Анализе

КО ТО У РУМУНИЈИ ЗАГОВАРА „ОСЛОБАЂАЊЕ” ТИМОЧАНА ИСПОД „СРПСКОГ ЈАРМА“

ФОТО: sprotyv.info

  • Румунски ултранационалистички кругови који желе да „обједине све Румуне”, па и Влахе у Тимочкој долини, овог месеца добили су „аргументе” у тек објављеној обимној научној студији „Румуни из Србије 1940–1944”, чији се аутор, историчар, професор Петре Цурља придружује све грлатијем медијском хору који настоји да докаже да су сви српски Власи – Румуни. И да као такви треба да се једног дана нађу у „загрљају матице”, односно да се придруже „европској” Румунији

ПИШЕ: Милан Петровић

Популарисања ове књиге први се прихватио пословни дневник „Зијарул финанчијар” (ЗФ), који у свом ударном недељном издању од 5. априла наводи да: „Постоји прича коју румунски политичари и новинари понављају већ неколико деценија. Наиме, да на спољном плану Румунија, наводно, има само два пријатеља – Србију и Црно море. Књига Цурље изгледа да документима показује да постоји само један пријатељ – Црно море.”

ЗФ пише да из књиге произлази такође да „положај Румуна у Србији, у периоду 1940–1944. има елементе сличности са послератним периодом”.

„Сличности су велике и негативне: тлачење Румуна од стране Срба из етничких разлога; сталан покушај њихове денационализације, акција блокирања сваког испољавања очувања њихове националне индивидуалности на свим пољима – економском, школском, верском, културном, политичком”, цитира ЗФ аутора.

Када се узме у руке студија професора Цурље, која има више од 800 страница (укључујући и репродукованих 140 докумената из периода владавине Хитлеровог верног савезника, румунског фашистичког диктатора, маршала Јона Антонескуа, осуђеног као ратног злочинца и стрељаног 1946), и прелистају њене прве странице, одмах се добија одговор на оправдано чуђење да се данас неко позива на време када српске (југословенске) државе није било.

Иако се у периоду 1940–1944. Србија налазила под немачком окупацијом и када Срби нису могли да „тлаче Румуне” пошто су и сами били потлачени и потпуно обесправљени, аутор своје тврдње о „тлачењу Румуна” покрепљује само мислима и акцијама румунског „кондукаторула” (вође, фирера) Антонескуа, који се као шеф државе први јавно и званично залагао у Румунији за „ослобађање 500.000 румунских Тимочана” и припајање долине Тимока румунској матици. Пре и после њега то нико отворено није радио на том државничком нивоу.

Маршал Антонеску, као Хитлеров савезник, за време Другог светског рата активно је дејствовао на стварању „румунског расположења” у Тимочкој крајини, слао тамо своје емисаре, свештенике и пропагандисте, као и финансијску помоћ. Како пише у књизи, он се већ 1943. борио „против банди титовских партизана” који су „пљачкали само румунска села”, „угрожавали Румунију, посебно пловидбу на Дунаву”.

Спорна књига „Румуни из Србије 1940–1944”, професор Петре Цурља

Међутим, и у савременој Румунији, чланици НАТО и ЕУ, нашли су се ултранационалистички кругови који желе да „обједине све Румуне”, па и Влахе у Тимочкој долини, који се – чак и званично – проглашавају за „чисте Румуне”. Ти кругови трагају сада за „историјским коренима” и „аргументима научне оправданости” за васкрсавање Антонескуове замисли, а „аргументе” налазе у књизи Цурље.

Цурља сматра да су сви српски и бугарски Власи, као и сви македонски, грчки и албански Цинцари – заправо Румуни и да их ваља окупити око румунске матице. У оптицај је убачен термин „балкански Румуни”, то јест Румуни јужно од Дунава. Они који живе северно од њега су – Средњоевропљани, при чему „Румунија није на Балкану”.

Аутор пише да је на Париској мировној конференцији 1919–1920. изнето „питање балканских Румуна” у чијој се свести, наводно, још од средине 19. века „у потпуности уврежила идеја” да су они део румунског народа, чија се етногенеза шири до јужне ивице полуострва. Концентрација румунских заједница на великој удаљености од румунских граница чинила је – по њему – да унионистичке тежње буду неостварљиве.

У тој ситуацији нуђено је више решења: независна (румунска) држава у средини полуострва; државна заједница са Албанцима; аутономне покрајине у оквиру балканских држава; балкански Румуни, који живе покрај румунских граница, посебно они у Србији, ваља да се територијално уједине са њиховом родном земљом.

Аутор ове идеје појашњава званичним меморандумом од 23. априла 1941, дакле одмах после немачке окупације Краљевине Југославије, у којем маршал Антонеску тражи од Хитлера да се „удовоље румунски територијални захтеви у погледу побеђене Југославије”.

„Прво, ревидирање свих граница на југоистоку Европе пошто су радикално промењени услови политичке равнотеже услед збивања на Балкану и у Југославији. Друго, решавање румунских права на српски Банат. Треће, Румунија тражи да се промене на Балкану не обаве само у интересу Бугарске. Она предлаже стварање једне Слободне Македоније која ће обухватити румунске популације у региону; стварање једне румунске територије са признатом румунском популацијом у долини Тимока, долини Мораве и долини Вардара; стварање једног кондоминиона, неког немачко-румунско-италијанског (евентуално и бугарског) косуверенитета од Тимока до Београда, Ниша, Скопља и ка Солуну”, навео је Антонеску у меморандуму.

На основу ових докумената професор Цурља каже да се „у савременој Европи искрено пријатељство између две суседне државе, које доноси узајамне користи, заснива и на цивилизованом, демократском третману примењеном према националним мањинама на њиховој територији”.

„Румунија је одавно испунила овај дуг. У раздобљу 1940–1944. Србија га није испунила. Остаје да то учини у 21. веку”, наводи Цурља.

ОПШИРНИЈЕ О АНТИСРПСКОЈ ПОЛИТИЦИ РУМУНИЈЕ МОЖЕТЕ ЧИТАТИ У НАШИМ КЊИГАМА „АНАТОМИЈА РУМУНСКЕ ПОЛИТИКЕ“ И „РУМУНИЈА И РУМУНИЗАЦИЈА СРБА“

ЦЕНА: 1.500,00 динара

ЦЕНА: 1.200,00 динара
НАРУЏБИНЕ НА ТЕЛЕФОН: 064 224 334 9

ИЗВОР: http://www.politika.rs

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *