Спаситеља као детета (Gesù bambino), култ Боса (il boss della mafia) јесте моћан и тиче се духовног мушког принципа, јер је он и Padrino (Кум, Крститељ који заснива духовно сродство са крштеним) који ,,рукополаже“ и ,,хиротонише“ ниже донове (Don је почасна свештеничка титула,  а чак је некада у Шпанији био једна од титула краљева и племића).[28] Када се изабере нови папа, знамо да из димњака капеле Конклава покуља дим (запали се ватра), и, зависно од боје дима, велика famiglia римокатолика света имаће новог Бога, новог Оца, којему ће клицати. Иначе је купола  карактеристични архитектонски симбол Гркоиталије и Рима, она је симбол силазне вертикале, небо које се спушта на земљу, као што Папа с висине ,,понтифика“, непогрешиво говори – јер је он Бог, онај који с висине неба придикује земљанима (теронима, присетимо се homo-humus). Мафијашка организација, врло често испреплетена са масонством и римокатоличким редовима,[29] је такође купола. Купола мафиоза одлучује о свему, она је конклава која тајним ритуалима бира Capo dei capi, који бива хиротонисан као сам врх, круна куполе. [30]Сељаци Сицилије су такође носили малу куполу-беретку (coppola) на глави, и када би она била накривљена на једну страну (coppola storta), то би означавало њихову припадност мафији (Cosa Nostra). И римски Папа има на глави капу у облику куполе (кече), која се зове папалина (на латинском pileolus). Ова папска хемисферична калота од осам кришки (рабини је носе са седам) се на латинском  зове и Solideo (soli Deo tollitur), што означује да је папа може скинути са главе само у присуству Бога.

Пагански ритуали су потпуно изопачили смисао хришћанских најсветијих ритуала, чије су форме само преузели и изврнули. Тако је Света или Santa једна од најмоћнијих калабријских купола, у којој сваки santista (свети, посвећеник) формира моћну куполу од 33 посвећеника,[31] којом опет управља тајни законик обреда.[32] Јеванђеље (Vangelo) је још тајнија и моћнија гркоиталска ндрандгета, чији посвећеници се зову Јеванђелисти (Vangelisti) и имају свету обавезу да брижљиво чувају обреде и правила ндрангете (Јеванђеље, Vangelo). Посвећеник се заклиње са руком на јеванђељу, а Света (Santa) га кооптира према криминалним заслугама (dote di Vangelo).

Зевс је најмоћнији и најузвишенији бог Грка, свемогући господар света, отац богова и људи, владар свију богова и краљева, чувар поретка у васељени и наговестилац будућности. Уздиже се изнад свих богова и, када климне главом, тресе се сав Олимп, где се Зевсу налази и престо Најсјајније светковине у Зевсову част биле су олимпијске игре, које су одржаване сваке четири године.

*Аутор је до сада објавио више научних радова у различитим зборницима (посебно и оним посвећеним Румунији – „Анатомија румунске политике“ и „Румунија и румунизација Срба“, те књиге „ЦРКВЕНО-НАРОДНА ИСТОРИЈА СРБА, РУСА И ВЛАХА“, књига прва, Повест од искона па до убиства кнеза Михаила и „КРАТКА ХРОНОЛОГИЈА ОТПАДНИШТВА“.

Књига се може наручити на телефон 064/3433854
ЦЕНА 1.000, 00 динара
ФУСНОТЕ И ИЗВОРИ

[1] ,,После тога, у дане цара Трајана, дошли су из Италије и Румуни, који су се по граду Риму звали Румунима, јер онима што се беху први настанили у Риму беше име Румуни. И населили су се Румуни међу Словене са Дунава, примивши на себе и православно крштење; тако и орла са светим крстом у кљуну по светом крштењу узеше, да буде знак њихове државе, праобразујући великог римског орла, да се зна да су Румуни дошли из Рима са знаком царства”, праведно је тврдио деспот Георгије Бранковић у својој књизи Хроника Словена Илирика, Горње Мезије и Доње Мезије, Прометеј, Нови Сад, 1994, стр. 18-19.  Баш због тога је Бранковић на себе и навукао толику омразу латинских историчара Румуније, који су га опадали као ,,чудноватог пробисвета“ и ,,простог варалицу“, који је свој живот скончао као ,,бедни државни заробљеник“; Никола Јорга, говор од 10. новембра 1913, СКА, у Годишњаку СКА XXVII 1913, Београд, 1914, стр. 172-175.

[2] Свјатослав Мазур, Румунија – држава-паразит створена по канонима древног Рима, у

Румунија и румунизација Срба, Царса, Шабац, 2018, стр. 73, превео Зоран Милошевић.

[3] Н. А. Машкин, Историја старог Рима, ИДП Научна КМД, Београд, 2005, стр. 80.

[4] Edward Gibbon, The History and Decline and Fall of the Roman Empire, Wordsworth editions,

London, 1998, стр. 17-25.

[5] Сима Тројановић, Јединство народног духа, Службени гласник, Београд, 2008, стр. 357. Види и класик:   Novo sporočilo knjige Veneti – naši davni predniki, Ivan Tomažič, Jožko Šavli, Matej Bor, Editiones Veneti, 1990, Ljubljana.

[6] Миграције Словена према Италији бележе и многи други писци разних периода. Тако је услед турског пустошења током XV и XVII века, много Словена избегло у Италију, види Д. Кашић, Светли гробови православних Шибенчана, Православна епархија далматинска, 1975, стр. 11. Око 1524. је године задарска територија потпуно запустела, због турских напада. Сељаци су делом побегли у Пуљу, , делом у Марке, делом у Истру, а делом на задарска острва. Види Марко Јачов, Срби у Млетачко-Турским ратовима, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, Београд, 1990, стр. 3. Такође, према истраживањима професора В. Ламанског, од XV до XVIII века је из Велике и Мале Русије, а делимично и из Пољске, у турско ропство било одведено од 3 до 5 милиона људи. На основу истраживања архива Венецијанске републике сазнајемо следеће: „Венецијански посланици из XVI века кажу да се цела послуга Константинопоља код Турака и хришћана састојала од руских робова и робиња. Није било дадиља и дојиља, ако Кримци нису дуго предузимали нападе на Источну и Западну Русију… Венеција и Француска су употребљавале руске робове на ратним галијама као веслаче-робијаше, вечито оковане у ланце. Колберг нарочито није жалио новац за куповину тих робова на тржиштима Леванта”. Много је словенских робова завршило тада у Италији, а и садашња Италија врви од Украјинки, Рускиња и Молдавки..

[7] Велики Стерија Поповић је 1842. године изванредно уочио да је црквенословенска азбука идеално писмо за Влахе. То потврђују и данашња истраживања накарадне и неприлагодљиве румунске и талијанске латинице овим ,,романским“ језицима.

[8] Кратка историја Италије, Кристофер Даган, Завод за уџбенике, Београд, 2013, стр. 109

[9]  Павле Соларић, Римљани словенских обележја, приредио Илија Петровић, Нови Сад, 2018,

стр. 24-25.

[10] Антун Соркочевић, Фрагменти историје политичке и књижевне старе Републике Дубровачке ; О словенском језику ; превод са француског, уводни текст и напомене Дејан Ацовић. – Горњи Милановац : Лио, 2018, стр. 87. Ђовани Лућо је сматрао да се у Далмацији не спомињу Власи пре 1300. године, види Giovanni Lucio, Dei Vlahi у: Storia del Regno di Dalmazia e di Croazia. Edizioni Lint, Trieste, 1983, str. 668. Власи Дубровчани су народ око Требиња, Љубиња и Гацка такође помињали у средњем веку као Влахе.

[11] Миле Недељковић, Лексикон народа света,СКЗ-Службени лист СРЈ, Београд, 2001. стр. 173.

[12] Бранко Гавела, Из дубине векова, Техничка књига, Загреб, 1977, стр. 237.

[13] Писмо А. И. Тургењева митрополиту Стевану Стратимировићу и одговор митрополитов с прилогом његове расправице о Власима, приопћио Јован Радонић, Матица српска, Нови Сад, 1904, стр. 2 – 54.

[14] ,,Цео Рим зна да је Папа на самрти и цео Рим игра томболу, са годинама Папиним. Чекају само датум смрти , па да саставе комбинацију за терно, кватерно, томболу. Сујеверни Римљани верују да се на Папиним годинама, сигурно добија на лутрији.“, види Милош Црњански, Код Хиперборејаца, књига прва, Београд, 1966, стр. 9. Напуљ је још сујевернији и просто опседнут празноверјем.

[15] Свети Јован Шангајски, Православно поштовање Марије Мајке Божије, Манастир Свети Стефан, Сланци, 2011, стр. 51.

[16] Александар Замуровић, Митологија Грка и Римљана, Admiral Books, Београд, 2011, стр. 347.

[17]У хиндуизму црна богиња Кали (или Дурга) има четири руке и у свакој од њих држи: мач, трозубац, одрубљену главу и посуду у коју капље крв из одрубљене главе. Сада је јаснија аријевска позадина украјинских ратних симбола?

[18] По опанцима се ова велика зона и зове Чочарија, јер је назив за опанке – чоче. Опанчарија и опанчари, позната по филму Виторија Де Сике ,, La Cioccara’’, у којем се прославила Софија Лорен.

[19] И данас они певају оде качамаку који их је одхранио, а дувају у народни инструмент идентичан пановој фрули влашког виртуоза Георге Замфира. Велики европски и светски мајстор на фрули је и Влах Бора Дугић. Ломбарди чак користе реч  pulentùn, да означе спору, млохаву и трапаву особу.

[20] Типични расни тип Влахословена је легендарни голман-бранич Дино Дзоф, чије влашко лице исијава поштење и истрајност. Делује споро и јако као бик (бик је симбол за Бугарина), али се креће као као мачка (Влах је често ликовно симболизован представом мачке). Има и србословеначку горштачку примесу.

[21] Преко 250.000 Срба се последњих деценија настанило у Ломбардовенету, где су се буквално сродили са локалним становништвом. У Вићенци учествују у градској власти. У Венету је започета аутономистичка револуција, Лега Норд је једина проруска и просрбска политичка странака, а Ломбардија има најмоћније Друштво Ломбардија-Русија, удружење привредника и политичара обе државе.

[22] Данас се камористи крију по катакомбама Напуља, прогоњени од власти као негдашњи хришћани. Све је јасно када се сагледа кроз призму девијантних потенцијала паганских старогрчких и ренесанских (новохеленских) узора.

[23] Гачев, Георгиј, Менталитети народа света, Логос; ЈП „Службени гласник“, Београд, 2011, стр. 130-131.

[24] Тако у Напуљу камористи непријатеље своје фамилије (клана, фиса) везане, наге и жилетом посечене, бацају у обор огладнелим крмачама. Од јадних људи у року од неколико минута не остане ништа, осим локве крви у свињцу.

[25] У ком правцу иде Светосавље у Србији, откада је клир пред Грцима и Фанаром легао на леђа, јасно је и безумнима. На ,,теолошком“ се изучавају Грци уместо дела светог Саве, светог Николаја Жичког и преп. Јустина Новог, по храмовима су иконе Грка (свети Нектарије Егински, свети Фанурије) и са грчким словима, служба се зове литургија, сваки од епископа је мали, гневни, непогрешиви и свемоћни папа којему се мора клицати, Зизјулас је врховни жрец а Вартоломеј је Грчки Папа који продаје патријаршије оном ко има да плати…

[26] Као што су Турке својевремено пустили на Балкан, Грци су кумовали масовном доласку Гега и Тоски у Грчку и на југ Италије. То им се исплатило у моменту, али сада су загосподариле и афричке канибалистичке вуду мафије, које су много безобзирније… Иначе, гркокалабријски говор садржи и словенске речи: прити је доћи, прићи, а спити је спавати.

[27] Гачев, Георгиј, Менталитети народа света, Логос; ЈП „Службени гласник“, Београд, 2011, стр. 138-139. Човек је прах, земља. Човек се на латинском каже homo, од humus – земља, прашина.

[28] Мафијашу се у јужној Италији љуби рука, као свештенику.

[29] Vaticano massone. Logge, denaro e poteri occulti: il lato segreto della Chiesa di papa Francesco, PIEMME, Milano, 2013, Giacomo Galeazzi, Ferruccio Pinotti. di Gianluigi Nuzzi, Vaticano Spa, Chiarelettere, 2009, Milano.

Metastasi, Gianluigi Nuzzi e Claudio Antonelli, Chiarelettere, Milano, 2010.

[30] Они који га бирају колоквијално су називани – кардинали. Види Историја мафије, Виктор Александров, Долче Вита, Београд, 1998, стр. 111.

[31] Христове године, anni di Cristo.

[32]Иницијација новопосвећеног мора бити обављена последње суботе у месецу, између  17 и 18 часова. Неофит полаже своју леву руку на врх оштрице бодежа, који придржава у својој руци Мајстор тог дана (Maestro del giorno). На крају церимоније новопосвећени мора да изгори папирну иконицу светог Архангела Михаила, заштитника ндрангете, као и да се подвргне обреду убода (rito della pungitina), којим меша властиту крв са крвљу других часних људи (uomini d’onore). Грчка религија, Елеусинске мистерије.

Подели:

3 Comments on “ИТАЛОГРЦИ И ВЛАХОСЛОВЕНИ АПЕНИНСКОГ ПОЛУОСТРВА

  1. Зоране,
    Честитам. Ово дело је од планетарне вредности. Драго ми је да се умни људи пробудише. Кад сам ја пиао овако пре 20 година и у мом селу ме звали да сам луд.
    Ја бих садржај послао на 1000 емаилова, али би било боље да се овај текст скрати. Ако то писац може, на располагању сам. Могу ја послати и овај цео, али мислим да је краћи привлачнији за већину прималаца.
    Поздрав,
    Слободан Јарчевић

  2. У роману Едмонда де Амичиса „Срце“ једно поглавље носи назив L΄infermiere di Tata – Татин болничар (неговатељ).

    Једног дана на вратима напуљске болнице појавио се десетогодишњи дечак, сељаче из једног од околних планинских села, који је дошао да потражи свога тату: Suo padre, il suo Tata, come la si dice da nei villaggi dei dintorni di Napoli.

    Дечак се обраћа оцу са: Tata, tata mio! – disse il ragazzo. … Tata! Tata! che avete? итд.

    Савршено!

    Извор: Edmondo De Amicis, Cuore, Letteratura italiana Einaudi, Edizione di riferimento: Newton Compton, Milano 1994, p. 130

    1. Скрати мештре,бар ти то знаш,па пошаљи трудбенику.Сличне “ствари“ радим и сам,атомизирам,сачувам и увек затребају.Ако то учиниш,сети се и мене грешног.Збогом

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *