Анализе

Бол коју ова слика носи сваки Србин мора да зна

  • Сва мука кроз коју је прошао српски народ у Другом светском рату, бежећи од усташког ножа Павелићевих бојника, садржана је у једној слици. Слика се симболично зове: „Српска мајка“, а усликао је ратни репортер Жорж Скригин

Аутор: Дарко Злојутро

Сигурно сте видели ову фотографију негде већ, нема шасне да нисте, али нисте знали коју бол она носи. Ово је та прича…

Настала је сада већ далеке 1944. године на тадашњој територији Павелићеве НДХ, недалеко од злогласног Јасеновца где је убијено више од 700.000 људи, махом Срба, Јевреја и Рома.

Чувени ратни репортер Жорж Скиринг на једном пољу у Кнежици код Козарске Дубице а подно Козаре усликао је жену хероја – мајку Милицу Тепић која своју нејач, Драгицу и Бранка спасава од фашистичког терора и злочина скривајући се на Козари, која је тих година спасила многе људске главе од усташког пира.

Српска мајка, Милица Тепић која је приказана на ратној фотографији највећи је симбол страдања и историје нашега народа.

Њен муж Бранко је убијен. Кућа и имање спаљени. Остала је само она и двоје нејаке деце. Три године после рата умрла је од туге.

Та прича о српској мајци поновљена је још стотину и стотину пута. Није било тог рата у којем српска мајка највећи симбол чистоте, пожртвовања и љубави није страдала. Смерна, љубазна и никада осветољубива она је обасјавала светло новога пута и боље будућности.

Изузев највеће љубави своје деце она никада није била похваљена, награђена, стављена на пиједестал славе. То су били неки други. Не би она то ни хтела…

Пре четири године РТРС објавио је причу са Бранком Тепићем, малим херојем са слике, он каже да су „самим чудом остали живи јер тешко је и замислити да неко може и зими и лети и дању и ноћу бити на Козари, под буквом и да преживи“. Његова мајка је, каже, „имала још већи проблем јер је са собом имала децу.“

„Спавали смо у шуми, она је вероватно направила неку заштиту од грања да ту спавамо“, каже Бранко.

Фотографија Жоржа Скригина обишла је свет и постала симбол антифашистичке борбе напаћеног народа Козаре. Одредила је каснију Бранкову судбину „вечитог избеглице“. Након „Олује“ морао је да исели из Хрватске, у којој је живео и радио.

Након што је његова породица у Сиску остала без трособног стана, отишла је на Банију где је имала викендицу. Тамо су били до 1995. године, односно до „Олује“, а онда су отишли у Градишку.

Бранков отац на почетку Другог свјетског рата обешен је међу петнаестак партизана у центру Козарске Дубице, а мајка Милица умрла је 1949. године. Њега и сестру Драгицу, које је такође умрла, отхранио је ујак.


ИЗВОР: Еспресо, Магацин

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *