Анализе

ДВА ПИСМА О ЈЕДНОЈ ПАМЕТИ

  • У расправу о „босанском језику“ силовито се укључио и Муамер Зукорлић и тако се ухватио у коло које је, пре неку годину, водио Мустафа Церић. О памети на којој је заснован тај „њихов језик“ писао сам у више наврата, а овде издвајам два текста у којим сам ту памет у покојем детаљу конкретније осмотрио. И додајем им две општије експликације
  • Прва је она у којој је Мустафа Ефендија укорио турског министра да није „препознао прави пут, којим су Бошњаци одлучили да иду“ и да их „нико их с тога пута не може одвратити“. И занимљиво је да то није пут којим су кренули  најгласитији „Бошњаци“  из последњих стотинак година (а међу којима, рецимо, Меша и Скендер нису најнеугледнији)
  • Друга је појединост мало необичнија: изгледа да наши ефендије не уче исти Куран који и Имран Назар Хосеин Ефендија

ПИШЕ: Драгољуб Петровић

 Ефендија, колико арапских језика говориш?

Став Одбора за стандардизацију српскога језика и Института за српски језик САНУ да „не постоји босански језик… узнемирио је бошњачке представнике у Србији који сви одреда сматрају да имају апсолутно право да свој језик зову босанским“. У те спорове умешала се и Бошњачка академија наука из Новог Пазара, али је њена лингвистичка аргументација нешто утањила и своди се на то да се „онај ко има осећај интелектуалне и моралне одговорности не би нипошто упуштао у то да доноси одлуке које нити су утемељене у било каквој научно релевантној спознаји, нити би на те одлуке имао икакво право“. Шта то значи, тешко би могао погодити и онај који је такву мисао формулисао и зато ћу овде назначити само нека своја полазишта и покушати да видим може ли се са њих размотрити макар нешто од онога што је горе речено.

Босанскога језика, прво, нема ни у Босни нити игде другде, а најмање га може бити у старој Рашкој Области или у неком новом Санџаку. И нема ни по Босни (и Херцеговини), ни по (штокавској) Хрватској, ни по Црној Гори другога (словенског) језика осим српскога. И то су знали и муслимани и „Латини“ до почетка прошлог века, тј. док се нису почели селити у „Бошњаке“ или у „Хрвате“; и знали су да су „сви били чисти Срби од три вјере“ и да су сви водили порекло „од српских православних праоца“ (знали су то и Црногорци до пре коју деценију, а „стисла их је амнезија“ кад су им мајке почеле „мијешати ноге са сваким коме то није било мрско“).

Од свога српског порекла и од свога српског језика, друго, одрекли су се они „Бошњаци“ који пристају на то да буду старији и од свога језика и од своје нације, дакле они који су све науке покупили од комуниста па и ону да свој језик могу  звати како хоће и крстити га како им се и кад допадне, све у складу са својом суженом свешћу: најпре им је био, видели смо, довољан само српски, после им се учинило да би било „правије“ да пристану на калајевско кумство и да буде босански, после су рекли да ће ипак бити бошњачки, тј. „муслимански“, а онда се пресалдумили и признали да би Босну ипак могли најбоље покорити под босанским. Осману, Зији, Меши, Скендеру, Зуки, Салиху, Емиру и другима било је најлакше да остану тамо где су били и да језику служе, а онима другим учинило се кориснијим да се, са својим малим моћима и ограниченим увидима, с језиком спрдају, тј. да га сунете, како је то, рецимо, учинио друг Есад, па место српског презимена Џуџевић узео друго, влашко, име Џуџо, а друг Ефендија после објашњавао да су „они“, тј. „Бошњаци“, Србе вековима називали Власима, а њихов језик влашким, али је свестан да би то „узнемирило све говорнике тога језика“ и изазвало „буру код језикословаца“.

„Буру међу језикословцима“ такве речи тешко да би могле изазвати и да их је формулисао зналац, али друг Ефендија није, ни најповршније, обавештен о ономе о чему прича и о томе би, макар понешто, могао сазнати од свога поредника и истоверника Салиха: да су сви муслимани, сем њиховога малог процента по периферији Царства (као у Цазинској крајини, рецимо), били најпре Срби, да  су говорили српски, да су на ислам почели прелазити током последњих неколико векова, да су с вером мењали капу, гаће и опанке, али језик нису (могли су му само додавати турски или арапски ако су се дохватали високих положаја у Отоманском царству). И при том се знало да је њихов српски био дипломатски језик и имао углед висок колико и његови носиоци, а влашким га је могао називати само онај слој султанових поданика који се никад није могао уздићи изнад свога малога ћепенка нити видети даље од врха свога чибука. С друге стране, ни Ефендија ни његови „бошњачки академици“ не знају да се етнонимом Бошњак, у некој „претходној“ (и не тако давној!) фази босанске историје, означавао ‘Србин из Босне’ (јер до пре стотинак година других народа, рекосмо, тамо и није било) и његово данашње везивање за нешто што се не може довести ни у какву везу с исламизованим Србима може се означити као настојање да се промени национални генетски кôд, тј. да се усаврши технолошки поступак којим ће се, рецимо, од букве или граба направити ораховина.

Трећи проблемски комплекс тиче се евентуалних „светских паралела“ разумевању проблемâ о којима говоримо, а међу њима нашим „Бошњацима“ можда ће најближа бити она „арапска“, са много арапских држава и с исто толико „арапских језика“. Ако су Бошњаци од комуниста научили да свако има право да „свој комад“ српског језика назове својим именом, на исти ће се начин понашати и кад је у питању арапски: кад „бошњачки академици“ са својим Ефендијом тај језик науче у Египту, ваља веровати да ће им он бити египатски, ако га науче у Палестини – биће палестински, ако у Кувајту – биће кувајтски. И све ће се то чинити, како се види, по најбољим домаћим обрасцима и домаћим навикама и можемо и Ефендију и његове академике питати: колико сви они говоре арапских језика?

Или ће можда неко нашим „Бошњацима“ објаснити да је арапски језик много старији од свакога од њих, а да су они безмало сви старији и од „свог језика“ и од „своје нације“ без обзира на то како их називали.

(15. окт. 2015).

Ефендија, убиће те мржња

У новогодишњем броју Политике пренесене су појединости из отвореног писма Мустафе Церића турском премијеру Ахмеду Давутоглуу због његове посете Мухамеду Јусуфспахићу. Бивши поглавар ИЗ у БиХ приговара Давутоглуу да је „повредио крв босанских шехида, који нису заслужили да чују од премијера Републике Турске да им је партнер онај који је рахметли Алију Изетбеговића упоредио са Радованом Караџићем, осумњиченим за ратни злочин геноцида против Бошњака“. И наставља: „Жао ми је, Ахмеде, што ниси препознао прави пут, којим су Бошњаци одлучили да иду. Нико их с тога пута не може одвратити. Јер босанска шехидска крв је еманет који се не издаје.“

Не знам како је Јусуфспахић упоредио Алију и Радована, али је извесно да су М. Церић и рахметли А. Изетбеговић „осмислили“ Маркале и извршили злочин над својим народом – да би за њега могли оптужити Србе. Мустафа Ефендија вели да је Караџић „осумњичен за геноцид против Бошњака“, али је занимљиво да међу многим пресудама које су разни међународни судови потписали Србима она за геноцид никад није написана, а међу њима чак ни „она сребреничка“. Тамо, наиме, јесу стрељани ратни заробљеници, и јесте извршен ратни злочин, али се никад није могло утврдити да ли је тамо побијено 442 или 700 или 970 заробљеника, али јесте утврђено да међу њима није било ни деце ни стараца, а нашла се само једна посестрима Ханке Палдум док су све остале жртве били пушконоше, тј. војници, тј. Насер Ефендијини кољачи из демилитаризоване Сребренице, тј. они који су у Братунцу и околини поклали 3.300 жена, деце и стараца и међу њима тек покојег војника. Државне и националне мистификације незамисливе су без државних и националних лажова и у њима се на овим нашим балканским просторима никад није оскудевало. А у 20. веку „Бошњацима“ и „Хрватима“ уписана су три геноцида над Србима и њих су и једни и други врло успешно заборавили. Зато Ефендију Церића ваља подсетити макар на неке просте чињенице.

Пред почетак Првога светског рата, најпре, Аустрија је замислила да  у  босанском Подрињу успостави „санитарни кордон“, да се тамо Срби истребе као „непоуздан елеменат“ и да се на њихово место доведу „Хрвати“ и њихово „муслиманско цвијеће“, али и католици, из Галиције, Италије, Тирола, тако да се десило да је до почетка рата у Босну досељено 240.000 таквих колониста, а посао сатирања тамошњих Срба Аустрија је препустилала јединицама муслиманске милиције, тзв. шуцкорима (Schutzkorps), било их је око 11.000 и имали су потпуно одрешене руке да Србе хапсе, вешају, стрељају, сатерују у логоре, депортују, да их збијене у сточним вагонима држе данима без воде и хране. И тако се, рецимо, догодило да је само кроз добојски логор од 27. децембра 1915. до 5. јула 1917. прошао 45.791 заточеник, да је од 1914–1917, „по службеном саопштењу“, у БиХ умрло 100.986 деце млађе од 10 година, а никад није утврђено колико је стотина хиљада Срба тих година побијено или поумирало од глади и болештина или на друге начине уморено по другим босанским и аустроугарским логорима (стидљиво се о томе помиње цифра од 400.000 побијених Срба, али се још увек не зна на основу којих, и колико поузданих, извора.. И то би био први бошњачки геноцид над Србима у 20. веку.

Други геноцид извели су усташе (Бошњаци су и тада били њихово „цвијеће“) и комунисти у Другом светском рату и њихов заједнички допринос сатирању Срба мери се стотинама хиљада жртава, с тим да се њихов број никад неће моћи ни приближно одредити, али се може рећи да је кроз њихове логоре проведено и 110.000 деце узраста од пелена до 14 година (да друге цифре овде не помињемо).

Трећи геноцид Срби су претрпели у последњем рату, али би се он могао одредити као „мали“ јер су га Срби дочекали нешто спремнији и нису дозволили да им се, и трећи пут, понови оно што су доживели 1914–1918. и 1941–1945. иако то нису могли избећи у мањим енклавама у којима су се нашли и из којих нису могли нити побећи нити се од својих поредника одбранити. Тако се десило да се Срби нису могли одржати ни у „БХ  федерацији“, као што се нису одржали ни у Хрватској. А тамо их је пре великог клања 1941. године, према шематизмима СПЦ, било два и по милиона!

О оним двама првим геноцидима могао се Еф. Церић обавестити од Дјéдē и Бáбē или њихових ахбаба, а у овом трећем мржња га је довољно квалификовала да и сам понесе србосјечину.

И да је још не испусти из руке.

(2. јан. 2016)

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *