Анализе

ИСЛАМ И НАУКА

  • Расправу о компатибилности ислама и науке покренуо је семитиста и историчар Ернест Ренан (1823-1892), професор на Колеж де Франсу, својим чувеним предавањем које је под насловом „Ислам и наука“ (29. март 1883) одржао на Сорбони
  • Ренан је тада изнео став да позитивистичка наука и дух ислама нису компатибилни
    Према најновијим резултатима истраживања на ову тему, муслимани изузетно мало доприносе развоју науке у свету, мање од један одсто, иако је сваки пети становник планете муслиман. Изузетак једино представља данашњи Иран. Тако се стиже до податка поразног за многе муслимане, а Арапе посeбно да један мали Израел има два пута више научника него све исламске државе заједно
  • Данас се може тврдити да ислам подржава техничке науке (јер подржавају сведочење да Бог постоји), али је њихов однос према хуманистичким и друштеним наукама негативан, јер изражавају несигурност, релативизују тоталитет, подривају стабилност заједнице, и стога се оне повезују са слабљењем органског тоталитета који је у основи догме о божјем јединству. Отуда и склоност муслиманских аутора, надахнутих верским истинама, да када су у питању друштвене и хуманистичке науке «слободно», тачније у духу интереса вере и високих верских службеника ове религије, тумаче друштвене чињенице

ПИШЕ: Зоран Милошевић

Расправу о компатибилности ислама и науке, према мишљењу Халеда Фуада Алама покренуо је семитиста и историчар Ернест Ренан (1823-1892), професор на Колеж де Франсу, својим чувеним предавањем које је под насловом „Ислам и наука“ (29. март 1883) одржао на Сорбони. Ренан је тада изнео став да позитивистичка наука и дух ислама нису компатибилни. Џемуладин ел-Афган, отац муслиманског реформизма, који је у то доба боравио у Паризу, упутио је јавни одговор Ренану, у чувеном уводнику листа Journal des Débats, 18. маја исте године, тврдећи да заостајање ислама по питању науке нема везе с његовим темељима, већ с његовом историјом. Слично размишља и Раде Божовић, који истиче да су у првој половини 19. века арапски интелектуалци, попут ел Афганија и Мухамдеа Абдуха, водили страствене расправе са Е. Ренаном у вези са његовим ставом да је семитска, посебно арапска култура, окамењена, чак и арапски језик. Од тада, полемика се не стишава. Напротив, позиције, које су Ренан и ел Афгани као зачетници полемике о односу ислама према науци заузели у расправи о овом птиању, су и даље присутне, ватрене, жучне, али и уз одређене назнаке попуштања ислама, пре свега у Ирану (ради се о шиитима, који су и иначе имали рационалистичку традицију у својој филозофији од старе Персије, додуше можда доминантније као одлику националног карактера, него утицаја ислама), затим Турској (сунити), где техничке науке добијају на значају, а у новије време вехабистичка Саудијска Арабија такође делимично попушта, јер је влада ове државе донирала једном Универзитету у оснивању 20 милијарди долара да започне са програмом рационалистичког образовања и научних истраживања. Но, у ком ће смеру све ићи остаје да се види. Оно што је евидентно, јесте да су и Запад и Исток Европе и даље сумњичави када је у питању однос ислама према науци.
На сумњичавост подстичу, не само пословична западна скептичност, већ и сами аутори из исламског културног круга. На пример Ен – Недеви у монографији Шта је свијет изгубио стагнацијом муслимана, тврди да је наука «европски пут ка самоубиству». «Но, колико год ми хвалили разне европске производе и модерне изуме, колико год били имресионирани и захвални знанственицима који тако предано раде, не смијемо заборавити да сви ти изуми нису циљ сами за себе. Знанствена достигнућа и изуми представљају средство којим се остварује неки други циљ, о коме можемо судити да ли је добар или лош, користан или штетан, сходно ономе што он уистину представља, а да ли су та знанствена достигнућа успјех или неуспјех, рећи ће нам тек њихова подударност са циљем који треба да остваре, резултат које получе и улога коју су одиграли у друштвено, моралном и политичком животу човјека». Нешто даље, Ен – Недеви коснтатује: «Укратко речено, оног момента када су људи са Запада изгубили вољу и жељу за добром, када су одбили и окренули се од истинских принципа и постулата по којима треба градити живот, када су њихова срца скренула и застранила, а систем вредности постао изопачен, тог момента знанствена достигнућа и октрића почела су им доносити само још већу штету, као укусна храна која проузрокује још веће болове и тегобу телу у којем је стомак покварен».
Свакако, да Запад и научници из овог дела света нису делили овакава размишљања, већ су критиковали исламске ауторе због оваквих ставова, али и због тероризма, односа према женама, итд. Запад се, како истиче, Али А. Алави, „подјарен својим културним елитама и таблоидном штампом, ужасава од било какве сугестије да би ислам могао допринети бољитку људског рода или да би могао имати било шта казати о модерном свету и његовом путу ка напретку. Шта има добро у назадној вери која каменује људе, спаљује књиге, злоставља жене и покреће нападе који убијају хиљаде невиних канцеларијских радника?“. На другом месту Алави додаје: „Штавише, ислам се данас од стране многих припадника тзв. ‘прогресивне’ заједнице на Западу посматра као религија која се на окрутан начин односи према одређенм групама, на пример према женама и хомосексуалцима, те јој се на леђа товари антисемитизам и политичка нетолеранција. Ова неповерења око ислама, која долазе од левице, подударају се са предрасудама деснице, која ислам изједначава са тероризмом и муслимане сматра превратничким и рушилачким елементима унутар западног друштва.“
Неки научници и педагози са Запада су искористили релативно и апсолутно опадање муслиманских иновативних капацитета да би позвали на удвостручавање напора ка секуларизацији у исламским друштвима (што се поистовећује са модернизацијом), те на потпуни и коначни разлаз између науке и свих религијских основа. Део њихових аргумената заснован је на (погрешној?) премиси да су ислам и научни метод у фундаменталној контрадикцији. Ово подсећа на немачког социлога Макса Вебера и његову тврдњу да исламу недостаје идентитарних основа за право научно истраживање. Поред тога, Вебер је, такође, тврдио да «популарне религије Азије (ислам, хиндуизам, будизам, конфучијанство) «не садрже мотиве или оријентације рационалног етичког моделовања света у сагласности са заповестима својих религија», те «представљају препреку за развој својих држава».
Овом ставу Вебера, свакако иде на руку и то што исламски теолози истичу да је сврха знања у исламу да се демонстрира истина Кур’ана, чиме се сведочи да је ислам постао имун на рационалистички дискурс, истиче Алави. У међувремену, исламска мисао се и даље ротира и врти унутар система знања чије су есенцијане одлике фиксиране и непокретне, тврди Алави.

ДОПРИНОС ИСЛАМА НАУЦИ ТОКОМ «ЗЛАТНОГ ДОБА ИСЛАМА» – ИСТИНА ИЛИ МИТ?

Када дође до расправе о односу ислама према науци, исламски теолози као по неком правилу истичу да је ова религија сагласна са науком и истичу допринос развоју науке током «Златног доба ислама». Наравно, има доста аутора који овакве тврдње оспоравају, наводећи различите аргументе. Овде цитирамо податак професора Халибија, Персијанца и шиита, који пише да постоје основе за сумњичавост када је у питању односа муслимана према науци. „Многи су муслимани у почетку ислама веровали да ће ‘ислам уништити оно што је постојало пре њега’ и да ‘није достојно да читају било шта осим Кур’ана’. Врло вероватно су се, уколико је ово тачно, због оваквог веровања сматрали дужним да спале књиге Грка и Персијанаца у Александрији и Фарсу. Када су муслимани освојили градове Фарса и када су им њихове књиге постале доступне, Са’д ибн Еби Веккас је написао писмо Омеру ибн Хаттабу са питањем шта да ради са овим књигама. У одговору је писало: ‘све бацити у воду, јер ако је оно што је у њима упута, Аллах Узвишени нас је упутио већом упутом, а ако је заблуда, Аллах нам их је оставио довољно’. Зато су се окренули наукама које су им биле потребне у почецима ислама, попут кираета (учења) и разумевања Кур’ана, тефсира фикха и томе слично, као и наукама које су биле потребне за извођење закључака и схватања, попут фикха, језика те догађаја, похода, путовања и сл.“
У обимној монографији Ислам и Иран, узајамни доприноси, једног од највећих ауторитета Мортаза Мотххарија негира се тврдња да су муслимански освајачи спаљивали библиотеке у Ирану и Египту. Мотххари пише: «Једно од питања која је нужно размотрити у оквиру расрпаве о односима Ирана и ислама јесте наводно спаљивање иранских библиотека од муслиманских освајача. Већ неких пола стољећа озбиљно се шири таква пропаганда, дотле да се такве приче срећу и у основношколским и средњошколским уџбеницима, у којима би се требале наћи само хисторијске чињенице, а није нимало добро наметати младим људима током њиховог интелектуалног стасавања такве податке сумњиве веродостојности. Ако се, збиља, ради о хисторијским чињеницама и ако су муслимани доиста запалили библиотеке у Ирану и Египту, тада има мјеста тврдњи да је ислам, по својој нарави, деструктиван, а не констуруктиван». Аутор ничим не поткрепљује своју тврдњу да муслимани нису уништавали књиге и библиотеке покорених народа. Ако се проблем спаљивања библиотека и књига од стране муслимана посматра са српског историјског искуства са исламом, онда Мотххари није у праву, јер су Османлије уништили не само српске, већ и бугарске, грчке, румунске и друге средњовековне библиотеке и књиге, чак и градове, манастире и државну архиву, а једнако је било и у Босни и Херцеговини.
Управо горње тврдње о спаљивању књига народа које су муслимани покорили наводи ауторе, попут Вадима Давидова, да тврде да је исламски «Златни век» мит. Наиме, према тврдњама исламских теолога «Златни век ислама» је трајао до средине XII века, када је исламском теологу ел Газалију пошло за руком да утврди приоритет вере над разумом, односно како говоре неки други исламски богослови, када су Монголи опљачкали Багдад, 1258. године. То је било време калифата Абасида, када је било највише исламских научника. Давидов мисли да већину научника златног века нису чинили муслимани, него припадници других вера, а да је само мали број научника тог времена био исламске вере. Такав податак се може наћи и на Википедији, где пише «Научници у исламској цивилизацији су били разних народности. Већином су били Персијанци , па онда Арапи, Маври, Асиријци и Египћани (Копти). По вери су углавном били муслимани, али било је и хришћана и Јевреја. Истовремено чланак о односу ислама према науци није написан, иако се у тексту који смо цитирали упућује на њега.
У закључку своје анализе руски истраживач Вадим Давидов износи став да се може рећи да су „ муслимански“ научници Златног века имали важних достигнућа у области науке и технике, као и да су унели у фонд знања човечанства значајна сазнања. Но, „научна достигнућа се јављају као кулминација стеченог знања, а не као последица ‘чудесних’ открића због религиозних и културних особености“. Познато је да су западни научници који су се појавили после исламског «Златног века», на пример, Роџер Бекон и Исак Њутн, били упознати са радовима својих «исламских» претходника. Међутим, исламски аутори данас преувеличавају значај свог Златног века за савремену науку. Наиме, муслимани желе тим преувеличавањем да уздигну муслимане и понизе допринос других култура (пре и током «Златног века ислама»). Иако, дакле, не можемо спорити да је било извесног напретка у научним истраживањима током «Златног века ислама», он није довео до техничког, а ни културног развоја исламског света, како је то савремена наука урадила на Западу, Русији, Кини или Индији. Чињеница је да правоверни ислам гуши интелектуалну, рационалну мисао и аргументацију, наводи Давидов. Тако да и успеси Златног века нису исламски, већ доминантно успеси научника из других култура, а који су живели и радили под влашћу ислама. Чак се може тврдити да се прогрес током «Златног века ислама» догодио насупрот жеља и тежњи исламских теолога и верских службеника. Доста убедљив пример је Ибн Сина, значајан исламски (шиитски) филозоф и лекар, кога су највише нападали сунитски богослови. Ибн Сина је нападан због неоплатонистичких погледа, коришћења органа свиња у својим медицинским експериментима, а данас га оптужују и да је био атеиста. Истовремено, судбину Ибна Сине доживели су и други бројни „муслимански“ научници, који су оптужени да су били јеретици и отпадници од вере.
Није тајна да тзв. арапско-исламска наука представља, такође, мање или више списак позајмљених знања. Индијски бројеви су преузети од Јермена и Хиндуса, «арапска филозофиај» је резултат међукултурног дијалога, али и цена коју су морали платити покорени народи од стране муслимана, истиче Давидов.
Слично Давидову размишља и Максат ат Тарази који пише, али и опомиње одушевљене браниоце исламске науке, о томе да многи савремени исламски научници са великим ентузијазмом пишу о великим научним достигнућима муслимана који су живели у време „Златног века ислама“. Њихова основна теза је да су муслимани у том периоду пронашли много важних техничких решења, али и да су оставили велики теоријски опус, који је увео исламски свет у науку. Поред тога, сада, када се исламски свет налази на споредном колосеку цивилизације, многи муслимани се усмеравају у прошлост, како би компезовали садашњи маргинални положај, наводи Максат ат Тарази.
Ипак, и оваква пропаганда „Златног века ислама“ није допринела у томе да муслимани данас прихвате оберучке науку, о чему сведочи податак да је наука у овом делу света далеко заостала у односу на Запад, Русију, Кину или Индију. Према резултатима истраживања које је урадио Первез Худбхои (пакистански физичар, професор Универзитета у Исламбаду, аутор радова о вези науке и ислама, а које је 1991. објавио у књизи под насловом Ислам и наука, религиозна ортодоксија и борба за рационализам) муслимани изузетно мало доприносе развоју науке у свету, мање од један одсто, иако је сваки пети становник планете муслиман. Један мали Израел има два пута више научника него све исламске државе заједно. Како се догодило да се некада ислам (у тзв. Златном веку) поистовећивао са напретком и развојем наука, а сада са заосталошћу и чак понекад антинаучним ставововима?
Има различитих тумачења о овом феномену, као и уосталом о разлозима регресије у исламском друштву, па тако се износи чак и мишљења да је негативан став ислама према науци допринео да се већина муслиманских територија током XIX и XX века (сем Турске и Хаџаза) нашла под окупацијом Енглеске и Француске (скоро сав арапски свет).
И сами муслимани понекад, без обзира на то што се појединци из те културе некритички позивају само на лепу прошлост, другачије виде «Златни век ислама». У исламском средњовековном свету, науке, укључујући и филозофију, холистички су схваћене. Свака научна дисциплина се сагледава у оквира њеног односа са осталим дисциплинама, као да су све оне, гране једног дрвета. У том контексту, најчувенији научници у исламској цивилизацији су полимате, полихстори, звани „хаким“, тј. „мудрац“. Њихова улога у ширењу науке је неприкосновена
„Хаким“ је често био и песник и писац, који је био толико вешт у медицини, колико и у астрономији и математици. Ови мултиталентовани мудраци су средишње фигуре исламске науке које су разрадиле и реализовале јединство наука. Они су начинили научни развој кроз своја открића и истакли науку у својим истраживањима на најбољи начин. Неки од тих научника, које ваља и овде поменути због доприноса светској науци, јесу: Џабир син Хајанов (Џабир ибн Хајан, осми до деветог века) који је био хемичар и извео значајне експерименте . Џабир је описао лабораторијске технике и експерименталне методе у хемији. Идентификовао је многе супстанце, укључујући и сумпорну и азотну киселину. Он је објаснио процесе као што су сублимација, редукција и дестилација. Но, постоји и мишљење да су многа дела њему приписана, а да он није стварни аутор. Браћа Бену Муса (Синови Мусе), Мухамед, Ахмед и Хасан (из раног деветог века) су синови истакнутог астронома. Они су били блиски халифи Мамуну, те су знатно допринели превођењу старогрчких списа на арапски језик. Они су разрадили математику купе и е и спроводили астрономска осматрања. Што је најзначајније, они су међу првима обратили пажњу аутоматизацији и направили моделе које су описали у својој «књизи о генијалним уређајима». Ел Џахиз (781-869), значајни прозаиста и рационалиста, био је први биолог који је писао о утицају животне средине на преживљавању животињских врста. Први је описао борбу за опстанак. Он је приврженик детерминизма животне средине, доказујући да животна средина може да предодреди физичке карактеристике становника одређеног друштва и да је узрок разлике у боји људске коже управо животна средина. Ибн Исхак Кинди (801-873) је био филозоф и мултидисциплинарни научник који је активно учествовао у превођењу грчких класичних дела на арапски језик. Кинди се бавио и криптографијом за халифу. Хунејн ибна Исхак (809-873) је био један од најважнијих преводилаца старогрчких текстова на арапски језик. Он је био физичар, а бавио се и медицином. Он у својим преводима тумачи, коригује и допуњује старогрчке текстове. Неки од његових превода медицинских књига су дуго година коришћене у европским научним круговима. Он је такође писао о медицинским темама, посебно о људском оку. Његово дело „Десет расправа о људском оку” је био утицајан на Западу све до седамнаестог века. Мухамед Хорезми (Харазми) (око 800 – око 850) је персијски математичар, географ и астроном. Он се сматра највећим математичарем у муслиманском свету. Хорезми је увео модерну нумеричку нотацију, која је од огромне практичне вредности и њено прихватање је један од великих корака у математици (у Европу је стигла у латинском преводу после 1240. године). Он је развио алгебру која је добила назив по његовој књизи „Китабу ел-ђабр“. Дијалекатско читање наслова донело је реч алгебра (ал габр), а грешка у писању имена аутора дала је термин алгоритам. Хорезми је користио Еуклидову геометрију у својим доказима. Ебу Бекр Зекерија Рази (око 854 до 925/935) је био Персијанац, рођен у граду Реју, у Ирану. Он је био мултидисциплинарни научник који је писао о разним темама, док су његови најзначајнији радови из области медицине. Он је идентификовао богиње и морбиле (оспице), и открио да је грозница део телесне одбране. Рази је написао у 23 тома компендијум кинеске, индијске, персијске, асирске и грчке медицине. Фараби (око 870-950) је био рационалистички филозоф и математичар који је покушао да геометријски објасни понављање шаблона у исламској украсној уметности. Његова књига на ту тему се назива «Духовно занатство и природне тајне у детаљима геометријских фигура». Он је, такође, стручњак у музици, као и непоредив политички филозоф, чак можда и оснивач политичке филозофије у исламу. Ибн Сина (Авицена) (908-946) је био персијски физичар астроном, психолог, математичар и филозоф из Бухаре. Поред свог животног дела, „Канон медицине“, обавио је важне астрономске опсервације и размотрио низ тема међу којима су различити облици енергије и особине светлости. Он је допринео развоју математичких техника. Омер Хајам (1048-1131) је био персијски песник и математичар који је израчунао дужину године са прецизношћу пет децимала. Хајам је добро познат на Западу пре свега по својој збирци песама у форми четири стиха „Рубаије“. Насирудин Туси (1201-1274) је био персијски астроном и математичар који је живео у време монголских инвазија Џингис-кана и његовог унука Хулаку-кана. Туси је написао важну ревизију Птолемејевог небеског модела. Када је Туси постао Хулакуов астроном, он му је опремио импресивну опсерваторију и омогућио приступ кинеским техникама посматрања. Туси је развио тригонометрију толико да је то постала засебна област. Саставио је најпрецизнију астрономску табелу доступну до тог времена.

ОБНОВА РАСПРАВЕ О ОДНОСУ ИСЛАМА ПРЕМА НАУЦИ

Но, «Златни век ислама» је прошао, а расправе о малом или великом доприносу муслимана науци трају и данас. Наиме, век касније, расправа о односу ислама према науци поново се распламсала у муслиманском свету, а судећи по броју чланака и коментарима на блоговима и форумима, неће, као и раније, ни тако брзо бити окончана. Према неким мишљењима, „ова тема је у последње време заузела горуће место на многим важним скуповима код муслимана“. На једном од форума у Босни и Херцеговини, посвећеном исламу и науци стоји и следеће питање: «Не желим опћу расправу о разлозима исламске декаденце, само ме занима зашто се данас готово ништа из исламског свијета не може мјерити са научним истраживањима на Западу?»
Одговор на ово питање мучи и друге муслимане, па је по овом питању притекла у помоћ и Саудијска Арабија (муслиманима диљем света, па и Босни и Херцеговини) публиковањем брошуре угледног исламског теолога Емира Шекиба Арслана, Зашто су муслимани назадовали, а други напредовали. На молбу неких угледних муслимана из Саудијске Арабије, поменути аутор је написао ову брошуру, а у предговору истој, Мухамед Решид Рида објаснио је како је дошло до тога да «краљ речитости» напише својим бујним пером, за Ел-Менар (новине – З.М.), расправу о узроцима слабости муслимана у данашњем времену и о узроцима снаге, власти, господства, моћи и богатства Европејаца и Јапанаца.
Емир Шекиб Арслан констатује да „назадак и слабост муслимана нису ограничени само на Јаву и Малајске отоке нити на које друго место, него је тај назадак обухватио Исток и Запад, само је различит степен њихова назатка јер су неки пали јако дубоко, неки скоро утонули, неки се налазе у већој, а неки у мањој опасности. Укратко речено, садашње стање муслимана, а особито у XIX стољећу, а у XX по Исау, а.с., не може задовољити ни онога који је најзагријанији за ислам и који се највише одушевљава за његове присташе, а камоли да задовољи индиферетнога“.
Према Арслану најважнији узроци стагниранје муслимана су незнање, односно мањкаво знање. Затим морална исквареност, страх и кукавичлук, очај и безнађе и окорели конзервативизам. Интересантно је да Арслан одбацује да муслимани назадују због одсуства науке. „Глупан је онај ко би рекао: да, то је било прије него су Европејци изумили нове ратне справе: прије топова, тенкова, авиона и прије него су Европејци постигли данашњу моћ, која се темељи на знаности! Ове ријечи крајња су глупост, лахкомност и лудорија, јер свако вријеме има одговарајућу науку, занате и цивилизацију, као што то има и данашње вријеме. (…) Материја сама од себе не може ништа направити, него оно што прави јесте дух, па кад дух има полета и кад се пробуди одлучност, тада се лахко нађу тенкови, авиони, машинске пушке, подморнице и све ратне српаве. Вели се да је то за потребна модерна нука, које код муслимана нема, па Европејци могу – што не могу муслимани. Одговор је на то: Прво, модерна наука зависи о идеји и подузетности; чим се то двоје нађе, наћи ће се и модерна наука и модерни занати. (…) Друго: је ли који муслимански народ потражио ново оруђе или оружје а да га није нашао? Главна ствар је воља, па кад се она стекне, циљ ће се лахко постићи“.
На тај начин расправа о односу ислама и науке стигла је тако и у Босну и Херцеговину, тачније Сарајево. Мишљења која се овде чују, умногоме одсликавају општа размишљања у исламском свету, о односу ислама и науке. Тако у предговору монографији Мехмеда Садовића, Ислам и наука: Бог постоји и опомиње људе: религија и наука, два саборца у борби за опстанак и развитак човјека на земаљској кугли, академик Мухамед Филиповић пише: «Тај ме је рукопис заинтересовао, јер се код нас изузетно ријетко поставља то питање». Другим, речима из ове реченице се види да се и муслимани у БиХ не разликују од других муслимана (Арапа, пре свега), када је у питању размишљање о односу ислама према науци. Даље, Филиповић наводи да је био радознао да види „из каквог угла један муслимански интелектуалац данас гледа на однос ислама и неких типичних западноевропских институција, као што је модерна наука“.
Проблем за муслиманског интелетуалца, када отвори питање односа ислама према науци, јесте тај што „Кур’ан објављује истине и не доказује их, а наука је присиљена прво, утврдити предмет о којем говори, а затим доказати оно што о њему тврди, и да то буде експериментално верифицирано. Кур’ан се позива на Божију моћ, која је бескрајна и која се као таква и не може доказивати у људском искуству него се доказује путем чуда и у укупности судбине свијета и људства“.
Други писац предговора монографији Мехмеда Садовића, др Салих Фочо, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Сарајеву истиче да ова књига “представља првијенац”, што дефинитивно даје основа за став да тема односа ислама према науци није исцрпљена. Ово потврђује и сам аутор који у уводу своје књиге каже «Много сам времена потрошио у тражењу тих одговора (о односу ислама према науци – З. М.). Тражио сам их и од вјерских службеника, и у литератури. За вјерске службенике утврдио сам да обично не знају одговоре, чак да их је страх да улазе у разматрање неких питања».
Садовић наводи да је Запад својеврмено рационализам преузео од ислама (што је упитно) и констатује: «И док је Запад кренуо гигантским корацима напријед, дотле је, до јуче напредни исламски Исток, сурвао се у примитивизам и заосталост».
Слично разишља и Персијанац, професор Халиби, иначе шиит, у својом заиста професионално урађеној монографији. Он поручује да је књигу радио „са надом да ће једног дана муслимани пригрлити истине и ‘да не забораве свој удио од Дуњалука’, како не би заостајали за караваном званим: цивилизација, материјална и духовна култура народа, како би поново преузели своје научно и културно послање, као и у прошлим временима, те тако би одлучно кренули напред“.
У цивилизацији је обично могуће разликовати четири основна елемента или дела:
– предвиђање и предострожност у економским питањима,
– појава политичке организације,
– појава етичке и моралне традиције, и на крају
– рад и залагање на пољу науке и ширења уметности.

СТАТИСТИКА ИЛИ ОПАДАЊЕ МУСЛИМАНСКЕ КРЕАТИВНОСТИ

Данас се вредновање научника и науке обавља квантитативно и квалитативно. Квантитативно, пребројава се број објављених научних радова, њихова цитираност, односно број патената, иновација, награђених монографија и њихових аутора. Но, када су у питању исламски аутори претодни период су једоставно преспавали. „Сан је био дуг и дубок. 2005. године Униерзитет у Харварду објавио је више научних радова него 17 арапских земаља заједно“. Фрапантно звучи податак да муслимана у свету има око1,6 милијарди, а дали су само два добитиника Нобелове награде из хемије, односно физике. Обојица су се преселили на Запад. Још увек живи хемичар Ахмед Хасан Зевали, ради у Институту за технологију у Калифорнији. Добитници Нобелове награде за књижевност из исламског света су обично осуђени на смртну казну или дугогодишње казне затвора (изузетак су добитници ове награде из Ирана), због дела која нису у сагласности са исламом. Ни када је у питању улагање у науку исламске државе не стоје сјајно. Наиме, Организација исламске сарадње троши 0,81 одсто бруто националног дохотка на науку, док Америка троши 2,9 одсто, а Израел чак 4,4 одсто.
Не само што муслимани мало улажу у науку, мало истражују, они и недовољно преводе књиге са других језика на арапски. Зато позната новинарка и јавни радник – муслиманка, Иршад Мањи, поставља (и) следеће питање: „Зашто је целокупни арапски свет за протеклих хиљаду година превео мање књига него што је то учини Шпанија за годину дана“?
Познати ирачки научник Али А. Алави коментарише у својој монографији Криза исламске цивилизације (и) „Опадање креативности муслимана“, у којој констатује: „У науци и технологији статистика је заиста застрашујућа, к томе још и депресивна. Уколико се узму подаци из 2006. године , муслиманске земље чланице Организације исламске сарадње (ОИЦ) – имале су 8,5 научника и технолога на 1000 становника, у поређењу са светким просеком од 40,7, те бројем од 139,3 колико тај просек износи у развијеном свету. Целокупни исламски свет учествовао је са 1,17 процената у области светске научне литратуре, у поређењу са 1,48 процената колико је остварила сама Шпанија. Земље Организације исламске сарадње троше 0,3 процента бруто националног дохотка на истраживање и развој, док је глобални просек 2,4 процента. Листа се наставља и обухвата веома мали број објављених чланака у часописима, а томе треба додати и бедно стање у домену рангирања универзитета и факултета, те израде патената“.
На ове скоромне показатеље надовезала се делегитимизација хуманистичких и друштвених наука. Ова појава постаје уочљива ако се упореде различите реакције на Нобелове награде додељене у прошлом веку муслиманским ствараоцима. Девет година након што је „Нобела“ за физику добио Абдус Салам, 1988, исто признање, овог пута за књижевност, додељено је Нагибу Махфузу. Ова награда одјекнула је у јавности много слабије и на потпуно другачији начин. „Нобел“ додељен Махфузу изазвао је збуњеност, па чак и критику појединих исламистичких и конзервативних кругова, будући да је исламска цензура раније осудила писца због његовог романа Приче из нашег кварта и Деца нашега кватта. Различито реаговање на исту награду, додељено најпре за област егзактних наука, а потом за књижевност, показало је да постоји унутрашњи раздор у муслиманском друштву. Хуманистичке науке изражавају несигурност, релативизују тоталитет, подривају стабилност заједнице, према неким мишљењима, и стога се оне повезују са слабљењем органског тоталитета који је у основи догме о божјем јединству; док егзактне науке, насупрот томе, потврђују божје постојање. То што се у биографским подацима истакнутих личности исламског радикализма често наводе дипломе техничке школе или факултета техничког усмерења потврђује овакав начин размишљања. Осим тога, наука и техника су преносиоци мондијализације, која доводи до јачања глобалног ислама, други мисле.
Крајности су такве да чак и они муслимани који одбацују екстремизам (фундаментализам) сматрају да не треба следити западну науку, посебно не друштвену, јер према њиховом мишљењу то доводи до рушења традиционалних духовних вредности и намеће отуђење и похлепу. У том контескту треба разумети што су стари Арапи преводили научна дела с грчког језика, али не и књижевна. Одбацивање хуманистичких и друштвених наука, међутим, води идеологе радикалног исламизма или неофундаментализма у неку врсту социолошког ћорсокака због тога што се на тај начин кида древна веза између културе и религије.
Ово питање је итекако важно за све народе који деле простор са муслиманима, па тако и за Србе. Није тајна да муслимански политичари, верски службеници и поједини «научници» из овог културног круга на најгрубљи начин фалсификују историју, књижевност, али и резултате других наука и научника да би доказали тврдње које су задале верске вође из Сарајева или Истамбула. Посебан проблем је што се Срби углавном сусрећу са сунитским исламом који су на Балкан донели Османлије освајајући овај простор, а он нема рационалистичку традицију, изузимајући брзо угушену рационалистичку школу мутазилу из 9. века. (И сама ова реченица је за муслимане спорна, јер они Турке не сматрају освајачима, већ доносиоцима напретка и цивилизације). Управо из верских разлога неки муслимани БиХ не прихватају научну истину о себи, већ развијају фалсификовање чињеница да би свој идентитет ускладили са захтевима ислама, тачније улеме. Но, ова појава се може приписати и заданом политичком захтеву, када се прави, код било којег народа, нова етногенеза која треба да одогвори новим политичким захтевима. Наравно, у науци се не може поступати селективно. „Реч је о перспективно штетном, па и опасном настављању инерције кретања линијом интелектуалне тромости, догматске крутости и самодовољности која произилази из осећања надмоћности, без икаквог ваљаног покрића“.
Но, овде би објективни нуачници требало да потраже помоћ научника из остатка света, који би требали да разумеју истину и подрже колеге које трагају за пуном истином.

УЗРОЦИ РАВНОДУШНОСТИ НЕКИХ МУСЛИМАНА ПРЕМА НАУЦИ

Уобичајено колебање исламских теолога када дође до расправе односа ислама према науци је следећи: Неки мислиоци сматрају да ислам и прогрес нису сагласни, тј. да први представља препреку за развој друштва и то аргументују окамењеношћу живота муслимана. Други се према исламу односе са сумњом, јер за њих је то религија која вернике приморава да учe напамет религиозне текстове, да носе чалме и пребиру бројанице. При томе, теолози на ово одговарају тако што тврде да такви заборављају на колосални допринос муслиманских научника развоју светске науке, а то је урађено у време када је у Европи цветао верски фанатизам.
У консултованој литератури јасно је да бројни аутори, када је у питању узрок научне инертности муслимана, наводе бројне разлоге. На пример, неки криве (претпостављено) урођено непријатељство ислама према науци и истичу да су неки исламски «универзитети» изгледа више окренути молитви него студирању. На пример, Универзитет Куаид-и-Азам у Исламабаду има три џамије у кампусу, а планира се изградња и четврте, али нема библиотеке нити продавнице књига. Учење напамет верских текстова, посебно Кур’ана уместо критичког размишљања је обележје високог образовања у многим исламским државама. Управо на овај начин размишља Иршад Мањи, која сматра да је узрок небављења муслимана науком тај што су «мозгови муслимана окупирани, те да је проблем са исламом у томе што у њему преовлађује буквално читање Кур’ана».
Погрешна политика неких влада, попут владе Саудијске Арабије која, на пример, помаже објављивање књига за исламске школе, попут таквих као „Неоспорива чуда Кур’ана: чињенице које наука не може одбити“, упућују на инхерентан сукоб између вере и разума.
Исламска цивилизација је, истиче Алави, заузимала својевремено кључну и командну позицију у светској историји. Међутим, редефинисање света у складу са нормама модернитета и огромне технолошке, културне, војне и економске моћи Запада, центриране онако како јесте око Сједињених Држава, те, такође, све више око источне Азије, позиционирало ју је на једну у суштину подређену, па чак и безначајну, улогу. Ислам се, чак и ако се погледа његов речник, чини као да је у сукобу са остатком модерног света.“
У своје време бивши премијер Малезије Махатхир Мухаммад говорио је да је наука нестала у исламском свету захваљујући доласку исламских теолога, који су почели афирмисати интерпретацију ислама, према којој наука не треба да излази из оквира проучавања шеријатских наука. Други фактор је престанак подршке научницима од стране калифа и султана. Наиме, није постојао неки други начин подршке научника осим личне подршке калифа и султана, а ови су под утицајем исламских теолога престали да подржавају научнике. Савремене исламске владе такође не подржавају (довољно) научнике и науку јер не издавајају из буџета довољна новца за делатност научника.
Распад Римске империје, назадовање Запада и прекид сарадње са Византијом довело је до тога да је у епохи ренесансе арапска литература послужила као ослонац (ништа мање и ништа више) за читање новооткривене грчке филозофије и науке. Но, када су се Европљани домогли изворних дела грчких аутора, њихов интерес за «арапску науку» се брзо угасио. Западни аутори овде истичу да су арпаски научни текстови били заправо преводи, у најбољем случају компилације и реферати створени много пре потпуне исламизације Арапа (посебно од стране Индијаца, Персијанаца, Асираца, Сумера и других). Научне заједнице тих народа бавиле су се превођењем и писањем реферата, а тиме су се бавили јер нису имали услова за властити научни рад, уз чињеницу да се тада радило о почетку научног деловања. Зато су ислам и шеријат коначно потчинили себи све друштвене механизме освојених народа, укључујући образовање, и стављајући нагласак на теолошке дисциплине.
Уопште, наука у исламском свету схватана је искључиво као део богословља, тј. проучавање Кур’ана, хадиса, предања и арапских религиозних предања. Тиби тврди да у том смислу нема оправдања називати институције попут Ал – Азхар у Каиру великим и угледним центром исламских наука – Универзитетом. «Неки историчари ислама погрешно преводе појам медреса са универзитет. То није у реду, јер ако ми схватамо универзитет као universitas litterarum, заједницу науке или барем као копију париског universitas magistrorum, тј. «друштвом учитеља» из XIII века, онда знамо да је универзитет место где се слободно и без ограничавања истраживања стварају различити аспекти рационалне карте света, што је дефинитивно изум Европе.
Муслимански реформатор немачко-сиријског порекла Бассам Тиби у својој књизи «Ислам између културе и политике» примећује: «Рационална наука у средњем веку у исламу сматрана је ‘страном јереси’ и зато су је забрањивали. Данас исламски фундаменталисти неће да признају да су фрагменти рационалне науке у исламу засновани на улум аль-кудама (знању предака), тачније да представља грчко наслеђе». За разлику од Јапанаца који су примили кинеску културу и достигнућа кинеске цивилизације, који су проникли у њену суштину и систем вредности, те је довели до савршенства, «арапски свет» се показао неспособним да на систематичан начин усвоји културу покорених народа, нити је успео да стечена научна знања реализује и даље развије. Да ли греше они који сматрају да је исламска идеологија једна од главних кочничара и разлога пада средњовековне блискоисточне науке и филозофије.
Александар Сиротин има другачије виђење узлета и пада науке међу муслиманима. Наиме, он следи мисли професора Сабра са Харварда да нема убедљивог одговора по овом питању, али да је после протеривања муслимана из Шпаније прекинута веза исламских мислилаца и учењака са онима из Европе. Библиотеке у Кордоби и Толеду су пале у руке Европљана чиме су исламски научници остали без потребних средстава за рад, а потом је престало и њихово финасирање од калифа и султана, док је Запад науци обезбедио средства из производње, а проналаске научника враћао у индустрију, ради унапређења производа.
Током XIX и XX века, када се догађало ослобађање од колонијализма исламских држава, муслимани су морали да прихвате западну науку и технику из економских и војних разлога, те су реформатори почели борбу за реформу и модернизацију исламског света. Реформатори су сматрали да ако су Европљани позајмили њихова знања из «Златног века ислама», онда и муслимани могу сада да позајме резултате западне науке. Ови покрети за реформу исламског света дали су резултате у Малезији, Ирану, Јордану и делимично у Пакистану.
Истраживачи односа ислама према науци истичу још два фактора због којих муслимани заостају на пољу науке – прво, непостојање средње класе и друго, бесмислено учење Кур’ана напамет, што смо већ помињали. Наиме, уверење да се сва знања налазе у Кур’ану кочи научни прогрес, сматра Первез Худбхои. Даље Худбхои истиче да ова вера представља катастрофу за исламски свет, јер спречава васпитавање и образовање човека који мисли, анализира, пита, сумња и ствара.
Муслиман Бруно Гуидерони, астрофизичар Националног центра научних истраживања у Паризу сматра да муслимани заустају у области науке јер је она у њиховим очима увоз са Запада. Другим речима, научници сматрају да конзервативни део муслимана тежи да се користи савременом технологијом, али не дели научне погледе на свет, јер они могу да доведу под сумњу религизоне догме.
Но, Алави мисли да је упркос прихватања западне тгехнологије, па и науке, ипа дошло, поред других фактора, и до тога да «релативно пропадање у погледу животног стандарда муслимана неумољиво траје још од 1798. године, и можда се чак повећало последњих година, док су се истовремено у економској трци некада троме земље попут Кине и Индије пробиле у прве редове».
Зато треба подсетити на изјаву пакистанског политичара (бившег председника ове земље) Первеза Мушарафа коју је дао поводом 11. септембра (напада на Куле близнакиње у САД). Тада је рекао нешто што су сви знали, тј. да су муслимани данас „најсиромашнији, најнеписменији, најзаосталији, најболеснији, најмање образовани, највише ускраћени и најслабија карика људске расе“, те да је то (и) разлог због чега се муслимани не баве више науком.

Једна од актуелних и често коришћених западних визуелних представа односа ислама према променама, али и у чланцима који проблематизују однос ислама према науци.
Извор: http://www.ninevehsoft.com/fiorina.htm; http://wp.gabblgob.net/archives/1510
Реакција муслимана на западну науку је покушај новог ширења ислама, при чему такви траже да сви научници на свету признају да је сам Кур’ан најпоузданији извор научних знања. Према речима професора Переза Худбхоиа, исламисти критикују науку и не желе да виде узроке и последице. На пример, у инструкцијама професорима и студентима пакистанског Института политичких наука препоручено је да не повезују физичке појаве и њихове последице. А када се говори о хемији, исламисти кажу да треба поступити на следећи начин: Ако се кисеоник и водоник споје, онда по вољи Алаха, добијемо воду.
Ринат Мухаметов, члан експертске групе Савета муфтија Руске Федерације сматра да је проблем са науком у томе што 21 арапска држава данас улаже 1,5 трилиона долара у економију западних држава, а само 10 милијарди долара на развој сопствене економије. Други проблем који муслимани морају да реше, према Мухаметову, јесте тај да ли је могућа симбиоза између традиционалних исламских духовних вредности и модернизације?
Друга половина XIX и прва половина XX века представљају време највећег пада исламске цивилизације у својој историји. Мада је и данас тешка ситуација у многим областима, али Ринат Мухаметов је оптимиста, јер сматра да ће исламска цивилизација попут птице феникс поново устати из пепела. Исламска цивилизација се мења, али остаје исламска. Трансформација ислама се већ догађала и то не једном. На пример, исламски свет из времена Абасида се разликује од времена Османске империје, али и једно и друго је исламски свет.

ДА ЛИ ИСЛАМ, ИПАК, ПРИХВАТА НАУКУ?

Након деценија равнодушности, када су се за ислам и његову цивилизацију једино занимали академски стручњаци, дипломате, путници и неколицина конвертита, ислам је поново провалио у западни свет. «Ислам је дуго сматран једном смртно рањеном цивилизацијом, цивилизацијом која није у стању да се прилагодити модернитету и која се стога може једино предати судбини маргинализације и коначног нестанка“. Но, Саудијска Арабија као да „окреће лист“, те је 2009. године отворила Универзитет за науку и технологију краљ Абдулах и обезбедила му буџет од 20 милијарди долара. Влада суседног Катара повећава издвајања за науку, па је уместо досадашњих 0,8 одсто издвојила 2,8 одсто БНД-а за науку (око пет милијарди долара годишње). Турска је такође повећала улагања у науку. Због тога је забележен раст објављених научних радова са 5000 годишње на 22 000. Иран је ту већ лидер међу исламским државама и годишње његови научници објаве око 15.000 научних радова.
Истраживање из 2011. године Тhоmsоn-а Rеuтеrs-а показало је да су раних деведесетих година прошлог века истраживачи из света четири пута мање цитирали научнике из најбогатијих исламских држава у односу на остали део света. Но, од тада се доста тога променило, па је Иран постао лидер постигавши 1,7 одсто свих цитата у свету из области математике, док се са један одсто цитирају радови истраживача из Египта и Саудијске Арабије. Турска је поправила стање у области технике. Такође, треба направити разлику између сунитског и шиитског ислама, јер је други доминантан у Ирану, а Персијанци имају готово националну склоност ка рационализаму. Зато су и лидери (били и остали) у исламском свету по питању науке. Поготово што друге бројне исламске земље још спавају.
Но, овде треба упозорити и на чињеницу да развој високог образовања у исламским државама ипак постоји, па тако и науке, али да се ова последња, барем се тако чини, развија у погрешном смеру. Наиме, „Оливије Роа је запазио да формирање и преношење знања у исламу полако излази из традиционалних оквира – семинара и исламских универзитета – и преноси се на просторе који се постепено претварају у главне расаднике исламистичког протеста на прелазу осамдесетих и деведесетих година: то су локалне џамије и универзитетски центри. Ова просторна делокализација производње знања праћена је појавом једне нове фигуре у савременом исламу, а то је фигура милитантног интелектуалца, која се постепено формира током деведесетих година“. Њихова појава («милитантних интелектуалаца») примећена је не само на Блиском истоку, него и у Европи, БиХ и Србији.
Руски истраживач Плешћунов примећује да су муслимани у Великој Британији, што се може применити и на друге државе, развили велику акивност на тамошњим универзитетима, али констатује «то није повезано толико са стицањем знања, колико са пропагандом ислама и фундаменталистичких идеја». На другом месту Плешћунов констатује: када млади муслимани дођу на универзитет они су несигурни, колебљиви, беспомоћни јер су ту више због притиска средине и социјалне принуде, него по искреном поштовању образовања и науке. Таква ситауција обезбеђује одличну социјалну и идеолошку базу радикалним исламским групама, које развиају персоналне односе са студентима и тако их придобијају. Са Оливијем Роа, дакле, сагласан је и цитирани Плешћунов који још пише: «Почетком XXI века све више одлично образованих муслимана ступа у редове исламских радикала и фундаменталсита».
Тако је свет борећи се са индиферетношћу ислама према науци успео да бар оне који не живе у исламским државама некако упути ка универзитетима, али понекад добија не искрене љубитеље науке и хуманиситички опредељене научнике, већ милитантне интелектуалце. Чини се да је Сеид Кутба еклатантан пример оваквог интелектуалца, а да је њему сасвим супротан знаменити ирански интелектуалац, геолог, физичар, геофизичар и философ Сејјид Хосеин Наср, дипломац чувеног МИТ-а на Кембриџу.

ЛИТЕРАТУРА
Arslan, Emir Šekib: Zašto su muslimani, nazadovali a drugi napredovali, Visoki saudijski komitet za pomoć BiH i Kulturni centar „Kralj Fahd“ u Srajevu, Sarajevo, 2000.
Антонић, Слободан: Ђаво, историја и феминизам: социолошке пустоловине, Центар слободарских делатности, Крагујевац – Београд, 2012.
Alam, Haled Fuad: Globalni islam, Službeni glasnik, Beograd, 2012.
Allawi, Ali A.: Kriza islamske civilizacije, Dobra knjiga, Sarajevo, 2012.
Апшерони, Али: Ислам и наука, взаимоотношения науки и религии,http://scbook.chat.ru/islam04.htm
Božović, Rade/ Kostić, Ivan Ejub/ Teodosijević, Mirjana: Progonjeni islam, Utopija, Beograd, 2013.
Bodžnurdi, Kazem Mousawi: Ibn Sina, čuveni iranski filozof i liječnik, Naučnoistraživački institut „Ibn Sina“, Sarajevo, 2011.
Бус, Е. Андреас, Макс Вебер и Азија, Градина/ЈУНИР, Ниш, 1994.
Vehešti, Muhamed/ Dža’feri, Mahdi Ebu/ Fakihi, Ali Naki: Stavovi mislilaca o obrazovanju i odgoju, Fondacija „Mulla Sadra“ u BiH, Sarajevo, 2009.
Давыдов, Вадим: Правда о достижениях мусульманских ученых Золотого Века, http://islamuncovered.info/truth_about_the_golden_age_of_islamic_science/
En-Nedevi, Šta je svijet izgubio stagnacijom muslimana, M. Mašić, Sarajevo, 2003.
Islamska nauka,http://sh.wikipedia.org/wiki/islamska nauka
Исламская наука вопреки исламу, http://sedlev.livejournal.com/46168.html Апр 26, 2012
Islam i nauka, http://www.nur-islam.com/index.php?view=article&catid=57%3Akuran-i-nauka 24. januar 2009.
Islam i nauka, http://www.klix.ba/forum/islam-i.nauka-t74653.html-f=6&start=100
Ковачевић, Милош: Српско питање на Балкану из перспективе актуелног статуса српског језика, у зборнику: Српско питање на Балкану, приредио Момчило Суботић, Институт за политичке студије, Београд, 2013.
Kratak pregled najznačajnijih islamskih naučnika i predstavnika islamske civilizacije, http://www.islam.co.ba/nauka/index.php?subCTION=OSTALO&ID=1070745147
Manji, Irshad: Kaj je narobe danes z islamom, poziv k poštenosti in prenovi, Društvo Znamenje, Petrovče, 2008.
Милошевић, Зоран: Бошњачко поништавање Срба, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 2004.
Милошевић, Зоран: Ширење идеја блискоисточних исламиста у школама Немачке, Политичка ревија, бр. 3, Београд, 2010.
Милошевић, Зоран: Турска и неоосманизам, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2010.
Милошевић, Зоран: Идентитет Европе – будућност муслимана у Европској унији, Институт за политичке студије, Београд, 2012.
Милошевић, Зоран/ Мировић, Александра: Етно конфесионални идентитет Срба у «Дневном авазу, у зборнику: Национални идентитет и религија, приредио Зранм Милошевић/Живојин Ђурић, Институт за политичке студије, Београд, 2013.
Милошевич, Зоран: Современная христианизация мусульман. Вестник Череповецкого государственного университета, No 2, T. 1, Череповец, 2013.
Милошевић, Зоран: Компаративна анализа ставова «Дневног аваза» о Европској унији и Турској за период од 1. септембра до 10. новембра 2013. године, Политичка ревија, бр. 4, Београд, 2013.
Motahhari, Mortaza: Islam i Iran, uzajamni doprinosi, Naučnoistraživački institut „Ibn Sina“, Sarajevo, 2008.
Мухаметов, Ринат: Новое оперативное исламоведение,
http://www.russ.ru/Mirovaya-povestka/Novoe-operativnoe-islamovedenie 04.04.11
Nakon stoljeća stagnacija, nauka se vraća u islamski svijet, http://www.preporod.com/index.php/teme/odgoj i obrazovanje/3498-islam-i-nauka-put-ka-obnovi.html? 19. 4. 2013. Prema The Economist, 26. 1. 2013.
Плещунов, Ф. О.: Исламскиэ экстремисты в университетах Великобритании, Ближний восток и современность, сборник статей, Институт востоковедения РАН/Инстиитут Ближнего востока, Москва, 2009.
Sadović, Mehmed: Islam i nauka: Bog postoji i opominje ljude: religija i nauka, dva saborca u borbi za opstanak i razvitak čovjeka na zemaljskoj kugli, Prosperitet d.d., Sarajevo 2012.
Сиротин, Александр: Взлет и падение науки в странах ислама, Наука в Сибири, Новосибирск, Nо1 (2337) 11 января 2002 г.
Степанянц, М. Т.: Ислам в философской и общественной мысли зарубежного востока, „Наука“, Москва, 1974.
Тарази, Максат ат: Причины расцвета и заката науки в исламском мире, http://jamagat.kz/index.php/analitika/11-prichiny-rastveta-izakata-nauki-v-islamsko… 10. 12. 2013
Tanasković, Darko: Islam i mi, Partenon, Beograd, 2006.
Halibi, Ali Asgar: Historija islamske civilizacije, IBN SINA, Sarajevo, 2010, str. 103.
Halilović, Seid: Tradicionalno obrazovanje naših muslimana, Nur,No 59, Beograd, 2010.
http://sh.wikipedia.org/wiki/Islamska_nauka
Шариат, ислам и наука, http://voprosik.net/shariat-islam-i-nauka/ Апр 26, 2012

Zoran Milosevic

Summary

ISLAM AND SCIENCE

Today, the evaluation of scientists and science is performing quantitatively and qualitatively. Quantitative, by counting the number of published scientific papers, their citations, respectively the number of patents, innovation, awarding monographs and their authors. But when Islamic authors come to play, they have slept the previous period. “The dream was long and deep. In 2005 Harvard University has published more scientific papers than 17 Arab countries together”. Only two winners of Nobel prize in chemistry and physics are given by 1.6 billion Muslims in the. They both moved to the West. Still living chemist Ahmed Hasan is working at the Technology Institute in California. Nobel Prize winners for literature from the Islamic world are usually convicted to death or long prison for offenses that are not in accordance with Islam. Islamic states are not great either when it comes to investing in science. The Organization of Islamic Cooperation spends 0.81 percent of GDP in science, while the U.S. spends 2.9 percent, and Israel as much as 4.4 percent.
Not only Muslims invest such a little bit in science and research, they sufficiently translate books from other languages into Arabic. Therefore, a well known Muslim journalist Irshad Manji, sets following question: “Why is the entire Arab world for the past thousand years translated lower books than Spain does in one year?”
The famous Iraque scientist Ali A. Alavi comments in his monograph The Crisis of Islamic civilization and The decline Muslims cretivity and concludes: “In science and technology statistics are really scary, in addition, more depressed. If you take data from 2006, Muslim countries – members of the Organisation of Islamic Cooperation (OIC) had 8.5 scientists and technologist per 1000 inhabitants, in compared with a world average of 40.7 and 139.3 as the average in the developed world. The entire Islamic world accounted with 1.17 percent in the global scientific litrature, compared with 1.48 percent as Spain has made herself. The countries of the Organisation of Islamic Cooperation spend 0.3 per cent of GDP in research and development, while the global average is 2.4 percent. The list goes on and includes a small number of articles published in journals, additionaly miserable situation in the field of ranking universities and faculties and the patents realisation.”
At this tendency continued delegitimisation of humanities and social sciences. This phenomenon becomes evident if we compare the different reactions to the Nobel prize awarded to the Muslim authors in the last century. Nine years after the Nobel Prize in physics got Abdus Salam, in 1988 the same award, this time for literature is awarded to Naguib Mahfouz. This award is echoed in public much less and in a completely different way. “Nobel” awarded to Mahvuz caused confusion and even criticism from some Islamist and conservative circles since the Islamic censorship earlier condemned the author for his novel The stories of our neighborhood. Different reaction to the same prize, first awarded in the field of natural sciences, and then for the literature has shown that there is internal strife in the Muslim society. Humanities express uncertainty, relativize totality, undermining the stability of the community and therefore they are associated with the weakening of organic totality which is fundament of the dogma of the God unity, the natural sciences, on the contrary, confirm the God existence. What is the biography of prominent figures of Islamic radicalism is often cited graduating technical school or technical faculty direction confirms that mindset. In addition, science and technology are the agencies of mondialization, which leads to the strengthening of global Islam.
Even those Muslims who reject the extremism (fundamentalism) believe that should not follow Western science, especially socially, because in their opinion it leads to the destruction of traditional spiritual values and impose alienation and greed. The rejection of the humanities, however, takes the ideology of radical Islamism and neo-fundamentalism in some kind of sociological impasse because that way breaks the link between ancient cultures and religions. In science, you can not do selectively. “This is a harmful and even dangerous continuing of inertia of moving to the line of intelectual sloth, dogmatic rigidity and self-sufficiency that comes from feelings of superiority, without proper coverage.”

Објављено у:
Радови, часопис за хуманистичке и друштвене науке, 
Филозофски факултет Универзитета у Бањој Луци, 
бр, 19, 2014, стр. 9 – 35.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *