Анализе

Лола Новаковић: Од светске звезде до агента ЦИА

  • Београдска певачица доживела је успех широм планете, али су је после удаје за певача Драгана Антића оптужили да је страни шпијун и да је хапшена

Лола национале рођена је као Зорана 25. априла 1935. у београдској породици. Њен први јавни наступ био је у новогодишњој ноћи 1953. у смедеревском Дому ЈНА. После тога постала је члан Културно-уметничког друштва „Бранко Крсмановић“, а 1957. примљена је у Радио Београд као стални вокални солиста, што представља почетак њене професионалне каријере. Исте године снимила је прву плочу за дискографску кућу ДЕКА с песмама „Алиса у земљи чуда“ и кубанским хитом „Бабалу“ на шпанском језику. Четири године касније, на аудицији у ДЕКА, биће одбијена група Битлси.

Слава у СССР

Лола Новаковић је почетком 1959. отишла на турнеју по Блиском истоку и у Бејруту је остала до лета 1960, а наше песме „Кад ја пођох на Бембашу“ и „Алај, цуро, лепе косе имаш“ постале су хит у овом граду. По повратку у Београд одржала је први солистички концерт у Дому синдиката. Улазнице су биле распродате за мање од два сата. Била је први певач из Југославије који је гостовао у Русији (1960), где је стекла статус највеће звезде.

Почетком шездесетих њена каријера се развијала вртоглавом брзином. На Опатијском фестивалу 1961. освојила је прво место с песмом „Једном у граду ко зна ком“, а одмах затим отишла је на вишемесечну турнеју по Пољској и Мађарској, где је 1962. издала плочу с песмама на шпанском и енглеском. На Загребачком фестивалу те 1962. изводи песму „Ти ниси дошао“ и притом плаче, а публика је награђује аплаузом који траје десет минута. Снима филм с фудбалером Драгославом Шекуларцем, следеће године је на вишемесечној турнеји по Јапану, а 1965. „Кап весеља“, коју она пева, проглашена је песмом године.

После раскида везе с Предрагом Гојковићем Цунетом, удала се 1962. за професора фискултуре Бору Крагујевића, и с њим остала годину и по дана. Од 1965. до 1970. године у браку је с Милом Јовановићем и носи његово презиме, а после развода враћа девојачко и наставља да хара југословенском сценом. Неке њене интерпретације сматрају се непревазиђеним до данас.

Мета трач-рубрика

После удаје за певача Драгана Антића 1972, Лола постаје мета трач-рубрика ондашње штампе. Нису могли да јој опросте брак са 14 година млађим мушкарцем. Без милости о њој пишу свашта, проглашавају је за агента ЦИА, објављују да је у руском затвору, па се она, повређена, повлачи из јавног живота и напушта домаћу естрадну сцену. По неколико месеци годишње заједно с мужем наступала је у клубовима у иностранству, а онда се потпуно повукла у мир породичне куће у Барајеву.

После 2000. наступала је у представама Позоришта на Теразијама. Умрла је 2016. године.

„Чврсто поткрепљена доказима, стоји тврдња да је била и остала најбоља и најпопуларнија певачица забавне музике комунистичке Југославије“, оценио је Петар Луковић у енциклопедији „Боља прошлост“.

КАД ЈЕ ЈУГОСЛАВИЈА БИЛА СВЕТ

У марту 1962. Југославија је други пут наступила на Песми Евровизије. Нашу земљу представљала је Лола Новаковић с песмом „Неке давне звезде“ и освојила – четврто место. Следеће године, на такмичењу Рим пева, у конкуренцији четрнаест реномираних певача – била је прва!

ИЗВОР: Курир

МИРЈАНА БОБИЋ – МОЈСИЛОВИЋ: Лола Новаковић није заслужила овакав испраћај!

У друштву спектакла у коме је све подређено рејтингу, количини простора заузетог на насловним странама и могућој добити с тим у вези, нажалост, значај свачијег живота подлеже тој језивој и неумољивој утакмици која мери специфичну тежину човека. Пало ми је то на памет када ми је неколико пријатеља, глумаца, са разложном огорченошћу јавило да је Лола Новаковић, жена која је деценијама била и симбол Београда, али и симбол једног доброг времена, једне добре земље, сахрањена малтене као општинско дете.

Велику Лолу Новаковић на последње путовање испратио је комшија, уз присуство педесетак пријатеља и поштовалаца. Није било великих говора, није било никакве комеморације, нити се ико из Града појавио на сахрани, нити се потрудио да Лолу испрати не само како доликује, него и како би је испратио сваки други Београд, осим овога у коме данас живимо. Није сахрањена у Алеји великана. На испраћају, са звучника, чула се њена легендарна песма „Само кап весеља тражим“.

Њена смрт заслужила је неколико реченица у информативним емисијама, и зачуђујуће мали простор у новинама.

А све што је у свом животу стекла, Лола Новаковић је оставила Београду.

„Мој Београд, срце има,

и у срцу љубав чисту

Београд руке шири свима,

сваком радост пружа исту.“

Певала је Лола генерацији наших родитеља, обележила је једно велико време, представљала нас је часно и успешно на једној давној Евровизији, и њене песме су постале наш домаћи евергрин.

Била је нека наша верзија Френка Синатре. Како је могуће да смо то заборавили? Како је могуће да нам је све то престало да буде важно? Она је, данас, метафора. Ова мала прича о заборављању јесте метафора ове земље, данас.

Ако заборавимо и не потрудимо се да запамтимо оно што су наше мајке или баке урадиле за нас, ако нам ништа не значи оно што је било пре нас, ако томе не умемо са поштовањем да се поклонимо, иако смо малкице и од тога направљени, ко смо и шта ћемо бити? Иронично је како често памтимо људе и догађаје вредне заборављања и како заборављамо оне који су вредни памћења. И каже се да је тешко заборавити онога ко нам је дао толико тога незаборавног, али се, данас и овде, чини да баш и није тако. Лола Новаковић је певала песме о Београду.

Потресно је данас, у овој малој причи, али и у свим другим нашим стварносним причама, подсетити се ових стихова о Београду:

„Од бола си знао да у себи јечиш,

ал’ те нико није видео да клечиш.

Ми смо теби своју поклањали младост,

делили са тобом и тугу и радост.“

Додајмо овом мајушном списку успомена, уз које смо расли, и још један детаљ: на многе начине, Лола Новаковић јесте метафора достојанства, културе, отмености, успеха који је стигао као логични расплет огромног рада, она је такође метафора једног живота обојеног вредностима које су се подразумевале и које данас скоро да више ником ништа не значе.

Онај ко је проценио да Лола Новаковић не заслужује да буде испраћена достојанствено уз захвалност Београда и уз најлепше сећање, показао нам је једну сасвим нову музику. А ту, ниједна кап весеља не може помоћи. 


ИЗВОР:  Вечерње новости

Подели:

2 Comments on “Лола Новаковић: Од светске звезде до агента ЦИА

  1. У Алеју заслужних грађана сахрањују се масони, шта сад ту једна Лола има да тражи?

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *