Анализе

НАЦИСТИЧКА ПОЗАДИНА РУМУНСКЕ БОРБЕ ЗА ОБЛАСТ ГОТЕНГАУ

  • На захтев владе СССР-а, румунске трупе су напустиле Бесарабију јуна 1940. године. Тада је највећи део Бесарабије, заједно са Придњестровљем, укључен у Молдавију
  • Октобра 1940. године на овом подручју проглашена је Молдавска Совјетска Социјалистичка Република, чији је главни град постао Кишињев. Када је СССР 1940. године припојио Басарабију, за Кишињевског митрополита именован је Алексиј (Сергејев), некадашњи Алма-Атски архиепископ
  • Северни део Бесарабије, Хотински округ, као и јужни, према Дунаву и Црном мору, Измаилски и Акермански округ, присаједињени су Украјини
  • Јуна 1941. године Молдавска ССР је међу првима постала жртва нацистичке агресије на СССР. Тада се Румунија, под  диктатуром Јона Антонескуа, укључила у агресију на Совјетски Савез и запосела читаву Бесарабију и југозападни део Украјине. Овде је до августа 1944. године била успостављена румунска окупациона власт
  • Током агресије на СССР Басарабија је опет припојена Румунији, а проширењем на Трансдњестрију, Румунска црква је вршила отворену делатност мисионарења, па је на чело мисије Румунске цркве постављен архимандрит Јулије Скрибан
  • Румунија је тамо забранила делатност свих православних цркава осим румунске, укључујући делатност „Украјинске православне цркве“ (орган Рајхскомесаријата Украјина). Мисија је отворила румунску богословију у Дубосарију 1942, а и у Одеси 1943. године, где је на румунском језику и по правилима Румунске православне цркве пропагирала румунско православље

ПИШЕ: Срђан Новаковић*

У ХХ веку идеологија „румунизма“ била је главни узрок за прикључење Румуније групи земаља савезница Хитлерове Немачке, јер је тражила да тадашња елита реализује њене даље екпанзионистичке циљеве. Окупација Бесарабије и Одесе од стране румунске војске, сурови румунски окупациони режим на тим територијама, а такође активно учешће румунске армије у Стаљинградској бици на страни немачког Вермахта, представљали су једну од најмрачнијих страница новије историје Румуније. Симптоматично је да је управо у то време низ представника румунске политичке елите озбиљно разматрао могућност одбацивања православља и потпуног преласка свих Румуна у римокатоличанство. Тако се „1943. године министар иностраних послова Михај Антонеску… изјаснио за јачање веза са Ватиканом. Он је сматрао могућим и оправданим преобраћање румунске нације у римокатоличанство као инструмент јачања веза Румуније са римокатоличким Западом. У својој тежњи да преобрати румунски народ у римокатоличку веру М. Антонеску није био усамљен. Њега су подржавали, на пример, познати новинар, издавач званичног владиног листа ‘Курентул’, Памфил Шејкару…“. [1]  На територијама између Дњестра и Буга (Придњестровља) којима је управљала Румунија, убијања цивила („комуниста“ и Јевреја) била су вршена чак ревносније од оних у немачкој војној зони. [2]

Током 1942. Немци-нацисти и формално обелодањују стратешки план о проширењу немачког животног простора на Исток и укључивању Словена и Русије у нови европски рајх, где на простору Црног мора треба основати област „Готенгау“, са богатим рудницима гвожђа у Кривој Рогу, индустријским центром Дњепропетровск и полуострвом Крим. [3]Нациста Гизелхер Вирсинг, аутор плана, тврдио је да „руски народ треба подвргнути јакој пропаганди, и то што је могуће раније и уверити га да и он може заузети одређено место у нашем новом европском поретку“. Наравно, већина Руса би била протерана у Сибир, док би овај огромни простор био германизован немачком колонизацијом у року од тридесет година. Фирер је био убеђен да су „Словени – урођена маса робова, која вапи за господарем“, јер „наша Индија – то је руско пространство, и како Енглези владају уз помоћ шаке људи, тако ћемо и ми владати својим колонијалним простором“. Немачко гледиште да су Руси на ,,источним просторима“ – ,,људи звери“ (Tiermenschen) било је неодвојиви део психологије масовних убистава која су вршили нацисти.[4]  Министар унутрашњих послова немачког Рајха, Вилхелм Фрик, поднео је предлог такозване ,,смеђе мапе“, која је садржавала план за успостављање цивилне власти у освојеним источним областима. Према овој мапи, морало се приступити распуштању постојећих административних јединица и уместо њих увести ,,Комесаријате рајха“. У основи ових предлога налазио се ,,Генерални план Исток“ Хајнриха Химлера, плана са намером ,,проширења животног простора за Немце“, који би радикално преуредио цивилне структуре, увођењем седам немачких комесаријата наместо петнаест совјетских административних округа у Украјини и четири у Белорусији. Проницљиви Вирсинг је дао важна антрополошка запажања о карактеру Словена, тврдећи да ,,руски народ поседује посебно изражену склоност и уживање у поседовању сваке врсте. Ова особина пружа наду да ће после рушења бољшевизма бити могуће да се у овај народ усаде европске вредности и да се он стави у службу Немаца“.[5]

                         Антонеску и Хориа Сима

ОДУЗЕТИ РУСИЈИ ДВА МОРА – БАЛТИЧКО И ЦРНО!

Стари, а тако актуелни снови германски, јер су се Хитлерови геополитички планови поклапали са плановима пангерманиста пред Први светски рат. Канцелар фон Билов је 20 година пре његовог формалног почетка писао: „У будућем рату с Русијом ми је морамо одбацити од два мора, која су је начинила великом државом – од Балтичког и од Црног мора“. Берлински интелектуалци још 1914. године захтевају да се граница Немачке успостави на Волги, бацивши рукавицу у лице православној Русији![6]

За време Другог светског рата, англосаксонски Германи су изјављивали да „у случају ако буду надјачавали Немци, треба помагати Русима, а ако ствари крену другачије, тада треба помагати Немцима. И нека они убијају друге што је могуће више“ (сенатор Хери Труман, масон и будући председник САД). Према тајном меморандуму 121 УСС (ЦИА) о могућим стратешким правцима и политици у односу на Немачку и Русију треба «покушати да се окрене против Русије сва моћ непобедиве Немачке, у којој још владају нацисти… Ово ће вероватно привести окупацији Совјетског Савеза од стране те исте моћне и агресивне Немачке… али да се не би дозволило потоње господарење Немачке над читавом Европом, ми ћемо заједно са Великом Британијом бити обавезни да се после германске окупације Русије, још једном покренемо и без помоћи Русије нанесемо пораз Немачкој“. Едгар Хувер се још 1929. састао са најугледнијим предузетницима САД из Центра Расела. Они су тада рекли Хуверу: „Долази криза, можемо да покушамо да избегнемо тешку ситуацију, у којој могу да се нађу САД, тако што ћемо променити распоред снага у свету. Зато треба пружити помоћ Русији, како би се она коначно решила последица грађанског рата, и помоћи Немачкој да се реши стега Версајског мира“. Хувер је приговорио: „Али, за то је потребан новац, неколико милијарди. А и зашто то нама треба, шта ће бити после?“ „А после треба сукобити Русију и Немачку да би, повративши се после кризе, САД остале један на један са оним који опстане“.[7]

                            Хитлер и Јон Антонеску

Нажалост, Словени нису схватили важност упозорења тако важних мислилаца као што су А. Хомјаков, И. Кирјејевски, Ф. Достојевски, Н. Данилевски, Н. Трубецкој, К. Победоносцев, К. Леонтјев, владика Николај (Велимировић, ава Јустин (Поповић), којима можемо да придружимо и просуђивање руског писца XX века Михаила Пришвина. Ево шта је он записао у дневнику пре скоро деведесет година: ,,Ми,  Словени, за Европу нисмо више него патуљци којима је она, ради експеримента, убризгала вакцину беснила и сада прати историју болести и припрема фашизам да би се обрушила на нас, у случају да болест постане опасна. Уосталом, , више рачунају на дејство саме болести – да ћемо , као патуљци, од беснила и поцркати“. (1. новембар 1930.)[8]

*Аутор је до сада објавио више научних чланака и публицистичких радова као и књигу „ЦРКВЕНО-НАРОДНА ИСТОРИЈА СРБА, РУСА И ВЛАХА, Књ. прва, Од искона до убиства кнеза Михаила“, а овај чланак је део из његове треће књиге на исту тему.

ЦЕНА: 1.000,00 динара
НАРУЏБИНЕ НА ТЕЛЕФОН 064/3433854
ЛИТЕРАТУРА

[1]   Кирил Шевченко, Од искре језуита до ,,румунске бакље“, зборник Румунија и румунизација Срба, приредио Зоран Милошевић, Центар академске речи, Шабац, 2018, стр. 77-87.

[2]  Raul Hilberg, The Destruction of the European Jews, Holmes & Meier, New York, 1985, стр. 141. Такође, Dennis    Deletant, Hitler’s Forgotten Ally: Ion Antonescu and his Regime, Romania 1940-1944, Palgrave Macmillan UK, 2006.

[3]  Александр Бражник, Украина убер аллес! Немецкие планы колонизации СССР.

[4]  Мануел Саркисијанц, Енглески корени немачког фашизма, Романов, Бања Лука, 2014, стр. 73.

[5]  Ханес Хофбауер, Слика непријатеља – Русија, Албатрос плус, Београд, 2017, стр. 77-80.

[6]  Наталија Нарочницка, Због чега смо и с ким војевали?, Службени Гласник, Београд, 2012, стр. 62.

[7] Додуше, Мекиндер је био више него уверен да би ,,германска култура…са свим оним што она подразумева у организационом смислу, учинила германску владавину жаоком шкорпије у поређењу са руским кнутом“, види Halford John Mackinder, Democratic Ideals and Reality: A Study in the Politics of Reconstruction, NDU Press, Washington D.C., 1996, стр. 98-99: ,,We were opposed to the half-German Russian Czardom because Russia was the dominating, threatening force both in East Europe and the Heartland for half a century. We were opposed to the wholly German Kaiserdom, because Germany took the lead in East Europe from the Czardom, and would then have crushed the revolting Slavs, and dominated East Europe and the Heartland. German Kultur, and all that it means in the way of organization, would have made that German domination a chastisement of scorpions as compared with the whips of Russia.’’ С друге стране, ,,генералштаб бољшевичке војске организовали су немачки официри, који су заузели сва места где су били потребни стручњаци…Плаћеничка војска од 7.000.000 људи коју Немци обучавају у Русији одређена је да удвостручи акције немачке војске од 7.000.000 људи, чије је постојање доказао А. Лефевр својим говором у Скупштини 8. 12 .1921. То је коалиција која ће формирати масу од 14.000.000 војника, која ће наметнути Азији и Европи пангерманско ропство“. Као што знамо, Немци су ти који шаљу Лењина (Бланка) блиндираним возом у Русију, у пратњи Радека (алијас Собелсона), и ,,бољшевизам је тада био потпуно под немачком контролом“; види Неста Вебстер и Курт Керлен, Немци и бољшевици – блиски сарадници, Ихтус, Београд, 2004, стр. 20-23.

[8] Иван Алексејевич Чарота, Белорусија и Србија, Царса, Шабац, 2016, стр. 101.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *