Анализе

Шта се спрема СПЦ у Америци

  • Познати аналитичар крагујевачких „Погледа“, др Петар Павловић, објавио је, 14. јануара 1994. године, текст „Бог Свами“, у коме је писао шта се спрема СПЦ у Америци
  • О томе је недавно писао др Коста Чавошки – ствар се десила, Новограчаничка митрополија је, практично, укинута („арондирана“)
  • Овај, скоро „пророчки“, текст (а поводом најновијих догађања у Епархији канадској) објављујемо да се види да нема ничег случајног!

ПИШЕ: Др Петар Павловић

ДА ЛИ ЈЕ НА ПОМОЛУ НОВИ РАСКОЛ? БОГ СВАМИ!

Нездраве појаве у оквиру српске цркве на америчком континенту налазе се у тесној вези са општим нападом антихришћанских снага на темеље хришћанског света: у овој релативно малој заједници у расејању сусрећемо све главне елементе разарања хришћанских установа: продор источних религија, масонерију и екуменизам.

+++

Затишје које, од превазилажења раскола, већ неколико година влада у животу Српске Православне Цркве на северноамеричком континенту изгледа да се ближи крају.

Множе се знаци који указују на сумњива врења која су обузела неке црквене структуре. Код растућег броја овдашњих православних Срба, те појаве изазивају низ нелагодних питања у вези са радом и циљевима извесних црквених руководиоца.

Јеретички духовни базар у режији српског митрополита

Ништа не одражава боље суштину тих необичних тенденција од недавног позива на »духовни сусрет« упућеног представницима сасвим разнородних, хришћанских и нехришћанских, религиозних тела. Тај скуп био је заказан измећу 23. и 27. јуна ове године у просторијама српског манастира Светог Саве у Либертвилу, држава Илиној. Датум, који су организатори изабрали, добија посебан значај када се стави у везу са Конгресом светских религија који се од прилике истовремено одржавао у Чикагу. У позиву, потписаном од стране Роналда Кида, директора манастира Вивекананда у држави Мичиген, установе која се налази у саставу индуског друштва Веданта, истиче се да ће на 5 скупу, поред православних и индуских, узети учешће такође и католички и будистички »духовници«.

Са једног екуменског скупа, 1986: лепе речи, али шта стоји иза њих?

За пропагирање индуског религиозног учења на Западу, такозвани »свами« Вивекананда био је један од најзначајнијих у најактивнијих гуруа. Крајем прошлог и почетком овога века он је одиграо кључну улогу за успешно представљање многобожачке индуске религије широким слојевима у Америци и Европи.

У свом крајње учтивом и према свим верским убеђењима подједнако предусретљивом позиву, писаном у синкретистичком индуском духу, г. Кид подвлачи да је један од главних циљева овог сусрета »окупљање водећих учитеља и аутора из разних верских средина не би ли својим искуствима, увидима и верском праксом једни друге надахнули и подстакли«.

У истом духу, г. Кид објашњава званицама да ће тема скупа бити »Духовитост као темељ сусрета између религија« и да је жеља свих учесника да »изразе поштовање према православној традицији светог Саве тиме што ће учествовати на предавањима о духовности икона (са реакцијама будистичких, римокатоличких и индуских представника) и на архијерејској литургији коју ће, како се очекује, одржати високопросвећени митрополит Христифор у суботу«.

Улазећи у подробности програма планираног скупа у српском манастиру светога Саве, организатор додаје да ће сваки дан рада бити отваран духовним вежбама које ће наизменично потицати из једне од верских традиција заступљених међу учесницима, било да се ради о »пуџи, lectio divina, или зен медитацији«.

Сувишно је напомињати да обраћање г. Кида нигде не прекорачује границе учтивости у опхоћењу према свим »верским традицијама« које су имале да узму учешћа на овом скупу. За синкретистичког индуског становишта, то је потпуно разумљиво. Међутим, његово стављање разних верских учења под исту капу и на исти план са становишта учења Православне Цркве намеће питања најозбиљније природе јер она држи да је пут који води спасењу поверен једино њој.

Верује ли митрополит средњезападно-амерички Христифор да су римокатоличка, индуска и будистичка духовна учења равноправна са православним – и да она воде истом општем циљу?

Као епископ, митрополит Христифор има обавезу да у својој епархији учвршћује и својој пастви објашњава истиниту православну веру. Канони Православне цркве и учење светих Отаца изричито забрањују и кажњавају заједничку молитву било које врсте са јеретицима. Али на овом скупу, поред јеретика, учествовали су још и потпуни незнабожци. Има ли митрополит неко прихватљиво објашњење за то?

Што се литургије тиче, пракса Цркве још од најранијих времена, присутност на св. литургији и учешће у њој резервише искључиво крштеним православнш хришћанима. Са каквим циљем и са чијим овлашћењем је митрополит Христифор дозволио да се у светињи српско православног манастира одржава јеретички скуп којим се искључиви карактер православног чинодејствовања имплицитно деградира срозавањем на исти ниво са паганским обредима?

Сматра ли митрополит Христифор литургију за свету тајну или за позоришу представу? Како је могао да дозволи и саму помисао да би јој у манастиру, који о налази под окриљем његове катедре, могла присуствовати тако шарена, јеретичка и јавно незнабожачка, публика?

Спрема ли се нови раскол?

Да би се чудна збивања у манастиру светог Саве правилно оценила, ипак је потребно имати одређена теолошка предзнања. Међутим, у Српској „Цркви и овом континенту догађају се и друге ствари, које ни мало мање не забрињавају али чији је карактер толико очигледан да се лако схвата и без неког посебног теолошког образовања.

На недавном Сабору, који је био одржан у Детроиту 15. септембра ове године, била су поднета два предлога иза којих се, по свему судећи, налазе веома утицајне и добро организоване снаге које имају своја упоришта у црквеној хијерархији подједнако као и међу извесним мирјанима. Први предлог односи се на затварање православне богословије која се налази у оквиру манастира св. Саве (као и богословије Новограчаничке митрополије у оближњем месту Три језера, Илиној) и предвиђа слање српских богослова у верске школе које се тренутно налазе под јурисдикцијом других православних цркава, руске св. Владимира и грчке Светога Крста. Мада је као разлог било наведено да је упоредо одржавање две српске богословије непрактично“, никоме од добронамерних предлагача није пало на памет очигледно решење да се оне консолидују, како би српски богослови могли и даље да се васпитавају у српском духу.

Горњи предлог за сада није био прихваћен, али чињеница да је уопште могао бити поднет говори у прилог закључку да делују снаге којима није нарочито стало до националног и светосавског васпитања свештеничког подмлатка.

Сумњу, да је посреди макијавелистичка игра ширих размера, подхрањује и други предлог, који је био изнесен пред Сабор и који је, исто као и први, био заогрнут наоко веома безазленим и практичним обзирима. По њему, канадска епархија требало би да буде ослобођена од даљег учешћа у централној црквеној каси. Када је ову одлуку топло и захвално поздравио, канадски епископ, г. Георгије, је изгледа превидео кључну клаузулу којом је ова неуобичајена великодушност била условљена: они који не учествују у каси губе, такође, и право учешћа у раду Сабора.

Да би учинак овог маневра могао бити схваћен, потребно је држати на уму једну веома значајну чињеницу социолошке природе. Канадски део Цркве састоји се претежно из редовних придошлица из разних крајева Југославије код којих је присутна јака емотивна веза за Отаџбином. У америчккм епархијама, међутим, до изражаја долазе све више поколења рођена и васпитана у расејању, као сам митрополит Христифор. Код њих, осећање припадности далекој Отаџбини њихових дедова, сасвим разумљиво, знатно је слабије.

Удаљавањем »Канађана«, отварају се широм врата за убрзавање процеса асимилације за који се велики број овдашњих »Американаца« здушно залаже. По традиционалном српском схватању припадност СПЦ-у је не само верско опредељење већ истовремено и одраз етничког идентитета. Уколико би преовладала ова »америчка« струја, црква би деловала само на чисто религиозном плану, као једна од многих православних јурисдикција. Она би била исто толико специфично српска колико су »Моравска браћа« Морављани.

Утисак, да се у кулоарима нешто спрема, и да све ово нису неповезани потези, учвршћује и текст допуне правилника који је био поднесен на усвајање свим црквено-школским општинама. У тексту се наглашава да је црквено-школска општина подређена Српској Православној Цркви у Америци и Канади, али тамо се нигде не помиње правна зависносг ма какве врсте у односу на Српску Патријаршију у Београду. Очигледно добро проучивши правне лекције негдашњег раскола, аугори допуне правилника изричито обавезују сваког члана црквених општина (параграф 6) да ће се по свим релевантним питањима повињавати одлукама црквених власти на овом континенту као највишој инстанци, прелазећи сасвим преко постојања и канонских надлежности отаџбинске хијерархије.

До сада само две општине прихватиле су ову допуну. Ствар постаје још загонетнија када се има у виду да је речени текст првобитно био састављен још пре десет година али да је тек сада најзад пуштен у оптицај. Нису ли, можда, извесне снаге чекале да се стекну и остале повољне околности па да онда координирано предузму и овај потез у оквиру остварења једног ширег и добро замишљеног плана?

Православна „суперцрква“ у Америци

Какве би те снаге могле бити, и чему оне циљају, дало се закључити из многих ставова и иницијатива које су дошле до изражаја на Сабору. Овде су, поред тога, два момента од превасходног значаја.

У црквеним круговима већ се проносе вести да би на Васељенском Сабору, који би требало да се одржи идуће године, могла бити донета одлука о стварању Америчке Патријаршије у коју би се укључиле све дијаспоре православних јурисдикција на територији САД. Таквом реорганизацијом, јасно је да би амерички Срби изгубили сваку канонску и духовну везу са Српском Патријаршијом, а њихова овдашња црквена организација изгубила би сваку основу по којој би могла да специфично заступа интересе српског народа.

Други важан моменат, који се са претходним налази у тесној вези, је очигледна чињеница да би учинак напред изложених потеза био да би се митрополит Христифор практично нашао као поглавар једне аутономне црквене организације, чије се границе у главном поклапају са националним границама САД. Она би се, затим, једним потезом пера лако могла одцепити од СПЦ и прикључити неком другом црквеном телу. Било да се ствар сврши стварањем аутономне српске Архиепископије у САД са Христифором на челу (под претпоставком да се све своди на његове личне амбиције) било да се ради о далекосежнијем плану брисања  националне особености овдашњих православних цркава (ако претпоставимо да асимилаторске снаге циљају неком безбојном »америчком православљу« које би се затим лако дало уклопити у шире екуменистичке токове), једно је сигурно. Таквом реорганизацијом и укидањем наглашеног дијаспорног карактера, овдашња СПЦ постала би много подложнија манипулисању њених акција на начин који би највише одговарао дневним интересима америчке политике.

Али ако у овој шеми постоји једна појединост која посебно забрињава то је замисао да би језгро будуће Америчке Патријаршије требало да буде већ постојећа такозвана Orthodox Church of America. Поред тога што је прихватила нови календар и што се од почетка налази у првим редовима екуменског покрета, ова јурисдикција има и врло занимљиву прошлост. Четрдесетих година, она се одцепила од Руске Заграничне Цркве. После вишегодишњих тајних преговора вођених са Московском Патријаршијом, ОСА је од ове установе, која се тада, као што је познато, налазила под потпуном контролом совјетске тајне полиције, 1970. године стекла »аутокефалију«.

У случају да »педигре« овакве врсте није довољан да би се извукли одређени закључци, могло би се додати још и следеће. За многе водеће личности у ОСА с разлогом се сумња да припадају масонској ложи и да је пуч, који су својевремено извели издвајањем из Руске Заграничне Цркве, представљао део једног далекосежнијег плана снага које нису наклоњене хришћанству и православљу. Тај план је да се, где год је то могуће, Црква подрије изнутра. Наглашено екуменистички и новокалендарски ставови ове јурисдикције иду у прилог таквим претпоставкама.

На шта би личила пројектована »Америчка Патријаршија« уколико би била организована око таквог »језгра«? Постоје ли убедљиви аргументи којима би се икада могло образложити одцепљење америчких Срба од своје матице да би се затим уклопили у један тако сумњив конгломерат?

Да не заборавимо још једну веома интересантну појединост. Митрополит Христифор је 1978. године, приликом своје хиротоније, на захтев Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве био принуђен да свечано изјави да се одриче своје припадности масонској ложи.

Зар многе ствари, да се тако изразимо, сада не долазе у фокус? Па ипак, ова кретања и њихов шири значај слабо су разумљиви уколико претходно не би појаснили ко је свами Вивекананда, што је то масонерија и чему тежи екуменски покрет.

Ко је Свами Вивекананда?

Друштво Веданта, које је било организатор »духовног сусрета« у српском манастиру, основао је индуски верски учитељ Вивекананда 1893. године. Оно је једно од најстаријих и најутицајнијих тела ове врсте преко којих се индуистичка учења пропагирају на хришћанском Западу.

Интересантно је да је повод посете свами Вивекананде 1893. г. било заседање Светског парламента религија у Чикагу. Религиозни конгрес одржан у Чикагу ове године, на стогодишњицу тог скупа, представља продужетак истог екуменског и синкретистичког приступа религији. »Духовно саветовање« одржано у манастиру св. Саве у Либертивилу зато представља манифестацију исте основне идеје, а то је да су све »религиозне традиције« саздане на заједничким темељима. Та идеја, коју екуменски покрет спроводи у дело, завршава практичним изједначавањем разних вера.

Специфичност Веданте је да оно представља монистичку страну сложене индуске религиозне мисли. Самим тим, она је најближа схватањима Запада чији се начин мишљења, наравно, још увек добрнм делом налази под утицајем хришћанских представа. Са становишта индуизма, Вивеканандин избор Веданте као идејног инструмента за продор према Западу представља изузетно мудро одлуку. Да би крајње конзеквенце свога паганског учења што боље прерушио, Вивекананда је отишао корак даље. Он је многе спољашње стране Веданте саобразио хришћанским обичајима, скупа са литургијским обредима који су обухватали певање химни, проучавање светих списа, молитве и проповеди.

Основне идеје Веданте, међутим, сажимају се у три става. Прво, »стварност је универзална Љубав«, а та љубав је Веданта, што је уједно и циљ свеколиког знања. Према томе, већ на почетку сусрећемо типично индуски неодређену пропозицију која, међутим, веома привлачно звучи. Затим, »свет је илузија«. Све појаве чулног света представљају сушти привид. И то је  класичан  став  индуског погледа   на свет. Најзад, метафизичко језгро и логички-извод свега претходног: »индивидуално ‘ја’ које осећамо у себи, истоветно је коначном начелу бића. То ‘ја’ уједно обухвата и целокупну Стварност.« [Encyclopedia of American Religions, том 2, стране 360-361]

Ово свакако да није место да се упуштамо у подробну анализу индуистичке философије. Али чак и теолошки слабо упућеној особи мора да је одмах јасно да су разлике између овог и сваког хришћанског, а погову православног, учења суштинске и не мало важне. Те дубоке разлике немогуће је премостити изливима узајамне добре воље и реторичким триковима. Хришћанство инсистира на строгој онтолошкој подели између Творца и твари; циљ религиозног живота није гностички идеал стицања неке врсте интелектуалног знања него пракса, кроз коју се задобија спасоносна врлина; основно расположење хришћанске душе није небулозна »љубав« према некој апстрактној »божанској стварности«, него покајање; најзад, ништа хришћанској свести не може бити више страно од егоистичког поистовећења себе са крајњим начелом бића и, услед тога, од губљења личности у неком надличном топионичарском лонцу. Само овај последњи став довољан је да утврди непремостиву провалију која зјапи између хришћанског и индуског погледа на свет. Али и нешто више. Са хришћанског становишта, пантеистичка бласфемија овакве врсте особу, која је исповеда, обавезно лишава сваког својства духовности, макар схваћене на најшири могући начин.

Да ли је митрополит Христифор свестан ових дубоких разлика између погледа на свет који он званично представља и веровања његових индуских гостију?

Ако је митрополит Христифор, из хришћанске ревности, желео да припадницима Друштва Веданта објасни православне догмате, или да се са њима упусти у академску дискусију, зар то није могао да учини на једном од неколико првокласних универзитета који се налазе у Чикагу и околини? Зар се носиоци таквих идеја као равноправни сабеседници пуштају да са православнима »размењују духовна искуства«, и то још у манастиру који носи име св. Саве?

Какав је став масонства према религији?

Порекло и делатност масонских ложа изузетно је контраверзно и сложено питање, али у сваком случају не постоји потреба да се на овом месту у њега подробно упуштамо. Међутим, да би се менталитет који се налази иза многих наведених забрињавајућих појава у СПЦ сасвим добро схватио, довољно је да укратко испитамо појам о Богу који у масонској ложи преовлађује.

Недавна посланица грчког старокалендарског епископа Ефраима бостонског (за интегрални текст, видети Orthodox Christian Witness, 4. јули, 1993), која је била посвећена управо тој теми, баца сву потребну светлост на ову изузетно важну страну масонског питања.

Пре свега, епископ Ефраим подсећа на неколико врло важних посланица православних јерарха где се верни изричито упозоравају да се клоне масонерије, међу којима се истичу посланице архиепископа Иротеја патрашког (1897 и 1899) и неколико синодских изјава грчке Цркве тридесетих година овога века. У исто време, он наводи да су бар два водећа црквена поглавара у овоме веку, екуменски патријарси Мелетиус Метаксис и Атенагора, били припадници масонске ложе и да је грчка штампа недавно објавила подужи списак патријараха, митрополита и епископа који су то исто били или за које се сматра да су то још увек. »Међутим«, пише владика Ефраим, »јерарси на које се ово односи доследно одбијају да оповргну сва сумњичења. Неки то приписују заклетви којом се сви масони обавезују да чувају тајну

Наравно, већ сам појам заклетве такве врсте потпуно је стран хришћанском схватању и то из простог разлога што се хришћани труде да не чине ништа рђаво па самим тим немају разлога да било шта крију.

Што се тиче масонског појма о Богу, пише владика Ефраим ослањајући се на масонске списе чије цитате наводи, он се своди на став да ни један појам није бољи или тачнији од било којег другог. »Мада се отворена Библија налази у масонским ложама,« пише један масонски мудрац, »то не значи да се она сматра за једини или најглавнији извор откровења.« Један други масонски писац, подједнако посвећен у тајне масонске философије, додаје да »масонерија призива своме олтару људе свих вера убеђена да… мада читају различите књиге они, у ствари, проучавају једну те исту Књигу вере чокекове која се открива кроз успоне и падове човечанства у његовој потрази за Богом

Из разлога који нису ни најмање случајни, мада не можемо овде да се у њих подробније упуштамо и индуизам и масонерија нижих степена уздржавају се од јавног фронталног напада на хришћанско схватање о Богу. Уместо тога, под видом дубоког поштовања према хришћанској „религиозној традицији“, они теже да њену представу о Богу обезвреде, да Исуса Христа имплицитно лише његове јединствене улоге Спаситеља човечанства, тиме што хришћанство спуштају на исту раван са другим религијама.

Нарочито на нижим ступњевима, масонерија је ноторна по томе што хришћанске симболе преузима, тобож из поштовања према ономе што они представљају, али им затим изврће прави смисао. На тај начин, перспективним члановима који потичу из хришћанског амбијента пружа се илузија да могу да буду добри масони без да имају обавезу да се нагло одрекну вере у којој су васпитани. Како кандидат напредује у више ступњеве и право масонско учење му се постепено открива, он је присиљен да усвоји схватања која га полагано али бесповратно удаљавају од хришћанске вере. На одређеној тачки, он мора да се одрекне изричито Исуса Христа, да би могао да напредује даље у масонској хијерархији и у остварењу својих личних овоземаљских амбиција. Ово последње, наравно, и јесте једино од главних преимућстава које припадност ложи чини привлачним већини чланова.

Један од начина којим се постиже ова масонска мимикрија, пише владика Ефраим, је профанисање појма о Светој Тројици тиме што се у »мистичном« масонском учењу она идентификује са божанством Џа-Бул-Он.

»То је,« каже владика, »масонска Тројица. ‘Џа’ је скраћеница за хебрејску реч која значи Бог, Јаве, Јехова; ‘Бул’ или Бал’ је име асирског божанства (Баал); Он је ознака једног древноегипатског бога или, како неки тврде, бога сунца. Суочен са масонским појмом о Богу, како хришћанин може да тврди да не чини светогрђе уколико би пришао масонском олтару, који је подигнут у част једном непостојећем идолу?«

Са своје стране, могли би да поставимо питање: да ли би се у организацији која исповеда овако тешке бласфемије учешће православног хришћанина, а поготову свештеника или јерарха, ичим могло оправдати?

Масонски појам о Богу, закључује владика Ефраим, своди се на деизам. Другим речима, сваки бог је исто толико добар колико и сваки други. Овакав равнодушан став, доведен до крајњих конзеквенци, искључује сваку мисионарску делатност и лишава смисла сваку личну жртву  у име верских убеђења.

Доследна примена оваквог става »објашњава како један руски православни епископ може да изјави да намерава да штампа Коран за совјетске муслимане; то објашњава како један грчки православни патријарх може без зазора да каже када говорим против Будизма, онда сам у раскораку са Богом; то објашњава зашто један римски папа може да узме учешће у незнабожачким обредима и да дозволи постављење статуа Буде на папским олтарима и призивање индуских божанстава у папским црквама; то такође објашњава како учесници на скупштинама Светског савета цркава могу да призивају дух ‘мртвог’ Исуса и да врше разне незнабожачке церемоније и да се моле разним поганским божанствима.«

Чак без најмањег теолошког образовања, јасно је свакој особи која је способна да здраво мисли да су дух хришћанства, дух православља, и дух који оживљава »религиозне« установе и покрете који се налазе под утицајем масонских ложа, непомирљиви и узајамно искључујући.

Екуменизам је један од најистакнутијих покрета те врсте.                                 .

Шта је екуменизам?

Почеци и коначни циљеви екуманског покрета обавијени су густом маглом хуманих и примамљивих фраза о миру, међусобној љубави и толеранцији и јединству човечанства. Међутим, већина добронамерних људи врло мало зна о томе шта се иза покрета који истиче те пароле стварно крије.

Учинак екуменског покрета, из чега би се уједно могао извести и његов задатак, је деморализација, обезвређење и дискредитација свих религија.

Екуменизам се често представља као последња нала религије, у било ком виду, уколико она жели да се одржи у свету науке и технике. Како би онда крајњи циљ вођа екуменског покрета могла да буде, дискредитација и слабљење религије? За оне, који су упознати са учењем Јеванђеља, одговор није тежак: тамо сазнајемо да сатана има способност да се, по потреби, преобуче и у »анђела светла«, само да би обмануо људе.

Зато, уместо фраза, анализирајмо основне поставке екуменског покрета.

Прва поставка, састоји се из констатације да су се људи у прошлости много свађали око религије и због ње пролили исувише крви. Верски ратови, наставља екуменски аргуменат, нехумани су и шкоде угледу религије. Према томе, све вере би требало да се окупе око једног минималистичког исповедања, које би се састојало из оних најопштијих схватања, која су заједничка свима. Према коначном плану екумениста, у тој супер – Цркви, нашли би се и православни, и римокатолици, и протестанти, и будисти, и муслимани, као и припадници разних других вера.

Ово звучи врло примамљиво и поставка је донекле тачна, у противном не би могла ни да стекне много присталица. Тачно је да верски сукоби, где припадници једне религије настоје да своја веровања наметну другима, представљају један од најстрашнијих скандала у људској историји. Али следи ли из тога екуменистички закључак о минималистичком исповедању?

Бар што се православних тиче, њима нису потребне посебне лекције у вези са поштовањем туђих убеђења. У Православној Цркви, то се подразумевало и упражњавало само по себи, тим пре што она никада није тежила за светском влашћу, а још мање за »правом« да тиранише људске душе. Верска нетолерантност је апсолутно противна духу Православља. Самим тим, први и уводни аргуменат екуменизма, и наводни разлог за сарадњу православних цркава у екуменистичком покрету, природно отпада.

Међутим, онај ко прогута ову удицу припремљен је тиме за другу тачку екуменске идеологије, која из прве логички проистиче.

Она би се могла свести на следеће. Пошто све религије садрже заједничке елементе, оне су све на известан начин истините, па према томе нема смисла делити их на »истините« и »неистините«.

Мада ово звучи као веома просвећен став, онај ко га усвоји постаје мртав за сваку веру.

Објективна је и непобитна чињеница да су извори разних религија, њихови догмати и моралне норме, различити, често сасвим опречни. Основни постулат сваке религије је да је само она истинита. Православна Црква већ 2.000 година учи да коначну Истину поседује само она, да је она, искључиви чувар Откровења, и да са мо она правилно тумачи хришћанску веру и упућује у хришћански живот. То убеђење, да бране истину, мотивисало је безброј мученика, од најранијих па до наших дана, да своје животе жртвују у одбрану Православља, »Крв мученика«, писао је црквени отац Тертулијан »је семе Цркве«.

Екуменизам учи да су све религије у суштини подједнако »истините«, што ће рећи да у том погледу нема смисла правити разлику међу њима. Али ако је тако, ако су учења која тврде различите па чак и опречне ствари, »у суштини сва истинита«, за људску психу то значи исто као када би се рекло да су све религије лажне и измишљене, и да истине нема ни у једној од њих. Ко би се жртвовао, ко би примио мучеништво, ради неког веровања које унапред изјављује да није ни мало боље нити истинитије од било којег другог? А свака црква, која приђе екуменизму, мора да направи баш такву самоубилачку изјаву.

Логика екуменизма неминовно води самоликвидацији, прво догматској, затим моралној и психолошкој, сваке религије, која ту логику усвоји.

Крајњи резултат успешно спроведеног екуменизма било би оно што никаквим прогонима и »научним« и »интелектуалним« критикама није пошло за руком: расуло и одумирање религије, у свету, пошто јој се прво одузму унутрашњи смисао и виталност.

Шта се дешава у српској Цркви?

Нездраве појаве у оквиру српске Цркве на америчком континенту налазе се у тесној вези са општим нападом антихришћанских снага на темеље хришћанског света, који се одвија на најширем фронту. У овој релативно малој јурисдикцији у расејању сусрећемо све главне елементе који су заокупљени подривањем и растварањем хришћанских установа: продористичних религија, масонерију и екуменизам.

Највише забрињавају две чињенице.

Прво, равнодушност великог броја верника и њихова очигледна неспособност да правилно идентификују рушилачке снаге и да затим реагују благовремено на њихову делатност. Помисао да је у српском манастиру могао да се држи састанак једног псеудорелигиозног конгломерата, а да то није привукло ничију пажњу, мора да шокира. Према православном схватању, Црква је верујући народ. Истина, такође по православном схватању, дужност је епископа да народ поучава. Али у овом случају, очигледно је да самом епископу, митрополиту Христифору, недостаје поука по неким врло битним питањима, и то баш у седишту где се налази његова катедра. Зашто народ није устао да га упути у то шта би смео, а шта не би смео, да чини?

Друго, забрињава одсуство благовремене реакције са стране више црквене јерархије на опасне појаве ове врсте. Разуме се да спорост те реакције има доста олакшавајућих околности, које се налазе у многобројним важним проблемима које епископат, као тело, тренутно има да решава. Али изложене тенденције се не могу гурнути у страну као мање важна, административна, питања. Она задиру у суштину Цркве, њене духовне мисије и спасоносне делатности. Она се, најзад, тичу њене унутрашње слободе уколико се овде ради о инфилтрацији закулисаних снага чији је коначни програм непомирљиво непријатељски у односу на послање Цркве.

Зато би се разматрање речених појава што пре морало ставити у сам врх дневног реда Свегог Архијерејског Сабора.


ИЗВОР: „Погледи“, 14. јануар 1994.; http://borbazaveru.info/content/view/1120/53/

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *