Анализе

ПОЛИТИЧКО ПОНАШАЊЕ МУСЛИМАНА

  •  На Западу је објављено неколико важних књига о политичком понашању муслимана, што је до скоро било незамисливо и третирано као „политички некоректно“. До јавности је, потом, „случајно“ доспела и «Светска књига чињеница», намењена агентима и сарадницима ЦИА у којој има посебан одељак о политичком понашању муслиманима. Но, кренимо редом

ПИШЕ: Зоран Милошевић

У академској заједници од 1964. године је формиран предмет „Политичко понашање грађана“, који се изучава и на неким факултетима. Методологију праћења понашања грађана развили су углавном западни политиколози и социолози, а њих је интересовала веза идеологије, интереса и понашања грађана-бирача. Тако је мерена класна и партијска свест, при чему су издвојени „пливајући“ бирачи, они који се не уклапају у задате обрасце. У њих су убројани „понижени и одступајући бирачи“, како наводе аутори вероватно најпревођенијег западног уџбеника Социологија, Хараламбос и Холборн. Од 1974. године мења се понашање бирача, пре свега захваљујући све већем губљењу класне свести, да би ширењем Уније поново дошло до значајнијих промена, овај пут у смеру политичке апстиненције и неповерења у политичке институције.

КЕТМАНСТВО И МУСЛИМАНИ

Што се тиче политичког понашања муслимана, оно није проучавано ван задате западне матрице грађанског, мада се оно очигледно не уклапа у овај образац (нема класне свести, тенденција ка демократији итд.). Но, овде се има што-шта рећи. Наиме, поједини аутори су одавно оптуживали муслимане за кетманство (китманство, Такија), тј. вероломство, не држање обећања, односно склоност превари. Сам појам кетманства (Такије), како наводе Раде Божовић и Војислав Симић, у „Речнику ислама“, у исламској теологији означава „ослобађање верника од религиозних обавеза, односно од изјашњавања онда када овоме прети некаква опасност или штета. Верник је слободан да се одрекне вере физички и вербално, али је он у души и даље верно чува“. Такво политичко понашање заговарао је и Алија Изетбеговић у својој “Исламској декларацији”, где је  написао “да муслимани треба да се прилагођавају док су у мањини и да чим постану већина треба да наметну шеријатске законе”.

Но, док је кетманство било одлика муслимана на Балкану, Запад се није много узрујавао. Када је број муслимана достигао значајније цифре на њиховој територији, почели су да осећају и њихову политику и «културно-верску несаломивост», што је изазвало и увећано проучавање ислама и политичког понашања муслимана. Резултати проучавања нису увек дочекивани са одобравањем, а они који су разоткривали до краја политичко понашање добијала су различите вредносне и политичке квалификације, најчешће да су плод «теорије завере».

Сличну судбину доживела је и књига 66-годишњег професора историје и социологије Универзитета из Бремена, Гунара Хајсона објављена под насловом «Синовија и светска доминација: улога тероризма у узлету и паду нације», која се појавила 2003. године. Књига је изазвала бурну реакцију у научним круговима, који су је поредили са Марксовим «Капиталом». Теза Хајсона је да муслимани имају шансу да освоје Европу јер 30 старих европских нација стари, а муслимани су све млађи, при чему је важна популација од 15 до 29 година (борбени узраст). У овом делу становништва професор Хајсон види носиоца промена, а он није на страни Европљана-хришћана, јер се стално смањује.

БРОЈНОСТ ОДРЕЂУЈЕ ПОНАШАЊЕ МУСЛИМАНА

На другој страни света, у САД, објављена је књига доктора (протестантске) теологије Питера Хемонда «Ропство, тероризам и ислам: историјски корени и савремена опасност». Аутор сматра (у чему није усамљен) да ислам није религија, већ свеопшти, тотално разрађени систем живота, који у себи садржи религију, право, политички и социјални систем, као и војни аспект. «Историја показује», пише Хемонд, «да исламизација државе почиње онда, када се појави значајнији број муслимана и када они почну да захтевају своја политичка права и привилегије. Када политички коректно, трпељиво и мултикултурално друштво почне да испуњава те захтеве муслимана, почињу да се јављају нове тенденције…».

«По правилу», продужава аутор, «док број муслимана у некој држави не прелази два одсто они ће се понашати, независно од државе, као и већина, односно као мирољубива мањина и неће угрожавати друге вере и народе».

Но, када њихов број достигне 2,5 одсто становника муслимани почињу да се баве прозелитизмом међу маргиналним слојевима, националним мањинама и међу затвореницима.

Када број муслимана достигне пет одсто они почињу да се боре за утицај на социјалну и културну сферу, сразмерно уделу у становништву. Тада почињу да траже особену храну и продавнице те, тзв. «халал» хране, припремљену по муслиманским обичајима и верској пракси, чиме обезбеђују радна места за себе, организују трговачке ланце, ресторане «за своје», као и културне центре. У овој етапи муслимани настоје да се увежу са људима из државног апарата са циљем да обезбеде услове за живот по шеријату.

Када број муслимана у некој држави достигне 10 одсто у структури становника они почињу да прибегавају незаконитим методама у реализацији својих циљева, истиче Хеменф. На пример, у Паризу видимо паљење барова, а када државна власт реагује, моментално се организују побуне и следе претње, како немуслиманском становништву, тако и државним институцијама, како је то било и у Амстердаму током протеста против објављивања карикатуре пророка Мухамеда или о критички интонираним филмовима према муслиманима.

Када муслимани достигну 20 одсто у структури становништва староседеоци и немуслимани суочиће се са шеријатским патролама и полицијом, паљењем хришћанских храмова и синагога.

Када број муслимана достигне 40 одсто становништва, почињу да нашироко тероришу немуслимански део становника.

А када достигну 60 одсто становништва муслимани немуслимане подвргавају, користећи државне институције, неоснованим полицијским ислеђивањима, гоњењима, етничким чисткама, ускраћивање у правима, намећу додатне порезе, што се све правда шеријатом.

Када муслимани достигну 80 одсто становника муслиманске државе хришћане и друге верске мањине излажу застрашивањима од стране легалних представника државних институција, насиљу, отмици девојака и жена, са циљем да се протерају из државе сви «неверници» или да се принуде да приме ислам, наводи Хемонд.

Са овим се, што је посебно интересантно, слажу и извори америчке ЦИА, која је за своје агенте и сараднике припремила (за интерну употребу) посебну књигу под насловом «Светска књига чињеница», која агентима стоји на располагању од 2007. године, а у којој се, када је реч о муслиманима, потврђују ставови Хемонда, наводи портал «sedmitza.ru». Према «Светској књизи чињеница», дакле, муслимани имају различите стилове политичког понашања, а они су условљени бројношћу. Када их има око један одсто они ће се понашати као мирољубива мањина. У овој фази они пишу хвалоспеве о себи и популаришу ислам преко чланака, радио и тв емисија, интернета, односно филмова, како би створили о себи позитивне стереотипе међу становницима државе у коју су се доселили, често се у задатој матрици, приказују и као «жртве» већине или посебних политичких околности у некој држави где муслимани живе у заједници са хришћанима, хиндусима, будистима и слично. Таква пракса је регистрована у следећим државама (САД, Аустралији, Канади, Кини, Италији и Норвешкој, где се број муслимана креће од један до 1,8 одсто становника).

Када број муслимана у некој држави достигне учешће од два до пет одсто (Данска, Немачка, Енглеска, Шпанија, Тајланд) они почињу да обраћају у ислам припаднике националних мањина и маргиналних група (затвореника, проститутки и припадника уличних банди).

Када број муслимана у некој држави пређе пет одсто они траже посебну (халал) храну и ако не добију тражено почињу да остварују део претњи (такве државе су данас Француска, Филипини, Шведска, Швајцарска, Холандија и Тринидад и Тобаго). Такође, у овој фази муслимани траже да сами управљају својим заједницама по закону шеријата.

Када број муслимана достигне 10 одсто они почињу да примењују незаконите, насилне методе да би показали своје незадовољство, како се то десило и дешава у Паризу и Лондону (паљење аутомобила, продавница, кафића и барова). Са оваквим понашањем муслимана суочавају се Индија, Израел, Кенија и Русија.

Када муслимани достигну 20 одсто у структури становништва они започињу оружане борбе, формирају војне, борбене јединице џихада, крећу да убијањем зауставе највеће критичаре и противнике, а такође почињу да пале цркве и синагоге (Етиопија, где има 32, 8 муслимана).

Када број муслимана достигне 40 одсто становника неке државе, почињу хронични терористички акти и свакодневне борбе џихадиста (БиХ, ЧАД, Либан).

Када број муслимана достигне 60 одсто мора се очекивати неограничено хапшење немуслимана, етничке чистке – геноцид и коришћење шеријата као оружја, те џизије (порез за невернике да би их оставили на миру). Таква ситуација је у Албанији, Малезији, Катару и Судану.

Када број муслимана достигне 80 одсто становника, за очекивати је да се покрену етничке чистке и геноцид од стране исламске дражве, као што се десило у Бангладешу, Египту, Гази, Индонезији, Ирану, Ираку, Јордану, Мароку, Пакистану, Палестини, Сирији, Таџикистану, Турској, Уједињеним Арапским емиратима, Судијској Арабији, Авганистану, Сомалији и Јемену.

И када проверени методи доведу до циља, да држава буде скоро 100 одсто исламска, она постаје «Дар-ал-ислам» (дом, земља ислама). Тада, како верују муслимани, наступа потпуни мир, а медресе посебне образовне институције, док Куран постаје јединствени оријентир за свеколики живот муслимана.

Део из књиге Терористи или жртве Запада, муслиманско питање у Европској унији, Центар академске речи, Шабац, 2015, стр. 18 – 24.

Књига се може наручити на телефон:

064 224 334 9 или мејл zoran.milosevic@yandex.ru

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *