Анализе

ИЗМИШЉЕНО ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА И СЛОВЕНА НА БАЛКАН У 6. И 7. ВЕКУ: 5. ДЕО – ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ: Фредегар, Теодор Синкел, Чуда Св. Димитрија I. део (7. век)

  •  У предходном тексту почели смо да обрађујемо писце који су живели и писали у 7. веку, за које наша службена историјографија тврди да у њиховим делима постоје докази о тзв. Великој Сеоби Словена на Балкан. Тако смо приказали делове радова Теофилакта Симокате, Георгија Писаде и анонимног аутора који је написао Ускршњу Хронику. Не само да смо показали да они нису нигде ни једном речју поменули сеобу Словена на Балкан, него што је још занимљивије они нису поменули ни тзв. сеобу Срба и Хрвата на Балкан у време ромејског цара Ираклија (610-641), а своја дела су управо завршили пред сам крај Ираклијеве владавине
  • Да су се Срби и Хрвати баш тада доселили на Балкан, ови аутори би били примарни доказ за то досељавање. Међутим, у њиховим делима нема ни једне реченице о томе, ни једног слова

ПИШЕ: Александар Митић*

У овом делу нашег рада приказаћемо још три аутора који су живели и стварали у 7. веку а чија дела наша службена историјографија узима као доказ о наводном досељавању Словена и Срба на Балкан. Ти аутори су: Фредегар Сколастик, Теодор Синкел и солунски митрополит Јован (Чуда Св. Димитрија I). Кренимо редом.

Фредегар Сколастик

Фредегар Сколастик је полулегендарни франачки писац. Сматра се да је рођен крајем 6. или почетком 7. века, а да је умро око 660. год. Написао је ИсторијуФранакаLiber Historiae Francorum) којом је наставио писање свог предходника Григорија (Гргура) Турског. Без обзира што га наша службена наука узима као једног од писаца који доказује наше досељавање на Балкан, из цитата његовог дела који ћемо навести, где он помиње Словене, видећете да никаквог говора о досељавању Словена нема. Пошто то дело још није преведено на српски, даћемо најпре текст на латинском, а затим превод на српском. Ево тог цитата:

„Anno 40 regni Chlotharii, homo quidam, nomine Samo, natione Francus, de pago Sennonago plures secum negotiantes ascivit, ad exercendum negotium in Sclavos , cognomento Winidos, perrexit. Sclavi jam contra Avares, cognomento Chunos , et regem eorum Gaganum coeperant rebellare. Winidi Befulci Chunis fuerant jam ab antiquitus, ut cum Chuni in exercitu contra gentem quamlibet aggrediebant, Chuni pro castris adunato illorum exercitu stabant, Winidi vero pugnabant; si vero ad vincendum praevalebant, tunc Chuni praedas capiendum aggrediebant; sin autem Winidi superabantur, Chunorum auxilio fulti vires resumebant. Ideo Befulci vocabantur a Chunis, eo quod duplici in congressione certaminis vestita praelia facientes ante Chunos praecederent Chuni ad hiemandum annis singulis in Selavos veniebant; uxores Selavorum et filias eorum stratu sumebant; tributa super alias oppressiones Selavi Chunis solvebant. Filii Chunorum, quos in uxores Winidorum et filias generaverant, tandem non sufferentes hanc malitiam ferre et oppressionem, Chunorum dominationem negantes, ut supra memini, coeperant rebellare. Cum in exercitu Winidi contra Chunos fuissent aggressi, Samo negotians, de quo memoravi superius, cum ipsis in exercitu perrexit, ibique tanta ejus fuit utilitas, ut mirum fuisset, et nimia multitudo de Chunis gladio Winidorum trucidata fuisset. Winidi cernentes utilitatem Samonis, eum super se eligunt regem, ubi triginta quinque annos regnavit feliciter. Plura praelia contra Chunos suo regimine Winidi gesserunt, suo consilio et utilitate Winidi semper superarunt. Samo duodecim uxores ex genere Winidorum habebat, de quibus viginti duos filios et quindecim filias habuit.“[1] (ПРЕВОД: „Четрдесете године Хлотарове власти, човек именом Само, по националности Франак, из области Сеноаг, позвао је многе трговце са собом и отишао међу Склаве који се зову и Винеди да тргују. Склави су већ почели да се буне против Авара званих Хуна и њиховог краља гагана. Још од старине Виниди су Хунима били алтернативна подршка, па кад су Хуни ишли у бој против ког народа постављали су своју сакупљену војску пред таборе, а у ствари су ратовали Виниди. Када је победа била сигурна долазили би Хуни да уграбе плен, а када су Виниди били савладавани, опет би обнављали нападе поткрепљени Хунском подршком. Стога их Хуни прозваше бифулцима, јер су ишли пред Хунима у бојном сукобу спремајући двострука борбена одељења. Преко године Хуни су Склавенима долазили на зимовање, па су обљубљивали склавинске жене и кћери; а поред других намета Склави су плаћали Хунима и данак. Синови хунски што су их са женама и кћерима винидским изродили нису више могли да подносе опакости и притисак, па су одбацили хунску власт, како сам пре споменуо, и почеше се бунити. Кад су Виниди с војском пошли против Хуна, напред поменути трговац Само пође са њима у борбу и толико је користио против Хуна, да је било за дивљење како их је огроман број био сасечен од винидског мача. Видећи ту важност Самову, Виниди га изаберу за свог краља, па је ту срећно владао 35 година. За његове владе Виниди су имали више сукоба са Хунима, али његовим саветом и ваљаношћу Виниди су Хуне увек савладали. Само је имао дванаест жена винидског порекла, од којих је добио 22 сина и 15 кћери.[2])

     Где се у овом цитату, једином у Фредегаровој Хроници која помиње Словене говори о њиховом досељавању на Балкан. Нигде. Чак и простор који описује налази се на Алпима и у Панонији. Географски и не припада Балкану. То је простор бивших римских провинција Ретија, Норик, Винделиција и Панонија, дакле простор од данашње Ист. Швајцарске, преко Сев. Италије, целе Аустрије, Словеније и Зап. Мађарске. На том широком простору је кнез Само створио државу Словена, тачније предака данашњих Словенаца која је уједно била брана германском продору на исток и аварско-хунском продору на запад. У савезу са његовом државом ступиће и Дерван (Дрван) кнез Лужичких и Полабских Срба, тако да ће та моћна словенска држава, или боље речено савез држава, на врхунцу своје моћи да се простире од Полабља на северу, до Јадранског мора на југу. Што се тиче Самовог наводног франачког порекла у то морамо да изразимо сумњу, јер као што нам ниједно античко дело није дошло у оригиналу, тако нам ниједно средњовековно дело није дошло у оригиналу, већ у безбројним преписима, а Фредегарова „Историја Франака“ није изууетак од те жалосне праксе. Такође, постоје подаци да је кнез Само био Словен пореклом. Нпр. у спису „О покрштавању Бавараца и Карантанаца“ говори се да је Само био Словен, а не Франак.[3] Чак и ако анализирамо име Само, већ на први поглед видимо да је словенско, а не германско. Са друге стране међу тзв. Германима која су разорили Римско Царство и створили државе на његовој територији, има много оних који носе словенска лична имена, тако да се вероватно не ради о чистим Германима, већ је међу њима свакако било и Словена. С тим у вези, можемо да прихватимо да је Само био „Франак“, али само у политичком, али не и у етничком смислу.

     Дакле из овог Фредегаровог цитата видимо односе између Словена и Авара-Хуна, а не видимо никакве доказе о досељавању Словена на Балкан. То се не помиње нигде, па самим тим Фредегарова „Историја Франака“ никако не може да се узима у доказивању наводног досељавања Словена на Балкан.

                       Словенска држава кнеза Сама

 

Теодор Синкел

     Теодор Синкел живи у време цара Ираклија (610-641) и патријарха Сергија (610-639). Био je чувар посуђа, презвитер и секретар (синкел) цркве Аја Софије. Службује, дакле, на истом месту и у исто време кад и Георгије Писида. Остале појединости ο његову животу нису нам познате. Дакле, и Теодор Синкел је као и пре њега Георгије Писада, Теофилакт Симоката и анонимни писац чуда Ускршње Хронике, чије смо радове обрадили у предходном тексту исто живео и радио у време цара Ираклија, а да није ни једном поменуо никакво досељавање Срба као ни његови горепоменути савременици, већ само војну опсаду Цариграда од стране Авара и Словена. О сеоби ни речи, као што се може видети из приложених цитата који помињу Словене у његовим делима.  

Тако описујући опсаду Цариграда из 626. год. од стране Персијанаца са истока и Аваро-Словена са запада, Синкел о Аваро-Словенима каже следеће: „Западни непријатељ, одвратно недоношче, које домаћи варвари називају хаган, кроз више дана приближаваше се самим зидинама града, водећи безбројно мноштво племена која оружјем прекрилише копно и море“. Мало даље Синкел каже: „Стога je он са краја земље па све до мора испружио своје крвљу умазане руке. Море претвори у копно разбојничким пловилима, a земљу прекрили коњицом и пешадијом, желећи да овај Јерусалим нападне са свих страна. A шта га успали до тог лудила? И ко му усади ту крваву убилачку мисао“.[4]

     Из овог Синкеловог цитата видимо долазак аваро-словенске војске пред зидине Цариграда, као и његово опкољавање и са копна и са мора. О досељавању ни речи. Такође, сви Синкелови списи одишу великом мржњом према Словенима, што је иначе врло уобичајено за готово све грчке писце, како античке, тако и средњовековне.

     Даље видимо да аварско-словенски поход на Цариград Синкел објашњава греховима Ромеја као u похлепом самог аварског кагана. Ево шта о томе каже: „И то je он наумио и извршио и прикупио je сав потчињени му варварски живаљ, земљу и море исџунио je пленима дивљим који од ратовања живе“. Мало даље описујући мноштво аваро-словенске војске Синкел каже: „На једног нашег војника долазило je no сто и више варварских, све обучених у оклопе, све заштићених шлемовима и са сваковрсним ратним справама[5].

     Међутим, Синкел помиње да је на једног ромејског војника, долазило по сто варварских. Да је то било баш тако, сигурни смо да би Словени заузели Цариград, без обзира како да је спретна одбрана града била. Свакако да се ради о претеривању. Несумњиво да је аваро-словенска војска била бројнија од браниоца града, јер онај ко напада увек мора имати више војске од оног који се брани, јер је онај који се брани у повољнијем положају, од оног који напада, али је разлика у броју од 100 аваро-словенских војника наспрам 1 ромејског несумњиво претеривање. Тиме је писац хтео само да увелича победу Ромеја над коалицијом Авара, Словена и Персијанаца.

Након неколико напада аварско-словенске војске на град, уследили су преговари који су били уобичајени у сваком рату. Пошто су се преговори завршили безуспешно, аварски каган је запретио да ће наредног дана аваро-словенској војсци као испомоћ доћи персијска војска. Ево шта о томе приповеда Синкел: „То он рече и, припретивши још горим, додаде да ћемо ми, уколико што брже не изиђемо из града, још сутра гледати како персиска војска долази пред зидине да помогне тиранину (хагану). И доиста, ми сами видесмо Персијанце које je послао Шахрбараз, и како дарове носе, а чусмо да они и уговор склопише тако да ће се послати словенски моноксили и у њима да ће се преко мора превести персиска војска из Халкедона.

     То су биле речи посланика. Војску од Персијанаца тражио je (хаган) не зато што би варварину требало савезника – јер земља и море били су пуни дивљих племена под његовом командом – него да би Персијанцима показао своју сагласност у непријатељству против нас. Кад наступи ноћ беху отпремљени моноксили и на њима исплови словенска момчад, способна да превезе савезничку војску Персијанаца. Словени су, наиме, стекли огромно искуство у борби c морем откад и они уђоше у послове Ромеја“. Међутим „Бог спречи прелаз Персијанаца до пса (хагана), поставивши заседе и неке од оних, које су тирани један другом слали, уништивши. Шестога, седмога и осмога дана продужише борбу чаркањима и местимичним нападима. Уз велики напор журно je радио (хаган), на копну постављаше опсадне справе и напрама градским кулама приправљаше хелеполе, а за море опремаше словенске моноксиле, како би у датом тренутку и у одређен час извршио јуриш на град истовремено са копна и са мора. Он je већ претходно читав залив Керат (Рог) у копно претворио моноксилима који су носили момчад разнородних племена, проценивши да тај (залив) претставља добар положај за напад на град“.

     Синкел нас овде обавештава о савезу између Авара и Словена са једне и Персијанаца са друге стране и о њиховим синхронизованим нападима на Цариград. Такође, видимо да су Словени опколили град и са морске стране где су преклили својим моноксилима залив Рог претворивши га у „копно“. Писац је овде сликовито хтео да прикаже мноштво словенских бродова (моноксила).

     У међувремену аварски каган je до обале распоредио своју оклопну коњицу. Након тога букнула је борба дуж читавог бедема, продужила се кроз читаву ноћ, да би се сутра претворила у одлучну битку. „Он (хаган) покрену рат против града у једном те истом тренутку и са копна и са мора. И дуж читавог бедема и по свему мору разлегало се јако кричање и бојна вриска. Јер бојне трубе су свирале са свих страна на јуриш, и сав се град окружи виком и бојном хуком. Он je удесио да се дуж читавог зида покрену у један мах бацачке справе, да отпочне хитање стрела и све ‘што je било припремљено за рат против града. У заливу Керат напунио je моноксиле Словенима и осталим дивљим племенима која je довео, и учинио je да скоро безбројно мноштво у њима укрцаних варварских хоплита отпочну уз велику вику c веслањем у правцу града. Он je покушавао и мислио да ће помоћу копнене војске пробити градске зидине, a помоћу борачке момчади у заливу Керат да ће добити лак прилаз у сам град. Али бог и небеска царица показаше да су његове наде у сваком погледу неоствариве и јалове. Јер на сваком положају зида била je толика гомила мртваца и толико je напад сасвим пропао да варвари касније нису могли ни да покупе и спале погинуле.

     Кад je настала борба на мору, Богородица je потопила момчад и чамце пред својим светилиштем у Влахернама, тако да си читав онај залив, ако није претерано да се каже, могао неоквашен пешке прећи по лешинама и празним чамцима који су тамо амо лутали и бесциљно пловили“.

     „Кад зађе сунце и паде ноћ, они проклетници запале корњаче, триболе, хелеполе, дрвене куле и све справе и сва бацачка оруђа, потпуно све, било што су на колима довезли било што су ту изградили“[6].

Беседа се завршава опширним доказавањем да пораз здружених војски Авара, Словена и Персијанаца представља испуњење неких пророчанстава из Старог завета.

И из ових последњих Синкелових цитата ми видимо опис битке за Цариград и ништа више од тога. Теодор Синкел и његово дело не само да није доказ о некаквом досељавању Словена на Балкан, јер он описује само опсаду Цариграда од стране Авара и Словена са европске и Персијанаца са азијске стране, већ није ни доказ за тзв. Сеобу Срба и Хрвата на Балкан, која се наводно десила након опсаде Цариграда 626. год. Да се таква сеоба Срба и Хрвата заиста догодила као што је 330 година доцније записао ромејски цар Константин VII Порфирогенит, ту сеобу би морао да опише један савременик, а Теодор Синкел је поред Теофилакта Симокате, Георгија Писаде и анонимног писца Ускршње Хронике, то свакако био. Пошто код њих немамо као што смо видели ни једну реч о том „чувеном“ догађају, поштено би било да наша службена наука престане са обмањивањем будућих нараштаја.

                       Аварско-словенсака опсада Цариграда

Митрополит Јован (Чуда Светог Димитрија I. део)

 Прва збирка Чуда Св. Димитрија састављена око 620. год. За разлику од многих сличних списа Чуда Св. Димитрија нису анонимно дело. Њихов аутор je Јован, солунски митрополит који живи на прелазу 6. у 7. век. Збирка се састоји од тринаест поглавља, односно хомилија у част солунског чудотворца. У прва два поглавља аутор преноси како сам каже, „старе приче“, док у свим осталим описује „чудесне догађаје“ свога доба. Нас занимају пре свега  вести из времена ромејског цара Маврикија (582-602), o нападу пет хиљада Словена, као и о седмодневној аварско-словенској опсади Солуна. У овом тексту обрадићемо податке које се односе на Словене у првом делу Чуда Св. Димитрија, док ћемо у нашем наредном тексту обрадити податке које се односе на Словене, а прибележени су у другом делу Чуда Св. Димитрија. Ово одвајање целог дела Чуда Св. Димитрија сматрамо нужним из два разлога: први разлог је да не прекорачимо обим текста који сада пишемо, а други разлог онај важнији, што је писац првог дела „Чуда“ познат, а то је солунски митрополит Јован, док писац другог дела није познат.  

Митрополит Јован у својим „Чудима Св. Димитрија“ под годином 584. бележи следеће: „они (грађани са бедема) угледају на пољани пред храмом христоносне мученице Матроне варварску војску, не толико велику – наши су их набројали до пет хиљада – али веома снажну, пошто je била састављена од изабраних и искусних бораца. Јер у том броју они не би ни навалили на овако многољудан град кад снагом и одважношћу не би били бољи од свих c којима су дотле икад ратовали“. Кад се сасвим разданило, један одред бранилаца изиђе ван града у сусрет варварима. „И све до у поодмакло доба дана вршили су узајамне насртаје, и та борба, како при гоњењима тако и при повлачењима, била je опаснија по борце Великомученика, пошто се насупрот њима налазио, како je речено, одабрани цвет читавог племена Словена. Најзад, пошто се показа помоћ самог Мученика, варварска војска би натерана у бекство. Повлачећи се по одељењима замакоше тамо одакле су и дошли. И тако се заврши тај неочекивани и зверски напад“.[7]

     Овде морамо да кажемо да су како први део ЧудаСв. Димитрија чије делове обрађујемо у овом тексту, тако и други део Чуда Св. Димитрија, кога ћемо обрађивати у нашем наредном тексту, поред Прокопија пре њих и списа Константина VII Порфирогенита после њих, главни доказ о наводном досељавању Словена на Балкан. Нека читаоци сами просуде, да ли се овде ради о досељавању. И у овом цитату, где писац описује само напад 5.000 одабраних словенских ратника на град Солун, као и у будућим цитатима, читалац ће видети да никаквог описа досељавања ту нема.

     Оно што је за нас веома занимљиво јесте један други цитат митрополита Јована, који се односи на овај напад Словена на Солун, а који гласи: „Они су својим навиклим ушима распознавали чак и неке знаке варварског дозивања“.[8]

Да ли се овде ради о „навиклим ушима“ како каже митрополит Јован или о нечем другом. Ако су Словени заиста први пут дошли до Солуна као један нов етнос, потпуно стран „староседеоцима“, зар би за само један дан војног напада Словена на Солун могли становници Солуна да науче словенски језик и да знају шта они говоре. Овако нешто не постоји чак ни у дечијим бајкама, а о правој науци и да не говоримо. Зар није логичније, да је и међу грађане Солуна који су били може бити већином грчког порекла, ипак било и Словена. Већ смо раније показали да су Словени такође били у цивилној и војној администрацији ромејског царства, па је логично и да су чинили и добар део становништва самога царства, као што ћемо и показати кроз доказни материјал у нашим будућим текстовима. Само ако прихватимо чињеницу да су међу грађане Солуна било Словена, који су по правилу били хришћани и као такви штитили ромејско царство са другим хришћанским народа од напада „других“ Словена који су углавном били староверци, можемо схватити како су за само један дан напада Солуњани разумели довикивање словенске војске изван зидина.

Митрополит Јован у својој последњој беседи наводи како је аварски каган затражио некакве уступке од ромејског цара Маврикија, али пошто му је захтев био одбијен, он одлучи да опседне Солун. Опсада се десила 586. године. Ево тог цитата: „он (хаган) позове себи сву неверу из Склавинија, дивљи сој – њему се, наиме, покораваше цео тај народ – и помешавши c њима и неке друге варваре, нареди им да заједно пођу у поход против богом штићеног Солуна.

     То je била највећа војска која би виђена у наша времена, o љубими. Једни су их, наиме, проценили на преко сто хиљада наоружаних људи, други мање, a неки много више.  Мишљења гледалаца су подељена јер се истина није могла утврдити због мноштва. Нову Ксерксову војску или етиопско-либиску опремљену негда против Јевреја, такву видесмо.  Чули смо да су реке и извори пресушили крај којих би засели логорујући и сву земљу, којом прођоше, оставише као долину уништења, како рече пророк.

     И толика маса добила je наређење да таквом брзином обави пут да ми нисмо ни чули o њиховом доласку све до уочи тог дана. Кад су o њима јавили у недељу, 22-ог дана месеца септембра, и кад су грађани у недоумици држали да ћe они стићи овамо за четири или чак једва и за пет дана, и кад су због тога остали немарнији према заштити града, баш пред почетак друге ноћи по суботи бануше они без граје пред зидине града. И одмах се прва помоћ преславног мученика Димитрија показа у томе што су они мраком те ноћи били заслепљени и неколико важних часова задржани око тврђаве победнице мученице Матроне, мислећи да je то град. И чим je, најзад, сванула зора и чим угледаше да je град у близини насрнуше на њ као лав који граби и риче. И кад после прислонише уз бедем лествице – довукли су их већ направљене, пошто су њихови војници намеравали да се успну – тада, баш тада се деси славно и велико чудо светог мученика Победника“.[9]

     Из овог цитата ми видимо још једном да су Словени који су нападали на Солун били староверци, тј. припадници сопствене религије, а не хришћани, што не значи да у то време није било хришћана међу Словенима. То видимо по исказу да је аварски каган позвао „себи сву неверу из Склавинија, дивљи сој“ што су изрази који грчки писци често употребљавају за нехришћанске народе. Оно што је веома занимљиво из овог цитата јесте то да су наводно Словени опустошили све крајеве док су дошли до Солуна, а одмах потом писац нас обавештава да су они чули за толико мноштво словенске војске само четири дана пре њиховог доласка. Питамо се сада како је то могуће да једна војска пролази кроз ромејску територију од Саве и Дунава на северу до Солуна на југу, а да нико о њој не чује. И тек када су били пред Солуном они су дознали за њих. Ако неко мисли да толика велика армија како је опсује митрополит Јован може за четри дана да дође од Београда до Солуна непримећена, морамо да приметимо да то не би могла да изведе за тако кратко време чак и да је имала сва чуда технике која имају модерне армије света, а камо ли пешке и на коњима. Јасно је да из овог цитата следи да се словенска војска припремала и сакупљала за напад на Солун из непосредне околине Солуна, тј. из словенских насеља у широј околини Солуна, а за такву тврдњу даћемо чврсте доказе у наредном тексту, када обрађујемо други део Чуда Св. Димитрија.

     Митрополит Јован излаже да су се грађани Солуна пада страховито уплашили и то, прe свега, због својих грехова. Ево шта каже: „А неисказиво велик страх задало je граду и то што je тада први пут видео варварску фалангу, јер сами грађани, изузев оних који су служили у војним одредима, нису никада пре тога видели из толике близине непријатеље који опседају. Тада je свима срце сишло у пету, како храбрима тако и страшљивцима“. Даље митрополит Јован саопштава да се становништво сасвим деморалисало, и то из више разлога: трагови куге, која је харала пре напада, још су били видљиви, у граду мало војске, a непријатеља веома много. Ево цитата: „Јер кад би неко замислио да су се тада у Солуну нашли на окупу сви Македонци, Тесалци и Ахајци, они сви заједно не би претстављали ни један мали део оног варварског мноштва које je тада опколило град“[10].

Овде писац помиње Македонце, Тесалце и Ахајце. Да неко не помисли да се ради о некаквим племенима или народима. Не. Македонци, Тесалци, Ахајци су само становници провинција Македоније, Тесалије, Епира, без обзира на националну припадност и такво етикетирање је својствено за ромејске писце кроз цео средњи век.

     Митрополит Јован нас обавештава и о пребезима из аваро-словенске војске у Солун. Ево шта о томе каже: „Вођа Авара од многих je добио обавештења да град располаже веома малим бројем бораца пошто je овде, поред осталог, до недавно владала и куга, na je стога нас овамо послао говорећи да ћемо град освојити чим стигнемо. Али од дана кад овамо стигосмо ми смо на градском бедему видели толико и таквих бораца да они и бројем својим и храброшћу својом далеко превазилазе нашу војску. Изгубивши сваку наду у победу ми пребегосмо овамо да нам пружите уточишта“. Први дан опседања варвари су провели у плачкању у поробљавању градске околине. Сутрадан кад je свануло, тј. изјутра трећег дана: „Они поставе хелеполе и гвоздене овнове и огромне бацаче камења и такозване корњаче које су, као и бацаче, прекрили исушеним кожама. Али да не би страдале од ватре или ужарене смоле, променише одлуку и на ове справе прикуцају сирове и још крваве коже тек закланих говеда и кобила те их тако привуку зиду. Од трећега дана па даље хитали су камење велико као брежуљчићи. И најзад, њихови стрелци стрелама су подражавали зимскоме снегу, тако да се нико од оних иа бедему није могао без опасности нагнути и видети шта се вани дешава. Спољној страни градског бедема привукли су чак и корњаче и њиховим кљуновима страховито потресаху темеље зида“. Трећега дана у град присшиже све већи број избеглица из варварске војске. Ево шта митрополит Јован каже о томе: „Али излагати подробно све оно што се десило на северној и западној страни града, – a тамо су, по причању, непријатељи били привукли највише ратних справа и тамо су се, према нашим обавештењима, борили најхрабрији и најдивљији варвари – па онда причати опширно ο томе како су варвари покушали да на морску површину поставе дрвено и равно тле да би преко њега могли провалити у градску луку, na o томе како je тад варварска скела била разбијена чим je подигнута, и то помоћу једне справе коју je изумео не човек него сами бог, причати све те појединости било би сувише опширно и превазилазило би оквир онога што ja желим да кажем. Настојећи да опширношћу излагања не замарам пажњу слушалаца ja ћу испричати, и то делимично, само оно што сам својим очима видео и својим прстима опипао на источној страни града, и то како оно што су непријатељи предузимали тако и оно чиме je сами бог њихове покушаје разбијао“.

     „После тога подиђоше зид у корњачама што пузе као змије и које су, као што рекох, биле покривене кожама. И прегнуше свим силама да бојним секирама и полугама подрију темеље бедема“.

     „корњаче које су, као што знате, биле прекривене сировим кожама тек закланих говеда и кобила и којима се ништа није могло нашкодити ни хитањем камења, пошто су имале утврђен кров, ни ватром ни ужареном смолом, пошто их je чувала влага сирових кожа“.[11]

Из ових опширнијих цитата ми видимо како су Словени на разне начине покушавали да продру у град Солун и са копнене и са морске стране. Такође, оно што нам привлачи пажњу је прича о пребезима, који са аваро-словенске стране беже ромејима у Солун. То је још један од доказа да је међу становницима Солуна било и Словена који су тамо били настањени, као и да су пребези вероватно и били из ближе околине Солуна, као што ћемо видети када обрађујемо други део Чуда Св. Димитрија у наредном тексту. Иначе ако претпоставимо да у Солуну није било Словена као становника, мала је вероватноћа да би неко прихватио словенске пребеге.

Пошто су тога дана „напустили корњаче, полуге и трнокопе, Словени четвртог дана предузму напад бацачима камења или петраболима, како их назива митрополит Јован. Ево тог цитата: „Te справе биле су четвероуглог облика, прелазећи из ширих основа у уже кровове на којима су имали јако дебеле цилиндре, гвожђем оковане на крајевима. За ове су биле приковане дрвене греде, попут оних на великим кућама, снабдевене направом за бацање. Подижући се увис ове су непрекидно хитале огромно камење, тако да њихов погодак није могла издржати ни земља a камоли људске куће. Штавише, ови четвероугли бацачи били су ограђени са три стране даскама, тако да стреле бранилаца са бедема нису могле погодити чланове њихових посада. Међутим, чим je један даскама обложени бацач био запаљен ватроносном стрелом и убрзо изгорео, варвари уклоне справе и повуку се.

     Сутрадан довуку поново оне исте даскама оковане бацаче, али обложене сировим кожама, и привуку их сасвим близу градском бедему. Гађајући на нас хитали су читава брда и брежуљке. Како би друкчије могло да се назове оно огромно камење!“ Мало даље митрополит Јован о даљем току догађаја приповеда: „Иако су непријатељи гађали оним огромним камењем свакога дана од зоре до седмога часа, ипак скоро ниједан не погоди у сами бедем, него je камење падало или унутар или ван зида“.[12]

Након подизања опсаде и повлачења аваро-словенске војске, митрополит Јован нас обавештава о великој глади која је наступила у Солуну после опсаде града од стране аваро-словенске војске. Тиме он и завршава своју последњу беседу.

По свему судећи то се догодило зато што је аваро-словенска војска опустошила непосредну околину Солуна, па се сам град није могао снабдети храном. Међутим, питање које овде треба поставити је следеће: Како је могуће да су четвртог дана Словени извели на бојно поље бацаче камења којим су тукли град, ако су примећени четири дана пред напад? И не само бацаче камења, већ и друге опсадне справе: корњаче, трнокопе… чак и велике сплавове, којима су покушавали да се приближе градским бедемима са морске стране, а који су служили за превоз опсадних справа? Да ли се некад неко од наших званичних историчара и византолога запитао како је могуће да словенска војска буде примећена тек четири дана пред опсаду, а да већ од првог дана користи све те опсадне справе покушавајући да продре у град Солун? Зар све те справе могу да се изграде за тако кратко време? Наравно да не. За то су потребни месеци припреме и рада. Па како онда да нико није приметио и дојавио Солуњанима о толикој војсци Словена, која се приближава њиховом граду, и да им нико није дојавио да за собом вуку све те опсадне справе? Ствар је доста проста за оног ко жели да је види. Као што смо већ рекли, војска Авара и Словени никако није могла да дође од Београда до Солуна за 4 дана, чак и да је сва била састављена од коњаника, поготово што простор од Београда до Солуна у то време није био трасиран као данас аутопутем, него је био једна непрегледна шума, као и већина Европе тога времена, тако да никакво крупно померање становништва, а поготово целих народа није могло да се изведе. А сигурно да војска Авара и Словена то није могла да изведе ако је са собом вукла све опсадне справе. Логично је једино ако закључимо, да се бар већина тако велике војске могла сакупити у ближој и нешто даљој околини Солуна и да су све те справе прављене и припремане непосредно и пред напад на град, што јасно показује да је цела околина Солуна у то време била настањена Словенима, као што ћемо и убедљиво показати у нашем наредном тексту, а не да су они дошли са простора хиљадама километара удаљених од Солуна, како то жели да нам прикаже наша службена историјографија.

     Дакле ми видимо да ниједан од ових писаца које смо обрадили у овом поглављу, ни Фредегар, ни Теодор Синкел ни митрополит Јован, не пишу о никаквом досељавању Словена на Балкан. О томе нема ни говора, нити једног јединог редка, ни најмање назнаке. Напротив. Све указује да су Словени на том простору живели вековима уназад. Наредни текст посветићемо само другом делу Чуда Св. Димитрија, јер као што смо већ напоменули он се уз Прокопија и Константина VII Порфирогенита узима као главни извор за доказивање о наводном досељавању Словена на Балкан. Видећемо да ли је то тако или је стварност другачија.

*Аутор је до сада објавио неколико чланака и књигу „Срби у Грчкој, трагови Срба и Словена на тероторији савремене Грчке“, где је, између осталог, обрадио и питање хеленизације Срба

ЛИТЕРАТУРА

[1]   Krusch, Bruno – Monumenta Germaniae Historica, Scriptores rerum Merovingicarum 2: Fredegarii et aliorum Chronica. Vitae sanctorum. Hannover 1888, str. 215 – 328

[2] Александар М. Петровић – Праисторија Срба, Разматрање грађе за стару повесницу, Пешић и Синови, Београд, 2004. стр. 215-216

[3] Milko Kos – Conversio Bagoariorum et Carantanorum, Razprave znanstvenega društva v Ljubljani 11, Ljubljana, 1936, str. 129

[4] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САНУ, Византолошки институт, Београд, 1955. Теодор Синкел, превод Фрање Баришића, стр. 162

[5] Исто, стр. 163

[6] Исто, стр. 165-168

[7]   Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САНУ, Византолошки институт, Београд, 1955. Miracula S. Demetrii I, превод Фрање Баришића, стр. 175-176

[8] Исто, стр. 176.

[9] Исто, стр. 177-178

[10] Исто, стр. 178

[11] Исто, стр. 180-182

[12] Исто, стр. 182-183

Подели:

One Commnet on “ИЗМИШЉЕНО ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА И СЛОВЕНА НА БАЛКАН У 6. И 7. ВЕКУ: 5. ДЕО – ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ: Фредегар, Теодор Синкел, Чуда Св. Димитрија I. део (7. век)

  1. U programu za Prirodu i društvu za četvrti razred, objavljenom u Službenom glasniku 15. avgusta 2019, tema Prošlost Srbije počinje sa Život u dalekoj prošlosti (dolazak Slovena na Balkansko poluostrvo, oblasti koje su Srbi naselili, način života)
    Samo da se zna.

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *