Анализе

ПРЕДЛОГ ЗА ПРЕВОД: О Скитима, Русима и Словенима на Балкану

Олег Валецкий, О скифах, русах и славянах на Балканах, Москва, Белые альвы, 2019. – 156 с.

  • Будући да би наша научна одговорност требалo да буде усмерена ка разоткривању научно заснованих истина, топло препоручујемо да се књига преведе на српски језик, јер је из њеног садржаја очигледно да разјашњава бројна питања о којима званични историчари (са Катедре за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду и историјских института) «храбро» ћуте
  • Књига Валецког поред релевантности приказаних чињеница садржи још један квалитет – има уџбенички формат (сабравши и приказавши главне проблеме, дилеме, тезе, недоумице и фалсификате), те може, у најмању руку, бити помоћно средство у настави историје, и то не само на факултетима

ПИШЕ: Зоран Милошевић

Контакти руских и српских стваралаца који су сваким даном интензивнији почињу да дају резултате. Наиме, јасно је да се приликом различитих научних конференција, културних и других манифестација руских и српских пријатеља интензивно разговара о бројним питањима, па тако и о политици, историји и пореклу Словена. И једна и друга страна имају доста тога за рећи о наведеним темама, јер постоје бројни фалсификати и нерасветљени периоди наших братских историја.

Управо на овај начин, Олег Валецки, руски писац и публициста, о чијој преданости словенском братству сведочи и његово лично учешће у рату на простору бивше Југославије на страни Срба (а и на чијој би другој), започиње своју монографију. Све што је сазнавао током поменутог периода вредно и предано је бележио, а касније и објавио у виду књига: „Југословенски рат 1991-1995“ (2006), „Бели вукови. Српски дневник руског добровољца 1993-1999“ (2006), „Нова стратегија САД и НАТО и њихов утицај на развој иностраних система оружја и муниције“ (2008), „Мине. Питања минирања и разминирања“ (2009), „Еволуција приватних војних компанија“ (2013), „Герилски рат на Косову и Метохији 1999. године“ (2013) итд.

Ради се, дакле, о аутору који и умом и срцем сведочи своје словенство и братство, пре свега са Србима, и чија знатижеља надилази границе тек обичне заинтересованости за помоћ српском народу.

ОЛЕГ ВАЛЕЦКИ

У монографији „О Скитима, Русима и Словенима на Балкану“ Олег Валецки је успео да прикаже комплетна истраживања која могу бити од изузетне важности за разјашњења бројних питања о томе када су и како су се појавили Словени на Балкану. У методолошком смислу, аутор се придржавао различитих становишта (не сводећи их на сопствено или нечије друго), тј. представљао их је једноставно, остављајући читаоцима на вољу и суд да се сами определе шта је истина. Жеља аутора јесте да његова монографија подстакне истраживања других аутора по питању порекла народа Балкана.

Валецки је током истраживања користио 71 извор на разним језицима (руском, српском, немачком и енглеском).

Наравно, тема коју је истраживао Валецки је изузетно важна, интересантна и академски релевантна, јер, како и сам аутор тврди: „Порекло Словена, као и порекло руског народа, званична историја није утврдила до дана данашњег, односно, нејасно је откуда су се појавили“. Као што можемо сазнати из Повести минулих лета (стсл. Повѣсть времяньныхъ лѣтъ; рус. Пóвесть временных лет) или Несторовог летописа, по његовом аутору, монаху Нестору, Руси су дошли на територију Кијевске Русије након што су њихову територију освојили „Власи“, чијим су именом, у то време, Руси називали романојезичке народе. У то време су само Римљани били у стању да протерају велики словенски народ са неке територије, што се подудара са периодом од 101. до 102. године и Првог Трајановог дачког рата, када је император Трајан извршио напад на народ који је живео на данашњој територији Влашке, Трансилваније (Ердеља) и Молдавије, као и на њихове савезнике Сармате који су живели на ушћу Дунава и на северном делу црноморске обале.

Валецки с правом указује и на мит о досељавању Словена на Балкан, за који нема доказа, а младима се кроз школске програме упорно представља да се тако нешто догодило, како у Србији, тако и у Руској Федерацији. Као потврду да се пресељење Словена на Балкан није догодило, Валецки наводи истраживања Драгољуба Антића („Континуитет винчанске цивилизације“ и „Да ли је било велике сеобе?“) у којима се износе подаци да је према војним нормама човеку дневно потребно од пола до килограма хране, а то значи да су наши словенски преци за 500 дана колико је трајала наводна сеоба, тј. период до прве жетве, требалo да имају између 500 до 1000 кг хране по човеку, што је практично било немогућа мисија. Такође, ако се узме у обзир стока која се користила за вучу, посебно коњи потребни за вучу, пресељавање Словена на Балкан делује као научна фантастика.

Потом аутор износи дуго игнорисане чињенице о борбама словенских племена (Скита, Илира, Дачана) против војске Римске империје, при чему се долази до података да се ова племена нису налазила само изван, него и унутар граница империје, што показује да није било пресељења, како то тврди званична историја.

РАЗБИЈАЊЕ МИТОВА И ФАЛСИФИКАТА

Валецки поставља питање шта би предузела империјална власт када би је странци прогнали и истребили њене поданике? Природно је да би реаговала, али је ова реакција изостала. Још је нелогичнија представа о пресељењу Срба на Балкан 626. године, за време цара Ираклија, јер није јасно како су могли да за тако кратко време заузму цео Балкан.

Аутор се затим бави пореклом Словена и Руса, те српским историчарима који су истраживали историју Словена, као и утицајем историје на политику по питању порекла Албанаца.

Описујући налазе руских археолога и историчара да племе Скита потиче из Сибира, али и других крајева, Валецки износи тврдњу: «Стога нема ништа необично у томе да су Скити могли да истовремено живе, како у Сибиру, тако и у централној Азији и на Балкану, јер ту нема ничег немогућег, будући да су управо они били преци Словена. (стр. 34)». О томе да су Римљани Ските сматрали Словенима постоје бројна сведочанстава у римским хроникама. Оно што је занимљиво јесте да савремена генетичка ДНК истраживања потврђују наводе аутора, на основу којих Валецки износи неколико мапа халогрупа.

О ПОРЕКЛУ АЛБАНАЦА

Концепцијски и аргументационо веома је важно четврто питање о утицају историјске науке на политику и питање порекла Албанаца. Наиме, тезе о томе да су Албанци аутохтони народ Балкана и потомци Илира, а Словени дошљаци, имали су важну улогу у стварању политичке идеологије албанског национализма, који је покренуо неколико ратова и бројна насиља већег и мањег обима (над Србима) ради стварања две албанске државе, прво Албаније, а потом и тзв. Косова. Наука је доказала да Албанци нису потомци Илира, али мит и даље траје и разара српски народ.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *