Анализе

ПОДСЕЋАЊЕ: Интервју проф. др Зорана Милошевића за „Борбу за веру“: Екуменизам је замена за политику уније

ИНТЕРВЈУ ЈЕ ДАТ У  2015. ГОДИНЕ

  • Зоран Милошевић (1959) је доктор социолошких наука, научни саветник и редовни професор теоријске социологије. Академик Међународне словенске академије из Москве. Такође, водио је Центар академске речи (www.carsa.rs) патриотски сајт са издавачком делатношћу. Сарадник је недељника „Печат“ у коме је објавио 400 чланака. Аутор је око 40 монографија и зборника научних радова, између осталог и о проблемима социологије политике, геополитике, социологије религије, интеграцијама и питањима идентитета (укупно око 1000 библиографских јединица).

ДА ЛИ НАМ ЈЕ ВАТИКАН ИКАД ПОМОГАО?

+Уважени господине Милошевићу, већ деценијама се бавите римокатолицизмом и његовим утицајем на православне, пре свега словенске, народе кроз векове и данас. Написали сте низ књига и приредили зборнике о питањима унијатства, екуменизма, трагичних раскола у земљама попут Украјине, итд. Молио бих Вас да нам кажете, на основу вековног искуства православних, да ли смо икад ишта добро видели од Ватикана?

– Ах, какво црно добро! Овде се ради о борби за моћ Ватикана, тачније њеном очувања и увећању. Од раскола Римокатоличка „црква“ се труди да контролише православне, а посебно Србе на Балкану. То чине на мноштво начина, при чему, са њихове стране, има и занимљиве креативности, а са наше безмерне наивности, која може да се тумачи и другачије. Када би покушали да направимо списак зла и добра које је нама нанела „Света столица“, односно Римокатоличка „црква“ у другу табелу се скоро да нема шта унети. Наши екуменисти би рекли да није тако, јер су нам римокатолици, на пример у Немачкој, помогли да изградимо манастир, цркве, дали кредите… Наравно да је то тачно. Међутим, треба знати да  Ватикан води политику дуплих стандарда: тамо где процењују да нема опасности по себе они су добри и помажу безопасне православце, но на граничним подручјима какво је српско-хрватско, пољско-руско итд, Ватикан је немилосрдан.

Прво, Римокатоличка „црква“ је преко прозелитске делатности, а потом и политике унијаћења преверила мноштво православних и од њих, мање-више, социјалним инжењерингом креирала нове нације са препознатљивом антиправослaвном и антисловенском идеологијом. Дуго време је Римокатоличка „црква“ помагала ислам да се шири на православним подручјима, спречавала ослобађање Срба од Османлија…

Далмацију, која је била православна, како то сведочи владика Никодим Милаш („Православна Далмација“) и други аутори је претворила у екслузивно хрватско-усташку регију. То је учињено најпримитивнијом силом: од паљења цркава и манастира са све живим верницима, до уцена током „гладних година“ да ће добити храну, ако пређу на римокатолицизам. Уз то, Срби у то време нису могли ни у једној држави са римокатолицима на власти да напредују у служби, ако не приме римокатолицизам.

Сажетак методологије поримокатоличавања Срба сажет је у усташкој идеологији и методама обрачуна са православљем и Србима: забрана ћирилице, забрана деловања Цркве, убијање владика и виђенијих свештеника, насилно поримокатоличавање обичног народа, логори смрти и јаме… Ово, наравно, нису радили будисти, него римокатолици (што је још жалосније, бивши Срби и православци), а свако ко познаје природу Римокатоличке „цркве“ никад неће рећи да се то одметнула нека група верника или каква минорна политичка партија и починила зло, него да је све то организовано од стране Ватикана. Другим речима, цео пројекат је имао благослов папâ.

Незаинтересованост или одсуство навике православних да проблеме посматрају на глобалном нивоу доводи до сепаратног истраживања политике Римокатоличке „цркве“. Кад ово кажем мислим да се све што је „Света столица“ учинила Србима покушала је или учинила и Русима, са једном разликом – Руси су имали јачу државу и боље политичке лидере и умели су да се одбране и понекад пређу у контранапад. Између тих периода Римокатоличка „црква“ би поново предузимала експанзију и освајала територије и људе. Украјина је класичан пример, где се примењују методе које су примењиване на данашњој територији која се зове Република Хрватска и БиХ.

Ако бих сажео одговор он би гласио као на почетку: Ватикан је политичка институција која веру користи као средство експанзије, односно „небеске геополитике“. Зато у отпору тој експанзији ми морамо себе да мењамо, да прихватимо истину и не самозаваравамо се и опраштамо им грехе без њиховог покајања за учињено зло и неправде.

УКРАЈИНСКА КРИЗА: УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ

+За људе попут Вас, догађаји на Украјини нису били изненађење. Наиме, вековни утицај папства и унијатства, уз здушну помоћ Вашингтона и Брисела, довео је до појаве укронацизма, и страшних недела у садашњем рату. Ипак, да ли су Украјинци свесни да су, у суштини, браћа са Русима и Белорусима?

– То је тачно, заједно смо и појединачно, ако се сећате, много пре 2014. године и последње обојене револуције, којом је смењен Јанукович, упозоравали куда иде Украјина. На жалост, мало је ко чуо, посебно у Србији. Писали смо чланке и књиге, али је све остављано по страни као „одјек давне прошлости“. Предност се давала „дијалогу и екуменизму“ као модерној опцији. Када сам написао књигу „Ко је Ханс Иван Мерц – новоблаженик Римске цркве“ ниједно црквено гласило није хтело да објави приказ књиге, а да не говорим о томе да је неколико црквених издавача одбило да је објави. У то време, један српски политичар из Републике Српске који је тада био на високој функцији, када је прочитао књигу честитао ми је и рекао је да су сличан материјал представили Патријаршији са жељом да се спречи проглашење Мерца за новоблаженика, али реакције није било.

Сада се чудимо овој збрци око Степинца. Много пре је СПЦ требало да реагује. Мерц је умро нешто пре почетка Другог светског рата, али је он стварао усташки покрет. Био је парадигма социјалног инжењерства, тј. хрватства. Замислите: отац Немац, мајка мађарска Јеврејка, а он велики Хрват! Тако је стварано хрватство, прво као идеологија, а потом као народ и нација. Исте проблеме има Руска црква у Украјини, јер се савршено истом методологијом стварају Украјинци од Руса.

КОМИСИЈА О СТЕПИНЦУ: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ

+Да се вратимо на наше теме. Недавно је завршен рад мешовите римокатоличко – православне и србско – хрватске комисије о Степинцу. Из званичног саопштења Мешовите комисије (Степинца је папа Иван Павао Други беатификовао 1998. године, и коме се у Хрватској дижу храмови и служе службе ) сазнали смо да су учесници дијалога „препознали великодушност Папе Фрање који је добронамерно прихватио молбу Патријарха Српског Иринеја, и одлучио установити ову Комисију“. Такође, схватили смо да су „сви чланови Комисије благодарни на срдачној атмосфери у којој су с пуном слободом говора могли да испуне задатак поверен Комисији, тј. да приступе заједничком разматрању живота кардинала Степинца.“Такође, дато нам је до знања да су чланови Комисије „били свесни да је поступак канонизације кардинала Степинца у искључивој надлежности папе“ и „да свака Црква има властите критеријуме за канонизацију“. Стављено нам је до знања да је рад Комисије „омогућио боље разумевање историје у годинама између Првог светског рата и 1960. године, године смрти кардинала Степинца.“ Закључено је „да су различити догађаји, наступи, списи, ћутање и ставови још увек предмет различитих тумачења. У случају кардинала Степинца, тумачења која су углавном давали католици Хрвати и православни Срби остају и даље различита.“  И, наравно, „проучавање живота кардинала Степинца показало је да су све цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере. У том смислу, чланови Комисије су се сагласили око могућности будуће сарадње, у погледу заједничког рада, како би поделили сећање на мученике и исповеднике вере обеју цркава.“ Какав је Ваш коментар?

– Остао сем нем. Нисам могао да верујем када сам читао све ово. Као и много пута раније (јер мноштво других светаца римокатолицизма има сличне биографије, што православни никако да схвате).

За „Свету столицу“ светац је онај римокатолик који јој повећа моћ, повећа канонску територију, повећа број верника, повећа број прилога у касу, односно смањи број неверника и противника. И ја се римокатоличким кардиналима и бискупима не чудим, они су то што јесу и сваком ко понешто зна о природи њихове конфесије ово је кристално јасно.

Мене чуде ставови православних владика. Испало је као да су дементни, као да су пали с Марса, да им је важније шта ће на Западу рећи о њима, него заштита истине и својих страдалих и живих верника.

Мени је читав ток рада Комисије био крајње чудан. Када сам прочитао да се тражи „отварање архива Ватикана о Степинцу“ све ми је било јасно. Када сам писао књигу о Мерцу утврдио сам да у Србији ни у једној институцији (архиви, Институтима) не постоје копије или оригинали усташке штампе и периодике. Замислите: НЕ ПОСТОЈЕ! Ако желите истраживати морате у Загреб, а они ту могу да вам потуре шта год желе или да са осмехом каже – НЕЕЕМАААА! То не постоји.

Чујте, оптужујете некога да је учествовао у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, а немате своје податке и још пристајете да будете у Комисији (која уз све то није компетентна, јер је, између осталих тамо био и Танасковић, за кога се зна ко је и на чијој страни). И шта очекујете него да вам ставе лепе, дуге, крајње неговане магареће уши! Трагедија је што ће те уши понети и народ, а не само они који су учествовали у раду Комисије. Истовремено те уши сведоче да су усташе и усташки покрет „оклеветани од носилаца магарећих ушију“.

КРИЗА СРБСКЕ ЦРКВЕ И НОВА ИСКУШЕЊА

+На нашем простору, није питање само Степинчеве „светости“, него и систематске изградње других култова, попут већ поменутог Ханса Ивана Мерца, оснивача крижара, из којих се регрутовало много усташа. Ви сте објавили и књигу о Мерцу, кога је папа беатификовао 2003. у бањалучком самостану Петрићевац, одакле је био усташки кољач Мирослав Филиповић. Спрема се беатификација и сарајевског надбискупа Штадлера, једног од вођа унијатске акције према Србима у Босни и Херцеговини под влашћу Хабзбурга. Какав је Ваш коментар?

– Мој коментар је да у Српској цркви постоји  велика криза: кадровска, верска, интелектуална… Погледајте теме којима се бавио Богословски факултет од 2000. године у својим монографијама, зборницима и часописима? Рекло би се да је ту мало православаца, а много свега другог. Има ли данас угледних свештеника и монаха интелектуалаца попут светог Николаја Велимировића и Јустина Поповића који могу да кажу попу поп и бобу боб?                                     

Наше свештенство, а добрим делом и монаштво, огрезло је у материјализму. Познајем свештенике који имају заиста импозантан возни парк и значајан број стамбених јединица, али ни једну књигу и студију о неком важном богословском и националном проблему. Наш сиромашни народ, дефинитивно, даје богате прилоге својој Цркви и свештеномонаштву. Наша Црква, као ни свештеници, нису више сиромашни. Но, новац се троши погрешно. Уместо на мисију, на црквену науку, он се приватизује и зато имамо богате свештенике и никакав црквено-интелектуални живот. Да ли данас има свештеника који би откупили књиге о римокатоличким свецима и ставили у своје црквене продавнице? Да ли има свештеника који би, ако не јавно, оно тајно подржали истраживачки рад независних православних интелектуалаца?

По мени проблем је у нама, у нашој Цркви која је у великој кризи. На челу епархија и са важним функцијама су људи који или нису дорасли савременим изазовима или су, на неки начин тајно већ прешли на неку од модернијих страна (окултну, протестантску, римокатоличку). Одавно тврдим да наша Црква мора да има безбедоносну службу која би се бавила овим питањима. Зар нисте чули оптужбе да су неке наше владике „тајни бискупи“, да међу њима има масона (окултиста), да има следбеника протестантске теологије?

Да ово питање закључим. Рад Комисије о Степинцу, тачније њеног српског дела, јесте трауматичан, болан и поражавајући. Међутим, уколико би се извукле поуке и учинила адекватна реорганизација и смене надлежних, она може да буде и лек за постојећу кризу. Уколико и овај пут „вук поједе магарца“ остаје да чекамо остварење Откровења Јовановог, у коме је понашање свештенства и монаштва у последњим временима детаљно описано.

ВАТИКАН ПРОТИВ РЕПУБЛИКЕ СРБСКЕ

+Деценијама се бавите улогом римокатоличких бискупа у борби против Републике Србске. Куда нас то води и има ли какве везе са екуменским дијалогом?         

Екуменизам је замена за политику уније, при чему је садржина остала иста. То је метод остварења потчињавања православних Ватикану. Сада има и значење религијске глобализације. Као што се зна, Нови светски поредак жели све једно: валуту, владу, војску па и религију. Владике које на ово пристају постају медијске звезде и учесници ријалити шоуа на ову тему. Наравно, имају и друге материјалне привилегије, при чему је православна духовност предмет којим се тргује. На крају, постављам питање зашто су ове владике несмењиве? Да ли то раде по одобрењу Синода и Сабора СПЦ па су зато недодирљиви или ту има и нешто веће?

ПАПА У БЕОГРАДУ?

+Пошто је циљ садашње власти у Србији да нам промени свест, може ли се очекивати скора посета папе Фрање патријаршији у Београду?

– Питање доласка папе у Србију је од давно на дневном реду. Сламање Српске цркве, односно трговина по овом питању се одвија. Део те трговине је и светост Степинца, али и рехабилитација НДХ у целини. Могу само да констатујем да смо кадровски, морално и политички неспремни за борбу.

РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ВИШЕ О УНИЈИ У КЊИЗИ “УНИЈА – ПОЛИТИКА РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ ПРЕМА ПРАВОСЛАВНИМ СЛОВЕНИМА”

НАРУЏБИНЕ НЕ ТЕЛЕФОН 064 224 334 9

РЕАГОВАЊЕ УРЕДНИШТВА ПОРТАЛА „БОРБА ЗА ВЕРУ“ НА ИНТЕРВЈУ: О узроцима аутизма наше академске теологије – осврт на интервју Зорана Милошевића

Уредништво портала „Борба за веру“

„Богом Љубави плаше свет“

Блаженопочивши владика Симеон горњокарловачки

У интервјуу угледног социолога проф. др Зорана Милошевића „Борби за веру“ (2015. године – напомена Центра академске речи, под насовом „Екуменизам је замена за политику уније“ http://www.carsa.rs/intervju-prof-dr-zorana-milosevica-za-borbu-za-veru-ekumenizam-je-zamena-za-politiku-unije/) приказана је, језгровито и концизно, поразна слика садашњег стања духова на Богословском факултету у Београду.

Професор Милошевић, подсетимо, упозорава да је овај факултет затворен према другим академским институцијама, да није присутан у интелектуалној јавности, да на њему нема квалитетне издавачке продукције, не негују се ни аутентичне духовне и националне вредности које би ова установа била позвана да промовише. На крају проф. Милошевић констатује да се о стању у највишој просветној институцији Српске Православне Цркве, која је уједно чланица најугледнијег српског универзитета, не говори јер се наставници плаше за своју егзистенцију.

Дијагноза је јасна – аутизам и самодовољност, конформизам и неподношљива лакоћа преузношења над пуноћом Цркве, над српским националним бићем, српском науком и културом – онима којима је Православни богословски факултет призван да служи.

Откуда овакав парадокс?

Описано стање, без сумње, мора имати своју генезу. У једном писму из октобра 1980. године епископ горњокарловачки Симеон већ остарелом и болесном владики браничевском Хризостому Војиновићу, који је молио Свети Архијерејски Синод да га ослободи дужности уредника „Православног мисионара“, предлажући да на његово место дође или неко од млађих епископа, или неко од „следбеника оца Јустина“, поручио је следеће: „Зилоти у данашње време нису за такав посао. Они Богом Љубави плаше свет, али себе „теше“ гордошћу до заслепљености ума… Сужавају простор Царства Божијег“.
Две године касније сам владика Хризостом, коме оставка није уважена, резигнирано констатује: „Мислио сам коме да поверимо уређивање листа. Прво сам помишљао на оца Иринеја Буловића, али бојим се да му „Мисионар“ неће импоновати“.
Још пре 35 година, очито, искусним архијерејима који су поникли из народа и народу служили у најгорим годинама милитантног атеизма, било је јасно куда плови брод Српске Цркве. Јеромонаси који су се представљали као „следбеници оца Јустина“, најученији и најперспективнији међу нашим теолозима, увелико су показивали колико су далеко од „незнавеног“ народа, и колико би им поверавање послова „испод њиховог нивоа“ било испод части. Подсетимо, „Мисионар“ је још од оснивања 1958. био најпопуларнији, најчитанији верски лист, у коме су, поред благородног браничевског владике, сарађивали и епископи који су имали осећај за народне потребе – Симеон Злоковић, Василије Костић, Владислав Митровић, академик Сава Вуковић, Стефан Боца, Фирмилијан Оцокољић.
Убрзо ће овим младим зилотима бити поверене све најодговорније дужности у Српској Цркви. Нису се противили – импоновало им је да предају на Богословском факултету (осим еп. Артемија), да буду његови декани и да им то буде додатна препорука за хиротонију. Временом су заузели и челне позиције у Синоду и Сабору. Управљали су целокупним унутрашњим животом Српске Цркве (наравно, и дипломатским активностима, као и односима са државом), па су под своје узели и црквену просвету и од ње начинили оно што данас имамо – пећину разбојничку. За сараднике и наследнике бирали су себи сличне, и само њима слични могли су и опстати на несрећном Богословском факултету. Отуда на њему од целог епископата данас предају само Игнатије Мидић, Порфирије Перић, Давид Перовић и Максим Васиљевић – сви екуменисти и новотарци и, што је неспојиво са радом на Универзитету – људи без елементарних компетенција (као и велики број професора, уосталом).

Како је то могуће, запитаћете се, када је Богословски факултет саставни део Универзитета у Београду? Могуће је када је у питању само формално припадање ради финансирања из буџета и ради стицања привилегија из тобожњег академског статуса, који им, очито, импонује.

У време када су вођени преговори са Ректоратом Београдског универзитета и Министарством просвете, Богословски факултет инсистирао је на аутоматском признавању свих професорских звања. Ректорат се томе жестоко противио, али на интервенцију државних власти ово је ипак учињено, па су се у рангу редовних професора нашли архијереји без књига и научних радова (епископ Иринеј Буловић, дугогодишњи декан Факултета и носилац Светосавске награде Министарства просвете Републике Србије, за пар месеци одлази и у пензију без иједне ауторске књиге или рада објављеног у било ком признатом домаћем или међународном часопису). Такве тенденције наставиле су се и после приступања Универзитету. Чим је постао епископ (на предлог еп. Иринеја Бачког), дотадашњи монах Давид Перовић морао је напредовати у више звање, и то је учинио такође без радова у научним часописима, на основу двеју књига које никако немају научни карактер, што се јасно види и по њиховим насловима: „Мирмекологија – еко-теолошке алегорије и софиолошке параболе“ и „Пројаве хришћанског етоса у Домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу: стослови о Христоитхији као нарави по Христу, и о наравни антихристовској“ – импоновало му је. И Порфирију Перићу је импоновало да предаје Пастирску психологију и Психологију религије без икаквих психолошких компетенција (доведен је на место академика Владете Јеротића). Максиму Васиљевићу импонује да се бави теологијом и медицином у дијалогу, иако не поседује медицинско образовање. Професори који нису у чину нису много бољи. Својих звања и свега што одатле проистиче домогли су се преко којекаквих екуменистичких скупова, зборничића издаваних у Загребу и Љубљани, књига штампаних на енглеском језику у издавачкој кући SebastianPress, на чијем челу је епископ Максим Васиљевић (тако се долази до „монографија од међународног значаја“), и сличних комбинаторика.

На Богословском факултету већ одавно нема слободе изражавања и слободе научног стваралаштва. На скупове у иностранству упућују се само наставници за које се процени да су подобни, што значи да подржавају политику Васељенске Патријаршије, и наравно, да су безусловно спремни на учешће у «екуменистичким дијалозима». У најтежем положају су наставници у свештеничком чину који држе до националног идентитета – они су заиста осуђени на ћутање и трпљење «поруге од уживача и унижења од гордељиваца».

У атмосфери аутоцензуре и доушништва нема и не може бити стваралаштва, па не треба да нас чуди чињеница да Богословски факултет има један једини научни пројекат регистрован код Министарства за просвету, науку и технолошки развој Републике Србије и једно једино гласило – часопис «Богословље», чији је индекс на листи Министарства већ годинама у најнижој категорији.

Закључак је јасан: некима је импоновало да се овај факултет нађе на државним јаслама, али без оних обавеза и оних одговорности које важе за све остале високошколске установе. Самозатварање и упадљиво одсуство Богословског факултета из интелектуалне и културне јавности, које уочава проф. Милошевић, стога су логична последица игре која је одиграна 2004. године, прикључењем Универзитету установе која не поседује ни минимум академских квалитета, искључиво на основу политичке воље тадашњих власти и економске рачунице Патријаршије. Професори Богословског факултета свесни су да немају шта да поруче своме народу, јер су одавно претрпели «бродолом вере», и да им није место у академској јавности, јер јој по својим преокупацијама и достигнућима никако не припадају.
 У међувремену ученици некадашњих зилота, сада већ остарелих и све немоћнијих «утеривача побожности» по мери Ватикана и Константинопоља, са много већом силином и дрскошћу Богом Љубави плаше свет, одричући бесмртност душе, реформишући богослужења, намећући нови поредак исповедања и причешћивања, изневеравајући православну теологију уплитањем свакојаких протестантских, римокатоличких и секуларних мудровања.

Али верујемо да, иако су му дела прогнана из установе у којој је годинама предавао, дух аве Јустина живи у срцима оних који су у младалачкој чистоти и невиности своју судбину везали за студије теологије као боготражитељство, као тежњу ка истинском човеко- и богопознању, ка прослављењу Творца и Владара свеколике творевине, а не као улазницу за друштво «одабраних», који са својим звучним титулама и високим чиновима сужавају простор Царства Божијег онима који би да уђу (а то су, по речи Псалмопојца, само и једно они „којима је срце чисто и руке чисте, који не узимају душу своју узалуд и не куну се лажно своме ближњем“). Њих ћемо подсетити на две Авине поруке, које од својих професора, на срамоту њихову, нису могли чути: «Живите у њему – то је заповест над заповестима. И то живите: не прилагођавајући Њега себи него себе Њему, не преиначавајући Њега према себи него себе према Њему, не мењајући Њега према себи него себе према Њему, не пресаздајући Њега по лику свом него пресаздајући себе по лику Његовом». И још: «Заповести Спаситељеве, ако их држиш, гле, ти љубиш Господа Христа. Не вршиш ли их, ти си у смрти. Душа ти је у смрти, савест ти је у смрти, воља ти је у смрти, ум ти је сав у смрти. Пази колико гробова око тебе! Колико смрти, и у свима њима ти!».
Молитвама светог аве Јустина и Владике Николаја: Господе Живи и Истинити, избави нас од робовања идолима лажно названога знања и врати српско богословље на изворе воде живе, која неће пресахнути вавек!


ИЗВОР: borbazaveru.info

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *